<<

 

 

NAPIŠI, SKRATI, PA DONESI DA JA SKRATIM

 

 

Srđan V. Tešin

ISPOD CRTE

Stubovi kulture 2010

 

Između svetskih i srpskih novogodišnje-božićnih praznika u ono pola radnog dana, kada su radile samo poneke pekare i sve kockarnice, pohrlim u Strubove kulture da kupim knjige za ispunjavanje depresivnog prazničnog vremena. Pošto je mnogo bolje da čitam nego da jedem. Ono što pročitam zaboraviću vrlo lako, osim ako je baš izuzetno, a taj je AKO veliki JAKO. Dok ono što pojedem moram da skidam uz puno muka, sa sopstvenog struka…

U knjižari pet minuta pre zatvaranja ne nađoh ni Jergovićev Roman o Korini, ni Tešinovu knjigu Ispod crte, pa sam bila prisiljena da se obratim kasirki koja me pogleda sa visine (popeli je da vidi ko krade!) i vikne:

- Miko, donesi mi Tešina… imaš ga na akciji. I onog malog Jergovića.

Meni se, naprotiv, obrati tiho, skoro drugarski:

-         Ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu, jel znate?

-         Ne znam, ali nije to za mene neka preporuka.

Ne čitam Ninove laureate već decenijama, što prećutah, šta se to knjižarke tiče!? Bojim se da me je ipak razumela. Ispostavi mi račum. 800 dindži za 2 ekstremno mala knjižičuljka, od kojih je jedan, možda budući laureat,  čak “na akciji”, znači pojeftinio. Hm!

Ako on dobije Ninovu nagradu, za koju je po kasirkinoj tvrdnji nominovan, biće to prva knjiga sa ovom nagradom koju sam pročitala posle Aralice (Duše robova ili Graditelj svratišta, ne sećam se više, bilo je to pre oko tri decenije, još u nerasturenoj državi. Mogu  da izguglam tačno koji je roman bio u pitanju, ali neću, dosta mi je ovo čega se sećam. Nije bila loša knjiga, samo što je autor izvrtao činjenice. Tvrdio je npr da se tršćanski trg Pjaca di Slavi, zove Hrvatski trg i da su Napoleona kod Verone pobedili hrabri Hrvati iz Knina i Petrinje. Inače je lepo pisao.)

Doduše ni Tešin nije najpouzdaniji kad su istorijski fakti u pitanju. Piše na primer da je pesma Tužna je nedelja bila hit pedesetih godina prošlog veka. Nije, sinko. Bila je hit krajem tridesetih godina, pred drugi svetski rat, kada su se, u strahu od nadirućeg fašizma ljudi ubijali uz zvuke ove pesme. Posebno u panonskoj niziji, u Mađarskoj, Vojvodini, Slavoniji gde oduvek postoji sklonost ka suicidu čak i u manje gadnim situacijama, nego što je dolazak fašizma i rata. Zbog te epidemije samoubistava pesma je bila zabranjena. U istoriju je ušla kao jedina pesma koja je zabranjena iz navodno nepolitičkih razloga. Pošto su fašisti, naravno tvrdili da se ljudi ubijaju zbog pesme, a ne zbog njih.

Nije bitna razlika od 20 godina, nego činjenica da se radilo o fašizmu. Sve ovo ni ja ne bih znala da nisam, jedne noći u sitne sate, gledala sjajan mađarsko-nemački film Tužna je nedelja, koji nikad kasnije nije repriziran. Valjda zato što je bio odličan, pa da ne kvari prosek ovom đubretu što nam uporno repriziraju, između reklama, za potrošače.

          Osim takvih “odprilikativnosti” Tešin lako i sažeto (vidi se, navikao na onu uredničku “Napiši, skrati pa donesi da ja skratim”) piše priče o bračnom paru novinarki-spisateljki (opet!) i nastavniku muzike i veronauke, koji žive u Kikindskom naselju Mars. I o njihovom komšiluku. Marsovcima.

