SAM SVOJ GOST

SAM SVOJ GOST

Sarajevsko Narodno pozorište:
BALKANSKI ŠPIJUN U SARAJEVU
režija Sulejman Kupusović
gostovanje u Zvezdara Teatru, decembar 2015

Pozorišna kompanija A la Place,
iz Tokija
BALKANSKI ŠPIJUN
gostovanje u Zvezdari

Crnogorsko narodno pozorište
Dušan Kovačević URNEBESNA TRAGEDIJA
režija Veljko Mićunović

D. Kovačević
KLAUSTROFOBIČNA KOMEDIJA
Režija Darko Bajić
Zvetdara teatar, prva repriza

UZMEŠ BAŠ ČARŠIJU, PA NAPRAVIŠ SEBI AVLIJU

      Dacu, koja me je zvala na predstavu, pitala sam ko igra Iliju Čvorovića, da proverim znam li glumca koji se usudio da ga igra posle Bate Stojkovića. Ljubazno mi je pročitala. Sve muslimanska imena. Samo jedno srpsko ili hrvatsko. Zadnje. “Taj, ziher, igra ratnog zločinca!” našalim se. Ona se gorko nasmeje. Meni nije bilo smešno. Samo gorko.
      Njihova podela je etnički čistija od srpske vlade. Mi imamo dva muslimanska ministra, istina jedan je bez portfelja.
Ok, možda i oni imaju još jednog srpskog glumca, bez uloge...
      Sarajlije su osim glumaca, tehnike i uprave doveli i svoju publiku. Između mene i profesora FDU sedela je hanumica koja se toliko cerekala da mi je probila bubnu opnu, ali sam ipak bolje prošla od kolege kome je od njenog smijeha opala sva kosa. Meni se tek proredila.Tokom frenetičnog aplauza, na kraju predstave, je ispred scene demonstrativno prošlo 15-20 ogorčenih gledalaca, koji očito nisu članovi klake. Možda su iz Republike Srpske? (Ala vri taj dejtonski lonac!) Ipak su uljudno sačekali kraj. Mene kad baš naljute, izađem i preko scene, ako nema drugog izlaza. Usred priredbe. Dakle, nisu me baš naljutili... ali!

