<<

MOJ  JOVICA

- Zeza te kolonijalni kompleks. - gunđa moj deda dok pali moju cigaretu. Svakog popodneva, čim baba zadrema pred svojom serijom, on se popne  u moj tavan-apartman i grebe se za duvan. Premda ima astmu. Svraća šatro da proveri jesam li najzad našla tekst za diplomsku predstavu, koji tražim već mesecima. Može mu se. On plaća moje školovanje od svoje stare devizne štednje. Ostatak neograđanske familije se, naime, opasno zgranuo nad mojom idejom da se bavim nečim tako bez-lebnim kao što je teatar. Navijali su za ekonomiju... (što bi nas pouzdano “nahranilo”!) Pa mi deda dođe kao jedina moralna i materijalna podrška. Evo, prevrće gomilu papirčina i knjižurina što sam prikupila preko prijatelja, preko neta, preko jego... Neki prevedeni, većina čak ni to. Zaseo i prelistava, samo dok popuši, naravno, neće valjda u kujni da ga neko uhvati... Neko, to jest evro-baba, koja mu pušenje brani. U tih desetak minuta koliko mu treba da, sa pripadajućim kašljanjem savlada cigaretu, elaboriraće mi po X-ti put, svoju tezu da smo mi epigonska nacija, da je nama sve tuđe bolje od svog rođenog (A možda zato što svoje ništa i nemamo, čak ni kuhinju - odreagovaću u sebi.) i da je osnovni problem Srbije što je, na evropskom tlu, bila azijska kolonija u doba kad je sav ostali poznati svet bio evropska kolonija! Po Jovici, baš je tu koren našeg kolonijalnog kompleksa, koji je upravo i meni zalepio, i naše večite sumnje u sopstvenu pamet i talenat.

- Ko je lud da u tebe veruje, ako nećeš ti sama?! - ronjka, dok usput žvaćka i moje čokoladne bombone utehe. Kao da nema fabriku šećera u krvi. ‘Oće da me zavadi sa globalnom civilizacijom tvrdeći kako Oni nisu ništa bolji od Nas, nego su samo bogatiji, a i to ne zato što su vredniji ili pametniji, nego naprotiv, zato što su vekovima pljačkali čitav svet, dok su nas pljačkali Turci. ( Eureka! Ako razveze o Seldžucima, popušiće mi pola pakle. I poješće mi celu antidepresivnu bombonjeru...)

- Ko da nema Amera da igraju svoje skribomane! Ima Rusa da režiraju Ruse, baš im ti trebaš! Šta se tebe i tvoje publike tiču irske i španske katoličke metafore? - pravoslavno raspreda deda, prevrćući moje hatrije. Ako mu kažem da nemam ja nikakvu svoju publiku, reći će mi da je stvorim. Ćutim.

Nije Jovica nacoš ko što bi se moglo pomisliti. Taj se istresa i na “nebeski narod” itekako! Komedijant- muzikant, što bi rekla baba. Operetski naturščik.       Bio je, prvo u “kazališnoj družini” još u ratu, i to u velikom svetskom, ne u makarkakvom. Posle ga zvali da ostane u vojsci, a on izabrao operetu, što mu, navodno nikad nisu oprostili. Ili to, ili ono što nije hteo u Partiju?! Ne znam ko mu nije oprostio, al on tvrdi da nema te rezerve u koju ga nisu digli. I kad je bilo ono oko Trsta i kad su se Ruje naguzile na Mađarsku granicu, i kad mu se žena porađala... Malo u rezervu, malo u vojni zatvor. Tri dana, jer je izjavio da ne treba remce zajebavati sa zatezanjem slamarica kad će ionako uskoro imati madrace. Sedmicu, zato što je samo njegova četa idući na “zanimanje” budila istok i zapad, dok su svi ostali pevali Kaćušu. Pa posle, još petnaest dana kad su samo njegovi pevali, dok su svi ostali marširali ćutke i što je reko: “ Pa kad ne znaju naše pesme, a ruske ste zabranili.” Tri meseca, što je ostavio unifornu sa ličnim naoružanjem u grmlju na obali reke i preplivao kući da vidi svoju prvorođenu kćer, moju kevu. Dobro tad nije streljanje popio.

Dal’ odatle il’ još iz rata, ostade dedi najstrašnija averzija ne samo prema vojsci, on bi sve vojske na svetu prosto rasformirao, nego i prema svim ostalim muškim institucijama. Prema crkvi, policiji, politici, čak i prema fudbalu. Baba, naravno, tvrdi da Jovica nije nikakav pacifista, nego običan švaler. I dandanas mu stižu novogodišnje čestitke od nekih, on kaže obožavateljki, baba veli od faćkalica. U svakom slučaju sa onoga sveta. Teško sam mogla da zamislim Jovicu kao Srcolomca, sve dok tokom “milosrdnog anđela” nisam u Londonu upoznala neku živu mumiju koja je još uvek čuvala fotos jednog čupavog dilbera sa kicoškim brčićima i violinom, za koga je htela da se uda, pa joj ga Pavelić oterao u šumu. Nikad se nije udala a ispostavilo se da više od pola veka pobožno čuva požutelu sličicu moga Jovice! Ej, brate! Zamalo da mu pukne “dijamantska svadba” kad sam ja tu priču donela sa ostrva. Bakuta ga nije zarezivala nedelju dana. Samo je puktala po kući ko Ćira po Šarganskoj osmici. Tad sam ga i uhvatila u raskoraku i direktno ga upitala zašto je on takav antimilitantan uopšte išao u partizaniju i to dobrovoljno?!

- Samo barabe idu dobrovoljno, znaš. Vojske se za momke otimaju ko za kurentno topovsko meso! Majka me je do ’42-ge gurala u sanduk sa brašnom kako se koja naoružana banda približi selu. A onda su me jednog dana, dok je ona bila u vinogradu, uhvatili na biciklu. Uzeli mi velosiped, a mene uzeli u domobrane. Dali mi praznu pušku i tupu sekiru pa oterali na obaranje šume. “Dobrovoljno”! Samo sam šmugnuo dublje u prirodu. Baš da im ne pravim ogrev, kad su mi oteli bic! Ima dana, kad moraš da se odlučiš...

- Nemoj mi reći da si ratovao tri godine zbog bicikla! - pukla sam od smeha.

- Jok, bre! Oteli mi i ćaćinu violinu! Nije se raspitivao za mene do snegova, što sam je izneo iz vajata, gde ju je on bio sakrio pod naćve. A po čemu je, Boga ti, pametnije ratovati za Tita i radničku klasu, ili za kralja i otadžbinu, nego za bicikl i violinu? Kralj zbris’o, otadžbina se raspala, za Broza još nisam bio ni čuo, radnike sam viđ’o po vašarima, smrdeli mi na očaj i bedu, a bicikl je bio moj i bio je nov novcat! Rog, ko bog! Violina ćaćina, k’o Stradivari. Svak’ ima svoje razloge.

- Pa kud si pošo u sred rata i u sred bela dana na biciklu s violinom, života ti?

- U Radovanje kod čič-Ilije na slavu!

Poverovala sam u tu labavu priču jer sam već čula da je njegov brat Janko otišao u istu tu partizaniju tek ‘44-te, kad su mu Ustaše konfiskovale paradne konje. A Janko je bio celu deceniju stariji i imao je već dvoje dece, dakle beše zreliji... valjda...

Posle, kad su im saborci konfiskovali zemlju i preostalu stoku, nije više bilo rata u koji bi mogli da odu. Pa je Joca veselo otišao u teatar, a Janko se ljut, vratio na minimum.

Nikad nisam gledala dedu na sceni. Zbog astme se penzionisao još pre mog rođenja. Baba priča da je bio uvredljivo neambiciozan, patološki lenj, da je kasnio na probe, mada su počinjale u deset, kad se sav normalan svet već naradio, da je čitavog života parazitisao na goloj memoriji i sluhu, da je mogao na Brodvej, samo da nije... Jovica prezire Brodvej kao slinav i surov, kao jeftin i preskup! Bio i vidio! Onomad, jedared...

Čehova smatra razvučenim za potrebe stepskih zima, boljim za čitanje no za igranje. Šekspira veštim, ali kradljivcem tema. Zamera mu što je, k’o što su njegovi sunarodnici skrnavili antičke grobnice, Vili mažnjavao tuđe mitove i motive. Lako je, kaže, kad ukradeš priču. Pa se nešto poziva na Tolstoja i govori o ljudskom kukavičluku pred autoritetima. Najveću istinu o životu, po dedi, je napisao Beket koga pak ne treba igrati jer je dosadan! Inače, tekst tvrdoglavo smatra najvažnijim u dramskoj predstavi, a u muzičkoj, muziku, naravno. Rediteljsko pozorište je bacanje prašine u oči, a glumci su prosto izvođači. Na samu reč “umetnik” prasnuo bi kao petarda, skoro kao na reč “intelektualac”! Bolje što ćutim. Na primedbu da je lakomislen, zahtevao bi empirijske dokaze da je “teškomislenost” išta bolja. Pssst... Kako da sa njim razgovaram o drami kakva meni treba, o idejama koje imam? Rekao bi mi da napišem sama. Ionako priznaje samo praizvedbe.

Jednom sam ga pitala šta je tražio u teatru tolike godine, i zašto me uopšte školuje, kad već misli sve to što misli. - Hteo sam da provedem život među razbarušenim svetom, što i tebi želim. Ništa nije dosadnije od ozbiljnosti! Zamisli da sam bio lekar i da sam sretao samo nesrećne i bolesne, do sad bih se već raspao. (Stvarno “već”!) Ili da sam nedajbože bio advokat i viđao samo zavađene?! Ovako sam se igrao čitav radni vek, šta ćeš bolje? Opusti se i duboko diši! Dok možeš. - odgovorio je, i zakašljao se.

Upravo gasi cigaretu, dopušenu do filtera, zatim smota još dva Figara u džep, smejući se: - Ne gladaj me tako naopako! Neću umreti od čokolade, ni od duvana! Umro sam pre deset godina od starosti, samo igram da sam živ. Ipak sam ja neki glumac... - namigne mi deranski, izšunja se i tiho zatvori vrata za sobom. Moj Jovica. Ima 85, a mlađi je od mojih 24. I življi.

GOST I GOSTOLJUBIVOST

Nikola Nikolajević, Kanađanin. Iz Nju Marketa (Novi Pazar, kod Toronta). 21 godina, 188 cantimetara, 78 kilograma, oči zelene, kosa smeđa, bradu još ne brije, brkovi takođe ne niču. Lep. Osobeni znaci - ništa. Student mašinstva i marketinga. Odličan. Završio drugu godinu u junu. Doputovao početkom jula 2006. u Beograd avionom iz Toronta, preko Praga sa folklornim ansamblom srpske dijaspore, na turneju po matici zemlji Srbiji. Odnosno, nije doputovao s ansamblom, nego sa fotoaparatom, digitalnim, jer ansambl uopšte nije došao zajedno. Leteli su svaka vaška obaška, kako je kome bilo zgodno, raznim avionima, raznih datuma, preko raznih belosvetskih varoši, ko preko Londona, ko preko Amsterdama, Minhena, Rima, Beća... Kako i kada se kome zalomilo i kako su mu roditelji nabavili karte. Pošto su karte, dakle plaćali roditelji, oni su svak po svom nahođenju poslali decu na komad podosta pre zakazane turneje, ne bi li deca obišla eventualno žive pretke i rodbinu i upoznala se malo sa zavičajem svojih roditelja. Ili dapače sa svojim rodnim mestom, kao što je Nikola pre nego što je postao Kanađanin, čitave 4 godine bio Srbin iz Kragujevca. Pre čega je jedno kraće vreme zbog nečega po knjigama vođen kao Jugosloven. Čega se on, jasno, ne seća. U Kragujevcu Nikola ima babu po muškoj i dedu po ženskoj liniji, koji su ga jedva dočekali, pošto je, naravno, prvo kod njih zapucao da se oni malo isplaču.

