<<

NIJE KAO NOBELOVCI

Miljenko Jergović

ROMAN O KORINI

Izdavač Rende

Tiraž 2000,

Beograd 2010.

Zarđala mi trenica koju sam donela iz Osijeka 1973. kad sam došla u Beograd na fakultet. Zađem po svaštarama da kupim drugu. Zagledam po ćoškovima. Nema. Znam da nije pametno, ali moram da pitam:

«Izvinite, imate li trenicu?»

«ŠTAAA?» iskrlješti se na mene krezubi prodavac kao da sam tražila municiju za atomski minobacač.

Ništa. Odem u drugu radnju. Niko ne zna šta je trenica, a na vidnom mestu je nema. Ja,da me ubiješ ne mogu da se setim kako se drugačije zove trenica. Kad stvar koristiš retko, najčvršća je reč iz detinjstva.

Znam da ima neko drugo ime, ali kako? Komšija Kinez, koji zna čak i šta je lemilica, takođe ne zna šta je trenica. Traži da mu objasnim.

«Ono za ribanje jabuka... Ili šargarepe...» kažem.

«Za sta?» zabezekne se Jao Ne, valjda se tako zove komšija Kinez kad ga je sudbina čak u Srbiju donela.

« Ono brate, kad pravim pitu od jabuka da narendam jabuke, ovako...» dodajem i pantomimu za opisanu radnju. To je razumeo.

«A rende, sto ne kazes» obraduje se komšija Jao Ne i donese mi tri različite da izaberem. «A kaki ti je ta lec, kako ono lece? Tle...»

Objasnim da se to nekad tako zvalo dok smo imali više reči za istu stvar, tada se to smatralo bogatstvom jezika. Kasnije, kad smo se uz krvoproliće,  podelili, i postali isključivi, podeliše i reči. Ja ne mogu uvek da se setim ko je koju reč u toj podeli dobio za svoje nove osiromašene jezike. Nije samo uran osiromašen...

Kako da se dosetim da je trenica rende, kad pod RENDE podrazumevam izdavačku kuću?!

Zbilja nema puno logike u tome kako nam se izdavačke kuće zovu. ARHIPELAG u zemlji koja ne samo da nema arhipelaga, nego nema ni ostrva, čak ni mora u kome bi ostrva bila. Osim ako Savskim arhipelagom ne nazovemo Adu Ciganliju i Adu Međicu. Sirotinjski neslani arhipelag?

Dobro, STUBOVI KULTURE jeste logično, ali je zato pretenciozno!

MAMUT je prvo bio knjižara, pa lanac, pa izdavač... pa ništa. Izumro kao i životinja po kojoj je dobio ime. Izmalerisalo ga, što bi rekao narod.

LAGUNA, dobro to može onako metaforički, kao utočište, nešto zaklonjeno, zaštićeno od vetrova i talasa, mirno i prijatno... Naravno, ako mladi osete šta je zapravo laguna, većina je nije nikad ni videla, nema toga kod babe u Šumadiji. Ako ne znaju šta jest laguna u realnosti, onda neće ni metaforu shvatiti.

GEOPOETIKA ima kao neko značenje, poetika zemlje... Dobro može ali tako bi moglo da se zove i neko naprimer ekološko đubrivo koje bi Gei (Zemlji) prijalo kao nama što prija poezija. Priznajem, preterujem!

PAIDEJA. Šta znači paideja? Pa ideja? Ili neka idejina negacija?

ČIGOJA, koji je više štrampar nego izdavač i DERETA se zovu po vlasnicima, što je legitimno kad nisi Petrović i kad ne može svaki drugi Srbin da ti prisvoji tvoju izdavačku kuću. CLIO se dobro rimuje «Gde si bio? Bio sam u Clio! A šta si kupio?..» tu ponestane rime, poskupela hrana.