       Ilija Čvorović se ovde zove Sabahudin (igra ga Idriz Bajrović, dosta samouvereno), a ženca Danca (koju igra odlično, Ejla Bavčić Tarakčija) zove ga “Sabahudine, dragi”. Ta, puno puta ponovljena replika proguta bar 15 minuta predstave. Pošto Sabahudin stalno ponavlja da je oženjen Vla’injom, Danci je dopisana i rečenca “Tol’ko puta to ponavljaš k’o da si međeda oženio!” Kad se ona u jednom času prekrsti mili Sabahudin joj prijeti:”Ocjeć’u ti tu ruku!” Na šta nji’ova klaka-publika, crče od smijeha, ali neće da crkne. Nemam ništa protiv klake. Ako ima malo stila, čak mi je i mila. Ova nije takva bila.Otprilike oko 15 min. peru noge, što žena mužu što sama sebi. Ruke ne peru. Da li je u pitanju neka razlika u shvatanju higijene između muslimana i hrišćana? Da li je ta razlika veća nego u shvatanju Biblije i Kurana? Ako pereš i ruke i noge, jel to grijeh ili samo mana?
      Dekor im je dvodimenzionalan, što diktira takozvani “turski mizanscen” (kako smo na FDU zvali nemaštoviti mizanscen, sličan turskom teatru senki). Ali to bi u slučaju Sarajlija mog’o bit’ komplimenat, a ne mana, a?
Jok, ba, jarane! Teatar sjenki je dvodimenzionalan, a igrani ima i dubinu!
Zadnja kulisa ima dvoja vrata, a nema bočnih ulaza. Frontalno se ulazi iz avlije u kuhinju, a iz kuhinje u podstanarsku sobu - se izlazi takođe frontalno. Između je pendžer kroz koji se također more uć’ iz avlije. Ako zamisliš tlocrt te kuće, shvatiš da je to samo kujna sa podstanarom koji stanuje u avliji, dok Sabahudin dragi, Danca i ćerca Sanjca žive tu u kujni. Đe piju rakiju, što im vjera brani, i peru noge, dok ruke jok. Pajesmiješno,jeboamidžusvog!
     45 dana kolko traje Sabahudinova špijunska afera njegova ženca Danca puna viklera! Đurino ime je promenjeno u Buđoni po Staljinovom saborcu i drugu Semjonu Buđoniju... Možda što je bio IB-ovac i piše ćirilcu. Velku fotku Alije Izetbegovića, Sabahudin okrene a odostrag izroni maršal Tito. Bijela ljubičica ovdje zamjenjuje Staljina koji je bio u originalnom tekstu. Ispade Tito dubler svog mrskog ex-saveznika?! (Na našoj pijaci ganci prodaje kalendar za 2016. sa tiletovim portretom, a iz tv ga citira ministar spoljnih... pa zaključujte, kako vam je ćeif!) Da li to znači da bi u Zagrebu u Balkanskom špijunu, bila možda fotka Tuđmana Franje, te imala na poleđini Antu Pavelića? Pa bi se strah od rastućeg evro-neofašizma takođe mogao proglasiti srpskom paranojom? Od čega? Od Jasenovca ili od Oluje?
      Promena mesta i vremena radnje je ovde, osim dopisane jeftine komike dovela i do promene osnovne ideje, pa drama nije više priča o paranoji zatvorenog društvenog sistema, već sada ispada da je strah od globalnog islamskog terorizma zapravo srpska paranoja od Sandžaklija! Aman, zaman, nije taman! Ovo se direktno može zaključiti iz toga što Buđoni i Sabahudin napišu čirilcom ono što traže da podstanar potpiše kao svoje priznanje. Baška što Srbi nemaju baš nikak’u paranoju od Raške oblasti. O, Rasime, spasi me, što bi rek’o grafit! Eno im Kult Ličnosti i Srpski Obama otvorio centar za dijagnozu i zabavište, samo da ostanu tamo. Slikale ga sve televizije (nezavisne od moje pok. babe). Podstanara, modnog krojača, povratnika iz Pariza, koji je ovde Sandžaklija, Tutinac, igra na nekom-nikom-znanom crnogoskom-ekavskom jeziku isti momak koji u jednoj turbo-šatro-humorističkoj seriji glumi na istom tom jeziku istog takog, pa ne znam dal’ debila il idiota. Upamtila sam ga jer sam se tada upitala, zašto li Bošnjaci prave kretene od Crnogoraca, kad imaju svoje? Ima puno Crnogoraca da prave budale od sebe, ne treba im bošnjačka pomoć. Nije jasno ni zašto je modni krojač obučen kao američki gej-turista, il samo zato da bude smiješan. To, igranje iste budale u raznim komadima, prevaziđeno je oma iza komedije del arte, davno! Ako sam pogrešila, i ovo ipak nije onaj glumac iz serije, onda je ovaj plagirao onoga. Kuku!
     Slično je dizajnirana i zubarca-Sanjca, (inače krasna glumca) kojoj mati brani da ašikuje sa Sandžaklijom na šta ona odgovara “Pa nije crnac!” Tekst je toliko izadaptiran ili izimprovizovan, da su ubačeni, pa još “popravljani” neki delovi iz Profesionalca, npr “Kod nas kad se nekog oš otarast, onda ga zovneš u lov.- pa još dodali - Tako su onomad Dodici pozvali Izetbegoviće pa se vratli sa dvije mrtve jarebce a pobili pola Izetbegovića. Dogodne pozovu Izedbegovići Dodike i vrate se sa par zečeva a pobili sve Dodike izvuko se sam onaj kilavi Milorad.” To oni publici ko pojašnjavaju Dušanov tekst jer je publika mulava pa ne kapira!