Osim njih, diljem onoga što se nekad zvalo Jugoslavija, a sad se smatra regionom, Kanađanin Nikola ima sijaset bliže i dalje rodbine. Koju svu odreda smatra daljom. Što je i razumljivo, pošto ih nikad pre nije video.

Folklorni ansambl, u kome Nikola igra srpski splet igara, je jedan od najuspešnijih u Kanadi. Jedini koji je čak dva puta pobedio na svekanadskom festivalu etnoansambala, a zna se koliko i kakvih raznih etnosa ima po toj Kanadi. Počev od starosedelaca indijanaca, kojih praktično više i nema, pa preko svih fela etnoevropejaca, Azijata, Polinežana, Vijetnamaca, Kineza, Indusa, Rusa, Hispanoamerikanaca... itd.itd. Ima ih toliko da se svakome može dozvoliti da sa svojim folklorom, pobedi jednom. Koliko da ih želja mine. Ako se planira da svaki pobedi bar jedared u ovom veku. A planira se jer je to jedna moderna zemlja u kojoj se uvažavaju ljudska prava. Nikov je (Nik, tako ga zovu, tamo se brzo živi, Nikola je preduuuugačko!) ansambl pobedio već dva puta! Pisale su o tome i kanadske i srpske novine. Lepo.

Kad se turneja, koja je išla iz Novog Sada preko Vršca u Herceg Novi i trajala desetak dana, završila, folkloraši su se opet razleteli po regionu, kud koji mili moji. Nikola je svratio do Dubrovnika, gde nije imao nikoga, osim Dubrovnika. Tu se sjajno proveo i napravio divne fotografije svojim digitalnim aparatom. Zato se prevario i produžio do Mljeta gde ima silnu neku rodbinu po muškoj liniji, preko ženske. Po tatinoj, preko babe. Ispalo je da su mu svi osim švapskih turista, tamo rod rođeni. Cmakali ga, slikali i hranili nekoliko dana dok mu nisu dosadili, pa je seo u kombi. Nismo mogli da ga odgovorimo jer su mu još u Crnoj Gori, na samom početku turneje, ukrali sestrin mobilni telefon (njen je poneo kao stariji i jeftiniji, znači računao da će mu biti ukraden!) Sa novom Telekomovom karticom i 4000 dinara kredita, koji sam uplatila ja. Kombi direkt Mljet-Kragujevac stigao je, ne zna Nik kojim putevima i preko kojih država, sutradan u Kragujevac. Baba po tati  i deda po majci, se ponovo siti isplakaše.

U Kragujevcu i okolini našlo se Nikoli još više nego na Mljetu razne svojte. Među njima i nekoliko simpatičnih vršnjaka sa kojima bi se rado družio i lepo provodio, samo da mu baba nije uveče davala po 100 dinara, (što je iznosilo celih 1,25 eura!) sa kuknjavom da se vrati do 9 sati, jer ona neće moći zaspati... Kao da bi inače zaspala! Baba je inače, svojim Mljetovskim poreklom zaslužna što su Nikovi roditelji svojevremeno uopšte dobili kanadsku vizu, kao mešoviti brak, pa stalno tu svoju zaslugu naplaćuje na razne načine. Deda jeste bio kooperativniji ali je i on prečesto govorio: “Ajde sedi, blago dedi!” pa, kad Nikola sedne, dugo bi ga gledao, ćutke i tužno.

Zbog toga je Nik svako malo dolazio kod tetke u Beograd.

Tetka sam ja.

Ja nemam svoje dece, imam jednu sestru, pa su mi Nikola, njen sin i Jeca njena ćerka, najbliži i najdraži na svetu, ljubi ih tetka. Ipak je Nikola već pri prvom prolasku kroz moj “mansarda mali stan”, nenadano brzo zadovoljio sve moje tetkinske i materinske instikte. Sve želje za serviranjem, peglanjem majica i slično, za koje nisam ni znala da ih nemam.

S vrata mi je uvredio garsonjeru nazvavši je tetrapakom. Onda mi je uvredio televizor, proglasivši njegov ekran manjim od ekrana svog mobilnog telefona. Kao ne može na njemu ni utakmica da se gleda nego je morao da ide u neki kafić n Knez Mihajlovoj! Sve to još prvi put kad je prolazio sa aerodroma za Kragujevac, pa drugi put kad je prolazio iz Kragujevca za Novi Sad, pa treći put iz Novog Sada za Novi Sad...

Znam ja da je njegova soba u Kanadiskom Novom Pazaru sa sopstvenim kupatilom, i garderobom, duplo veća od mog tetrapaka, al znam i to da on tamo jedva da prespava od obaveza. Znam da im je ekran televizora veći od mog prozora, ali se ne sećam da sam ga često viđala uključenog. Možda zato što nikad nisu kod kuće, a subotom - kupuju, dok nedeljom šišaju travnjak. Bila sam tamo dva puta po dva meseca a videla sam ih ukupno osam plus osam puta, izuzev kad stignu na spavanje! Htela sam da umrem od dosade. Ni do prodavnice ne možeš bez kola a oni kolima otišli na posao, odvezavši prvo decu u školu.

No dobro, pobeglo dakle dete od babe i dede u metropolu i tako dođe red na tetku, to jest mene, da osvetlam obraz rodbine i Srbije. Nije uzalud Duško Radović rekao da su tetke najlepši ukras svakog detinjstva. Rešim da se istaknem. Na ručkove sam ga sve po ekskluzivnim kafanama vodila. Prvi dan u Muzej pozorišne umetnosti. Sutradan pročitam u novinama - izgoreo restoran. Onda na Karaburmu kod čuvenog Dače. Klopa mu se tu dopala, pivo još više, ali mi je na koncu ipak rekao da on baš ne ljubi te setno-etno kafane sa kariranim stolnjacima i sa muvama, već da je bolje poručiti picu. Ne pali se kaže na tradiciju, to je za onako ... starije! A ja budala verovala da mi je tradicija adut, pošto su tamo deficitarni sa istom.

Šetala sam ga kroz centar metropole sve pričajući mu istoriju svakog sokaka. Ni istorije oni nemaju, time ću ga oduševiti, mislila sam. Dok se on oduševljavao nekim prodavnicama i brendovima: “Tetkoo, što mi nisi rekla da imate Zara i Nike?” - “Šta imamo, sine?” - blenem ja a on mi pokazuje neki izlog u kome nema cena, znači otkidaju. Dobro nema veze. Odvedem ga na Kalemegdan, neka vidi kako izgleda mesto na kome ljudi žive 7000 godina, a ne ko u Nju Marketu gde su došli prekjuče. Pokazujem mu sa zidina, Nebojšinu kulu, a on vidi plastične flaše i kese svuda naokolo: ”Tetkoo, Kanađani da ovo imaju napravili bi raj na zemlji, a vi sve zaprljali.” Kao da sam ja lično nabacala đubre pored kontejnera i uvozne Trojan kurtone po travnjacima! Škljocao na sve strane, pa mi posle pokazivao na lap-topu kako mu je u svaki kadar ušla neka neiskorištena sekundarna sirovina.

E, nećeš ti meni tako, dijasporo moja mala! Imamo mi kulturu i umetnost, videćeš ti svoga boga. Zeznuo me Narodni muzej. Zatvoren. Odustanem. Ako je zatvoren Narodni što bi bili otvoreni neki manji, neću više da brukam domovinu. Pustila bih ja njega na neki rok koncert, na Adu Ciganliju ili na fudbalsku utakmicu, našla bih mu i društvo po komšiluku, niko nije na moru nema se para, ali sestra svakodnevno izričito meilovima zabranjuje takva masovna mesta, da joj dete ne pojedu divlji Balkanci. Možda je u pravu.

Pozorišta! Takođe zatvorena... Propada mi poslednji pokušaj da mu omilim zavičaj. Znala sam, naime da je on u svom veku bio u teatru jedan jedini put, gledao neku eksperimantalnu dramu bez teksta, pa zaspao od dosade. E, da mi bar rade naši teatri pa da mu pokažem kakvi smo mi Srbi i Balkanci! Ali, ne rade. Srećom ima taj neki Belef a i na Gardošu u Zemunu se kažu, nešto događa ... Uzkopistim se da nađem nešto pristojno!

Od predstava na Gardošu u novinama samo naslov. Ni ko je režirao, ni ko igra, ni ko je pisao. Ništa. Šta da radim, kad ne znam da gledam u beli pasulj?! Zar da odvedem moju malu dijasporu na vrh Zemuna, da ga prošetam kroz lokalnu mini deponiju između crkve i groblja, pa da još ubodemo neki čabar, ne bi me ni Dunav oprao. Na televiziji pričaju šta je tamo fino bilo - juče! Koliko da se pojedem živa. Najzad uspem u Narodnom da uhvatim Muke sa slobodom. Režirala Vida Ognjenović, nema da fali! Omnibus. Pet kratkih priča. Taman za gledaoca pripravnika kao što je moj Nikola, mislim. Nabavim karte preko veze. Možda je bilo i na blagajni ali ne smedoh da rizikujem.

Oblačio se sat i 45 minuta, (tri put sam se preznojila, ispod klime!) dok je odabrao pravu majicu, prave farmerke i prave patike. Koje ja ni po čemu nisam razlikovala od odbačenih majica, neodgovarajućih farmerki i nepravih patika. Poručim taksi da idemo ko gospoda. Sedeli smo u sedmom redu. Bio je miran, ne mogu da kažem... Kad se napokon završilo i kad sam uspela da razradim utrnule zglobove, neudobna ona sedišta da te bog sačuva, popesmo se na ulicu a Nikola ćuti. Ja ga fiksiram u oči sa pogledom ”A? Šta kažeš?” ali on se pravi blesav.

Najzad se smiluje i progovori:” Tetkoo, žedan sam za pivo.” Njemu tamo ne daju pivo da se ne propije. Ili im je pivo slabije od kokakole, ne znam sad tačno, ali ima neka zvrčka između njega, roditelja, piva i Kanade.

Posle treće konzerve uspela sam iz njega da izvučem mišljenje da je pozorište institucija... pa nije baš rekao za babe, ali skoro. U svakom slučaju za mene, a ne za njega.

Pošto su mi svi pokušaji da odbranim Srbiju propali ili polupropali, nisam mogla da ga odbijem kad je izrazilo želju da vidi čuveni Sabor trubača u Guči. Srpski brend! Majka mu je, normalno to zabranila al mi se uortačimo pa odemo krišom, na jedan dan. E, tamo mu se dopalo - pivo! Mesište mu se gadilo jer ga je tako mnogo i sprema se nehigijenski. O blatu da ne govorimo. Trubači mu samo dižu buku. Trbušne igračice pod šatorima su nasleđe od Turaka i mnogo su mu debele. Na kraju je zaključio: “Tetkoo, pa ovo nije srpski brend, ovo je ciganski brend!” Nisam znala šta da mu odgovorim. Spasio me doveče Koštunica kad mu je preko mog uvređenog tv ekrančića objasnio:- “Onaj ko ne razume Guču, ne razume Srbiju!”

