<<

У СУСРЕТУ СА СОБОМ

         Драматург, свршени студент Филмске школе Дунав филма и драмски писац Илија Гајица, послао је драму о Паји Јовановићу На почетку и крају, на прилично захтеван конкурс који је расписало Вршачко позориште Стерија. Тражили су драму на вршачку тему. Логично је кад неко расписује конкурс да тражи оно што мисли да му треба - за промоцију театра, града или за привлачење публике. То пак, скоро увек значи, да писци који желе да конкуришу морају написати наменску драму у задатим оквирима. Tешко да се икoм нашла у лаптопу баш нека фина необјављена драма о Вршцу и Вршчанима. Наменски комад ако не победи, може писац лепо да сахрани у фолдер „пропали пројекти“. Јер, неће ваљда Зрењанинци играти драму о Вршчанима! Можда ће прије Бечлије?

Ово је озбиљан посао. Као писање нарученог текста. Дакле, није на бази инспирације, која те спопала и приковала за столицу. Не што мораш, него што хоћеш, решио си. То је више на бази професије. Треба да будеш образован, амбициозан и вредан. Треба наћи праву тему, затим пронаћи и проучити сву расположиву грађу, сам изазвати инспирацију итд. Онда све то организовати и занатски уклопити у драму. Још ако знаш за који театар пишеш, може ти се наметнути и нека идеја о могућој подели, која те може инспирисати, али и инхибирати.  

Некад су, у оквирном «ценовнику» Удружења драмских уметника и београдских позоришта (који су сваке друге године договарале »зараћене стране») наручени текстови били најскупљи. Праизведба оригиналног драмског текста, плаћана је нпр 3000 нечега, а нарученог бар 4500. Ако се радило о реномираном писцу или о пргавом преговарачу био би и хонорар доста већи. Рок за предају текста бивао је бар две године, а рок да театар изведе текст био је три сезоне. После тога, ако позориште није направило представу, мада је платило праизведбу, писац је поново имао сва ауторска права и могао је драму продати другом театру. То, док смо имали уређену земљу, којој смо стално налазили мане. Не знаш док не изгубиш. Ауторска агенција је штитила права аутора, чак и у иностранству, и то аутоматски. Нисмо плаћали никакву чланарину а симболичну провизију су узимали тек када већ наплате ауторска права, од онога ко се дрзнуо да игра текст без уговора. Данас је преседан кад неко тражи дозволу. Мисле да си пресрећан што те играју, уместо хонорара позваће те на премијеру, да видиш како су те избрукали и потрошили више лове на пост-премијерни коктел него што би била твоја ауторска права, да су их платили.

Не верују млади, да су некада давно текстови поручивани од писаца за које је управа веровала да су «као створени» за задату тему, исто као што се правила глумачка подела. Осим телевизије, која је играла бар једну драму недељно, највише драма поручивала су, од домаћих писаца, дечија позоришта, где и данас можете наћи сценске бајке наших великих писаца.

Али, у доба распада, се и то распало. Постало је срам и блам бити домаћи драм. Један је велики управник београдског Народног позоришта, скинуо са репертоара пет домаћих драма које је његов претходник купио за наредну сезону и ставио пет ирских! Ирци су сигурно играли пет српских?!

Сећам се и афере кад је неки општински буџа у Војводини, да не помињем баш саму чаршију, плаћен 18 000 нечега за сценарио пригодне приредбе за неки улични празник. После су се драме поручивале само по кључу. Да је бар био швалерски кључ, него партијски...

         Још кад се свему томе дода и диктатура естетике, односно «добро је само вако, друкчије никако» коју диктирају критичари, а према креацијама својих миљеника, није чудо што нам је театар у перманентној кризи. Али, не брините, то је само зато што су болести прелазне, а здравље није.

         Због свега овога је најбоље кад се распише јасан конкурс. То барем младима даје илузију шансе, а можда и стварну шансу ако није у игри нека већа лова и не исплати се намештаљка. Што прецизнији конкурс, то боље. Мора наменски да се пише, мање текстова стигне, мање посла за жири...

         Верујте, није лако читати драме, зато управници држе драматурге. Знам лика који је био хонорарни драматург истовремено у већини српских позоришта (нема у прованси пара) и свуда је кројио исти репертоар.