      Gde bi nam bio kraj da su se političari međusobno pobili, rat ne bi trajao ni 10 minuta. Da su se svi oni međusobno istrebili, to je prirodno odabiranje. Ali nisu, već su u rat poslali tuđu decu da se kolju za njihove ciljeve! Mrzim kad se političari pominju u teatru, to mi je nekako kao prljanje svetinje, ko kad ugaziš, da prostiš... na magarcu u hram. Dosta su im televizije za njihove sve gadnije rialitije.
       Predstava jeste smešna ali je komika prejeftina i malo kao da je vulgarna. Ne moraš psovati da bi bio prost. Liče na “njuprimitivce”. Mira Đurđević (književnica, jok glumica) je tvrdila da se zbog njih raspala YU. U to naravno ne verujem, kao što ne verujem da je ovim Sarajlijama bio cilj da dokazuju moju tezu da nas mentalitet puno više obeležava od nacije i od religije pa oni više liče na Dr Karajlića, koji je Sarajlija i Srbin, nego npr. na Kemala Ataturka koji je bio Turčin i gospodin. (Ali sad pričaju da je, eto, izmislio geocid! Baš on, a ne Evropljani, ni sultani. Što je više peru istorija Sveta sve prljavija!) Pisac komedije, naš akademik i direktor Zvezdara Teatra, časni Dušan Kovačević sigurno ne bi primio ovu predstavu u Zvezdari, da im nije dozvolio ovakvu adaptaciju teksta. Dakle, to je valjda, pravno ok. Ja sam ipak alergična na toliko dopisivanje i raskupusavanje živog autora. I na improvizovanje koještarija, umesto dobro smišljenih i svima poznatih replika. Napiši, jarane svoju komediju ako imaš dara i mudriji si od akademika, nemoj da “popravljaš” proverenu! To je kao kad bi neki balija prisvojio Baš Čaršiju i napravio sebi avliju. I pustio kokoši da kljuckaju i pomalo seruckaju. Sa druge strane gledano, možda je bolje da ga igraju ovako, nego nikako? Jer kad bi ga igrali integralno, moglo bi ispasti da je Ilija Čvorović bio u pravu i da su nas, donoseći nam novu slobodu (od love i od klope) i demokratiju, zapravo razbucali pohlepni kapitalisti, baš onako kako se bojao Ilija i njegova generacija.
     Biznis naravno nisu obavili krojači, već vladari-marionete i mega bankari.
A možda su baš i krojači ako ih shvatimo metaforično? Postoji jasna razlika između paranoje i realne opasnosti: ako tripujem da me juri Bred Pit to je paranoja, ali ako me sledi neki lokalni džanki možda baš i ne paranoišem, da ‘oće da mi drpi penziju? Raspad je i počeo kad su počeli da se vraćaju razni Artukovići...
     Još pre predstave sam sa Žakom Kukićem bivšim šefom katedre scenografije na FPU (koju je i meni predavao na FDU) proveravala utisak da su, posle raspada YU, nekada republičke, a sada državne metropole nekako postale mnogo provincijalnije nego što su bile pre nego što su postale male metropole. Sarajevo, ba, bilo svjecka varoš, a danas!?
      “I Zagreb, čak!” rekao je Žak. Zato verujem svom osećanju. Ma i Beograd, koji je još u prošlom veku bio prava evropska metropola postade sade prestonica provincije Srbije. Ipak, Bg nije još prava provansa. Ne zbog samog velikog prljavog grada u kome pacovi caruju po ruševinama od poslednjeg bombardovanja i po zaparloženim fabrikama, slepi miševi po zgradama koje je ispraznila sumnjiva privatizacija, i po lokalima koji čak i u Kneziški zjape prazni, zbog još sumnjivije tranzicije ili restitucije. Dok psi i mace lutalice, bivši kućni ljubimci, skapavaju po ulicama i parkovima...
Mislim da nije provincijalan zbog ljudi, baš zato što nije etnički čist. Zato što u njemu ima više Bošnjaka nego u Mostaru, više Hrvata nego u Dubrovniku, više Crnogoraca nego u Podgorici (bivšem Titogradu), više Makedonaca nego u Velesu (koji je isto bio Titov), više Slovenaca nego u Kranju (đe je bila Tiletova vila). Ima i Jugoslovena, eno je Brena! Dobro, Roma je malo manje nego u Mombaiju ali to je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ima Kineza više nego u bloku 70, Srba više nego u Čikagu. Kosmopolita više nego u kosmosu a ateista više nego vernika u redu za svetu vodicu, ispred crkve Svete Petke na njen dan. Poznavajući razne svoje komšije većina Beograđana ipak zna da im nije neprijatelj onaj koji se drugačije Bogu moli, nego onaj ko im sedi na grbači, pije im krv i energiju. E tih seljobritija koji nam sede na kičmi je sve više i više! Oni će i Beograd i nas pretvoriti u provinciju, kao što su i u koloniju!
      Inače Žak mi je pričao da je za vreme Jaruzelskog radio scenografiju za Balkanskog špijuna u Varšavi, gde su mu objasnili da se to tamo mora igrati kao naučna fantastika, jer u Poljskoj nikada niko nije voleo Staljina. Premijera nije izvedena. Možda je pan Jaruzelski ipak voleo pana hazjajina? Malo smo se sporečkali oko filma Balkanski Špijun jer je Žak tvrdio da ga je režirao “...onaj što je prvo bio snimatelj, sad sam se pozdravio s njim, kako se zove?” a ja sam zapela da je režirao pisac lično. Izguglah da smo oboje bili u pravu. Bila je korežija. Sećam se i praizvedbe u JDP, gde se D Stojković, našao kao u ledenoj vodi okružen smrtno ozbiljnim glumcima režimskog teatra za dečake. Nije bilo prijatno. Ni njemu. Izvinjavam se što sam ovaj komentar napisala na nekolcini svjecki’ jezičina, nadam se da me nije razumo niko ko je glup!

