<<

MOJ OMILJENI DEO NAPOLJA JE PROZOR

Ema Donahju SOBA, roman

preveo Nikola Pajvančić

Izdavač Laguna 2011.

            Mislila sam da neću uspeti da pročitam ovu knjigu. Prvo zbog te odvratne teme, zatim što je ista preuzeta iz senzacionalističkih medija, treće što smatram da je obrada takve teme u literaturi zapravo neka vrsta njene “legalizacije”. Ne, “legalizacija” nije baš prava reč. Smatram da je to “ovekovečenje teme”, pošto verujem da je roman po sebi, ako je dobar naravno, dugovečniji (ili bi trebalo da je dugovečniji) od realnih događaja koje nam nameću lešinarski mediji, odakle potiče tema i inspiracija ovog romana. Od onog austrijskog monstruma posle koga su isplivali još neki slični monstrumi…od kojih ni jedan nije još spaljen na lomači, jer to navodno ne bi bilo humano. Od takvih stvari ja dobijam alergiju na civilizaciju, na pojam humanosti, što naravno ne volim. Tačnije, bojim se. I takve humanosti i moje alergije na nju. Četvrto, zbog čega sam mislila da neću moći da pročitam ovu knjigu je to što sam gadljiva na modu u umetnosti. Mislim da umetnost mora da bude originalna, a nipošto “moderna” kao čarape ili mobilni telefon. Inače nije umetnost, nego je proizvod. Industrijski proizvod. Ima danas i ta “industrija knjige” neki to čak smatraju prosperitetom… Pa, može i to da bude dobro kada se radi o udžbeniku, ali industrija romana ubija književnost. Knjiga postaje obična roba. Ionako živimo u inflaciji raznih jeftinih roba (koje ekspresno postaju đubre) još nam samo treba “inflacija stvaralačkih i intelektualnih resursa” kako bi se to moderno kazalo.

Ne volim ni bestselere jer su oni napisani da se dobro prodaju, a ne da se ja dobro provedem.  Znam da se oni čitaju i da je bolje kada se čita nešto nego ništa, bolje knjige nego časopisi puni reklamčuga za anoreksiju i silicone... ma bolje čak i ti časopisi nego profekalna dnevna štampa puna ubistava, sexa,  pljačkaša i nakaza, ma bolje i dnevna štampa nego samo internet, prepun svega toga odnapred, pa još! On će nas na kraju sve progutati, sažvakati i pretvoriti u salaste stražnjice što se prelivaju preko stolice i u prazne glave na iskrivljenim kičmama…

Nije bolje da se čita bilo šta nego ništa! Nije bolje, jer takvo popuštanje, traženje izogovora i opravdanja opasno obara kriterijume. Sve kriterijume, ne samo čitalačke.

Zbog svega ovoga sam, dakle, mislila da neću savladati Sobu. Rešila sam ipak da joj dam šansu, tj. da pokušam, pa ako me zgrabi okej, a ako  počne da davi, slinavi i da podilazi voajerskom ukusu mase (formiranom na reality programima) završiće kao fensi rođendanski poklon. Imam puno tih koji vole slinavo, pomodno, kičasto, nagrađeno i svi slave rođendane.

Kratki opis autorke me takođe nije privukao. Piše, na kraju knjige: “Rođena u Dablinu 1969. Ema Donahju je pisac savremenih i istorijskih romana među kojima je i bestseller Slammerkin… ( pa nabrajaju još nekoliko neprevedenih naslova, što romana što zbirki pripovedaka. Neprevedenih jer normalno svi moramo da znamo engleski. Pa, možda bismo znali da nas nisu bombardovali. Ovako smo malo zaglunuli, pa zaboravili.) Takođe se bavi istorijom književnosti i pozorišnim i radio dramama. Živi u Londonu u Ontariju sa svojom partnerkom i njihovo dvoje male dece.” Moderno i skroz globalno.

Zašto li neko odabere da živi u nekom drugom Londonu, umesto u prvom?

Priznajem da je čudo što sam uprkos ovolikom otporu ipak pročitala roman Soba. Prvo me je zaitrigirao tečnim, lakim stilom, sasvim neočekivanim s obzirom na grozotu teme. Skoro veselim jer je napisan iz vizure dečaka petogodišnjaka, Džeka, koji je rođen i porastao u Sobi gde mu je majka sedam godina zatočena kao seksualna robinja Starog Nika. Degenerika koji ju je kao 19- godišnju devojku oteo sa ulice i zatvorio u Sobu.

Pitak stil može biti posledica dobro ispečenog spisateljskog zanata, ali za ovakav je ipak potreban raskošan talenat, a ja poštujem talenat. Nastavila sam da čitam.

