mobilni projekti u Pozorištu Boško Buha

Zaposlila sam se u BB u decembru 1988. legitimno, preko konkursa, kao operativni direktor. U času kad su komunisti ispustili dizgine a niko ih još nije čvrsto zgrabio. Imala sam 14 godina radnog staža u statusu samostalnog umetnika, izvesnu umetničku biografiju i pauzu od skoro 3 godine zbog porodiljskog... Naravno, imala sam i malo dete zbog koga sam se zapošljavala a i razvod, zbog koga nisam mogla da biram posao... Tako sam ušla u »udruženi rad« čija je važna a meni neshvarljiva karakteristika bila to što su »udruženi radnici« trošili više energije, vremena, snalažljivosti i znanja da izbegnu posao nego što im je bilo potrebno da ga obave! Decembar te 1988. provela sam na probnom radu, koji mi je ponuđen kao znak nepoverenja. Taj rad platili su mi preko fiktivnog ugovora asistenta reditelja gde je pisala laž da sam asistirala jednom početniku, koji je u datom času imao iza sebe jedno 3 režije, dok sam ja imala bar 33! Na prostakluk se nisam pobunila jer sam emitovala toleranciju. Što su neki čitali kao aroganciju. Na bazi takve moje tolerancije i njihovog bezobrazluka zasnivala se naša dvodecenijska saradnja. Kako poče tako se i završi, dvadeset godina kasnije kad su mi ukinuli radno mesto, 11 meseci pred penziju, poslavši me na Biro da bi napravili mesto za ex suprugu grad-sek-a za kult... Nije ona kriva, možda i ne zna. Kriva je moja popustljivost ili indolencija? Dizgine su sada držali novi aparatčici koji su se od komunističkih razlikovali po tome što su bili isti! Prostakluk je sproveo mladi aparatčik koji je istom prilikom ukinuo teatarsku krojačnicu i blagajnu! Tako da ukidanje reditelja/pisca zbog dramaturginice (koja je već bila proslavljena scenariom za Hamleta bez reči, što joj je za Belef poručio i platio muž!) i nije ispao najveci apsurd. Novu sistematizaciju radnih mesta nije potpisao legitimni gradonačelnik nego vd. u onih nekoliko postizbornih dana 2009. g. kad se nije znalo ko će ubuduće vladati Beogradom, jer su se vaskrsli Socijalisti mogli utaliti sa Demokratama kao i sa Radikalima. Zbog tako očigledne manipulacije svi su mi predlagali da tužim gradseka i aparatčika, na šta sam ja gadljiva... Mogla sam da ih bijem, ali ne da ih tužim... sudovi bi mi doneli nerviranje a batine zadovoljstvo. To je stvar sistema vradnosti.  Na žalost društveno je prihvatljivije tužakanje nego mlaćenje funkcionera... šteta! Tako da nisam uradila ništa...  Šta se može naučiti iz ove banalne pričice? Čuvajte se privremenih rešenja. Da nisam mislila da je zaposlenje u BB privremeno, sigurno bih se pobunila još kod onog prvog lažnog ugovora... ili bih otišla... Pošto je i život privremen, uvek vam se može desiti da vam prođe na nekom levom mestu... u neko desno vreme, koje je ubrzo počelo, sprečilo svaki izbor i usmerilo sve snage na puko preživljavanje! Tako da je moj najveći uspeh ispalo to što sam praživela sa porodicom. Ali, ako se pod »preživeti« podrazumeva »dočekati starost« je li to uspeh? Razni smorni i glupi poslovi koje sam obavljala u BB za ovih 20 godina niti se mogu pobrojati, niti ih se sećam (operativni direktor je osoba kod koje se ulazi, umesto sa Dobar dan sa Meni treba!), pa brojim ipak samo predstave. Uprkos tome što mi one nisu bile osnovni posao, ipak mi se sada čini da ih je bilo malo. Druga karakteristika udruženog rada je da ti ne daju da radiš. Treća je licemerje. Nagrada za dvadesetogodišnju vernost nosi datum 27.3.2009. a rešenje kojim sam otpuštena kao tehnološki višak je samo tri dana mlađe!

MA ŠTA MI REČE  je moja prva predstava za BB, ne na našoj sceni nego na »isturenoj« u Zvezdanom gaju, gde smo prodali blok od tridesetak NG repriza... Kućni reditelj radio je veliki i skup projekat za matičnu scenu a meni je kazano da uz svoj svakodnevni 8-satni posao operativnog direktora spremim nešto niskobudžetno sa B podelom i da zaradimo lovu... Sreća pa je među ne-miljenicima bilo sjajnih glumaca kao što je Pedja Bjelac, Marica Vuletić, Goran Radaković itd. Uradila sam dramatizaciju poezije Ljubivoja Ršumovića, upravnika, po čijim je pesmama radjen i glavni projekat na matičnoj sceni. Režiju, scenografiju, izbor kostima, sve osim muzike sam radila sama, pa je ispala diverzija kad se predstava dopala deci. Bila je trn u oku jer je dokazivala da se dobra predstava može uraditi i talentom a ne samo sa gomilom love i hordom skupih saradnika. Skoro svi akteri ove predstave osim Dragoljuba Dende razjureni su ili su pobegli iz PBB a što su ranije otišli, bolje su prošli. Peđa je postao svetski poznat glumac, Goran se uspešno posvetio filmu, Marica je završila i režiju a radi kao profesor scenskog pokreta na fakultetu ... a i meni je krenulo otkad sam zatvorila vrata za sobom... malo kasno... Neke od kasnijih strašnih godina, mislim 1996. morala sam da obnovim ovu predstavu sa potpuno drugom podelom pa je igrana mahom po budžacima Beograda jer deca nisu mogla da dođu u centar zbog permanentnih demonstracija... A pozorište je moralo da plati dugove...