SA BALKANA DO JAPANA

Nedugo pre Sarajlija, gledali smo u istoj ovoj Zvezdari Japance, Tokijance, koji su takođe igrali uklete Balkance. Nije im palo na pamet da radnju premeste u Koreju, u Pjong Jang, pa da Iliju nazovu Ping Pong, što bi sigurno funkcionisalo. Možda je Severna Koreja još jedino mesto na svetu gde bi Balkanski špijun bio realizam. Eno isprobavaju atomsku bombu sve u strahu da će ih SAD napasti sad. Za šta je već počela medijska priprema. Ali Nata ne bi još, više voli sitnije, poput Srbije. Korejancima, pošto ih je 25 miliona, ‘oće da napucika Japance, kao što ih je 1905-te napucikala na Rusiju. Japanci to znaju, pa se otimaju i demonstriraju protiv Nata i rata. Jer su još 1945. dobili alergiju na A bombe i ratnu mašineriju, što je jako razumljivo! Na žalost, ne mogu da se setim ni jednog slučaja iz istorije kada su demonstracije populacije uspele da spreče “nužne” ratne operacije. Dakle, bilo bi aktuelno do bola, a nije zgoreg ni ismejati mogućeg neprijatelja može posle da posluži za “borbeni moral” (ma šta to bilo!). Japanska publika bi to shvatila, i sigurno bi se smejala. Mogli su da naprave i “fenomenalnu turneju po Južnu Koreju” koja se već sprema za bratoubilački pohod, ali oni nisu to učinili, iz poštovanja prema autoru udaljenom hiljadama kilometara. I zbog sopstvenog dostojanstva? Ili što nisu hteli da se mešaju u prljave poslove? Naprotiv, igrali su integralan tekst, izgleda da nisu ni štrihovali ništa, čak i radio spiker igra uživo. Predstava je trajala tri sata, a hrabro su napravili i pauzu. Tokom koje smo, istina, zbrisali u bife i nismo se vratili u salu sve do aplauza. Ne zato što predstava nije bila dobra, nego samo zato što nas zadovoljstvo zbog igranja našeg pisca u dalekom Japanu, nije učinio strpljivima. Nego raspoloženijima. I ponosnijima. Pa smo morali da proslavimo! Ali smo se vratili i pridružili srdačnom aplauzu. (Kao nekad u operi).

U Japanu su dramski i komički teatar sasvim odvojeni. Igraju specijalizovani glumci. Imaju čvrstu dugu tradiciju i stilove igre. Čak su im i kostimi, likovi i mizansceni tipizirani. Doduše, više u No drami nego u Kabuki, koji je komički i nama je razumljiviji. Mislim zato što je komedija univerzalnija, ali teško da će se ozbiljan svet složiti samnom. Ipak ni Kabuki ne liči na zapadnjački teatar. Naravno, Balkanskog špijuna igrali su komičari. Ne mislim da su iz Kabuki tradicije, ali jesu komičari. Reditelj se ozbiljno potrudio da svojoj publici približi i pojasni samu temu, mesto i vreme radnje ovoga komada. Napravili su neku vrstu istorijskog “video žurnala” sa dokumentarnim insertima o Staljinu, Titu i IB-u kao uvod u komad i to su uradili jasno i precizno. Kao Japanci! Takođe uspešno su savladali i evropski, tj. zapadnjački način realističkog igranja savremene komedije, ispod kojega samo povremeno pomalo izviri njihov tradicionalni stil. Meni je bilo zanimljivo što se njihovi glumci dosta smeju (to se kod nas smatra greškom pri igranju komedije). Mislim da se Japanci smeju zato da bi oslobodili publiku da se i sama smeje, a to mi izgleda kao vrlo suptilan način oslobađanja publike.

