<<

POZNATO I NEPOZNATO

ili VEČNI "TOLSTOJEV PROBLEM"

Đorđe Balašević JEDAN OD ONIH ŽIVOTA

Bekim Fehmiu BLISTAVO I STRAŠNO

Ružica Banković, čitačica, jedna od nekoliko retkih sa kojom razmenjujem knjige, otkad je nastala ova nesreća da više ne možemo da ih kupujemo, sela mi je za vrat, zbog knjige Bekima Fehmiua. Te nabavi, te nađi, te pozajmi, samo da pročitamo... Kao da se knjiga uopšte i može nabavljati iz nekog drugog razloga, osim da je pročitaš! Uz kafu mi servirala veliki intervju, skinut sa Interneta, sa namerom da izvrši poseban pritisak i - badava što nisam ponela naočari. Obećam da ću nazvati gospođu Branku Petrić i ponuditi dve svoje knjige za jednu Bekimovu, a sutradan hoću da umrem od stida: kako da to izvedem? Jes' da je kompenzacija u modi i da je porez na kniige isti kao na alkohol, ali kako? Dobar dan! Dobar dan... ma ne mogu! A crkoh od znatiželje, jer čovek u mojim godinama ima malo ispunjivih želja, sve manje nepročitanih, a dobrih, knjiga... (pošto loše, onako informativno, više i ne prelistavam, to je eto prednost trajanja i emancipacije koju ona donosi.) Te danas ću da pitam, te sutra ću... još da mi je da se oslobodim stida, pa da me vidi Bog! Ali sramežljivost ne prolazi s godinama, možeš samo da je kontrolišeš malo bolje nego dok si mlad. Obećanje dato sebi, još bih nekako i zaboravila, al' Ružica me čula kad sam obećala... Uz sledeću kafu, kao dodatni pritisak, podturila mi knjigu Đorđa Balaševića Jedan od onih života. Zna da je nisam pročitala, a da mi se prethodna Tri posleratna druga, dopala... I eto ona je nabavila Đoku... sad je na mene red, jel'da? Šta da se radi? Reč je reč, a znatiželja je znatiželja, neće ni ona da umine s godinama! Onima, koji vam kažu da su starenjem postali manje znatiželjni, nemojte verovati. Verovatnije je da više nisu ni živi, samo se prave.

            Na knjizi Đ. Balaševića piše "63.644 reči i jedna psovka". I nepodnošljiva količina upitnika! Ovo ne piše, naravno, ali upitnika ima dovoljno za sabrana dela dvestogodišnjeg skribomana. Skoro isključivo upitnici i trotačke kao da piscu nije radila dirka (na tastaturi) sa Običnom Tačkom. Tačka. To je ono okruglo malo što stoji na kraju rečenice kada ona nije ni upitna, ni uzvična, ni nedovršena i kada je nije napisao Đorđe B. E, taj se uobičajeni interpunkcijski fenomen kod njega pojavljuje samo izuzetno, kao biser u školjci. Kako to može da se desi čoveku koji ima troje dece? Ja imam jedinicu, koja mi za samo deset maraka, lepo sve ispravi. Dobro, postoje i lektori, i korektori, ali ako nemaš poverenja - imaš dete! Deci su ta znanja, koja smo mi već pozaboravljali, još uvek sveža, a valja im i džeparac. Da ne poveruje čovek koliko pogrešna interpunkcija može da te izbaci iz knjige! Trebalo mi je 111 strana da naučim, da na kraju rečenice, trepnem, preskočim nesrećni upitnik i otvorim oči odmah iza njega. Sita sam se natreptala i stvarno ne mogu da kažem kako sam knjigu pročitala - ne trepnuvši! Ali ne mogoh ni da je zaklopim. Volim ja te šifonjere, šance, girtle, kibicere... Volim taj jezik, volim taj široki ravničarski duh, tu prgavost, to zapažanje. Tu tvrdoglavost jagnjeta, kome rogovi rastu u glavu, a ne napolje. To viđenje lepote tamo, gde je vidimo samo mi koji smo rođeni u ogromnoj klopci između ravnice i beskrajnog neba. Sve mi je to poznato. Volim i tu izmuvanu generaciju, odraslu u zabludi da je život napredak i da je starost dostojanstvena, da su mir i zemlja večni i da se, sve ono što se događa drugima, nama ne može dogoditi. To uporno čuđenje pred događajima koje smo izdaleka videli kako dolaze, ali nismo verovali sebi, zato da ne bismo morali priznati da smo nemoćni pred nesrećom. Volim taj pomen dat hiljadama novosadskih mladića poginulim kod Batine. Sećam se, bilo mi je 11 godina kad su me tamo vodili na ekskurziju i pričali nam o njhovoj junačkoj pogibiji. Bila sam dete, ali sam videla da su ih, sa onog uzvišenja gde se nalazi spomenik, mogli pobiti praćkom i da tu nema nikakvog junaštva, nego samo ludilo onih koji su ih vodili u smrt. (Od tada ne volim heroje.) Volim tu ljubav prema životu... I volim to nonšalantno urbano zdravlje za razliku od ozbiljnog seljačkog zdravlja koje se stalno glorifikuje (a protiv koga takođe namam ništa, kada jeste zdravlje, a ne sloboda na tuđi račun). Ali mi je dosadilo to stalno traženje krivaca iskuljučivo u drugima. U Osijeku su krivi Hercegovci, u Vukovaru Gedže, u Novom Sadu Crnogorci, u Sarajevu Sandžaklije... uvek neki dođoši. Da nije "dođošluka" svi bismo mi još uvek bili negde ispod Karpata, zar ne? I po kojoj su to logici naši dedovi ili prapradedovi mogli da dođu, a ovi sada, koji su takođe nečiji prapradedovi (ako ova civilizacija potraje dovoljno dugo) ne mogu da dođu?! Mogu i - dođoše, kao što će njhovim unucima, kad se pripitome i puste korenje, stići neki drugi, takođe divlji, dođoši da im to korenje pokidaju. Tako funkcioniše nesrećni ljudski rod, koji se, da nesreća bude veća, opasno razmnožio, a da mi ne znamo na koju je to brojku Ajnštajn mislio, kad je rekao da će planeta izdržati i atomski i svaki drugi BUUUM, osim demografskog.