                “Tetkoo, jel ovaj kaže da ja ne razumem Srbiju?” - reče na to Nikola flegmatično, nategne pivo iz dvolitarke (prestala sam da mu kupujem one male konzervice, previše ambalaže!) i promeni kanal.

                “Ni ja ne razumem Srbiju i ne znam nikoga ko je razume!” - puknem ja iznenada i otmem detetu daljinac, ko da mi je oca opsovao. Ne znam kako mi se to desilo. Možda zato što se nisam udavala i pojma nisam imala kako je  kad ti neko uzapti tvoj rođeni daljinac...

Jel vam sad jasno zašto mi je, mada ga volim ko oči u glavi, stvarno laknulo kad sam ga sve sa kajmakom i gibanicom (što je naravno zabranjeno, ali nema veze, spakovala mu Mljetačko-mletačka baba!), i sa novim reketima za tenis od dede, smestila u avion za Beč. Kao jedina rođena tetka kupila sam mu i zapakovala jedan roman što je napisala moja komšinica, jednu grafiku što je naslikao moj bivši dilber i vezeni original prsluk iz etnografskog muzeja. Možda će kad još malo sazri shvatiti da mi Balkanci možda jesmo divlji, ali bar imamo komšiluk koji piše romane, bivše dilbere slikare, jednom rečju talenta i duha. Za sada je jedino shvatio da imamo dobro pivo...

Uostalom, šta on misli odakle mu inteligencija i lepota?! Od kanadskog pomfirta? Jok, nego je to genetika. Povuk’o na tetku!

PRIJEMNI ZA TATE

U vremena davna dok sam ja polagao ispite razne vladalo je pravilo trojno: 1 - nikad ne govori šta si prijavio da te ne bi propitivali jesi li izlazio na ispit i kako je bilo. 2 - ubedi najširu porodicu da je pitanje “Kako ti ide na fakultetu?” najmaleroznije na svetu i da, kad te neko to pita, ti tri dana sreće nemaš, pa ‘oće da te pogazi svaki bicikl i svaka saksija teži da padne baš na tvoju pametnu glavicu. 3 - indeks ne pokazuj nikome, osim eventualno matorcima ako su baš zadrti pa ne daju pare za letovanje. Ali i taj luksuz možeš sebi dozvoliti jedino ako si dao uslov već u junu. Ako nisi, rađe otpiši letovanje, nego da se brukaš. Moj je roditeljski par maglovito znao šta ja studiram, ali da su znali gde mi se tačno nalazi fakultet ne bih turio ruku u vatru. Jedino do čega su oni držali bila je činjenica da stvar traje 4 godine i da sam ja posle toga svoj čovek. Odličnim studentom smatrali su svakoga ko je davao godinu za godinu, bez obzira na prosek. Tako sam, sa svojim prosekom od jedva sedam, i ja bio uvršten u sjajne studente. Naravno u poređenju sa ostatkom akademske populacije koja je studirala studiozno, po osam do dvanaest godina. Što kod mojih matoraca nije dolazilo u obzir! Smatrali su da fakultet završava KO MOŽE a onaj ko ne može ili mu je teško, neka radi nešto lakše. Na primer u rudniku. Istina, ja sam provincijalac što mi je bila olakšavajuća okolnost. Imao sam pustu sreću da tada u mom selu još nije bilo fakulteta, inače bih možda morao studirati tamo - to što ima, a ne ono što sam hteo. (A hteo sam ono gde ima puno devojaka!) Svakako sam morao da odem od kuće pa mi se valjda zato nisu ni trpali u to šta sam odabrao. Prvog u mesecu stizale su pare za život, a meni je na dušu ostavljeno dal’ ću da živim il’ da se kockam. Odlučio sam da živim, pošto u kartama nisam imao sreće, a nisam bio uopšte sklon gladovanju.

Pouzdano se sećam da je na roditeljske sastanke išla isključivo mama i to još u osnovnoj školi. U gimnaziji samo jednom kad su hteli da me šutnu jer sam lajao preko razglasa. Spasila me tada od izbacivanja, čega se redovno i dandanas seti za Novu godinu i za svoj rođendan. Priseti se stara i obavezno mi prevuče preko nosa. Tata ni o tome nije imao pojma.

                Pre dvanaest godina kad sam ja moju jedinica Necu upisao u osnovnu školu (ja sam je vodio i na preglede i na testove, žena je kao za inat bila na službenom putu!) zapao mi je i prvi roditeljski sastanak. Umalo nisam pao sa stolice kad nam je učiteljica objasnila da mi to sad ponovo polazimo u prvi razred i da svaku lekciju moramo kod kuće prorađivati sa detetom. Kuku, pa šta ćeš ti da radiš, zrikava, za šta primaš platu!? - pomislio sam, ali nisam rekao ništa, da ne bih naudio Neci. Tako je i bilo! Najteže mi je pala matematika, koja se na neverovatan način promenila, mada mi ni ranije nije išla od ruke. U višim razredima hteo sam da crknem od čuđenja na istu onu istoriju koju su nama predavali sasvim drugačije. Iste, bre godine, samo pobednici drugi! Žena se izvukla ko masan repić pod izgovorom da nema boljeg tandema od oca i kćeri, da je majka tu epizodna ličnost i slične frojdovštine, jungovštine, baljezgarije... Popio sam sve obaveze na eks. Da li zato što sam ja malo premator i premekan postao otac, bilo mi je punih 38 ili sam, brate, mekan po prirodi, ne znam. Uglavnom, sve ja. Jedino su o modi i lovi one između sebe ćućorile potajno, kao da su mi obe kćeri. Kao da mi ova starija nije žena!

Kad smo, Neca i ja tako dorasli do gimnazije nastupilo je opsadno stanje oko prijemnih i upisa. Vozi je tamo, vozi je ovamo, popunjavaj, uplaćuj ovo i ono, čekaj pred školom dal’ će da pokupi dovoljno bodova. Tresu se pred gimnazijom ne samo parovi roditeljski (moja bračna drugarica opet je bila službeno odsutna!) nego i babe sa dedama, ujaci sa tetkama i komplet šira familija, kao da su deca na front otišla a ne u srednju školu na polaganje prijemnog. Jedan moj zemljak polagao prijemni od svoje ćerke (pošto ona nije prošla u prvom roku) za neku umetničku, likovnjačku školu, ne sećam se koju. On čovek građevinski preduzimač, lovaran, pa položio tako što je školi izgradio, kao sponzor, nekoliko neophodnih ateljea. Živ nisam bio kad sam čuo da gimnazija u kojoj je konkurisala moja Neca - nema salu za fizičko! Šta ako ne položi, pa u drugom roku budem morao ja da polažem, kao moj zemljak. A ja prevodilac, nisam građevinski preduzimač. Pregurah i tu nesrećnu gimnaziju, imao sam sreće što su bar izradu zadataka iz matematike i drugih prirodnjačkih predmeta preuzeli plaćeni profesionalci. Jes da je bilo skupo, ali je vredelo, mogao sam ponekad i utakmicu da pogledam, između pismenih iz srpskog i lekcija stranih jezika, koji su zajedno sa svim društvenim predmetima ipak ostali meni. Završi se i to, dobismo, boga mi, lepih petica. Mislio sam, sad moja Neca može da bira šta će da studira. Ona izabrala, da izvinete, glumu! Ima 182 cantimetra, može da bude manekenka, može da igra u košarkaškom timu, ali kako da igra na sceni? S kim? Ko da joj bude partner? Može neki od 195, ili da igra bosa. Gde smem to da joj kažem, kad je povukla na moju familiju, još da ispadnem kriv. Žena izjavi: ”Njen je život u pitanju, sama neka odluči.” i ode opet na aerodrom. A ja šta ću, da ne navučem Nevenici traume iz detinjstva (u moje vreme to nije više bilo ni detinjstvo!) - pristanem. Uostalom, mogao sam i da ne pristanem, ne bi pomoglo, tvrdoglavo je to. Na majku. Krenem da se raspitujem, kažu: “Jes’ ti čoveče normalan pa deca se za glumu spremaju po osam godina! Idu u glumačke školice po radio Beogradu, uzimaju časove kod glumačkih zvezda (mada te zvezde koje su oni meni pominjali ja nikad nisam video na tv!), gledaju sve premijere po gradu...” Kuku, a moja Neca išla dva-tri puta tokom cele gimnazije, a i to na reprize, ko zna kakve i ko zna u koje pozorište koje nisu mogli da napune, pa potegli decu! Ako se tolike godine spremaju, šta će im onda studiranje? - mislim ja i opet ćutim, da ne ispadnem neprilagođen. Kažu treba neko da joj nađe pesmu i monolog i da je spremi (što se plaća po satu kao visoka matematika), treba da uplatiš prijemni (košta ko ubrzani letnji kurs španskog!), da je naravno obučeš od glave do pete u novo, protiv malera, pa da je voziš na Novi Beograd... Može, doduše i na privatnu Akademiju... Ko mi je kriv što nisam građevinski preduzimač. Njegova mezimica otišla na grafički dizajn pravo u Firencu. Već drugu godinu uči talijanski ne zna “Bene!” da kaže. A ja moju ne znam dal’ ću u Novi Beograd da uguram. Ko za inat još se uzinatim da lično nađem monolog i pesmu, tako su me vaspitali samostalnog. Neću valjda nekome plaćati da čita za moje dete, kad ja ionako čitam kao bolestan. Al’ ne lezi vraže. Koju god pesmu iskopam njoj slinava, smor, glupava, a ja se jadan odrao od poezije. Sve mi suze klize niz obraze dok prelistavam. Odavno nisam čitao poeziju, nego vazdan neke romančine. Pristade najzad na jedno pesmiče jedva malo veće od onih japanskih trostiha, ne mogu sad da se setim kako se zvahu... E, da: haiku! Bacim se na potragu za monologom. Nisam ni znao koliko je manje žena u dramskoj literaturi nego u životu, premda sam završio jezike i književnost. Valjda čovek ne primeti dok ga ne pritera. U životu same ženetine a u dramskoj literaturi sve muškarčine! A i ono što ima kao žensko il’ su babe il’ mete da izvinete, nigde normalnih lepih devojaka od 182 cm i 58 kg. Zaronim u savremenu literaturu. E, tu ima koliko ti srce neće, al sve nekakvo očajno, drogirano, da te bog sačuva. Psuje, bljuje, sebe truje... niko ne ašikuje. Najzad nađem kod S. Kovačevića u Velikoj drami, devojku ko od brega odvaljenu, Crnogorku, partizanku, koju je odbacio izvesni ratni drug i general, zbog neke nalarfane balerine. Pa se đevojka sad vajka materi nesrećna što ga je - promašila. Monolog, ko bog! Može! - složi se i Neca, meni pade kamen sa srca. Nađoh, čoveče, nađoh! Kako ga je samo pročitala ja bih je primio u Komedi Fransez a ne na neku tamo Akademiju. Ali! Zape oko garderobe. Neće da obuče ništa ni nalik uniformi, gadi se! Ne dolazi u obzir ni da uplete kosu, nije pala s kruške, da je neko tamo vidi pa da joj društvo doživotno pije krv! Gde sam smeo predložiti da se kosurdača turi pod neko kapče nalik na titovku! Idealni monolog konačno otpade prilikom moje skromne primedbe da bi možda valjalo samo za tu priliku odlepiti veštačke noktiće, pošto se radi o ratnici i pošto ona baš ogorčeno priča o lakiranim noktima gradskih gospođica... Jao! Za srce sam je ujeo! Svaki normalan otac već je svojoj kćeri obezbedio pristojne silikone, manji nos, veće usne... a ja, seljak tražim da se čak i veštački nokti skinu! Dobro, pile tatino, nemoj da se nerviraš, naći ćemo nešto bolje. Oderem se još tri noći od čitanja i telefoniranja pa nabavim jedno urbano devojče, odvratno doduše, ali nokte, farmerke i kosurdaču nosi. Baljezga o tetovaži. Došlo mi da lepo odem kod burazera da me otruje, i da se oženi mojom ženom (čim se vrati iz male Azije, mislim žena) pa nek Neca, blago tati, igra Hamleta na prijemnom.