Za naše pojmove svi su njihovi glumci i glumice slični, podjednako visoki i vitki i što je najčudnije deluju podjednako mladi i lepi. Ipak uspeli su odlično da izdiferenciraju likove pa smo ih odmah prepoznavali. Oni ne zasnivaju svoju komiku na fizičkim manama, nema predebelih, glomaznih, presitnih, nosatih i sl. Ovo su pre svega odlični profesionalci. Svi imaju savršen scenski pokret i izgleda da mogu sa svojim telom sve šta požele da urade. Zbilja je odlično što su napravili malu turneju po Srbiji igrajući u Zvezdari, na Sterijinom, u Užicu, Šapcu i u Senti. Kako Senta uđe u taj niz, ne znam, ali neka je?!

Uzgred, ali zbilja samo uzgred, pade mi na pamet da bi se Balkanski špijun mogao prodati u Holivud, gde bi ga upotrebili za medijski rat protiv Severne Koreje ili Kube (koja još nije skroz legla). Oni bi ga, naravno, pojeftinili i upropastili, ali bi dobro platili. Možda.

IZ DEČIJEG UGLA

       Negde između ova dva gostujuća špijuna, gostovalo je u Zvezdari i CNP iz Podgorice sa takođe Kovačevićevim tekstom Urnebesna tragedija, u režiji Veljka Mićunovića, najmlađeg člana elitne crnogorske kulturno-teatarske dinastije Vojvodić-Mićunović. On je treći član tročlane rediteljske porodice. (Biće da su Crnogorci ipak drugačiji. U Srbiji samo dva reditelja u istoj familiji smatramo “pokretnim paklom” a ovaj je momak još i u vezi sa mladom rediteljkom Anom Vučelić, kažu novine da je na putu i peto rediteljče... Mašala!)
        Otac mu je ministar kulture i ambasador CG u SR a majka prva žena u Dukljanskoj akademiji, univerzitetska profesorica, dekanica, direktorica... Oboje su beogradski đaci. Sve sam to izguglala zbog ovog teksta, inače ne bih znala. Ukucala sam Veljko Mićunović, sa namerom da vidim šta je do sada radio, ali mi je prvo izronio istoimeni narodni heroj i verovatno direktni predak. Jedan od retkih koji su orden narodnog heroja dobili posle rata 1953. Decenijama je bio na najvišim funkcijama u CG i FNRJ i SFRJ. On objašnjava bar jednu enigmatičnu karijeru koju nisam odgonetnula 40 god. Možda zato što nisam ni odgonetala?
    Kad sam ovo ispričala Nadeždi R, napala me da nemam “ nikakvu, ni najmanju, socijalnu inteligenciju!” pa ne znam ni da je tata jedne razvikane pevaljke moćni DeBe-ovac, ni koji je mutavi glumac napravio karijeru preko moćne supruge, a koji preko švalera, koji reditelj preko partije a koji preko rektalne seksualne orjentacije (to su oni što ulaze na izlaz)... Te kako je Doris Lesing odrasla usred afričke savane, a zna da se ljudsko društvo organizuje na principu ulične bande, a ja mada sam odrasla usred čaršije, nemam pojma! Pa, eto nemam! Meni do danas nije jasno zašto je pristojnije ostaviti državnu kliniku u nasledstvo nesposobnoj ćerki, nego katedru UU sposobnoj švalerki? Ala je dosadna ta socijalna inteligencija! Zbog nje se verovatno više piše o tome Ko je bio na premijeri, nego ko je igrao istu.
Mislim da mladom Mićunoviću uopšte nije lako kad toliki preci iskoče ispred njega na guglu i da mu to komplikuje život, mada možda lakše dobija režije. Ako naslediš prijatelje svoje familije, naslediš i neprijatelje, a čim se balans moći promeni, neprijatelji se nakote.Povukla me digresija u “soc-intelig” (da li se ona definiše kao “sposobnost snalaženja u društvenim situacijama ”?) pa se izvinjavam, i na glavnu se temu vraćam!
    Dakle, u likovno perfektnoj scenografiji Miće Tabačkog, Veljko Mićunović sa svojom odličnom glumačkom i saradničkom ekipom, napravio je lepu, kultivisanu, profesionalnu i doslednu predstavu, kakva dolikuje jednom državnom teatru, čiji je glavni posao negovanje kulturnog nivoa u državi. Što se za Sarajevsko npr. nije moglo kazati, mada je smešnije. Kad smo kod smeha, ne bih rekla da je predstava urnebesna kao što naslov kaže. Bogu i talentima hvala, smehova ima dosta, ali urnebesna nije. Možda je ekipa smatrala da je urnebesan smeh malo nedostojniji od pristojnog kulturnog smeha, pa je izbegla rešenja koja bi mogla dovesti do urnebesa, jer bi u slučaju proklizavanja mogla da dovedu i do jeftinije predstave, kao kod Sarajlija. Vrlo je teško definisati i sačuvati željeni stil igre i nivo komike, pogotovo što je reditelj odredio precizan ugao gledanja. Iz ugla deteta. Sina. Unuka. Koji uglavnom ćuti.
Osim toga, mada se pozorište zove “narodno” ono nije pučko, već dvorsko. (Pučko je, ono koje izdržava publika, pa mora da joj podilazi, a dvorsko izdržava država pa ne mora. Bar ne publici...)
       Nisam gledala praizvedbu, ali film jesam. Bane Popović je imao težak zadatak da nadigra Rada Šerbedžiju. Nije sasvim uspeo jer je igrao na snagu, ali mu se vrlo približio. Možda je na matičnoj sceni, kad je opušteniji sasvim egal. Odličan glumac. Za razliku od Mladena Nelevića koji je siguran glumac. Nisam ga nikada videla da je nešto upropastio, ali ni da je briljirao, uvek se trudi. Meto Jovanovski u čijem sam davnom intervjuu pročitala da komediju ne smatra žanrom ravnim drami, sada se sve češće pojavljuje u komedijama, gde igra tačno, ali nije smešan. U ovom slučaju, smatram da je sasvim ravan Bati Stojkoviću koji je ovo igrao u filmu i koji takođe nije insistirao na smehu. Nije ni trebalo. Pošto nije smešno biti zatvoren u ludnicu dok su mnogo veći ludaci na slobodi.
       Odlična je rediteljeva ideja da ga oženi atraktivnom mladom lepoticom, što se sve češće događa i izvan ludnice, pa zašto ne bi i u njoj? Doduše, ova je ubila muža, što je čini još privlačnijom. Sve tri glumice su izvrsne, a meni je najbolja ona koja igra prebijenu strinu, sa gipsom i na štakama. Ima sjajan “muvman”, i igra baš onako kako bi je upamtio dečak, iz čije je vizure predstava režirana. Ne znam koja je to glumica, guglala sam, ali svuda su nabrojana tri ženska imena a ne piše ko šta igra. Već samo da igraju Ana Vujošević, Nada Vukčević, Branka Stanić. Dakle, najbolja je strina! Da li je to Nada?
     Mada se priča da u BG ima Crnogoraca bar toliko koliko i u CG, to se po publici ove predstave ne vidi. Nije ni malo ličila na navijačku klaku kakvu su imale Sarajlije. Dakle ili beogradski Montenegrini ne idu u teatar, ili su previše fini za klaku, ili je laž da ih ima toliko koliko se priča, ili porodica Mićunović ovde ima manje simpatja? Kao što rekoh mnogo je zeznuta ta socijalna inteligencija. Bolja je seksualna, časna reč!

“NIJE LJUBAV ZA SVAKOGA” (citat iz komada)