ZEPTER BOOK WORLD nije engleska ni američka, pa čak ni novozelandska firma, nego novobeogradska... ili zemunska? Mada ima odličnu knjižaru i u Kneziški... Zove se po vlasniku koji se doduše zove nekako drugačije, običnije, srpskije, na ić. Jedan od retkih koji je kapital stekao napolju, pre tranzicije, a ne u balkanskom vilajetu, tokom onih nesrećnih devedesetih ili tokom tranzicije. Danas vodi što se moderno kaže «društveno odgovornu» kompaniju koja se, uz zarađivanje love, bavi i kulturom. Knjigama, dakle, na kojima se retko ko obogatio, pa kamernom operom, gde se igraju i drame. Sponzoriše mnoge prestižne nagrade, Žensko pero, književnu nagradu za opismenjene žene, koju dodeljuje Bazar (i koja godinama ima isti žiri, pa ga stalno optužuju za trgovanje ovom nagradom. Žiri koji se kažu zarekao da nekim najtiražnijim domaćim spisateljkama ne bi dao nagradu po cenu života. Sic!)  Takođe Zepter sponzoriše Dobričin prsten što ga dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije. Koji uvek ima drugi žiri i svaki sastav optužuju da trguje nagradom... Eh!

Nego, da se vratim na RENDE. Zašto li se ne zove Trenica kad izdaje knjige na novom i starom hrvatskom? Ili na bošnjačkom, što se sve ranije zvalo ijekavski hrvatsko-srpski, ili srpsko-hrvatski.

Meni prija što je u Srbiji danas moguće čitati originale «iz regiona» (kako se sada zove ta ubijena država u kojoj smo odrastali). Volela bih da može i u Hrvatskoj, ali ne verujem. U Osijeku su mi preveli na hrvatski jezik komediju koja je tamo igrana u originalu 1985. Pre 25 godina se razumelo a sad se više ne kuži! Prilikom rađanja novih država umrlo je razumevanje. Neki srboljubi su preveli Branka Ćopića na ekavski srpski! Pisac se, izgleda preventivno ubio...

Dosta je bilo ekspozicije, pređi na knjigu, mislite Vi.

Jeste predugačak uvod ali to je zato što je roman kratak. Nekad bi se to zvalo veća priča. Baš onako knjižičuljak od 63 strane kad mu odbiješ naslovne na početku i one reklamne pozadi. Nije zgodan ni za poklanjanje, samo je pogodan za u džep. Možda je tako malecak jer je Korina mačka? I to treća istoimena maca u životu Joze Taraša Konavlanina koji se iz Amerika, pod stare dane vratio u Dubrovnik, kao luzer ( odnosno gubitnik), da se tamo zamonaši i umre. Kad dođe vreme ummiranju svi postanu luzeri ma kakvi da su vineri (pobednici) u nekom periodu svog života bili. U manastir ga ne prime, kao prestarelog, ali se neočekivano u njega na Stradunu zaljubljuje, dvostruko mlađa, izbirljiva stara cura Marija. Kojom se, pod stare dane Jozo Taraš ženi. Njena rečenica «Lijepa li starca!» ostaje na Stradunu kao upečatljiva i nadrealna. Njihovoj okasneloj sreći i ljubavi priključuje se maćkica «boje pustinje Mohave» koja je odbegla iz šaka izvesne Šimice, dubrovačke sluškinje i daviteljice mačića.

Kad se pak Korina (tačnije Corazon, kako joj je ime dao Jozo) prvi put omaci Marija ne želi da joj mačiće podavi mačija daviteljka Šimica, nego smatra da to mora učiniti sama, ma koliko joj to teško padalo. Tri puta se Korina macila i tri puta je Marija davila mačiće u dubokom loncu za iskuvavanje veša kad je Jozo shvatio da je davljenje mačića ubija, pa jednog jutra uzima Corazon (Srce) i pošalje je na Lokrum, plativši čamdžiji celih 10 dolara... Nećete vi čitati ovu knjižicu ako vam ja sad i sam kraj ispričam... Zato neću da vam odam šta se desilo!

          Bolje je o macama pisala nobelovka Doris Lesing u knjizi A posebno mačke (prevela Mirjana Đurđević). Bolje je o ostarelim ljubavnicima pisao, takođe nobelovac Gabrijel Garsija Markes u romanu Ljubav u doba kolere. Ukratko, Nobelovci su bolji od Jergovića. Shvatate da je ovo kompliment.

(III program radija RTS)