|
“SUŠTINA ČOVEČNOSTI JE STID”
Kurt Vonegat PLAVOBRADI roman napisan 1987., prevod Goran Skrobonja Izdavač Beli put, Subotica 2010.
Roman Plavobradi je sjajno smišljena priča o potomku Jermenskih izbeglica Rabu Karabekijanu, koji postaje američki avangardni slikar nameran da njegove moderne slike rađene “satenskim duraluxom”, nadžive osmeh Mona Lize! Što mu se nije posrećilo, jer je ubrzo po sticanju slave, sa njegovih velikih slika spala boja, tj. satenski duralux, a Mona Liza se i dalje smeškala. Učesnik II svetskog rata i nemački zarobljenik. Dvaput ženjen jednom neuspešno. Dvaput razmnožavan, ali sinovi ga se odriču i uzimaju prezime očuha, funkcionalnijeg Amerikanca. Rabo Karabekijan ipak dočekuje starost kao bogataš, zahvaljujući svojoj drugoj supruzi, koja mu ostavlja veliko imanje na obali okeana. Tamo ima i skladište za krompir gde nema krompir nego veliku zaključanu tajnu, zabranjenu zonu, kao svaki Plavobradi. Karabekijana prati sudbina njegovih roditelja izbeglih od turskog genocida nad Jermenima, a prevarenih od jednog pokvarenog sunarodnika u Egiptu, zbog čega se nađu u nekoj Američkoj provinciji, sami, bez ostalih Jermena, skoro skroz opljačkani... Čudno da je Vonegat mada veliki pisac i kritički mislilac, što bi rekao naš narod “legao na priču” da su Turci prvi na svetu izvršili genocid, pobivši milion Jermena. Istoričarska skaska služi verovatno tome da se zabašure drugi masovni pogromi ljudi i naroda istrebljenih mnogo ranije (i kasnije!), iza kojih nije ostao niko ni da prebroji pobijene ili niko dovoljno bogat da tu informaciju objavi i ponavlja dok ne postane istina. Bez obzira što jeste istina! Npr. oko 6 miliona Maja koje su pobili Španci pošto su ih prethodno pobedili njihovu vojsku. Pa od Portugalaca potamanjeni Asteci, Inke i sitniji, narodi. Zatim, neznana ali velika brojka, od vaspovaca istrebljenih severnoameričkih indijanaca. Brojka nekad nije ni bitna pošto su u mnogim plemenima potamanjeni SVI što je totalni genocid. Onda takođe neizbrojana, nepoznata cifra potamanjenih naroda i plemena koje su po Indiji a i šire “civilzovali” razni evropejci i njima skloni Indijci, Siki, Pakistanci… itd.itd. Pa milioni koje su Holandezi, Buri, Englezi, Nemci ili Francuzi potamanili po Africi. Ili Rusi po Aziji. Ili Japanci, Kinezi Mongoli i Korejanci po istoj toj Aziji. Te Britanci po Australiji ili Amerikanci u Japanu… Priča da su Turci čupali jezike za govorenje svakog drugog jezika, osim turskog, morala bi biti od ranije poznata nama koji smo, kako kaže Balašević “Genetski napaljeni na Turke”. A nije nam bila poznata. Srpski se navodno govorio čak i na dvoru, zašto jermenski nije !? Zar smo mi simpatičniji od Jermena? (Dobro, lepši jesmo…) Ukratko, sigurno su Turci izvršili taj genocid nad nesrećnim Jemenima, ali daleko od toga da su ga oni izmislili, a kamoli da su bili prvi! Da se Vonegat npr. pozabavio sudbinom Sijuksa (koji i danas traže autonimiju negde u pustinjama SAD!) mnogo bi lakše proveravao informacije, nego kod genocida nad Jermenima u dalekoj Turskoj. A roman bi mu bio isto ovako sjajan. Samo što ga niko ne bi objavio. Jer: «Koga treba više žaliti: Pisca kome su ruke vezali i usta zapušili policajci ili onoga koji živi u potpunoj slobodi a nema više šta da kaže?» - pita se glavni lik na jednom mestu. Pričica o potpunoj slobodi je takođe «pričica veselica» u koju veruje samo onaj ko nikada nije čuo za Makartizam. I još je dovoljno naivan da poveruje kako je u klasnom društvu uopšte moguća ikakva demokratija osim farsične. Moguća jeste, ali samo unutar-klasna demokratija, tj za više klase isto kao u Platonovo doba. Jedino što se robovi više ne zovu robovi nego - ljudski resursi. Kad veliki pisac nasedne na istorijsku floskulu to nije dobro, jer se njemu veruje, za razliku od istoričara kojima više niko ne veruje. Ali suština romana nije o genocidu, on je samo pozadina, a glavna priča je o modernom slikarstvu, koje bežeći od realizma, fotografije ili dokumentarizma zapada … pa tamo gde zapada, na zapadu u Njujorku, posle II svetskog rata. Tamo su izmišljeni Karabekijan i stvarni Polok premestili centar svetskog modernog slikarstva, koji je do druge svetske otimačine bio lociran u Parizu. “Nekad smo se hvalisali time kako su nam vojska i mornarica male i koliko malo uticaja generali i admirali imaju u Vašingtonu. Proizvođače naoružanja nazivali smo trgovcima smrću. Možete li to da zamislite? Danas je, naravno, praktično jedina unosna industrija trgovina smrću, u