       Pre par meseci mi je jedan Zaslužni Umetnik pričao da je pročitao ovaj tekst kad je čuo da se ponovo radi, on smatra da je slabašan i zašto posle 30 godina igrati priču o jednoj poljskoj emigrantkinji, danas kad nam hiljade migranata dnevno prolaze kroz zemlju?! Nisam mogla opet čitati jer sam svoju domaću dramsku biblioteku poklonila Joani, poljskoj studentkinji, za spremanje mastera. Nemam gde da stavim novu knjigu, dok neku staru ne poklonim. Kome da pokloniš domaće drame, sem stranim studentima slavistike? Tako ja shvatam patriotizam. Praizvedbu nisam gledala jer sam tada bila doručak, ručak i večera svojoj jedinici, ali se sećam da mi je tekst bio poetičan. Sad, kad sam gledala prvu reprizu, novog izvođenja, složila bih se sa sobom da jeste lep, a ne sa Zaslužnim Kolegom da je slab.
      Prvo, to nije priča o emigraciji, nego melodrama, o ljubavi. I o dobroti. I o prevari koja upropaštava i ljubav i dobrotu. Mislim da nije klaustrofobična zbog “emigracije” ni zato “što smo zaglavljeni u državi, kao u liftu” već zato što smo zarobljeni u svojim tesnim životima. ”Među stvari koje Bili nije mogao da promeni spadale su prošlost, budućnost i sadašnjost” pisao je Kurt Vonegat. Baš kao Kurt u Klanici 5 i Kovačević je pomešao vremena događanja osnovne priče, budućnost sa prošlošću i sadašnjošću, inspiraciju, pisanje i igranje drame i kakvi su u njoj ispali likovi iz “realnog života”. Na taj način je dobio lepu neobičnost forme, umesto melodramske-baletske priče o naivnom, sirotom dobrom odžačaru koji se, joj, zaljubio u balerinu, koju je zaveo i prevario neki zli političar (koji liči na čoveka), pa će je na isti način “spasiti” drugi podli političar, čiji pijani brat piše dramu da bi kupio nove čarape. S obzirom da su dijalozi sjajni, a neke replike su se tako dobro primile u narodu da funkcionišu kao narodne poslovice, znači tekst se dokazao. Što predstava mora tek da uradi. Nešto nije u redu sa ritmom, kraj se otegao kao gladna godina, traje bar 10 min iza završetka priče. Kao odjavna špica na filmu, koju niko ne čita. A ovo moraš da odgledaš kad su pred tobom živi glumci koje ceniš i voliš.
     To da je tekst prijemčiv potvrđuje i činjenica da su skoro sve reakcije publike bile na tekst. Čak dva aplauza na otvorenoj sceni dobio je Marko Janketić jer je razgovetno izgovorio replike, prvo onu priču sa puno pokojnika a posle repliku: “Sad sam bio u pozorištu, pa više nikad!” S tim što se, tada, kroz aplauz sa nekoliko strana iz publike čulo “I ja!”
    Međutim, na glumačku igru i talenat reagovala je publika samo Ljubomiru Bandoviću Neveni Ristić i Zoranu Cvijanoviću (koji se Zaslužnom Umetniku nije dopao, ali meni jeste). U neujednačenoj glumačkoj podeli su Ljubomir (u ulozi Save odžačara), Nevena (u ulozi balerine Nine) i Zoran (u ulozi zlog brata i političara Jagoša Kraja) su izvanredni, Slavko Štimac (u ulozi plemenitog alkoholičara Teje Kraja), kao filmski glumac teško prebacuje rampu, Jovana Stojiljković (u ulozi Teji posvećene seje) je vrlo dobra a mlađahni Marko Janketić (u ulozi milicajca) je pa mlađahan. Igor Grabovica je pretpostavljam baletan, Ninin ostavljeni verenik i Otelo. Mada nisam kompetentna za balet, mislim da je ok, dok igra. Za razliku od onoga kad doziva Ninu. Nevena Ristić, pak igra isto toliko sjajno kao što glumi!