Nad bračnim parom je živela veštica, pijana baba koja gađa đubretom sav pošten svet što joj se parkira pod prozore da iztovari prase, ili već neki drugi protrošački artikl. Baba ih gađa finalnim proizvodom potrošačkog društva. Odnosno đubretom.

Pošto je finalni proizvod potrošačkog društva uvek đubre. Ovo ne kaže autor, nego mu ja imputiram. Ko mu je kriv što je objavio knjigu i izložio se kritici, inputaciji i amputaciji, je li?

Nastavljam. Nastavniku veronauke veštičino ponašanje, vrlo smeta. Pa se uča, u skladu sa svojom hrišćanskom naukom pozabavi okultnim običajima i mističnim mogućnostima, sve u potrazi za postupkom koji bi nekažnjeno eliminisao dosadnu babetinu đubrebacačicu. Doznaje da ista ima odbeglu kćer i preko nje dve unuke, ljute tinejdžerke i darkrerke. Koje se sticajem okolnosti, nađu baš u njegovom odelenju. Pošto je jedna izgubila godinu, pa su ispale kao bliznakinje, što inače nisu… Njih uča zloupotrebi za egzekuciju babe štrikaćim iglama, u ritualu isterivanja đavola!?

Zanimljivo koliko taj egzorcizam liči na satanske rituale. Zle šiparice završavaju na robiji dok nastavnik, inspirator zločina, kao i mnogi inspiratori ostaje skriven i netaknut...

Inspiratorova supruga, novinarka- pripovedačica, svojom pričom  Tulumbe i smrt, gde piše da slastičar piša u testo za tulumbe, inspiriše slastičarski terorizam nad samom sobom. Ha! Poslastičar i pomočnica njegova otimaju novinarku koja je došla po tulumbe, e da bi obradovala gorepomenutog muža. Zaključaju radnju pa nateraju novinarku da prvo ispeče, a zatim i da poždere čitav pleh tulumbi. Za kaznu što je okaljala poslastičarski obraz svojom neduhovitom pričom… o pišanju u testo.

Nikad u životu nisam probala tulumbe. Posle ovoga tek neću!

Prvo sam mislila da čitam romanče, pošto se u pričama, hronološki haotično doduše, pojavljuju isti likovi. Onda sam pomislila da je to ipak kao neka zbirka priča, jer je pisac iznebuha menjao stilove, od apsolutnog zanemarivanja interpunkcije do “belog stiha” (gde je bio najbolji).

Ima tu i Ružica-predsednica (kućnog saveta), dama a trovačica Roma iz susednog naselja Bombaj i maca lutalica, što se hrane po kontejnerima.

Ali kad je kukavni nastavnik veronauke u priči sa filmskim naslovom Psi od slame, razbucao navijačku bandu, što mu napada na ljubljenu ženu, a u drugoj priči poginuo jer je uhvaćen u sexu sa portirom Gradske čistoće… I kad je novinarka umrla od gladi pišući, kidnapovana i zaključana u podrumu, istiniti roman o životu narkodilera-makroa-Mengelea… pa je kasnije slala meilove milom si uredniku, kukajući za nenapisanim pričama…

Shvatila sam da ovo pisanije možda i nije plod mašte, nego nečeg jačeg.  Košmara? Insomničnog? Flaširanog? Tabletiranog? U prahu? Postoje kompetentniji za takvu dijagnozu.

Svaka priča ima, kao moto, poneki citat koji autor zove “prologom”. Cvetajeva je prevedena na srpski, jer je na ruskom ne bismo razumeli. Engleski citati nisu prevedeni jer se valjda smatra da ih moramo razumeti. Valjalo ih je, barem iz pristojnosti prevesti. Možda ima još poneko ko ga ne razume ili ga je zaboravio pod desetogodinjom blokadom. Ili možda pod bombama? Kada je takođe isterivanje đavola ličilo na satanski posao.                                                                                            (III program RTS)