<<

REKLAMOKRATIJA I BRATIJA

o funkcionisanju starog SF romana

Kad se negde oko 1980 (kuku, pre frtalj veka!) Danica Maksimović, prva od poznatih glumica (i glumaca) pojavila u reklami za nameštaj, beše to skandal širokih razmera. Veći nego što je danas “Afera od kofera”. Pa još kad je sela na, da prostite, francuski ležaj, mada sasvim obučena, sablaznio se narod kud-i-kamo više no što se danas zgražava na pojavu baba i deda u kućnoj porno pirateriji.

Nedugo zatim stigoše sa Akademije Neki Novi Klinci koji su na skaredno pitanje:”Da li biste, za ozbiljnu lovu, pristali da snimite reklamu?” bestidno odgovarali:” ‘De to ima, jebote? Jasno da bi! Kul!” Potom su, stidljivo, ušli u reklamne kadrove prvo manje poznati glumci. Prvo u narodske, domaćičke reklame za instant krompir pire i kućnu hemiju (što je skoro isto!).

Zatim se srpsko glumište dramatično podelilo na razne vrste kafa! Taj će se period u istoriji možda jednom nazivati “kafeni glumački opstanak”. Ako istorije bude. Nije realno očekivati da će reklame ući u istoriju glumišta, ali ako bude sreće, mogli bi glumci ući u istoriju reklame, koja će se učiti na mnogo više i mnogo ozbiljnijih škola nego što su glumačke.

Beše to pravi kofeinsko-marketinški rat u kome su čuveni glumci činili prvu borbenu liniju. Bilo je na tom frontu velikana poput Mire Stupice, Bate Živojinovića, te onih na Olimpu karijere poput Vesne Trivalić, Dare Džokić, Bogdana Diklića... nek’ oprosti svako koga zaboravih... Neangažovani “izvođači glumačkih radova” su danima sedeli, (ili čak stajali!) po izlozima fensi kafića sa očaravajućim osmesima punim zuba, srkućući kapućino... Sve ne bi li kakav producent uočio njihov bogomdani talenat za glavnu ulogu u kofi-spotu. Jer bila je čast učestvovati u toj borbi na kofeinskom polju, u kojoj su, čini mi se, pobedili Dragan Nikolić i Milena Dravić, sa Radom Šerbedžijom kao gostujućom, pomoćnom zvezdom i sa gomilom Deda Mrazeva, koji su nedavno prerasli u samba igračice. Behu ovo već prave male igrane serije o kafouživanciji. Snimalo se ne samo kod kuće nego po inostranstvima i Venecijama... Ama, glamur!

Pitanje je dana kada će se glumačke biografije pisati: Pobrao je fantastične kritike za uloge Hamleta, Agamemnona i Agatona a neopevano obožavanje reklamoždera za ulogu kafosrkača u reklami za... pa za onu kafu koja plati pisanje ovakve storije! (Evo ja mogu da je sročim časkom, povoljno...)

Onda smo moćnicima budzašto prodali pivare, pa su oni ušli u međusobni neoružani sukob, na našoj teritoriji, takođe sa našim glumcima na prvoj liniji. Laza Ristovski sa izvesnom pevačicom (znam gospođu koja je zaustavljala dah i prekidala svaki razgovor kad se Laza pojavi, a onda bi otpuhnula kad se donjiše devojka!) Pa novosadski momci sa rogovima. Planinari, bez planina. Te fatalni šarmer Nenad Jezdić sa kumovima, i Damom sa kučencetom (ne onom Čehovljevom), koja zahvalno kupuje gajbe piva...

Sve reklamokreacije behu duhovite, pa je čak i Lane Gutović nedavno u velikom tv intervjuu izjavio da bi rado tumačio zanimljivu rolu pivopije.

U neko doba, ne sećam se više kada tačno, emitovale su se reklame sa istim glumcima unutar igranih serija, ili domaćih filmova. Pa si morao da vračaš u beli pasulj kada dotični akter igra lika, a kada pivoloka ili kafosrka. Bar da je seriozni igrani lik bio naprimer Karađorđe, pa smo mogli po kostimu da ga razlikujemo, nego jok! Savremen lik i savremen kafoljub, pa ti raspetljavaj ko je ko u kom trenutku. Taman uperio pištolj da ubije, a onda odjedared, sa drugom kravatom njuška šolju, ozaren. Posle toga o’ma’ ubija ili umire, ili već nešto sasma dramatično. Kažem, ne znam pouzdano kada to beše, al negde u ono vreme kad smo svi leteli na krilcima od samolepljivih uložaka.