Slutim da ćete misliti kako navijam za glumice, a na račun glumaca. Istina, imam neku rodnu solidarnost (kad već nemam rodnu ravopravnost) jer je činjenica da je u savremenom teatru konkurencija među glumicama petostruko veća nego među glumcima, pa svi glumci kad-tad dobiju neku finu ulogu, a glumice samo ako su najbolje. Ili one koje se najbolje udaju. Uglavnom nešto najbolje mora da bude! U par navrata na scenu ulazi još neki lik sa majicom Solidarnosti i ne znam šta radi. To nije glumac što se odmah vidi. On se pojavljuje u nekoliko Zvezdarinih predstava kao statista sa zadatkom i obično nije jasno zašto, osim ako treba da razbije iluziju?
Na filmu to može da funkcioniše, ali na sceni neće.
     S obzirom da je tekst delom i satira na račun tadašnje komunističke vlasti, ne bi trebao da bude danas ovoliko aktuelan, pošto komunista više nema. Međutim jeste! Jer to što smo mi smatrali manama komunista, zapravo su mane svih vladajućih, čak i opozicije. To je takva sorta ljudi. Nema veze što su ovi deca velikih komunista, to nije genetsko pitanje već vlastoljublje. Čak ni od Tita nije pravljen takav kult ličnosti kao od ovog novog. Tito je bio prva vest u svakom Dnevniku. Ovaj je svaka vest! Tito bar nije grlio babe po Srbiji! Ne smem na ulicu da izađem odkad sam to videla, časna reč. Šta ako me spopadne, pred kamerama?
      Zemlju i vreme koje tretira i „satiriše“ ovaj komad danas smatramo srećnom zemljom i vremenom, sa standardom koji ko zna da li ćemo ikad dostići. (Mladost svakako nećemo.) Kad je u kontejnerima još bilo balerina, a ne samo plastične flaše! Tada je bilo “sjaši Kurta da uzjaši Murta“, a danas Murta uzjaši a da Kurta nije sjašio!
     Ako je sve tako, zašto smo ipak teško dočekali kraj predstave? Malo zbog toga što na prvoj reprizi često pomanjka energije, pa radi te odjavne špice, zatim malo zbog neujednačene podele, onda reditelj iz druge branše, pa ti nepotrebni upadi razbijača iluzije... U Zvezdari češće režiraju ministri, pisci i novinari, nego reditelji. Jel' to povratni udarac na doba rediteljskog terora? Predstavu Brod ljubavi na ovoj sceni Darko Bajić je izrežirao čak bolje nego film, što mu je struka. To, ovaj put, ne bih rekla. Izvrsna je ideja da samo Nina bude crvena, a svi ostali crno-belo-sivi, ali postoje scenski zakoni simultane igre, koje on baš ne poznaje, a ni rad s glumcima mu nije najjača strana. Ono sa srušenim i opet celim mostom trebalo je valjda da ukaže na hronološku zavrzlamu, ali ja sam se stalno pitala zašto ta ćuprija dominira scenom? Kolega je mislio da je to metafora koja znači da smo svi mi klošari ispod mostova... (gde ima logike!)
      Inače, ne znam kako je Bata igrao Savu odžačara, mnogo sam ga volela, ali slutim da je Bandović bolja podela. A to je najvažnije, jer će sve ostale reprize pripadati glumcima.
      Priznajem, ometalo nas je i vlastito omatorelo telo. Noga je otekla u novim cipelama, stomak koji ne staje u stare pantalone. Čak i to što smo sedeli predaleko, pa su nam možda promakli neki briljantni detalji. Primetila sam zanimljivu činjenicu. Kad me karte dočekaju u zatvorenoj koverti, mesta budu odlična, ali kad je kao ove večeri koverta otvarana, budemo u zadnjim redovima. Razumem i blagajnicu, bolje je da proda bolje karte!