Dobro, dođe i taj dan. Morao sam da je vozim i da je čekam, ali tako da me, ne daj Bože neko ne uoči pa da je ne izbrukam, ako kogod poznat naiđe. A zna se, uvek ima poznanika koji konkurišu na glumu, ako nizašto drugo onda barem zato što skoro svi pokušavaju tu, bar jednom u životu. Gledam onu decu kako ulaze i čudim se. Momci pogrbljeni i kržljavi, ili nabildovani a ćelavi, ili neokupani sa perčinima i upletenim bradicama od tri dlake...  A devojke ko Vile Raviojle! Pasuju jedni uz druge ko kalašnjikov uz jagorčevinu! Ne bi mogli da igraju ni u istom kolu a kamoli u istoj predstavi. Nije lako ni toj komisiji...

Po grmlju oko Akademije i na malo udaljenijim parkiralištima uočio sam još nekolicinu mučenika sličnih meni. Ali uglavnom su bile mučenice, odnosno majke. Jednu sam čak poizdalje čuo kako priča da je ovde običaj da se gledaju ispiti. Samo na prijemni ne puštaju, ali posle mora da se dolazi. Roditelji, prijatelji i rodbina kao dođu pa gledaju ispit - da bi se napunila sala. Ama ja bih na licu nesta umro od treme kad bi moja Neca naprimer igrala Juliju a ja ko sedim u sali i gledam...  I još sve čujem šta ljudi oko mene o njoj šapuću. Zamisli da neko šapne “Vidi ovu prakljaču!” a ja ko hladnokrvan i uopšte ga ne rastavim sa životom. Il’ da neki deda nešto zabalavi a ja mu kao ne pregrizem grkljan... Pa nisam ja studirao glumu da odigram takav kremen kamen! Eto, tu sam u tom času, pošto sam to čuo, onako parkiran iza grma i šćućuren na vozačkom sedištu, počeo moliti Boga da padne. Greh mi na dušu, direktno sam ga i otvoreno molio: Daj bože da padne i to tako gadno da zaboravi tu glumu za vjeki vjekova! Oslobodi me, Bože, ako misliš da ti moja duša ikad stigne u iole upotrebljivom stanju.

Neca se pojavila, nakon par sati, crvena i besna kao ris, psujući biranim rečima, napaljene konkurente i blaziranu komisiju, čiji je jedan član pripremao nekog klipana koga Neca zna, pa će taj sigurno biti... a nju su prekinuli u pola monologa, niko je nije ni gledao! (Ne verujem da je baš tako bilo, ali bolje što nisam video.)  Pa normalno, kad su sve spremali pravi profesionalci samo je njen otac intelektualac (cicija) smislio da je spremi lično i porodično!

Ponadao sam se da je Bog uslišio moju molitvu i namah me zapekla savest. Međutim, nije se ništa znalo do sutradan, kada sam napokon poslat da pregledam spisak primljenih. Da se dete ne bi traumiralo i nerviralo, a i da se ne zlopati po vrućini. Dobar je Bog. Na spisku budžetskih nije bilo njenog imena, premda sam se gadno štrecnuo jer su bile čak dve Nevene. Onda sam izbrojao do deset i odvažio se da pogledam kratak spisak samofinansirajućih. Ima Boga! Ni tamo nije bilo njenog imena. Nije, uostalom nigde bilo ni onog klipana koga je spremao član komisije, a čije mi je ime Neca deset puta ponovila i naredila da ga proverim. Pokupio sam dokumente i krenuo kući. A onda sam, sam sebe iznenadivši, odjednom skrenuo i našao se pred Novobeogradskom crkvom, koja mi je od kad je napravljena izgledala ko šaka u oko. Sad mi se učinila baš funkcionalnom. Uđem lepo i zapalim sveću! Nisam ja neki nezahvalan tip. Ocu očevo, a Bogu božije.

Nevena je na kraju ipak pošla mojim stopama i upisala Filološki fakultet. Doduše, uvrgla se na majku, pa se odlučila za arapski, ali i to ima svoje prednosti. Možda će ženska roditeljka najzad preuzeti odgovornost za njeno školovanje? Možda sam oslobođen od ispita i streščina? Ma imao sam zapravo sreću neopevanu! Komšijin sin upisao Akademiju za diplomatiju i bezbednost. Samofinansirajuću! Na Kembridžu bi bilo jeftinije. Al će zato posle da bude Džems Bond. Zaposliće se čim neko objavi oglas: “Traži se špijun pripravnik, sa Akademijom ili sa višom šnjuvatorskom...”

Iskreno rečeno, nije mi baš jasno šta sam trebao da naučim iz ovih događaja... Shvatio sam samo jedno. Ja danas više ne bih prošao ni jedan prijemni za oca. Niko me ne bi primio, kao staromodnog, neupotrebljivog slabo-zarađjućeg luzera. Dobro se provukoh pre 19 godina dok su vrata još bila odškrinuta, a prijemni za tate nije ni postojao.

DRAMA OKO DRAME

Bilo je to u nedelju. Na šezdeset i prvi rođendan Nikite Mihalkova najboljeg živog ruskog ( i neruskog) filmskog reditelja, na sto deseti rođendan njujorškog Kipa slobode najvećeg svetskog spomenika iluziji, na pedeset i prvi rođendan Bila Gejtsa, najbogatijeg svetskog dase, za koga se ja na žalost nisam udala... Ili, ako vam se tako više sviđa, na sam dan rođenja Novog Srpskog Ustava, najvažnije Knjige na tekućem Sajmu knjiga, po oceni aktuelnog srpskog metaforičara.

Dakle 29. oktobra 2006. 

Još se nije znalo da li će Ustav stvarno biti usvojen. Mamica, odnosno Skupština ga je začela i takoreći donela na svet, ali je bilo nužno da ga Tatica, odnosno Narod, prizna. I sami znate kako to biva kad se od Tatica traži da priznaju čedo, za koje nisu imali pojma da im se omaklo, jer ili su bili pijani ili je tu vršljalo još hipotetičkih partnera... da ne upotrebim Onu imenicu. Oni nikad nisu sigurni da je čedo baš njihovo. Uvek sumnjaju da im je uvaljeno, takvi su... Referendum je raspisan, za vikend,  na 48 sati, kao 48 sati svadbe, live show na nacionalnoj televiziji. U nedelju se nije još ništa znalo, jer je u subotu izašla jedva trećina upisanih birača, kao da su svi ostali subotari a ne pravoslavni (što inače tvrde aktuelni crkveni velikodostojnici). U toj podobnoj trećini nije bilo ni jednog od tri glasa iz naše porodice. Mi naime predstavljamo, tj. nas troje, skoro svaki dvomilioniti glas u Srbiji. Naša mala familija ima doduše, već petnaest godina pet članova, ali je Budućost Srbije odnosno moj četrnaestogodišnji sin Damjan, maloletan kao što i sama brojka kaže. Moja mila svekrva nije, naravno maloletna, nego samo nije deo našeg biračkog tela, pošto je još uvek glasaĆ jedne susedne državice iz koje je, onomad izbegla na par dana, pa ostala kod nas, kao što rekoh, celu deceniju i po. U dotičnom zavičaju ona ostvaruje svoje biračko pravo, pošto ni jedno drugo pravo još nije uspela da ostvari. Može da bira i ništa više. Stan nisu mogli da joj vrate, jerbo je posle rata (verskog? bratoubilačkog? građanski nije bio, to vam ja dobra stojim, pošto građana tamo slabo da ima! Kao i ovde, uostalom!) nekoliko puta prodavan i preprodavan. Stan. Penziju će sigurno dobiti čim tamošnji nadležni organi utvrde da na istu ima pravo kao zakonita supruga nosioca, preminulog pred sam rat... Tu ima neka birokratska zvrčka pošto je i venčanica stara pola veka (inače iz treće novonastale državice) i smrtovnica mlađa tri i po decenije (iz četvrte državice gde se moj svekar “predstavio” dok je bio u vazdušnoj banji, na bregu), ostale u ostavljenom stanu, koji je naravno kasnije, pre prodaje ispražnjen, da ne kažem poharan. A duplikate je komplikovano povaditi po raznim državuljcima. Dala je nekim advokatima da joj to obave, ali advokati imaju vremena... Tako da će joj penzija sigurno stići negde oko njenog 134-og rođendana. Svekrvica je k nama stigla sa svojom damskom tašnicom, bez ikakvih dokumenata jer naravno nije imala pojma da će rat potrajati (tvrdila je kako je to privremeno i da će to naša mila milicija i svojska vojska srediti sve za par dana, pa je ponela samo dva para gaća). Nije verovala da će se Jugoslavija raspasti. Kao da se već jedna Jugoslavija nije raspala na njene oči 1941. Smestila se u Damjanovu sobu, pošto je on tek bio na putu da se rodi. I dan danas zauzima momačku svetlo-plavu sobu koju sam s ljubavlju uredila za mog naslednika, dok Budućnost Srbije spava u dnevnoj sobi i možete misliti šta misli i govori o svom ugroženom statusu u rodnom domu.

Moja kćerka Aleksandra, koja je dobila ime po dedi, koji je dobio ime po kralju, (ali ne po onom našem što su ga smakli u Marseju, nego antičkom, Makedonskom) inače studentkinja dramaturgije, postavila je odavno, odmah, svojevrsno verbalno minsko polje ispred svoje sobe, ne dozvoljavajući da joj uselimo rođenog brata. Polje jeste verbalno ali je opasno eksplozivno, isto koliko i minsko. U tim sam rovovima ja ratovala punu deceniju i predala se bezuslovno kad je gospođica separatistkinja postala gimnazijalka i kad je useljavanje princa-klinca stvarno postalo bespredmetno i kontraproduktivno.

Moj suprug, kome ne bih ime pominjala pošto uz njega idu pridevi neprihvatljivi za štampu, dao bi rado svojoj roditeljki našu spavaću sobu, samo da tu ja nisam postavila drugo minsko polje. Treće, još veće (minsko polje) napravilo se samo, pred kupatilom za koje je opšta i konstantna otimačina. U Dnevnoj sobi, onoj koju je zapravo prisvojio moj sin, mada uporno tvrdi kako on tamo samo podstanariše po našem naređenju, nalazi se nešto što bi se, u skadu sa prethodnom terminologijom, moglo smatrati kućnom atomskom bombom. Tu nam je naime zajednički kompjuter, na kome naša ćerka Aleksandra piše svoje ispitne tekstove, drame, seminarske radove itd, na kome naš Damjan surfuje i još svašta, ne znam šta, gde se nalaze rezultati za sveukupnu bogatu sportsku aktivnost moga supruga, odnosno izveštaji iz kladionica i sa koga ja - brišem prašinu. Otimačina oko te odvratne sprave još je veća nego oko kupatila. Jedini put kad su se moj sin i kćerka složili, složili su se oko činjenice da se stvar zove personalni računar i da bi u tom smislu svaka persona u našoj kući morala da ima svoj! Sa čim se ja, normalno, ne slažem pošto je meni dosta stvari sa kojih brišem prašinu. Ne slaže se ni svekrva jer je njoj to isto što i televizor, pa smatra da su nam dosta onaj u “njenoj” sobi, onaj u našoj i onaj u Aleksandrinoj. (Uzgred, to je jedino pitanje po kome se svekrva složila samnom!) Istina je da i PC ima TV karticu, nije naša bakica budala, videla je ona i na tom ekranu svašta.