Priznajem, nisu baš svi pili pivo i kafu. Bilo je i onih što su pili vodu. Raznu. Gaziranu ili jok. Kao i danas. Svetozar Cvetković, na primer gustira vino. Ekskluzivno. Uvozno. I na bilbordima. Gospocki. Solistički. Monoreklama. Stvaraoci njeni računahu sa činjenicom da najstrašnije cirkaju solo drinkeri, pa su oni fina ciljna grupa. Osim toga solodrinkeri se nikada ne leče jer nema ko da im kaže da su alkosi. Dakle ostaju doživotni, tj. dosmrtni potrošači. (Uostalom, niko se više neće ni lečiti po duševnim bolnicama. To je postalo više nego rizično. Osim ako ukinu jastuke za duševnjake?) Važno je da smo zabranili pušenje! Nepušenje će nas spasti od propasti! Mira Banjac igra košmara-na-javi nekog momka, ali ne znam šta oni zapravo reklamiraju. Žvake protiv pranja zuba, smrdenja iz usta ili pak neko kockanje.

Početkom 2006. je u Noći reklamoždera pobedio deo reklamne trilogije “Da ne čuje zlo....” u izvođenju Buleta Goncića i Branimira Brstine (sa kolegama), pa je vremešni voditelj pinkovog Nacionalnog dnevnika ponosno izjavio kako je dotično pobedničko delo, koje je, kaže, snimljeno po scenariju našeg velikog komediografa (a sada i ambasadora) Dušana Kovačevića, imalo PREMIJERU baš u pomenutom pinkovom Dnevniku. Ako već ambasadori pišu scenarija za reklamne trilogije, koje se premijerno izvode po nacionalnim dnevnicima, onda je pitanje dana, misle neki, kada će predsednik vlade ili države ili bar neki partijski lider zaigrati u reklami. E, neće nikad! Pošto je cilj reklame da se narodu omili proizvod, a ne da mu se ogadi. (Političari bi, u ovoj konstelaciji mogli da reklamiraju pušenje, pa da se narod uzkopisti i prestane. Ali bi se tome usprotivila svetska duvanska industrija. Jer pušenje jeste zabranjeno, ali cigarete i dalje moramo kupovati, to je osnovna ideja projekta!)  Zato će reklamiranje većine proizvoda ipak biti ostavljeno glumcima, ili muzičkim zvezdama kao kad je Goran Bregović pio pivdžu na povratničkom koncertu sa katastrofalnim ozvučenjem.

Trenutno smo svedoci megamedijskog megarata među bankarima, na našim prostorima. Odnosno na preoranim grobljima naših pobijenih banaka. Rat takođe izvode čuveni glumci. Bankari naime prodaju svoj PROIZVOD (mame mi, čula sam jednog koji, sa ekrana, tvrdi da je kredit bankarski proizvod!) odnosno razne kredite, kartice za ishranu automata, pakete računa na kojima vam - za male pare- čuvaju vaše mile pare... i sl.

Intenzivno se vrti velika serija reklama za koju sam prvo mislila da promoviše preuranjenu ejakulaciju... Uđeš- izađeš i gotovo! ... ali pogreših! Ne radi se o mini koitusu nego o nekoj brzoj banci, koja ti trenutno rešava problem. Ako ga nemaš. Ovo je ansambl serija, nema ko ne igra. Na čelu sa Tikom Stanićem, Ivanom Bekjarevim, Markom Nikolićem, Olgom Odanović, Ružom Sokić. Jelicom Sretenović... ma ansambl koji bi lake šale odigrao bilo kog Steriju ili Nušića.

Onda ima jedna koja Krpi rupe u vašem budžetu. To ako imate budžet sa rupom. Ako imate samo rupu, bez budžeta, onda ništa. U trećoj Nikola Đuričko perfektno eskivira kuma, e da mu ne bi bio žirant i da bi ubedio naivni narod kako je bolje založiti praunučevinu (“praunučevina” je ono što pripada vašim praunucima, dakle obratno od dedovine) nego imati kuma... za žiranta. Za istog poslodavca isti akter reklamira i Svetog Georgija protiv aždaje. Odnosno, nije baš Sveti Georgije, al jeste neki ... taštomrzitelj! Ne znam sad za čiji račun Gorica Popović istresa iz čarapa svog mužića Baneta Zeremskog, jer on nema pojma ka’će plata... ali ga slatko istresa.