         Бољи је конкурс!

         Британци одреде и број лица, године аутора и слично, али упркос самореклами ни они нису безгрешни. Дапаче! Средином деведесетих су расписали целосветски конкурс за нове писце, (дакле за Нове, а не само за младе) који нису смели да имају више од три изведена текста. Ипак је од 1500 пристиглих, из целог света, победио стари Христо Бојчев, већ тада најигранији бугарски писац, са гомилом изведених комада. Иначе, врло  политички коректан и познати промотер демократије. И то са комедијом која је фино бугаризовани Лет изнад кукавичјег гнезда, а зове се Пуковник птица. Комедијом која је доказ да је бугарска култура епигон западне. Воле они кад смо епигони! Могли сте је гледати у Београду, за 50-ти рођендан Југословенског драмског позоришта, и видели би да не лажем.

Наш државни радио нпр. одреди и број страна, величину фонта, тачну минутажу и жанр потребне радио драме, па сасвим случајно, на скроз анонимном конкурсу, ипак победи њихов дугогодишњи запосленик. «Јесте анонимно, брате, али сам ја, под шифром Победник» .

         Догоди се и данас да се за важну тему пронађе баш најбољи писац, као што је недавно за рођендан Бранислава Нушића изведен комад његовог великог живог наследника и академика, па је представа ипак испала ћорак (народски речено, извините на изразу). Млади тврде да су нешто тако старомодно, досадно, нешармантно и провинцијално могли да направе само два екс-министра, универзитетски професор и академик. Мислим да није у питању мањак талента, гледамо те таленте већ четири деценије, него је проблем што су их начеле функције. Или је то као секс са звездом од које ти је фрка, па се осрамотиш? Публика, међутим, ћути и гледа јер мало зазире од ауторитета. И послушно аплаудира, јер у односу на оно што код куће гледају на разним екранима за плебејце, ово је елитистичка уметност.

         Овај догађај сезоне узгред доказује да у театру нема гаранције!

         Конкурс испада као тендер за уметничко дело. Добро, за занатско дело које може да постане уметничко. Драма На почетку и крају је стигла као једна од 17, што је релативно мало у поређењу са конкурсом Аситежа где је стигло 63 текста. Јасно да је конкурс такође и мамац за скрибомане, али њих је релативно лако препознати и избећи. Аситеж је тражио драму за пубертетлије, који неће да дођу у театар, док они тврде да нико не пише за њих. То је смислио неко ко не зна да тинејџерски презир према театру не узрокује позориште, него хормони. Као што пензионерску љубав према театру узрокује - недостатак тих истих хормона. Проверите по салама. На репризама.

         На Јагодински за комедију, који је најстарији (ако није укинут), дође обично око 50 комедија и ретко која, од победница, буде изведена у професионалним театрима. Зато се догађало да представа по савременом драмском тексту буде јединица на фестивалу (све остале по старим или страним текстовима), па се она ипак сматра победницом у тој категорији. Јер је победила саму себе, што је најтеже. Комедије са конкурса које су победиле 50 супарница, после играју углавом аматери.

         Док нам је требала национална култура и док је Стеријино позорје било највећи стимуланс за драмско стваралаштво, разбокорило се оно по целој Југовини, пардон региону. Откад нам, као и свакој колонији, не треба наша култура ни уметност, него је као пасуљ и гмо соју, увозимо из бела света, пропозиције Стеријиног позорја су хитро промењене, а као замена за стимулацију домаће драматургије понуђен је такође анонимни конкурс. На коме се, кажу ипак зна ко може да победи. Можда неко зна, ја јок. Разлика између та два стимуланса, дакле реномираног фестивала домаће драме (који је стимулисао и театре да производе домаће праизведбе) и конкурса за текст, је иста као разлика између Џорџа Клунија и вибратора. Али сви други конкурси, који не девалвирају оно што смо одавно имали, су добро дошли.

Зато ја поздрављам и ценим свакога ко се ипак одлучио за писање драма, јер наставља ретко добру традицију коју смо имали и не пристаје на идеју да смо неталентованији од свих. Још више ценим оне који се одлуче да пишу за конкурс, јер промовишу легитимитет и здраву конкуренцију. Оволики увод сам направила да бих објаснила колико вреди поступак Илије Гајице и зашто га ја поздрављам.