DANI DEČIJIH ŽELJA, nastala je na sličan način i iz istih razloga, ponovo bez budžeta i skoro bez  saradnika... dramatizovala sam poeziju nekolicine najboljih srpskih pesnika, skockala neki dekor u fundusu, kao i kostim, režirala... Sreća ne znam da komponujem pa je to uradio Ljuba Ninković, dobila sam i koreografkinju... Nije zadržana na repertoaru kao »Ma šta mi reče« možda što pesme nisu bile iz kuće već od konkurencije...

MENJALICA 93 nastala u vreme totalne krize kad nismo ni imali tzv glavnu predstavu nego je ova što sam je ja radila od štapa i kanapa bila jedina koju smo imali za Novu godinu. Mislim da je izbrisana iz istorije pozorišta jer je to bilo vreme koje bismo svi rado zaboravili. Jednog dana ne možemo proći kroz demonstracije, a sutradan ne možemo kroz policijski kordon... Sećam se npr da smo igrali dve ili tri vezane predstave u Pančevu za ukupno oko 1300 dece a da smo sutradan kad su pare legle na račun mogli za njih da kupimo dvoje jaja! Jednog sam ledenog jutra zatekla red pred pozorištem jer je sindikat iskipovao ispred izloga 80 vreća brašna, za svakog zaposlenog po jednu. Neke su vreće pukle pa su penzioneri pomislili da je brašno na prodaju i stali u red da se smrznu organizovano... a ne samostalno kod kuće, bez struje... Vremena behu toliko nadrealna da su jadni ljudi poverovali da se u dečijem pozorištu prodaje brašno. Jedva ih ubedismo da to nije za prodaju.

DAL BI BILO FINO je zapravo tezga za Bodu Ninkovića i njegovog kuma pesnika Jocu gde sam ja upotrebljena da sve to za 5 dana osmislim i upakujem, ubacivi još Milu Manojlović da debelim dedama popravi prosek godina i kilaže. Sve po naređenju novog upravnika Neše Nenadovića, koji je kao pravi pozorišni čovek voleo brzo i efikasno. Koliko smo radili super smo se udali... pošto su sve troje glumaca šarmantni i duhoviti, a muzika, mislim da beše opet Ninković bila je simpatična i pitka... U to vreme već sam bila urednik za mobilne forme, a ovo je bila najmobilnija forma koja se može zamisliti...

 

PRINCEZIN OSMEH napisala sam inspirisana formom Rašomona Rionosuke Akutagave i sa namerom da upotrebim barem deo prekrasnih kostima i scene koju je pozorište imalo u fundusu od skinute predstave Ždralovo perje koju je radio moj profesor Belović kao svoju poslednju režiju. Imali smo NG i redovnu verziju predstave ali redovna nije nikad puštena na repertoar... Nekome se valjda nije svidela. Deci se sviđala... Činjenica je da nisam ni pitala zašto... Da li zato što je neko pozajmio dekor nekom provansalskom teatru, pa nije vraćen...

Sve su ovo dakle bile niskobudžetne predstave kojima je bio zadatak da zarade pare ili za dugove ili za druge skupe projekte. One su taj zadatak obavljale i sklanjane su kao neprijatan dokaz da je to izvodivo... pošto u teatru uporno isti ljudi šire iste laži... Istina je da ja imam zazor od skupih projekata verujem da je trošenje tuđih para na svoju eventualnu genijalnost strašan bezobrazluk, pa su me možda i zato našli baš ovi a ne neki drugi projekti.  Činjenica je i to da sam što bi rekla Arundati Roi bila »uvredljivo neambiciozna«. Isto tako stoji da sam ja među retkima koji smatraju da NG predstava ne sme da bude tezga nego ozbiljno urađena predstava jer je to mnogoj deci prvi a nekima i jedini susret sa pozorištem. Zato sam ja verovala da ona mora da bude komercijalna, tj mora da zaradi, ali ne sme da bude tezga. Iz nekog razloga to se ne podržava kao ideja, pošto se sme biti visokobudžetni dvorski umetnik ili pučki tezgaroš. Pa ko sam ja da dokazujem da se može biti i nešto treće... što, naravno, nije lako i ne može svako. Iz takođe neracionalnih razloga sve moje najlepše scenske bajke prvo sam nudila (besplatno tj. za redovnu platu) svom pozorištu i tek pošto su bile odbijane slala sam ih na razne konkurse gde su pobedjivale... Što dokazuje da ni ja nisam postala pop u svom selu jer tako nalaže poslovica. Kriva je poslovica. Ima i nešto što se može nazvati diktaturom estetike kojoj takođe nisam htela da se povinujem. Pa... s obzirom da sam plivala uzvodno, dobro da isplivah ikako...