|
SAM SVOJ FILOZOF
Lu Marinof PLATON A NE PROZAK Knjiga je posvećena Onima koji su oduvek znali da filozofija nečemu služi, ali nisu mogli biti sigurni čemu. Mada oni koji ne znaju čemu služi ili je bar služila filozofija, verovatno nisu nikada bili u dodiru sa njom. Čovek koji kaže „nemoj da mi filozofiraš“ nije čuo ni čitao pravog filozofa. Filozof je, logično, mislilac sposoban da najjasnije sroči misao do koje je došao. Tako da ona bude običnom čoveku jasnija nego kad bi je formulisao sam. Najčešće je razumljiviji od njegovih tumača. (Napala me Nadežda Radović da ima i vrlo nerazumljivih i dosadnih filozofa. Ariosto npr. Ima, kad studiraš, ali ako biraš, pa uzmeš dosadnog onda si budala. Neki ljudi čak i matematiku čine nejasnom.) 1971. me je jedan profa pitao šta Lukač misli o Marksovom Kapitalu. - Nemam pojma - kažem - ali mogu vam reći šta ja mislim. - Vi ste čitali Kapital? - i pogledao me kao maloumnu, jer ko sam ja da... - Jeste deblji ali je čitljiviji od Lukačevih analiza. - Dugo me propitivao o toj knjižurini, ispade da je bolje pamtim nego on, pa mi je umanjio ocenu, jer nisam čitala L. Ostavila sam FPN, a posle sam na FDU imala profesora estetike koji je smatrao originalnošću, čak i ako uđeš na ispit kroz prozor a ne kroz vrata kao normalan student. Mada normalnih ljudi i nema na FDU. Kod njega je bilo dovoljno da misliš i umeš to jasno iskazati, pa smo se osećali vrlo pametni, zbog čega smo učili više, čitali bolje i mislili sve jasnije! Estetičar je bio filozof koji je u studentima video nešto dobro, pa je dobijao najbolje, a onaj prvi je bio lovac na studente prevarante, što je verovatno bio i sam... Tumači velikih filozofa su zamumuljili filozofiju u zloj nameri da ispadnu pametniji od običnih smrtnika. Kao što su pravnici zakukuljili zakone da bi nam oni bili potrebni za njihovo tumačenje. Kao što su sveštenici zamumuljili veru. Svi su izmislili cele paralelne jezike da bi ispali stručniji od ostalog sveta. Zašto pravnici kažu „ušao u posed“ ako čovek nešto kupi, kad u normalnom životu i jeziku „ući u posed“ znači ući u nečiju njivu, šljivik, gajbu u nečiji posed. A šta im znači „ući u posed pištolja“ - biti u dometu? Šta znači „plodouživanje stana“? Zamumuljavanje! Zašto lekari i popovi koriste mrtvi latinski ili staroslovenski jezik koji smo svi odavno zaboravili čak i ako smo ih učili? Da bi mistifikovali svoju licencu. Kad vidim debelog lekara koji sa tv plebejcima na latinskom objašnjava zašto moramo preventivno na kolonoskopiju ili mamografiju, znam da mu ne bih poverila ni mačku, jer ne ume da drži pod kontrolom ni svoj apetit a kamoli nečiju bolest. Rađe bih se lečila kod veterinara, oni govore razumljivim jezikom. Jer njihovi pacijenti ne znaju ni srpski, pa ne treba da se prave važni. Sumnjive igre moći. Zašto profesor književnosti, pesnika koji je jasan od prvog stiha, npr. Jesenjina, tumači tako da mi postane nejasan? U gimnaziji smo imali gospu koja je smatrala da je Andrić puno jasniji kad nam ga ona dosadno ispriča, a čik nađite nekoga ko je jasniji od Ive! Zar oni ne znaju da je umetnost iznad komunikacije? Kad bi se sve moglo objasniti, umetnost ne bi ni postojala. Markes kaže da je neki kritičar napisao kako je Sto godina samoće komponovan kao simfonija Bele Bartoka. Kaže, volim Bartoka ali mi nije pao na pamet dok sam pisao roman.Tumačenja su poeziju i filozofiju ogadila