    Ovoliko najrazličitijih predstava po njegovim tekstovima, odavalo je utisak da Dušan Kovačević nešto rezimira. Ili slavi neku godišnjicu? U Šapcu je napravljen njegov festival. Neka mala televizija pustila je film Sabirni centar, možda istim povodom.
    Sve se povezalo u Božićnom intervjuu na StB gde je A. Gajšek insistirao na tome da su se svi najveći događaji u Dušanovom životu odigrali na neke velike svece. (To je lako pošto je pravoslavni kalendar prepun svetaca. Svaki dan crven. Nema ni jedan slobodan dan, kao da niko nikad više neće biti svetac. Zašto bi onda danas neko uopšte pazio šta radi, kad ne može da dobije dan nego sve podeljeno nekim maloazijatima? Eto, zašto smo takvi kakvi smo!)
     Objasnilo se, dakle da je ovo bila proslava, mislim 45 godina uspešnog rada a videli smo i snimak iz Šabačkog teatra gde je Dušan čitao pesme, poklonio Zavičajnom muzeju svoju pisaću mašinu, a bibliotekama knjige. I veliki intervju gde je rekao da se neko ozbiljno naradio da ga sačuva u životu i da je imao sreće što je radio sa sjajnim glumcima koji su tako odlično igrali njegove likove. I svašta još, lepo i poetično. U dva dela na Studiju B.
Mnogi su se, dakle priključili proslavi najuspešnije komediografske karijere u Srbiji posle Nušića. Samo nije Javni servis RTS. Umesto stotog repriziranja Bele lađe, možda smo mogli ponovo videti seriju Radovan III? Sećam se kako smo se svi šokirali kad je naslovnu ulogu, umesto fenomenalnog Zorana Radmilovića dobio Bata Živojinović, ali sad bi me baš jako zanimalo da vidim kako ga je zapravo igrao.