<<

O KREČENJU PLAFONA I KULTURNOJ POLITICI

rani romani Morjane Đurđević

Kao Homerov Odisej, tako je i prljava inspektorka Hanrijeta autorke Mirjane Đurđević - izgubljena u svetu i ne ume da nađe put do kuće. S tom razlikom što je ona otplovila tj. odletela mnogo dalje, u skladu sa savremenom letećom tehnologijom. Od Odiseja se Hari razlikuje i po tome što uopšte ne traži put do kuće. Ona je naime u beli svet otišla da - pronađe sebe. Kao i mnogi mladi ljudi sa ovih prostora koji nisu uspeli sebe da nađu ovde, pa su leteli preko okeana uvereni, da kad već nisu kod kuće - onda su sigurno tamo. To je ono što se u javnosti zove odliv mozgova, a što Mirjana u svojoj prvoj knjizi originalno naziva odlivanjem guzica. Uz koje su ponekad samo ponekad, odlivani i mozgovi. Ako su naime bili unutar istog odletelog organizma.

Ali ostavićemo njenu prvu knjigu, jer ovo je četvrta.

Četvrta otkad je iz nauke prešla u laku literaturu. A inače šesta. Dve su ostale u nauci, nepročitane s moje strane.

Treća, koja čini tranziciju, ka lakoj literaturi, su zapravo Mirini memoari pod naslovom Čas anatomije na Građevinskom fakultetu. Naslovom dopola ukradenim od Danila Kiša, a odpola od renomirane visokoškolske institucije,  kao što vidite.

Gđa Đurđević je dakle lukavo, prvo napisala memoare - pa tek posle ušla u literaturu. Sad može da radi šta hoće. I ne mora da se pravda po memoarima. Man ako je zakači neko drugi u svojim sumnjivim sećanjima...

Druga knjiga je Treći sektor. Zar ne osećate tu zbrku sa brojevima ? Druga, koja je zapravo četvrta se zove Treći sektor!

Zato ću da je preskočim!

          Treća (tj peta) je Ubistvo u akademiji nauka.

U njoj se prvi put pojavljuje prljava inspektorka Hanrijeta, inspektorka za krvne i seksualne delikte MUP-a  Srbije. To jest srpski Šerlok Holms. Bez brkova ali sa pomoćnikom Lakijem, nižim inpektorom za isto. I isto tako trapavim... Pa sad, što bi rekao Aca Popović, - Pogledajte kakve su nam bolnice, kakve su nam železnice, kakvi su nam hoteli, aerodromi - e pa takvi su nam i Šerloci Holmsi! Srpska posla!

Kako da nađe ubicu kad ne može ni sebe da nađe? Zato Hari tu u Akademiji nalazi neke sitničave likove sa dr mr pr fr ispred imena, koji se već odavno ne bave nikakvom naukom nego životare od starih kako-tako-lako stečenih titula. Grčevito se drže za osvojenu fotelju i smeštaju jedni drugima spletke veštije nego kafe kuvarice.

Hari dakle ne otkriva ubicu. Ja sam ga kao čitalac otkrila, ali neću da vam kažem. Čitajte sami pa nađite ako imate nešto ispod šešira i perike. Nisu vas opismenjavali samo radi pisanja, nego i radi čitanja! Ovde, dakle, možete pročitati kakve sitne šićarđije misle umesto ovog naroda... Odnosno TVRDE da misle!  A možda i misle da misle...

Ima ta predrasuda kod ljudi, da je sve što im se pojavi u glavi - misao. A nije. Najčešće nije... Može da bude i metak...

Ali da se vratimo na četvrtu, odnosno šestu knjigu! To jest drugu u kojoj je inspektorka Hanrijeta, na talasu odlivenih mozgova dospela preko bare - da potraži sebe. Pa se naravno nije našla. Nego zatiče tamo isto takve od-sebe-ne-nađene likove, takozvanu dijasporu. Ako nisam kod kuće, sigurno sam u Americi, odoh da vidim. Jebote, nema me ni u Njujorku, pa gde sam onda ja!? Možda ste u Zanzibaru gospođo, trknite da se potražite!