            Knjiga od 269 strana ima 5 poglavlja. Pokloni, Razvaranje, Umiranje, Posle i Življenje. U Poklonima saznajemo da Stari Nik (što je u engleskoj tradiciji jedno od imena za đavola) sve što im ikada donese u Sobu, odnosno zatvor, smatra poklonima. Saznajemo mnogo o organizaciji njihovog života u sobi, načinu komunikacije i kako je Mama beskrajno strpljivo i mudro uspela da sačuva dečaka od Starog Nika, od strahova, očajanja i beznađa. Čitav jezivi zatvorenički život dečak shvata kao zabavan, topao sav u bliskosti sa majkom. Jer ga je naučila da voli, a ne da mrzi. Naučila ga je da se igra i razvila mu maštu i inteligenciju…

Drugi deo Razvaranje (što je suprotno od varanje) nastaje kad se Stari Nik neko vreme ne pojavljuje, njima ponestaje hrane, koju su pojeli ili je počela da truli, pa se Mama odlučuje da, isto onako delikatno kako inače postupa sa Džekom, da mu ispriča tešku istinu o njihovoj životnoj i situaciji. Povremeno ona ipak zapada u očajanje i postaje ne-mama. Ali je dečaka pripremila in a tu mogućnost, pa se on tada yaigrava sam “Ulazim u plakar i igram se da sam rudar. Nalazim grumen zlata pod jastukom, a to je zapravo Zub. On nije živ i nije se savio, slomio se, ali ne moramo da ga pustimo u šolju. Napravljen je od mame, pljunuti njen.”

U poglavlju Umiranje Mama zna da hitno moraju pobeći odatle (jer im je Stari Nik za kaznu na tri dana isključio struju, od čega im je uginula Biljka) ali ne zna kako.

Iste ideje vrte joj se po glavi kao pacovi u točku. To su valjda hrčci u točku, ili beli miševi a ne pacovi, pretpostavljam da se prevodilac, koji je inače uradio sjajan posao, ovde malo zabunio.

Dečak, na žalost, ne želi stvarno da beži mada ga je rastužila smrt Biljke i prestravio nestanak struje, odnosno mrak. Ponekad on pristane na uvežbavanje plana Velikog bekstva, više kao na igru, ali kad se bekstvo  približi, dete se uplaši. On, naravno ne zna šta je stvarno Napolje i boji se nepoznatoga. Mamine priče razumeva uglavnom preko onoga što je video na televiziji. Uporedjujući. Jedne noći ona ga probudi da, kroz svetlarnik vidi pun mesec koji bi ga motivisao za bekstvo… Da li to pomogne ili nešto drugo, tek dečak se napravi mrtav (pošto je plan sa bolešću propao jer monstrum nije hteo da ga vozi u bolnicu) i strašni Nik ga zamotanog u tepih odvozi da ga sahrani.

Džek se jedva iskobelja iz tepiha i kamioneta pa beži. Kad naiđe na čoveka ne može da progovori, ali čovek ipak shvata da nešto nije u redu, Strašni Nik pobegne a Čovek zove Policiju.

Posebno je zanimljivo Posle. Smeštaju ih u psihijatrijsku kliniku, novinari-lešinari spopadaju ih još pred policijom. Policajci, pogotovo policajke i lekari su vrlo pažljivi ali se Majka i Džek susreću sa nepredvidljivim problemima. On je kratkovid jer nikada nije gledao daleko pa mu oči nisu naviknute, ne zna da hoda po stepenicama, patološki je stidljiv i plašljiv, preosetljivi su na sunce i na mikroorganizme… Na ljude. Posebno na paparace i skandalističke kamermane i novinare. Uprkos skrivanju postaju medijske zvezde, odnosno upadaju iz potpune izolacije u mnoge užase “komunikacije”. I Napolju je sloboda samo ideja... Zato dečak od Napolja najviše voli prozor.

“Žena takođe plače, sve joj crno curi ispod očiju, pitam se zašto su njene suze crne. Usta su joj krvave boje kao kod žena na televiziji. Ima žućkastu kosu, kratku ali ne sasvim kratku i velike zlatne kugle u ušima ispod rupe. Još drži mamu sasvim stegnutu u rukama, triput je okruglija od nje. Nikada nisam video mamu da grli nekog drugog.… - Džek, -kaže mama – ovo je tvoja baka.”

Življenje Napolju je i opasno. Tamo napadaju televzijske voditeljke posle čega se mama otruje lošim lekovima i Isključi se. Ostaje na Klinici a Džeka odvode kod bake. Kod bake u dvorištu ujedaju pčele, na ulici sunce isprži kožu.

Napolju ima previše pravila da mu stanu u glavu. Na pitanje: Šta ima novo? Džek odgovara: SVE. On čezne za Sobom, svojim malim svetom i igračkama, a posebno za majkom koja je ostala na reanimaciji. Sad kad je sam sa bakom i poludekom više ne može da dobije. To “dobijanje” to je kad mu majka daje da sisa. Ona je, naime dojila sina 5 godina. Da je malo duže zvučalo bi kao epska narodna pesma: Doji sina od sedam godina. Ali 5 je srećom manje epski, jer fali jedan slog za deseterac. Ovo petogodišnje dojenje govori o dubini i nežnosti njihove veze  ali i o patologiji njihove povezanosti, nastaloj kao posledica patološke situacije u kojoj su bili ona sedam a on 5 godina.

            Autorka je uspela da uprkos bizarnosti priče i odvratnosti teme dočara moć i univerzalnost materinske i dečije ljubavi. Koja ih je spasila. Mada ispada da je isto ono mesto i vreme koje je za majku bilo najstrašniji košmar za dečaka ipak bilo srećno detinjstvo. On je imao svoju mamu po ceo dan samo za sebe. Celu. Osim par noćnih sati kad bi dolazio monstrum, a kada se dečak skrivao u Plakaru. A majka je imajući Džeka imala razlog da preživi i da se bori.

Monstrum je inače uhvaćen, sudiće mu se i advokat mu proriče dugačku ili dožovotnu robiju. Malo!

Mirjana Ojdanić