Šta ako mladi momci moraju da ginu samo zato što oni produžuju vrstu? Jeste mračno, ali šta ako jeste tako? I šta ako bi, da nije dosadnih Naroda, Nacija i Rasa, ratovali Ćelavi protiv Klemavih, Nosati protiv Kratkonogih, a Gluvi protiv Ćoravih (koji su ionako uvek spremni na sukob!)? Kad smo se već vratili 60, 100 ili 1400 godina unazad (kako ko!), da li bi mogli da se vratimo još par milenijuma, pa da i žene povrate prava koja su imale u matrijarhatu? Jer Pol je ipak stariji i od Nacije i od Naroda, pa čak i od Plemena, da izvinete!

Uostalom, protiv dođoša imaju adekvatnu vakcinu samo tamo gde su svi dođoši, u Americi i Australiji. Možda je trebalo nešto naučiti od njih?  U svakom slučaju Đoletova knjiga je zaslužila da se potrudim oko Bekimove, pa stisnem petlju i javim se.

Obavimo "kompenzacionu ransakciju"u bašti Stupice, na poverenje. Moje, da ću imati šta da pročitam a Brankino i Bekimovo valjda isto takvo... ili su oni samo bili ljubazni i fini... Nisam se prevarila. Imam šta da pročitam. Nikad nisam bila na Kosovu, a jedini Albanci (ili Šiptari, meni je to nekako prisnije, ali se bojim da se njima manje sviđa, pa ipak kažem Albanci) koje sam u životu upoznala su Enver Petrovci i, eto gospodin Fehmiu, na kratko. Za mene je sve to potpuno novo. Nepoznato. Isto takva nepoznanica kao život Makonda. I život velike patrijarhalne porodice (kako je verovatno živeo moj pradeda Petar sa svojih dvadeset i četvero dece), i život muslimana, i život žena koje su senke u životima muslimana. Život građanske porodice u gradovima kakve nisam videla, u avlijama kroz koje protiču potoci, i u kojima nema đerma. Gospodin Fehmiu nije mogao da se osloni na decu, jer mu na žalost nisu ovde, pa je imao i lektora i korektora. Njegova knjiga Blistavo i strašno nema greščica koje bi odvlačile pažnju i nervirale čitaoca. Rečence su kratke i precizne. Kao da je iskusan pisac, uspeo je čak i da uhvati vizuru dečaka (pa zatim adolescenta i mladića) koji spoznaje svet, onakav kakav vidi oko sebe i onako kako ga on shvata. Izbegao je skoro potpuno "naknadnu pamet" što bi rekao Mihiz. Zanima me da li je ispunio sva ona obećanja koja je dao svojoj budućoj deci, dok je još bio dečak? To ćemo možda saznati u drugoj knjizi, jer se ova završava njegovim ulaskom u glumu. Pošto je, na početku svakog poglavlja zabeležio, šta se u "spoljašnjem svetu" događalo u to doba, lakše nam je da lociramo njegovu životnu situaciju, u svetsku i da shvatimo kako traži svoje mesto u tom svetu. Traži ga još uvek, a ovakva struktura autobiografije pokazuje da još nije sasvim siguran da to njegovo mesto u svetu stvarno postoji. Kao što nije siguran niko od nas, samo neki to ne znaju. Mogu ja da budem uplašena položajem žene u takvoj sredini, mogu da budem Zahvalna Onome Kome Treba Biti Zahvalan što nije mene bacio u jednu takvu antižensku sredinu, gde su sva pitanja važnija od ženskog, koje još nije ni postavljeno... (jer bih u tom slučaju bila osuđena da ga postavim ja, što znači da i Oni treba da budu zahvalni što se to nije desilo). Očigledna je njegova topla i nežna ljubav prema majci i sestrama, i sigurno bi bilo lepo imati takvog brata, ali u nekoj drugoj sredini.

Gospodin Fehmiu je učinio najbolje što je mogao za obe zaraćene strane, pokušavši da ih upozna, a pošavši od logične pretpostavke da oni koji se poznaju - teže potežu obarač. Ako knjiga nije objavljena i na albanskom jeziku, valjalo bi to uraditi što pre. On je otvoreno i hrabro pokazao da ne postoje Srbi i Albanci, nego Ljudi i neljudi, kao što je Đorđe rekao da ne postoje Mađari, Hrvati, Slovaci, Srbi, nego opet Ljudi i ti-drugi-koji-samo- liče-a-nisu. Problem je u tome što je to glas razuma u oluji. Odnosno što svi ti koji-liče-a-nisu, neće pročitati ni jednu, ni drugu knjigu, jer oni baš zbog toga i nisu, (samo izgledaju). Za utehu, to je bio i Tolstojev osnovni problem... ako je to uopšte uteha, ako opet nije pesimizam u pitanju!         

                             (objavljeno u Ludusu)