E sad ja ne znam imate li vi dovoljno mašte da zamislite kakva se dramatična situacija napravi u našem stanu, nedeljom kad smo svi kod kuće i kad je svima sve hitno. Pogotovo kad se usred te dramatične situacije piše još i ispitna drama!

Onaj ko misli da je četverosoban stan na petom spratu dovoljan za toplo porodično gnezdo, može da dođe sutra ujutro oko 6 sati, na Ušće, sa odabranim oružjem. Ja tamo svakog jutra šetam Damjanovu Džukelu, pa će mi biti zadovoljstvo da mu izađem na dvoboj i ubijem ga kao psa. To jest onoga koji misli da je četverosoban stan dovoljan, a ne Damjanovu Džukelu, koju moram da vratim kući u ispravnom stanju i veselom raspoloženju da mi se Budućnost Srbije ne naljuti. Nemojte misliti da ga zovem Džukelom zato što ga mrzim! Naprotiv, volim ga, a Džukela mu je prosto ime, koje mu je dao vlasnik, moj sinčić Damjančić. On mu je Vlasnik, a ja sam mu Sluga. Džukeli.

Eto, to je činjenica koju baš ne obožavam, a Džukeli ništa ne fali...

Nedelje su, kao što rekoh kod nas uvek krizne, ali ova gorepomenuta bila je još kriznija ako se tako može reći. Iz više razloga. Aleksandra je morala da završi tu svoju ispitnu dramu koju je trebala da završi još letos dok smo svi mi bili izvan grada a ona bila sama u sto kvadrata, ali je nije napisala jer je, da izvinete, čista Srpkinja, pa mora sve da uradi ne u pet do dvanaest, nego u dvanaest i deset!

Bakica svekrvica gledala je u “svojoj” sobi televizor, gde je na svim kanalima bio referendum, pa je svakih 15 minuta panično izbauljavala u predsoblje sa sudbinskim pitanjem za onoga koga tu presretne: “Jesi ti bio (bila) na glasanju? Ostaćete bez Ustava, kukala vam majka neodgovorna!”

Samo da ona nije tuđa državljanka, imali bismo mi već tri Ustava!

Hranitelj porodice, kako sebe voli da naziva moja manje lepa polovina (premda ja više zarađujem!) je otprilike u istim razmacima šetao predsobljem svoju izgužvanu pižamu i zavirivao u kuhinju sa takođe dramatičnim pitanjem: “Ka’će ručak (doručak, kafa, užina, kolač, večera...), jel ti misliš da ja gladan donosim Ustav?”

Damjan mi se, uzaludno iščekujući da mu se sestra “skine sa mašine” čitav dan muvao po kuhinji i kadgod sam pokušala da ga nekud pošaljem (po lebac, po novine, da prošeta Džukelu) pa da malo slobodnije dišem, on bi me otkačio istom rečenicom “Oladi, bre kevo, imaćeš Ustav !”

Da stvar bude gora, komšinica koja je tezgarila na našem biračkom punktu mi se svako malo javljala mobilnim da me obavesti kako su prvo izašli “funkcionalni penzioneri” (u njenom žargonu, to su oni koji hodaju i pišu sami) a posle njih su počeli da “donose nefunkcionalne”... Oko pet popodne javila se sva uzbuđena činjenicom da se pojavio i prvi birač rođen posle 1960 godine, dakle naš vršnjak, zapamtila mu je adresu, naći će i broj telefona... Bože, sakloni! Ona je, naime, napaljena usedelica.

Na sve to, još je i Aleksandra prosečno na pola sata napuštala kreativni zanos i provirivala u kuhinju sa bespogovornim zahtevom: “Kevo ućutkaj onog manijaka, ubiću ga danas! Skroz mi razbija koncentraciju!” To je već jednom zamalo uradila gađajući istog Manijaka sa teglom punom krastavaca... Sreća te ga je promašila jer izračunajte vi masu tegle, težine oko kilograma, visinu petog sprata, puta ubrzanje... Da ga je potrefila u tvrdu glavurdu, on bi pravo na Lešće a moja devojčica u Paraćinski Zavod za žene. Dakle da ga ona stvarno ne bi ponela na duši, okrać’o joj fitilj od te dramaturgije, ja sam preuzela na sebe pokušaje da ga naciljam mlazom vode i da ga tako ućutkam. Manijak je inače komšija iz ne znam koje zgrade, (imamo jedno 10 000 bližih komšija, znate!) koji se ispred svoje garaže svaki dan uredno igra svojom motornom testerom. Ne znam šta testeriše, kad imamo parno, možda ima tamo neku Privatnu Inicijativu, pa testeriše i teroriše čitav blok svojim odvratnim zvukovima. Još nam Bog, ove jeseni, dao takvo divno miholjsko leto, prozori otvoreni, pa umri od budale i njegove motorne pile! Zato ja provučem tuševo crevo kroz kupatilski prozor, na balkon, namestim se u mrtvi ugao, da me Manijak ne opazi i pokušavam da ga naciljam mlazom hladne vode. Ako odvrnete tuševu glavu, prstom skoro sasvim zatvorite otvor creva, izađe vam kroz mali ostatak otvora prilično oštar i dalekosežan mlazić, vrlo pogodan za umirivanje ludog komšiluka. Naravno, ako vas ne primete... Kad ima vetra, nema vajde, pošto se voda rasprši, ali kad nema košave natrefim ga koji put. On se onda povuče u garažu, pa ga čujemo malo manje i lakne nam. Gorepomenute nedelje nije mi uspelo ni jednom.

Aleksandra je već odavno bila na kraju živaca...

Pedveče je moj životni saputnik napokon, pod izgovorom da ide na biralište, otišao u svoju kladionicu (mogu da se kladim!). Manijak je prestao sa testerisanjem samoinicijativno (valjda otišao na večeru, ne verujem da njemu treba bilo kakav Zakon koji bi ga mogao omesti u Teroru Bukom).

Budućnost Srbije je otišao “u život” sa “čuvarima kraja” (to su inače tinejdžeri koji gluvare po kraju i koje Aleksandra zove “čuvari kraja”, ma šta to značilo.) Svekrva je, Bogu hvala, zadremala, a ja sam uzela povodac sa Džukelom i krenula u šetnju da bih Aleksandri obezbedila bar koji sat mira za kreativni rad.

                Kad sam se vraćala, mislim da je prošlo 20 sati, ali je moja komšinica, tezgarošica na punktu, smatrala da sam “u blizini birališta” pa me dovikala da se “izjasnim”. Kao za vraga imala sam baš i ličnu kartu kod sebe, a nisam se dosetila da slažem kako mi je ostala kod kuće! Čak mi je i Džukelu pripazila ispred punkta! Tako sam se izjasnila. Kako? Šta se to vas tiče, to je moje diskreciono pravo. Mogu kako hoću. Mogu u većinu, mogu u 2% a mogu i u onih par promila nevažećih. U svakom slučaju, učestvovala sam u usvajanju Ustava u kojem se Kultura pominje u pola rečenice, a Poslanički Imunitet na nekoliko strana. Snosiću posledice. I dobre i eventualne. Snosila bih ih i da nisam učestvovala...

Gore, Aleksandra još nije završila dramu (imaju li te nove drame kraja, uopšte?) ali je bila na zadnjoj sceni. Još samo malo. Svekrva se probudila i proverila da li sam glasala. Jesam, gospođo, naravno.

Budućnost Srbije se vratio minut pre nego što nam je nestalo struje. Malo je falilo da ostane u zaglavljenom liftu. Onog časa kad je Aleksandra istrčala iz sobe sa urlikom “Završila sam! Narode!” - nestade struje, a njen se pobednički urlik pretvorio u frku: “Jebote, šta je ovo?! Ubiću se ako mi se izbrisala!” - “Zar nisi sejfovala, kokoško glupa?” odmah joj je iskazao bratski prezir Damjan, i razcerekao se neprijatnim smehom. Slatko bih ga ošamarila, zbog tog cerelanja... Samo da nije moj i da nije jači...

Bakica je u “svojoj” sobi vriskom otkrila Ameriku. “Deco, kakav je ovo mrak?” - “To ti je Ustavni Mrak baba, ne boj se. Srbija je najlepša u mraku.” smrdljivo se našalio moj sin, Budućnost Srbije.

A onda smo čuli sporadičnu pucnjavu izbliza i potmulu sistematičnu tutnjavu izdaleka... Svekrva je, sa baterijskom lampom, izvučenom ispod jastuka, a na osnovu iskustva, zaždila ka podrumu, ali je odustala čim je shvatila da ni lift ne radi i da se iz njega čuje neka dreka, otprilike oko šestog sprata...

                Aleksandra se pipajući zidove i nameštaj vratila do proklete mašine da sačeka strujin povratak i vidi šta joj je ostalo od ispitne drame...

                Ja sam za sinom izašla na terasu da gledamo vatromet, premda je baba kukala da se sklonimo od zalutalih metaka...

                Moj bračni saputnik je još uvek negde u mraku overavao... nešto.

MOLBA ZA PREKVALIFIKACIJU I RADNI ODNOS

MPSRCG, strogo pov.

                Poštovana gospodo! Javljam se na konkurs koji niste raspisali, svestan činjenice da ga nećete ni raspisati zbog delikatnosti materije i institucije. Ušao bih kod vas u radni odnos na radno mesto: doušnik, istureni, spoljni saradnik organa reda. Ili ćete to možda zvati “terenac-specijalac”? Iz masovnih medija sam obavešten da će, po novom zakonu, izvršioci ovih časnih poslova i po život opasnih zadataka biti od demokratske države, zaštićeni penzijom i ostalim osiguranjima uključujući i osiguranje porodice. To jest, da će postati ravnopravni sa ratnim zločincima, za šta smo se i borili. Imam 32 godine i već 20 godina radnog staža na srodnim poslovima i zadacima. Radio sam, istina, kod konkurencije, odnosno bio sam zaposlen u oblasti kriminala. Što da se lažemo, imate me u dosijeima?! Bavio sam se najrazličitijim poslovima od oduzimanja imovine do prisvajanja protivpravne dobiti, od zaštite lokala do zaštite političara, od uvoza opojnih sredstava do izvoza opojnih maloletnica i maloletnika, od organizovanja spontanih masovnih dogadjanja, do rastuanja istih...

A da sam u svemu bio uspešan dokaz je sama činjenica što sam živ. Staž mi na žalost nije priznat, zato što organizovani kriminal uopšte nije tako dobro organizovan kao što se misli. U nekoliko navrata stručno sam obučavan i kvalifikovan u Zabeli i Mitrovici, o čemu postoje dokazi. Zašto da ulažete u pravljenje insajdera, ja sam već insajder?!