koju hrpe para ulažu naši unuci, tako da poruka naših glavnih umetničkih formi, filmova, televizije, političkih govora i novinskih članaka, zarad privrede, jednostavno mora glasiti ovako: Rat je pakao, svakako, ali jedini način na koji dečak može da izraste u muškarca jeste da učestvuje u nekakvoj pucnjavi, po mogućstvu... na bojnom polju.» piše Vonegat. Kao Američki patriota ipak propušta da primeti kako je najvažnije da se taj rat obavi u tuđoj zemlji a nipošto na svom terenu. No, možda on to i ne zna, to znamo mi u čijoj se avliji večno ratovalo a Ameri koji svoju zemlju «brane» na 6000 milja udaljenosti, to možda ne znaju. Njih potrese samo kad im sinove vrate kući «u kesi», kao što su ih vraćali iz Vijetnama. Mada je tih plastičnih kesa bilo stostruko manje nego neupakovanih a «upokojenih» Vijetnamaca. Dok srušenih gradova, spaljenih šuma sve sa selima i životinjama, i zatrovanih voda Amerikanci nisu imali još od svog građanskog rata, kada ta rušenja i trovanja nisu bila ni približno ovako surova kao danas. Svi njihovi protivnici i svi saveznici imaju još uvek sve to u sopstvenim zemljama. Svaka muška generacija ovog nesrećnog patrijarhata ima svoj rat, s tim što Moćni sve ratove vode barem na tuđem nebu ako ne u tuđem ataru, dok nama svaki rat dođe u avliju. Zato mi znamo da je važnije na čijem se terenu vodi rat, nego ko u njemu puca. Danas je pak najvažnije ko prodaje oružje, jer je njegov interes u svakom modernom ratu najveći. Američki filozof Džon Štajner (inače predratni izbeglica iz Francuske) kaže da su i 1935-39. svi kupovali tenkove i borbene avione u Njujorku. Šest godina posle rasprodaje avijacije, artiljerije i odgovarajuće municije morali su i proizvođači, u isti rat, koji se oteo kontroli, da pošalju svoju decu. Tačnije, decu svojih siromašnijih zemljaka. Pa su poslali bukvalno decu! To stalno zaboravljamo, piše Vonegat, ratove vode matori moćnici, ali na terenu su uglavnom dvadesetogodišnjaci. Deca! Koja već sa 22 ili 23 postaju ratni veterani! Kad se Rabo vrati iz razvaljene Evrope kao jednooki veteran, ne uspeva da zaboravi dan kada je završen veliki rat. Dan je svanuo nad velikom nemačkom dolinom prepunom izgubljenih logoraša, ranjenika i ludaka, koje su tu doveli i napustili čuvari (da se izbegnu neredi po gradovima) i bulumentama maskiranih esesovaca i pocepanih vermahtovaca, pobeglih sa frontova, koji čekaju da se nekome predaju... Ta slika je Karabekijanov košmar. Koji mu uopšte ne smeta da se hvali kako čitavog rata «nije mogao da istrese pičetinu iz kose»! «Pretpostavljam da je svuda gde si išao bilo žena koje bi dale sve za hranu ili zaštitu za sebe decu i starce, pošto su muškraci bili mrtvi ili negde daleko...Čitav smisao rata i jeste u tome da se žene širom sveta dovedu u takvo stanje. UVEK SU TO MUŠKARCI PROTIV ŽENA S TIM ŠTO MUŠKARCI SAMO GLUME DA SE BORE MEĐUSOBNO!» kazaće mu posle rata jedina predratna prijateljica i zaštitnica. Kazaće mu istinu jer je prebogata pa joj se može... Kao poznavalac umetnosti ukoriće ga i zbog toga šta su on i njegovi prijatelji napravili od modernog slikarstva, i surovo će mu proreći: «Na Amerikancima je da napišu KRAJ» Možda će pod njenim uticajem, u pokušaju da spreči taj KRAJ, ili od tuge za preminulom drugom suprugom Rabo odustati od apstraktnog slikarstva i na zguljenim platnima svoje najveće duralex farbarije, mnogo godina kasnije, naslikati grandioznu realističku kompiziciju sa hiljadama jadnika koji su 8. maja 1945. u velikoj nemačkoj dolini dočekali kraj rata, pa čekaju još i da dožive mir. Ogromno platno visoko 2,5 metra dugačko 25 metara koje krije u hangaru za krompir i ne otkriva ga nikome sve dok ga ne ubedi njegova nova prijateljica, čuvena spisateljica Kirka. Njoj je prvoj pokazao platno koje se zove «Sada je red na žene» Sliku koja je dovoljna da najzad slikareva duša prestane da se stidi onoga što radi čovekovo meso... Neki misle da je jedino što čoveka razlikuje od drugih životinja sposobnost da se smeje. Vonegat misli da nas razlikuje sposobnost da se stidimo. U svakom slučaju onaj ko ne zna da se smeje ni da se stidi, ne razlikuje se od drugih životinja. Vonegat zna i jedno i drugo, što ga razlikuje i od većine ljudi. Puno je Amerikanaca, pa imaju i puno odličnih pisaca... ali imaju samo jednog Kurta Vonegata. Treba da su srećni zbog toga. Znate li šta me narvira kod muškaraca? Oni su čak i feministi veći od žena! „Dajte meni da igram i lava!“ - što bi rekao kolega Šekspir. Pa, stvarno! Mirjana Ojdanić |