ljudima. Kustos izložbe piše se kao „autor“. Autor je onaj koji je naslikao sliku a ne onaj ko ju je okačio na zid. Kraj tolikih vajnih zbunjivača, nije čudo što smo zbunjeni. Inače, tehnika zbunjivanja postoji u svim borbenim veštinama. Onaj ko vas zbunjuje u stvari ratuje sa vama, ali ne priznaje nečasne namere. U Vaskresenju Tolstoj kaže: Probem je nastao kad je prestao da veruje sebi i počeo da veruje drugima. Savremeno društvo čini sve da bismo sumnjali u sebe. To odgovara lažnim autoritetima, prodavcima magle i tableta koji manipilušu ljudima i zarađuju na tuđoj nesigurnosti. Savet se može kupiti na puno mesta (kod popa, astrologa, proroka, psihijatra, psihologa, belog maga, numerologa, vrača) ali je svuda skup i mora se platiti puno puta. Nekada je vladajuća crkva određvala smisao i to se moralo poštovati jer te je inače čekala lomača, isključenje iz društva i slične nevolje. Zatim su odgovore počele da daju nauke. Koje su se sve više množile i dovodile u pitanje jučerašnje naučne istine. „Kako se religija povlačila, nauka napredovala a smisao iščezavao u XX veku se pred nama ukazao sve dublji ambis. Mnogi ga nisu videli dok u njega nisu pali. Egzistencijalistički filozofi su vodili čitave ekskurzije u obilazak ovog ambisa i mnogi se odande nisu vratili.“ Marinof kaže da su Boga ubili egzistencijalisti. Na istoku se verovalo da su to učinili komunisti. Izgleda ipak da se Bog ubio sam. Uz pomoć „izaslanika na zemlji“ tj. crkvenih organizacija, konfesija i popova. Još je Dostojevski sumnjao (B Karamazovi) da bi Crkva tj. Veliki Inkvizitor priznao Boga kad bi se stvarno vratio na zemlju, kao što ista ta crkva propoveda. Zašto? Pa, ako bi Bog zbilja sišao svi bi oni ostali bez posla, a baš su super jeli leba bez motike i živeli na tuđim grbačama. Marinof, kao i čitav pokret primenjene filozofije želi da vrati suvislom razmišljanju kredibilitet kakav je imalo u staroj Grčkoj, da vrati poverenje u sopstveno razmišljanje. Jer nije svaka depresija hemijskog porekla i neće na svaku delovati hemija, nego se neki životni problemi moraju promisliti i rešiti u i u glavi i na javi. Pokret filozofske prakse nastao osamdesetih godina u Evropi, devedesetih se raširio i razvio u severnoj Americi. Podseća nas da je pre institucionalizovanja filozofije kao mentalne ginastike, koja nema nikakve veze sa životom, filozofija postojala kao životna mudrost, posvećena stvarnom životu i pitanjima o tome kako bi trebalo živeti. Slične stavove našli smo davno u De Kreščencovim Istorijama filozofije (1,2,3...) gde je filozofija ne samo zanimljiva i razumljiva nego uporediva sa našim savremenicima i primenjiva na svakodnevni život. Jedino što se Lodoviko nije kao praktični Ameri dosetio da na tome obrne lovicu, što putem prodaje licenci, što putem naplate tretmana. Ali istini za volju ovde nije ni psihijatrija metastazirala kao tamo. Marinof kaže: Psihološki ili psihijatijski tretman može naškoditi ljudima ako je njihov osnovni problem filozofske prirode, a njihov terapeut ili doktor to ne uoči. Neodgovarajuća terapija je traćenje vremena... a može dovesti i do pogoršanja stanja...Ako ste radoznali, misaoni, analitični i artikulisani, od filozofskog savetovanja možete imati mnogo koristi... Svako ko ima istraživačkog duha spreman je na jedan istražen život, život za koji filozofi smatraju da je jedini koji ima smisla... Frankl je upotrebio