PS s obzirom da sam pripadnik nac. manjine i muslimanske veroispovesti, nadam se da ćete mi osim prava na ženu i decu (5 komada) priznati i pravo na ljubavnice (3 komada) kao što mi priznaje moja Vera. U nadi da ćemo uspešno sarađivati na obostrano zadovoljstvo, s poštovanjem, uvek vaš        Meho Leš, zvani Srbin

SVE ĆU DA VAS TUŽIM!

                Gospodo lezilebivići i džabalebaroši!

                Ovde kod mene ne samo novine nego čak i abrovi stižu sa velikim zakašnjenjem, koja nas činjenica čini zdravima i dugovečnima, pošto se slabo ili nikako nerviramo. Vi ste ipak uspeli da me iznervirate. Nekidan mi došo komšija Gojko, dono mi duvan i aber o tome kako su neki tužili neke zbog uvrede... A uvreda se, kaže, sastojala u tome što su ti neki tuženi uporedili te neke koji ih sada tuže - samnom! Opasno sam se naljutio. Toliko opasno da sam Gojka ostavio kod ovaca a sam sišo u selo da nađem te novine i vidim o čemu se tu radi. U mom selu, na žalost, nema takih bezobraznih novina nego samo Novosti stare sedam dana, zato što poštar dolazi samo sredom, ako niko ne umre... a kad neko umre neće da nosi novine nego samo telegrame... A više jedva da ima ko da umre, sve poumiralo. Il se razbežalo.

Pa sam moro da siđem čak do čaršije, gde isto tako nisam našo te vaše novine. Al u čaršiji imam sestrića, koji ima struju i telefon i onu pisaću mašinu sa ekranom, što se zove da izvinete PC. E, taj Milojica, sestrić moj, on uopšte ne kupuje štampu, kaže što da baca pare kad ionako nema ništa da se pročita, nego se preko te mašine zakači na jedan Internet pa preleti šta oće. Tu smo mi pola noći preletali, tri put sam zaspo, dok nismo našli te vaše svinjske novine. Kakvo vam je samo ime, neukusno i nikakvo, umesto da ste se lepo nazvali OVCA, pa da se odma znade da ste namenjeni Srbima! Tu sam ja svojim očima vido na Milojicinom ekranu kako ste vi mene uvredili i to tako da može pročitati svako ko novine kupi il se zakači na taj Internet. Znači sasma javno i bezobrazno! Turili slike neke četvorice u odelima, a odozdo piše: Sve su to neki čobani, budale!

                Prvo, zašto smo mi čobani budale, moliću lepo? Vi mislite ako mi nemamo svoj sindikat, ni svoju partiju, pa čak ni svog precedničkog kandidata, da ni obraza ni časti nemamo i da nas možete vređati kako vam prdne! Mi smo vam budale, ali jagnjetinu ždrerete! Drugo, vi kao gracki lezilebovići pojma nemate kako izgleda čobanin, jer da imate ne bi ga slikali sa mašnom i u odelu. Treće, posle sam se raspito kod Milojice ko su ta četvorica i on mi kaže ¨biznismeni čuveni¨. Kad mi je objasnio šta je to biznismen teo sam odma da ga bijem tu na licu mesta, al sam sačeko jer sam teo da mi napiše ovo pismo. Sa kojim vas obaveštavam da ću i ja da vas tužim za uvredu časti i povredu ljuckih prava ( ovo je dodo Milojica, on studira prava, jer je oduvek bio lenčuga!). Posle vas ću da tužim tu četvoricu biznismena zato što poređenje samnom smatraju uvredom - što je ope uvreda za mene, jer bi oni to trebali da smatraju čašću, pošto sam ja jedan pošten čovek, novine ne čitam, vesti ne slušam, na izbore i ne silazim, a kamoli da se kandidujem! Trećeg ću da tužim tog Dušana Kovačevića, za kojeg mi je Milojica reko da je on zapravo napiso tu gorepomenutu rečenicu u nekoj zajebanciji na račun naroda po kojoj je i film snimljen. Samo dok otkrijem o kojem se to Dušanu Kovačeviću radi jer kod nas na Goliji ima cela četvorica s takvim imenom. Jedan je jak ko bik i njemu ne bi da se zameram, al mislim da nije on u pitanju, pošto nije mnogo pismen. Ako mi imamo četiri komada, bojim se da u Beogradu imate bar stotinu i ne znam kako da nađem koji je od nji napiso bezobrazluk?! Jer ja nisam zaludljeb i nemam kad da dangubim, tražeći ga, pošto sam Gojku ostavio ovce. Imate sreće što ja advokate volim isto tolko kolko i te biznismene, pa ne mogu da im prepustim ovu stvar. Nego će meni Milojica da nalupa te tužbe i da razašlje gde treba. Taman da mu bude praksa. I ovo pismo vam je on napiso kako sam mu ja kazo, da vas upozorim, pa sad čuvajte gaće od žutila!

                                Ljut pozdrav od Jeremije, čobanina sa Golije!

Prepiska preko novina- pisma uredništvu

UZELA BIH SEKSUALNU USLUGU

                Poštovana redakcijo! Obradovalo me je što se nakon mnogo godina pojavilo mesto gde stidljiva osoba može da postavi najrazličitija pitanja, čak i škakljiva. Ja imam jedno takvo. Meni je blizu 36,5 godina. Pre 17 godina izgubila sam dečka i više ga nisam našla. Ni njega ni drugoga. U očajanju, posvetila sam se obrazovanju, pa sam prošle godine uspešno diplomirala i sada predajem fiziku u OŠ sa fondom od 38% časova, na zameni. Pošto sam u međuvremenu sasvim zaboravila kako se obavlja međupolna seksualna komunikacija, (i bojim se da se ne bih snašla sve i kad bi se sada pojavio Romeo lično) a biološki časovnik mi neumoljivo otkucava, u dogovoru sa majkom i starijom sestrom odlučila sam se na obnovu gradiva uz pomoć stručnjaka... Tačnije, uzela bih nekoliko časova... (Može i kroz kompenzaciju, pošto ja dajem časove fizike!) Odnosno uzela bih davaoca seksualnih usluga. Međutim, ne znam kako da ga nađem i kako se kreću cene na tržištu, a vi znate koliko su sredstva u prosveti skromna. Mama i seka su spremne da me sufinansiraju, mi smo jako vezane i solidarne, ali ipak... Vidim svakodnevno da za muške korisnike seksualnih usluga postoji vrlo raznovrsna ponuda za svaki džep, ali ne vidim ništa za nas usamljene devojke. Osim toga čula sam da seksualne radnice uslugu oralnog seksa naplaćuju duplo manje nego kompletnu, standardnu uslugu. Da li je takav slučaj i sa uslugama seksualnih radnika (muškoga pola, hetero orjentacije)? Logično bi bilo da jeste, jer za takav poslić njemu ne mora ni da se digne (da izvinete), a jezik je, da se tako izrazim, uvek u funkciji. Da li biste mogli da mi nabavite ove informacije ili da barem objavite broj telefona na koji mogu sama da se raspitam. Ja bih naravno više volela imati pravi seks, ali s obzirom na skromnu materijalnu situaciju, zadovoljila bih se i sa oralnim tretmanom. I zanima me da li bi bilo poželjno da za takav tretman napravim neku modernu intimnu frizuricu - i gde se to radi? Videla sam na Bonton kanalu da je to fensi, kul i opšteprihvaćeno, ali nisu objavili adresu stiliste za ribicu i - opet ništa o cenama.

                Molim vas da mi odgovorite što hitnije jer na mom biološkom časovniku već otkucava sekundara. Osim toga izgleda mi da se ovde u školi pomalo sviđam kolezi iz istorije i nikako ne želim da se neiskusno izbrukam ako se kolega odluči da mi priđe. Što može vrlo brzo da se desi pošto ga je gazdarica izbacila,a ja sam useljiva i samostalna prilika.

                S poštovanjem i nadom, pozdravljam vas!

(reakcije na pismo: Uzela bih seksualnu uslugu)

E, ŠTO SE NISAM JUČE RODIO UMESTO SUTRA DA UMREM!

Svratio mi, posle dve godine nesvraćanja, preksinoć unuk. Ja mislio oće da štrpne štogod od moje penzije, kad on crče od smeja. Kaže - Deda bre, ja toliko uzimam na sat! Tolko ko moja penzija što je.- Gde uzimaš, crni sine, pazi da te ne uvate!? - Onda on meni objasni kako je pravničkom diplomom ubrisao, šta se već briše diplomama u ovoj zemlji i bacio se na biznis - sa biznismenkama. One su, kaže, prezauzete, a priroda traži svoje, pa se on najmio da im pruža ono što im priroda traži. To jest - kurac na sat! Kad nisam momentalno lego u kutiju od frižifera da me ekonomično sahrane! Al on kaže dalje da je pun ko brod. Vidim kajla debela ko za pit-bul-terijera, vozi nešto između bornih kola, limuzine i anfibije, novčanik mu deblji od moje nahtkasne! Zato što smo svi mi genetski, od prirode obdareni za zadovoljavenje prirodnih potreba. Taj dar je njemu od mene ostao!

Pričo mi do zore i sve nisam mogo čudom da se načudim. O stručnoj i pomoćnoj literaturi, o intimnim frizuricama i mirisima... I pravo da vam kažem nisam mu ni poverovo sve dok mi nije pokazo to pismo te fanfulje koje ste vi objavili.

Pi, jebem ti život! Sad, kad ja imam skoro 80 godina, sad se traži i plaća moj talenat koji sam čitavog života arčio besplatno, na sve strane! Sad, kad sam ga potrošio! U moje vreme to, što vi danas zovete seks, se smatralo, ne samo bračnom nego i patriotskom dužnošću! Sad tek vidim koliko mi je trula država otimala! Jebem ti socijalizam!

Napravio sam svojoj ženi osmoro dece, o onih nekoliko pokušaja kad ništa nismo dobili, da i ne govorim! I nikad joj nije palo na pamet da mi plati! Ni njoj ni državi koja mi je uzimala sinove za vojsku, za ratove...a kćeri za radne akcije, isto tako besplatno! Dobro, ajd žena, ona mi je kao protivuslugu barem kuvala i prala, ali ni ljubavnice! (Moraću babi da sakrijem naočari na jedno dva meseca da ne naleti negde na ovo pismo!) Što sam se skrivao s njima u nekomfornim uslovima, što sam se secao pred njihovim muževima, braćom ili očevima. Što sam ih vodao po lekarima i drugim babama... Ma ni one usputnice, koje mi ni ime ne govorahu, nego se samo bace na leđa il se oslone na kakvu bukvu i zadignu suknju. Sve do jedne su se ponašale ko da sam ja na čistom dobitku, a ne one! Kakve intimne frizurice, kupale se bre nisu, ako nisu znale da plivaju! A i plivačice samo leti! I sve sam to radio bez ikakve stručne ili pomoćne literature, sve golim talentom! Kakvi gologuzi časopisi, kakvi filmovi! Zažmurim, pa smišljam sam! A dovraga, sve kao stidljive, pa neće ni da beknu ni da dahću ni da mi kažu kakav sam, nego se još posle i razmišljam, pa i ne znam dal sam bio dasa, sve dok se ponovo ne bace na mene. To jest na Njega, jel.

I sad ja vidim da ovo što vi svi gospodo pogrešno nazivate emancipacijom žena, to vam je zapravo emancipacija muškaraca!

E, što se nisam juče rodio, umesto sutra da umrem!

Obaška mi je žao i krivo što ne mogu nikakvu uslugu da ponudim  mladim zauzetim biznismenkama. Jedino ako neka oće nekoliko teoretskih časova, jevtino... Ili da mi unuk objasni šta je to oralno (ono kad ne mora da se digne, što reče) to bih možda mogo...