Štedno-kreditni rat još traje, pa je nezahvalno prognozirati budućeg pobednika. Man ako to ipak ne bude Dinkić sa svojim stezanjem našeg kaiša! Hrabar svet ovi naši glumci! Ili su svi zaboravili predstavu Parabelum u kojoj je Nebojša Glogovac igrao nesrećnog glumca, što je snimio reklamu za banku. Banka propala, narod pokrala, a štediše se okomile na sirotog aktera! Zamislite da pukne ova mini-koitalna “uđeš-izađeš” pola bi se srpskog glumišta moralo iseliti na Tasmaniju, pred gnevom bančine klijentele. Uzgred, možda zato Glogovca nema u reklamama?

Mora se, naravno, reći da su sva ova ostvarenja nesravnjivo bolja od onih koja su uvezena zajedno sa proizvodima, a koje tumače strani glumci ili naturščici. Znate one sa konjskim belim zubima, za što veću potrošnju kalodonta i sa uštogljenim nasinhronizovanim “lekarima” koji nas plaše paradentozom. Ili one u kojima skakuću konzerve. Osim toga, ove naše su jedina prilika da penzioneri, prosvetari i državni medicinari  vide svoje miljenike, domaće glumce. Pošto više nemaju para za ulazak u veća pozorišta, pa ni za bioskop.  U celoj ovoj pojavi najviše smeta što nekako ispada da je snimanje reklame skoro, da prostite, kruna karijere. Studiraš, tremiraš se. Gradiš ime, lik i delo, igrajući Čehova, Ostrovskog, filmove, serije... i na kraju, kad te i bebe na ulici prepoznaju - e tada dobiješ ulogu u reklami! Svakako je naopako... Može se neko dosetiti da napravi reklamu za životno delo... 

Negde oko iste one gorepomenute 1980. svi smo još čitali Orvelovu 1984. strepeći od strašne budućnosti koja nas je čekala u totalitarnom režimu. I od Velikog Brata.

Skoro niko, pak nije čitao REKLAMOKRATIJU F. Pola i S. Kornbluta, koja je isto kao i 1984. naučna fantastika, napisana otprilike u isto vreme. Isto toliko dobra, strašna i mračna, jedino što govori o sunovratu u koji vodi potrošački kapitalizam multinacionalnih kompanija. Ljudi su u njoj strogo podeljeni po imovnom stanju i moći, na nedodirljive kaste. Najmoćniji su, naravno, vlasnici nad-nac-kompanija. Najpoštovaniji su reklamoautori velikih korporacija koje vladaju svetom (preko marionetskih vlada, policija i vojski). Najbrojniji su izmanipulisani i prezreni potrošači, a najprezreniji proizvodni radnici, koji su prezaduženo roblje. Prezreniji čak i od klošara što uredno plaćaju spavanje po stepenicama. Svi imaju utetovirane brojke na ruci, kao u Aušvicu, a što si veći dasa, to ti je brojka manja. Reklame se emituju na šoferšajbne, kupatilska ogledala, na rožnjaču oka... Žderu reciklirane proteine i meso od pilenceta. (Pilence je ogromna živa masa mesa bez mozga i organa. Samo meso koje kancerozno buja i sa koga specijalci odsecaju šnicle za ishranu prenaseljene populacije.) U sve proizvode se turaju narkotici koji stvaraju zavisnost. Sve je zagađeno i sve se reciklira. Danas ispada da je cela popularizacija Orvelove 1984 zapravo bila jedna velika globalna antireklama za socijalizam iz koje smo morali zaključiti da je imperijalizam bolji. Shodno tome nije bilo uputno da Reklamokratija postigne isti uspeh kod čitalaca, mada čitaoci, naravno, ne vladaju svetom. Naša je stvar što smo poverovali da ćemo povratkom u kapitalizam svi postati kapitalisti, a ne samo potrošači, ili još crnje - roba.

Ili sam ja to predavno čitala ili nisam primetila da tamo uopšte ima glumaca...

Pošto je, dakle 1984. davno prošla i pošto smo uspešno izbegli   jednoumni mrak socijalizma ( mada Velikog brata nismo izbegli) i kako je, dakle mrak u koji hrlimo Reklamokratija, gde kao što rekoh, ne primetih glumce - igrajte braćo dok vam se još može! Pošto se ne može iz ove kože...

(objavljeno u Ludusu)