izraz „volja za smislom“ da bi povukao paralelu sa dve centralne ideje u psihologiji: Adlerovom „voljom za moći“ i Frojdovom „voljom za uživanjem“. Ali kako je Frankl pretpostavio u srcu središnjeg problema većine ljudi postoji nešto dublje, nešto do čega postojeći medicinski, psihološki i duhovni tretmani ne mogu dopreti. Nekada smo pitanja o smislu i moralu upućivali tradicionalnim autoritetima (npr crkvi) koji su se... raspali.. Naša najdublja pitanja ostala su bez odgovora. Naša uverenja ne dobijaju potrebnu pažnju... ŽIVOT NIJE BOLEST. Smatram da je celishodnije živeti sopstveni život nego bez prestanka iskopavati njegove korene. Psihijatrija i psihoanaliza se posle Frojda i Adlera cepaju na škole i pravce sličnije religijskoj šizmi nego nauci. Razne škole se međusobno ne podnose kao suniti i šiiti ili katolici i protestanti. Zašto? Iz uobičajenih razloga moći! Standardni klinički priručnik PDS je 1952. identifikovao 112 psihičkih poremećaja 1968 godine PDS II je pobrojao 163 a 1980. g, u trećem izdanju čak 224 poremećaja. Osamdesetih godina psihijatri su procenjivali da je 10% Amerikanaca poremećeno. Uskoro će biti bolesni svi, osim naravno samih psihijatara. Oni uspevaju da mentalne bolasti pronađu svuda... i prepisuju onoliko lekova koliko osiguranje pristaje da plati. Psihologija je bila u okviru filozofije sve do 1879. Jedan stari psihijatrijski vic kaže da pacijent koji na seansu dođe pre vremena je anksiozan, onaj koji zakasni dijagnostikuje se kao neprijateljski raspoložen a onaj koji dođe na vreme je kompulsivan. Godine 1987. Američko psihijatrijsko društvo je GLASANJEM odlučilo da „hiperaktivni poremećaj nedostatka pažnje“ (HPNP) bude proglašen za mentalnu bolest. Eto kako nauka danas osvaja nove teritorije - javnim glasanjem. Već iste godine za pola miliona američke dece ustanovljeno je da pate od ovog poremećaja. Deset godina kasnije procenjeno je da preko 5 miliona učenika - što čini 10% školske dece u Americi - pati od HPNP-a. „Lek“ kojim se borimo protiv ove epidemije je Ritalin čija proizvodnja i prodaja, zajedno sa užasnim popratnim efektima, vrtoglavom brzinom rastu. Nema sumnje da je to dobro za farmaceutsku industriju. Ali nije dobro za decu. Pri tom ne postoji ni nagoveštaj medicinskih dokaza da je HPNP prouzrokovan bilo kakvim specifičnim obolenjem mozga. To nije smetalo da se milioni američke dece proglase mentalno bolesnim, da se prinudno kljukaju lekovima i da im se ova dijagnoza mentalne bolesti upiše u dosijee... Obrazovni sistem je iz puta znanja pretvoren u minsko polje zaglupljivanja sa psihologijom i psihijatrijom kao uvek spremnim saučesnicima. Isti saučesnici su se na sličan način infiltrirali i kolonizovali pravosudni sistem. vojsku i državu. Nije nikakvo čudo što se ljudi okreću, ili vraćaju filozofiji... Ako se vaš problem tiče sistema vrednosti, identiteta ili etike, najgori mogući put je da dozvolite nekome da dijagnostikuj) mentalnu bolest i prepiše vam lekove. Ne postoji pilula koja će vam pomoći da pronađete sebe, ostvarite svoje ciljeve... Navodi npr. četiri poznata uzroka depresije. 1 - fizički poremećaj mozga genetskog porekla, kada pomaže medicina. 2. - neko indukovano moždano stanje uzrokovano spoljašnjim uticajem, lekovima, otrovima (kao amfetamini, alkohol) i sl. znači biološki poremećaj. Za ovu vrstu depresije karakteristična je zavisnost i njome se takođe bavi medicina. 