Za svaki slučaj ostavljam broj u redakciji.

Pozdrav svima, od deda Milivoja K.

PS. Ako se na telefon javi moja baba vi recite da je greška, pa zovite posle Dnevnika kad ona zahrče (uvek zahrče na Dnevniku a ja se iznerviram, pa ne mogu da spavam!)

(reakcija druga  na pismo: Uzela bih seksualnu uslugu)

MUŠKARCI U SEKSU - SMETAJU

Draga Neiskusna! Nisi svesna koliko si srećna što si tolike godine ostala čista i neokaljana i ja te molim da se uzdržiš i sada kada te nečastivi iskušava. Kao prvo, seksualna apstinencija je jedina prava i sigurna prevencija protiv Side! Kao drugo ti više i nisi u idealnim godinama za rađanje, pa šta bi onda uopšte bio razlog i svrha tvog upražnjavanja seksa? I kao treće, ako ti je baš toliko stalo do seksa, ne znam zašto insistiraš na muškarcu, kad oni u seksu samo smetaju. Znoje se, smrde, dahću, rokću, škripe krevetom, prljaju čaršave, ometaju koncentraciju, remete maštu, pipaju po celulitu i ostalim neidealnim delovima našeg tela, čime nam nabijaju komplekse. Posle hrču, pa nam još remete i san. Teraju nas da im se divimo bez obzira što su dlakavi na pogrešnim mestima. Na primer po ramenima umesto po glavi. Moramo da ih tešimo kad mi ostanemo nezadovoljne. To je kao kad bi gladan sitog tešio što je ostao gladan. “Nema veze dušo, nek si se ti meni nažderao!”. I što je najgore, smetaju nam da maštamo. Ako spavaš sa nekim muškarcem i pri tome misliš na drugog, filmskog glumca na primer, to je ipak prevara i većina žena u tom slučaju ima osećanje krivice, mada je taj sanjani puno uzbudljiviji i kudikamo bolji od realnog. U tom smislu neke žene koje su spavale sa filmskim glumcima pričale su mi da su tom prilikom sanjale - šofera. Ako pak sanjaš nekoga, a pri tome ne držiš nikakvu osobu u svom krevetu - onda nikoga i ne varaš, što je svakako poštenije, pa nemaš ni osećanje krivice. Osim toga ne moraš ni da ga zavodiš, ni da turaš silikone, ni da držiš dijetu, a kamoli da mu peglaš i kuvaš. On, ne samo da ne mora da bude potentan, nego ne mora da bude ni živ. Ne njuškaš ga posle kako prdi ili puši. A da ne govorimo o fenomenalnoj prednosti da sanjani nikad nema mamu! Zbog toga ti predlažem da razviješ svoju maštu, a da novac koji si uštedela za kupovinu seksualne usluge - priložiš za izgradnju nekog hrama. Pa će ti i Bog oprostiti. On je doduše seksualni separatizam osudio kao greh, ali u odnosu na danas konjukturne seksualne devijacije - separatizam je najnaivniji i on će to razumeti, ako je Bog. A ako pak nije Bog , ne može ti ništa. Opusti se i uživaj! Srdačno! Tvoja Desanka.

još jedno pismo uredništvu

KAKO SAM U 52-oj GODINI POSTALA KOPILE

                Moj tata otišao je 1943 u partizaniju jer su mu ustaše otele bicikl, obukli mu domobransku uniformu i oterali ga na Papuk da seče šumu. Pa je smislio da je bolje seći ustaše nego šumu, pošto šuma ne krade bicikle. Kad se 1950. venčavao sa mojom mamom pop je još bio u zatvoru. Venčani su u općini, imam papir. Ja sam rođena 10 meseci posle toga, dakle nisam kopile i imam još mesec dana lufta! Kad je mene moj Crnogorac uvatio na dete, pop je već bio izašao iz zatvora, ali još nije ušao u modu. Pa i mene privedoše u opštinu.

                Nedavno je naše Crnogorče postalo mlađi punoletnik i rešilo da se krsti, jer to svi rade i tom prilikom dobijaju puno poklona a i pravi se velika žurka. Izgleda da je verovao da će dobiti kola. Od Boga valjda, pošto mi nemamo para. Žurka nam je oderala kožu s leđa, neke je poklončiće dobio, ali kola ni od kuda. Skupljam onu srču posle kermesa, vadim parčad torte ispod kauča, luftiram smrad nekih čudnih cigara, odlepljujem žvake sa lustera, ribam tepih i mislim - jel se to svevišnjem ne dopade naša žurka kad ne dade detetu kola? Popu je dao novi Pasat, videla sam. Tako, zabadajući nos u sve isflekano i izgoreno cigarama, naletim i na tu krštenicu, pa zavirim. Kad me nije šlog strefio! Lepo piše za mog sina jedinca, za sreću i ponos moj da je - vanbračni! “Kako vanbračni, crni sine!” zakukam mu ja, čim je oko 04 svratio na večeru “Pa jesam se ja kraj tvog oca živa zakopala i u testo zavila da ti pustiš da ti u krštenici napišu kopile, bruko moja!” -“Daj, bre kevo, ne drami, crkva ne priznaje građanski brak! Nije to ništa.” Kako nije ništa, molim vas, zar ja slušam hrkanje kraj desnog uveta već 19 godina da bi mi dete na koncu postalo kopile? Nije im dosta što mi rasturena država u kojoj sam rasla nego mi sad ni brak više ne važi?! Nije im dosta što više ni Srpkinja ne mogu da budem pošto nisam krštena ( a svi su Srbi pravoslavni!), nego sad ni udata nisam!? Šta sam ja crkvi skrivila da me u 52-oj proglašava konkubinom rođenog muža? Jel što nisam krštena? Jel treba i mene da poliju vodom, pa da i meni lepo napišu kopile, zato što je pop onomad bio u zatvoru? E pa izvinte, ja ne mogu u ovim godinama da brukam svoju mamu! Ona je poštena, osetljiva i bolešjiva žena i ko zna kakve bi posledice doživela da u kući nađe moju novu krštenicu sa novim podatkom da sam i ja - kopile. U njeno vreme to je bilo sramota. A obaška što bi mi se babe i dedovi u grobovima prevrnuli! Ajd dečku, mlađem punoletniku još i priliči da bude vanbračni, ali babi od 52?!

Pa sam htela da molim redakciju da pokrene neku akciju kod crkve, da ih umilostivite, pa da priznaju te građanske brakove, ako ne sve onda bar one drugarske, sklopljene dok su popovi još bili izvan dometa civila. Jer, braćo i sestre, vršnjaci moji, ovako ispada da smo mi generacija kopiladi! Mogla bi naprimer da se i u ovu svrhu smisli neka legalizacija, pa da ja lepo platim (samo nemojte da bude preskupo, najbolje kad bi moglo na rate) legalizaciju svog i braka svojih roditelja. Pošto baba i deda su mi već legalni. To bi koristilo i SPC jer bi svi koji vole da budu kolenovići mogli da plate i legalizaciju brakova svojih predaka pagana, znači od pre prihvatanja SPC, od pre 1000 godina. Pošto su nam većini preci regularni između 1100-te i 1945-te godine, a problem je samo sa ovima od 1945-1985 (kad je počelo ponovno prihvatanje crkve) i sa onima od pre 1100 pa unazad do Adama i Eve. Ili do Čite...    

P.M.

srećan kraj jedne polemike

Zakrpljen Rascep brzih jezika Srbije ponudom za koaliciju

TURIM TE NE GLUVO UVO

Draga istoimena Đurđević, pošto je rascep Brzih jezika Srbije, među svim srpskim rascepima, u javnosti prošao skroz nezapažen, predlažem da se potpuno nesrpski-originalno pomirimo i uđemo u takođe nesrpski-bezrazložnu koaliciju protiv - nikoga. To jest protiv svih.  Zašto da drkamo tastaturu i da se pljujemo pismeno za istoriju, kad možemo usmeno (u dva uveta, telefonom)? Što nam daje i šansu da u klimaksu razmene komplimenata za pretke prosto prebacimo slušalicu na gluvo uvo i - ostanemo kul.

Osim toga, promenila se politička situacija pa predlažem da, čim se skine cenzus za nacionalne manjine - osnujemo jednu finu nacionalnu manjinu od nas dva komada nacionalistkinja. To bi tebi omogućilo da živiš u mešovitom (višenacionalnom) braku što uvek može da zatreba (ako npr. rešite da se iselite u Australiju). A obema bi nam lepo obezbedilo da sa svoja dva glasa uđemo u skupštinu kao predstavnici svoje dvočlane nacionalne manjine.

Dugo sam kontala kako da nam se zove manjina. Mislila sam Mirjane, ali sam shvatila da bismo tada bile većina i da bismo, ko svaka većina najebale. Odlučila sam da budemo Vizantinke. To miriše na istoriju skoro kao kosovski Egipćani, a nema opasnosti da nam se iko pridruži pošto su ostali Vizantinci davno junački izumrli.

Dakle osnivamo nac.manj. Vizantinke, kandidujemo se za Skupštinu i izglasamo svoj ulazak u istu 100% većinom od ukupno dva glasa. Kad se skupština formira i ustanovi da je ravnopravno podeljena na međusobno zakrvljene reformske snage i međusobno ostrvljene reakcionarne - onda mi nastupamo u ulozi jezička na vagi  (ili vazi - na vizantinskom). Pa, koja nam smrdljiva grupacija ponudi Ministarstvo Kulture sa Informisanjem i Ministarstvo Policije sa Biom - njojzi prevalimo jezičak na vazi. Tada ja, kao kulturna, uzimam ministarstvo kulture. I informacija da se malo informišem. A ti kao odlučna i efikasna uzimaš ministarstvo policije. (Mali ćar ti je i to što kao ministar policije više nećeš morati da misliš od čega te boli glava i opada kosa.)

Zatim sarađujemo ko što treba da zajedno dišu kultura i policija! Prvo ti lepo zatvoriš sve pisce, umetnike i kulturnjake, da ne kukaju više kako su gladni već da ih lepo država hrani. Onda ja izdajem samo tvoje knjige i kupujem ih za sve biblioteke u zemlji. A i šire, u planinama. Potom ja pravim pozorišne i ostale predstave na koje ti šalješ policiju da ih gleda (za platu, a možeš da daš i dnevnice, jer njima to nije lako). Ja sam skromna, dosta mi je 150 000 komada gledalaca po naslovu. A ako mi baš zafali nek mi utera tvoja policija i kake ulične demonstrante, da ne zebu. Ili da organizujem posebne programe za raznorazne štrajkače glađu diljem srećne otadžbine? Tu bih mogla da angažujem glumce koji jedu sa uživanjem, a ima ih mnogo oni su jedna alava sorta... Kud ćeš veće drame neg da oni žderu a štrajkači glađu - gledaju!

Tokom mandata, koji je u ovoj zemlji sve kraći, morale bismo da privatizujemo za po pet banki državnu televiziju i Studio B (naravno jeftinije, jer je manji) da nam ostane i nešto za crne dane kad padnemo sa vlasti.

Eto tako. Nadam se da prihvataš moju ruku pomirenja.

Istoimena Ja

Napomena redakcije: Ruka pomirenja je prihvaćena i upravo su u toku dogovori o registrovanju nacionalne manjine i priprema predizborne kampanje za naredne izbore.