Ajde opet sad da parafraziramo Gorkog i čuvenu Makar Čudrinu rečenicu

- Nema tog konja na kome možeš pobeći od sebe!

Ovako: nema tog aviona kojim možeš doći do sebe!

Ovu parafrazu, naravno ne shvataju Mirjanini likovi, izgubljeni prvo u sebi, a potom i u svetu. Belome. Velikome. Prekobarskome. Zato ona tamo nalazi crkvenjaka koji je pljunuti Lenjin, a uz to još i peder, pa filmskog reditelja koji je domar u nekoj otužnoj zgradurini, gde tajno u podrumu pravi nekakav studio, te otpuštenog pilota koji radi na nečemu što sigurno ne leti, i njegovu na žalost živu ženu, plavušu i lekarku, zaposlenu kao pomoćni medicinski kadar.

Jer i ona sama, Hanrijeta, srpski Herkul Poaro zagubila se kao ubuđani šef obezbeđenja neke robne kuće, samousluge... Čega li? Nekog sterilnog mesta gde roblje potrošačkog mentaliteta vikendom troši pare za koje je prodalo svoje jedine živote.  I kradu koješta sve nadajući da će ako maznu stvarčicu koja košta mesec dana njihovog rada - možda nabaviti ponovo taj izgubljeni decembar ili mart svoje zaludne mladosti.

Tako Hari onde zatiče i Srpsku pravoslavnu crkvu Svetog Savatija, u kojoj se skupljaju pare za parking. Jer zbogradi nemanja parkinga - gube vernike. Otima im komšijska crkva sa parkingom. Pošto je, valjda, evidentno da Bog više voli onu crkvu kojoj je obezbedio parking jel!? E, te pare koje oni skupljaju za parking, neko krade iz donatorske kutije. Bog naravno vidi ko, ali neće da im kaže! Stoga oni zovu Hanrijetu da diskretno otkrije ko je dotični lopov. Ovo je najnaivnije i najnelogičnije mesto u štivu. Nema tog popa ni crkvenjaka, koji bi verovao da iko ko je ikada bio pandur može biti diskretan! Takav pop ne postoji, pa makar bio i pljunuti Lenjin! Koji takođe nije bio naivan! A ne znam da li je bio peder, al mogo je biti sudeći po onome što je napravio...

No dobro, ovo je izgubljeni dijasporski lik, pa neka ga...

Elem, tako se Hari nađe u crkvenom krkljancu pred sam Božić i to baš kad se niz neke sumnjive stepenice strmopižđuje izvesna slikovita persona zvana Guda.

Kojom prilikom se ista liši svog ličnog života putem lomljenja vrata.

Pošto samoubice uvek koriste svaku priliku za lišavanje svog života, stvar bi bila jasna, samo kad takvu priliku ne bi rado koristile i ubice, za lišavanje tuđeg života. Prilika je prilika, pa se ne propušta, jel?

Mada je Guda jedno uništeno, slomljeno, poluludo biće koju ni mrav ne bi zgazio, ipak Hari otkrije da je bilo nekoliko motivisanih da je smaknu! I da su svi bili prisutni u crkvi te kobne noći!

Ovaj se roman, meni omiljani zove Parking Svetog Savatija.

Priznajem da jeste duhovita, ali gđa Đurđević piše jednostavnim svakodnevnim jezikom u kome ima prostih i nerealnih reči kao što je kurac od pola kile.

          Mislim da sam dosta mislila za dve iljade. Hvala vam na pažnji, a dalje mislite sami. U ovoj zemlji sve se radi za pare, samo se misli džabe. Jel znate vi koliko ja plaćam doktora za krečenje plafona u dečijoj sobi? E, pa njegov asistent, magistar za dodavanje, četke košta  pet put više nego što mene plaćaju da mislim! I to o knjigama, gospodo! O kulturi ovog naroda! Nema nama boljitka sve dok krečenje plafona bude skuplje od književne kritike!

(objavljeno u Ježu)