3. - nerazrešene traume iz detinjstva ili problem iz prošlosti - koje su domen psihologije. 4. - depresija uzrokovana akutnim DOGAĐAJEM u životu, slom karijere, bankrot, razvod, etička dilema... i ova je depresija u domenu filozofije. Kako ćete znati šta treba činiti ako ne poznajete sebe? Poznavanje sebe je, delom psihološne i fizičke prirode, ali otkrivanje sopstvene najdublje suštine zadatak je filozofije... Do istinskog duševnog mira doći ćete kroz kontemplaciju, a ne lečenjem. Da bi Platon zamenio tablete, potrebno je samo misliti jasno i razložno, a to nije iznad vaših mogućnosti. piše Marinof. Navodi dosta primera iz svoje prakse i prakse svojhih kolega. Analiza kritika savremene medicine, prilično mu je oštra, ali je mnogo mekši kad je u pitanju sukob čoveka i društva, odnosno pritisak koji moćniji vrše na nemoćne. Kao i kod većine Amerikanaca i kod njega se oseća strah od moćnika. U tom smislu bili su hrabriji neki raniji filozofi. Bertrand Rasel opisuje filozofiju kao ničiju zemlju između nauke i religije... koja je izložena napadima sa obe strane. (Možda bi nauka i religija došle u direktniji sukob i najzad razrešili nešto, kad ne bi bilo filozofije između njih? Ili kad im ne bi nedostajalo hrabrosti? Iako su u glavama mnogih ljudi filozofija i praktičnost dva gotovo nespojiva pojma. U Ubijenim dušama Sartr je pisao o vojnicima čija se komanda predala pa se oni koji nastavljaju da se bore protiv neprijatelja - smatraju dezerterima! Ako se preda vojnik, on je izdajnik, a kad generali predaju celu vojsku - oni nisu izdajnici nego mirotvorci... Ako je svet bolestan a pojedinac zdrav svet ima interesa da ga proglasi bolesnim, pa to i čini. Kao što je Inkvizicija svojevremeno poslužila da proširi i očuva hrišćanstvo tako što odlučila pobiti i spaliti sve koji drugačije veruju ili misle, proglasivši ih za veštice, tako je i nauka (tačnije medicina) par vekova kasnije štitila ozbiljne bolesti društva od buntovnih pojedinaca tako što je pojedince proglašavala ludacima, zatvarala ih u ludnice, kasnije drogirala a još kasnije lobotomizovala, kao što je bilo moderno u SAD u prvoj polovini XX veka. Tada je izvršena lobotomija nad hiljadama žena koje su proglašene histeričnima jer su tvrdile da ih je seksualno zlostavljao častan, autoritetan i društveno priznati otac. Ili već neki drugi priznati autoritet, pastor, profesor... Jer ako ukloniš žrtvu, nema ni zločina. Lako ćemo se dakle složiti sa osnovnim stavovima Lu Marinofa i sa kritikom savremene psihijatrije i farmako industrije, ali je njegova kritika savremenog društva u belim rukavicama i ne doderuje najprljavija mesta. To je verovatno delom zbog toga što su njegovi klijenti bogati (jer se i taj tretman plaća) pa on ili ne sme da im se zamera ili i ne poznaje probleme koji nastaju kao posledica nemoći i sirotinje. Te probleme bi po njemu verovatno trebali da promišljaju sociolozi... Mada je napisana (ili prevedena) predugačkim nepotrebno preopširnim rečenicama, kao da ga je neko plaćao po „Word count“-u, ovo je ipak knjiga koju vredi pročitati, ako naravno imate strpljenja. Inače „filozofski savetnici“ pojavili su se i kod nas i izgleda da se zovu „etički savetnici“. Da biste dobili licencu morate imati položen magisterij iz etike. Šta će vam licenca? Pa da možete naplatiti svoje savete, kad preuzmete pacijente psihijatrima. Praktično.
|