KRATKA ŽIVOTNA I RADNA BIOGRAFIJA

VESELINA MRAČNOG

ili

Uticaj obrazovanja i vaspitanja na sudbinu subjekta

                Kad je Veselin Mračni, u 23-em mesecu svog života, odlučio da postane elektroinženjer - već je bilo prekasno. Već su mu bili skinuli pelene i uzeli mu nastavnika za Navikavanje na nošu. Dobijao je i časove iz Odvikavanja od sisanja palca, te iz Hodanja, a već su počeli pregovori i sa profesorom Noćobdijom za Ne piškenje u krevetu. Noćobdiju su roditelji našli preko debele veze i on je bio strašno prezaposlen, zato što je slovio za vrhunskog stručnjaka i imao dokaze da je svojevremeno odvikao od enuresis nocturna nekoliko lidera opozicije. Koja je sad pozicija.

                Bilo je, u sitne sate, u roditeljskoj spavaćoj sobi dugih diskusija o tome da li da se za Veselina već angažuje i učitelj Govora, čemu se otac energično protivio, jer su istog raspoloživog uču, gospodina Laprdića, svojevremeno uzeli za Veselinovu stariju sestru Stanicu. Kad je imala samo tri godine. Već sa četiri ona je klepetala kao tv-shop reklame ili portparol Nato-a, a od pete više nije zatvarala usta. Zato sad nisu mogli da je udaju. Mami je više smetalo što je devojčica savršeno savladala i nekoliko šprahfelera, pa su kasnije plaćali profu za srpsko “R” umesto francuskog, pa za književni naglasak umeto vranjanskog. (Naglasak je ispravljala profesorka Laprdić prva žena prof. Laprdića, a francusko R magistarka Laprdić - druga supruga istoga...)  Zato su se roditelji složili da se časovi govora uzmu kad Veselin napuni 18 godina i stekne pravo da nešto zucne. Makar i ne imao ništa da kaže.      

                Međutim, nije dovođena u pitanje nužnost da se sasvim hitno na|e učiteljica (jer ovaj delikatni posao obavljaju isključivo žene) za Samostalno brisanje dupeta, pošto je mama tvrdila da je takva pedagoginica bitno jeftinija od deterdženta koji se arči na usrane gaće. Njen ključni argument bile su upravo - tatine gaće! Takvu osobu bi već bili angažovali samo da su našli neku sa odgovarajućim preporukama od bar dva- tri lidera, makar iz nevladinih organizacija... ali nisu mogli da nađu traženu personu. Tata je jako insistirao na preporukama, bojeći se rizika a mama je tvrdila da lideri možda i ne poznaju tu veštinu (brisanja bulje) i da joj ionako izgledaju usrani. Na šta se tata ljutio- da je to nemoguće.

                “Teško je biti čedo naivnog oca...” tvrdiće Vesko kasnije, čim progovori... Poseban problem bio je to što su časovi Guzobrisa morali biti po rasporedu odmah posle časova Kenjaže na noši, a jedina raspoloživa učiteljica Brisanja, doduše penzionerka - imala je slobodan termin samo nedeljom u 4 ujutro. Tati se ova gospođa baba svidela, jer je imala papir što je dokazivao kako je onomad podučavala jednog zamenika lidera, koji je poginuo u neuspelom atentatu na Lidera! Mama je, naprotiv tvrdila da zameniti nekog prilikom pogibije, ne znači da si mu uistinu zamenik. Izbio je ograničeni neoružani sukob u spavaćoj sobi... i gđa penzionerka nije zaposlena.

                Mnogo godina posle, istoričari koji će pisati Biografiju Veselina Mračnog ubeđivaće svoje čitaoce kako je Veselin bio osujećen u savladavanju ove veštine - malim građanskim ratom. Biće to u vreme kad će Veskove slikovite gaćice biti već jedan od ključnih eksponata u zavičajnom muzeju.

                Kad su dakle Veselinovi neposredni pretci uočili njegovu želju da postane elektroinženjer (a taj su zaključak izvukli iz činjenice da je uporno gurao prste u utičnicu, sva sreća što nije bilo struje!) - dete je već bilo preopterećeno brojnim privatnim časovima i nije bilo slobodnih termina da mu se uzmu časovi Fizike i Matematike! A brižni roditelji su već bili očajni jer nisu uspevali ni da nađu bolji termin za časove Prevencije drkanja pa ga je nastavnnica ovoga budila petkom u dva po ponoći. Sva sreća da je to bila jedna delikatna, iskusna dama, koja je pola svog radnog veka provela na privremenom radu u inostranstvu, u jednoj ekskluzivnoj javnoj kući, a pola u manastiru. Naravno, drugu polovinu u manastiru! Novac koji je mukotrpno zarađivala dajući dečacima pomenute časove ustupala je u dobrotvorne svrhe u fond Miraz za sirotice. Jer - ako dečaci ne drkaju onda kad- tad neko za njih mora da se uda. To je bila njena životna filozofija.

                Kad je dakle došlo vreme da upiše fakultet Veselin nije mogao na Elektrotehniku, jer nije bio blagovremeno spremljen za prijemni ispit. Za jezike je bio odviše ćutljiv, pošto je progovorio tek u dvadesetoj. Politikom nije mogao da se bavi jer beše stručno odviknut od drkanja. Na umetničke fakultete nije mogao da uđe jer je imao naivnog oca koga, uzgred budi rečeno, nije stigao ni da upozna od tolikih privatnih časova koje je pohađao. Činjenica da nije piškao u krevetu bila mi je savršena preporuka sa bavljenje fudbalom, ali ni to nije mogao jer nije savladao Guzobrisanje, a - to bi se videlo na terenu.

                Zato je postao Ministar Policije. To nije politika nego politička operativa. Bio je savršen. Sve odluke donosio je ćuteći. Jedva da je govorio i svoj jezik a kamoli tuđi pa je imao bezgranično nerazumevanje za sve i svašta. Ovo ga je činilo apsolutno nepotkupivim za sve strane sile i špijunske organizacije. Njegovo nepoznavanje Brisanja činilo ga je otpornim na moguće atentate jer je stalno stajao okrenut leđima ka zidu, te mu je zguza bilo nemoguće prići a anfas - nisu smeli. A nosio je i pancir. Iz istog razloga nije imao bližih prijatelja, a ni bližih neprijatelja, jer su ljudi izbegavali da mu se približe na domet njuha. Stoga je ostao i neženja i bez dece. Doduše gđa nastavnica nedrkanja u nekoliko navrata pokušavala je da mu nađe mladu među štićenicama svoje fondacije ali ni jedna od njih nije pristala. Jer - to je još bilo u doba kad je i sirotinja mogla da bira,

                Ako čovek nema prijatelja, žene, ni dece - njega nije moguće ucenjivati. Pogotovo ako, iz razloga opterećenosti obrazovanjem, nije stigao ni da upozna svoje roditelje, te ni prema njima nije bolećiv. To je čovek bez slabe tačke. Kao nezamenjivi visoki funkcioner nije nikad otišao u penziju. Kako da se penzijoniše čovek koji nema ni hobi?

Tako je Veselin Mračni uspešno radio sve do svoje smrti.

Pre toga uspešno je radio do mnogih tuđih smrti, naravno. Umro je u sto šestoj godini od promaje, jer imao je, eto tu malu slabost - bio je Srbin (genetski neotporan na promaju).

Nek’ mu je večna slava i hvala!

BANDERA MARKETING

Ko nema para za besplatne oglase koristi ni dozvoljeni ni zabranjeni bandera marketing. Vole ga i oni što traže poslovne partnere koji ne čitaju ništa sem bandera, npr gazde od garsonjera. “Studentima bez dece garsonjera na duži vremenski period...” (kao da postoji NEVREMENSKI period! Ua, studenti!). Na banderama se reklamiraju i pokojnici, tj lepe  se smrtovnice. Strancima nije jasno zašto se pokojnici uopšte reklamiraju. Valjalo bi im reći da se ne radi o reklamiranju samog pokojnika nego o reklami za njegovu sahranu.

Dok je kontejner-marketing, recimo, zabranjen, jer na poklopcu vlasništva Gradske čistoće stoji plakat “zabranjeno lepljenje plakata” na banderama ne piše ništa, pa može da piše svašta. Tu možete čitati kome se izgubila maca, a on bi platio poštenom nalazaču... Nekad je u Beogradu postojao mali biznis (nije se to tad zvalo organizovani kriminal) koji se sastojao od krađe rasnih kućnih ljubimaca, te njihovog nalaženja i vraćanja vlasniku, uz nagradu. Kao i mnogi profitabilni poslići i ovaj je počeo da propada kad su neki pošteni kučeći nalazači umesto nagrade popili metak u koleno. Tj. kad su se vlasnici rasnih džukela organizovali bolje od sitnih krimosa. I kad je shvaćeno da je mnogo unosnije izgubiti pa naći nekog tajkuna (ko sme, naravno!) biznismena pa čak političara, mada nije ni rasan ni ljubimac, nego pudlicu.

Po zakonima savremenog marketinga i banderski se nužno modernizovao pa sada tamo vise kompjuterski isprintani oglasi sa iseckanim “češljem” na dnu gde možete otkinuti parče sa brojem mobilnog oglašivača. Retko ćete naići na rukom pisanu ćirilicu tipa ”soba poštenoj devojki supotrebom kujne”... koju ostavlja najcrnja sirotinja što nema kompjuter i drži do poštenja.

Izbegavam bandera marketing još od vremena kad su pokojnici postali mlađi od mene, ali nekad mu isto kao i televizijskom,ne mogu umaći. Negde u junu počeo da me progoni oglas PLJUJEMO BENIKE. Sa svake bandere. Šta su benike, zbog čega bi neko pljuvao jadne benike, i zašto bi iko na svetu kupio uslugu pljuvanja benika? Htedoh da otkinem parčence sa brojem mobilca i proverim pošto i zašto oglašivač pljuje benike i šta je to, dodjavola, uopšte!? Ali šta ako neko pomisli da želim angažovati pljuvača benika, a možda je stvar zabranjena pa nagrabusim ko niko moj radi puste znatiželje? A ovi navaljuju sa svake bandere: pljujemo benike, pa pljujemo benike. Ama ljudi šta su vam benike krive da ih toliko pljujete?! Vrhunac je nastupio kad je na jednom papiru pisalo još i: plata odma! Jasno mi je bilo da je u pljuvanju benika konkurencija oštra ali da su se baš drznuli da traže platu odma’ kraj svih ovih nezaposlenih fakultetlija koji volontiraju po godinu dana za džabaka. Uostalom, kakvu školu imaju ti pljuvači benika, da je neki Oksford ne bi visili po banderama, nego u vladi?!

Te noći čim je zaspao pošten svet uključujući i žandarmeriju, prišunjam se banderi i štrpnem parče sa brojkom. Ujutro nazovem. Javi se mlad bariton sa naglaskom. - Reciii, bratee!

- Izvinite, treba mi samo informacija. Pošto pljujete i šta su vam to uopšte benike?!

- Ko bre pljuje, š’a pljuje, bre brate, jes ti sam u glavu? Mene si našo da zaje... (cenzura) Mi otkupljujemo uđbenici za osnovnu i srednju školu jes ti ćorav il nepismen!!?...

Odem i obiđem najbližu banderu sve naokolo, nek me vidi kogod ‘oće!... Stvarno piše sa druge strane, isto onako u dva reda OTKU i UDŽ! A dole, sitnije “isp... h” Otkupljujemo udžbenike isplata odmah. J..! (cenzura!)