Илија је професионално скројио позитивну, скоро поетску драму, сходно расположивим историјским истинама и материјалу, послуживши се најбољим што је могао да нађе - мемоарима Паје Јовановића које је сликар написао под псеудонимом Пера О`Радован.

Илија Гајица је смислио хипотетичку драмску ситуацију где се у Вршачкој цркви срећу успешни стари бечки сликар Павле Паја Јовановић, О`Радован, који је последњи пут дошао у родни Вршац да поклони граду своју родну кућу. Па свратио у цркву где налази себе, као дечака, који тек сања у школовању у Бечу и бујној европској каријери, док црта свој први поручени цртеж за црквено звоно. Ситуацију коју бисмо сви волели да смо је имали кад смо морали да бирамо свој пут, којим нису хтели да нас пусте, или су нас разумно терали на неку «паметнију страну». Смислио је и фини мали заплет са сукобом, који тече паралелно са разговором «између себе». Заплет се ритмички преплиће са врло поетичним разговором оствареног и још не оствареног уметника, двојице сликара, који се савршено схватају.

Тај, заправо пренесени, сукоб је између Павловог оца, напетог и забринутог Стевана и тутора Вршачке цркве, благог и стрпљивог Токина.

Прави сукоб је, наравно, између оца и сина, али се они у комаду не срећу, него Токин преузима улогу Пајиног браниоца и заступника. Стеван по целом граду тражи сина који није дошао на занат код произвођача шпорета, а Токин га у стопу прати, заговара и на крају опија. Све не би ли га спречио да нађе сина, пре него што овај заврши цртеже. И да га не нађе док је љут и склон да направи русвај непослушном првенцу. Осим њега Стеван има још четири сина и кћер, свима треба да обезбеди будућност, није чудо што је уплашен, љут и напет. Није му до Пајиног сликања и ризиковања. Он верује у фотографију која је у експанзији, и мисли да је сликању одзвонило. Мали је Павле у намери да одобровољи оца, једном рекао да је одушевљен парним машинама које вуку возове. Отац није схватио да је син заправо фасциниран путовањима и откривањем нових даљина и истина, већ је помислио да би дечак радо учио машинство. Најсличније машинству, што је отац пронашао у Вршцу беше шпоретарска радња, где је Стеван уговорио шегртовање свог Паје. Мене ово подсећа на чувену Маркесову реченицу о првом возу који стиже у Макондо:»Долази шпорет који вуче село!»

Кад сам код дивне реченице, одмах се примети да је Гајица одлично нашао језик своје драме. Лиричан и малко као старомодан, таман да нас уведе у време радње. Врло духовит на топао и симатичан начин, а надасве тачан. Јасно је да је тај језик одлично преузео из сликаревих мемоара, што је апсолутно легитиман поступак. Мене је ипак збунило и помало мучило што ми је готово свака реплика однекуд била позната, мада нисам читала мемоаре О`Радована. Најзад сам се присетила да сам гледала документарац са истом темом, који је очигледно користио исти извор.

Одавно нисам прочитала комад у коме су сви ликови позитивни, а сукоб је само у томе што се не слажу. Свако је у праву са своје позиције.         Посебно су симпатича имена кафане „ Код два пиштоља“ и апотеке  где се продаје лек против мамурлука - „Код спасиоца“.

Бојим се, ипак да нас је крволочна холивудска филмска и светска телевизијска индустија навикла на јурњаву и крв и да ће публика тешко одседети ову представу. Камијев Калигула каже свом пријатељу песнику Сципиону, пошто му је овај прочитао своју лирску песму о слагању земље и ноге «Лепа је твоја песма Сципионе, али ако хоћеш моје мишљење, нема крви.» Рекао би нешто слично и Илији Гајици.

Даће Бог да нисам у праву, али бојим се да смо постали нервозни и недовољно осетљиви, да су нас попростачили и опинковали и да би нам овакав пастелни комад могао бити неузбудљив. Једно је кад га читам а друго кад морам да га одседим у мраку (поред некога ко жваћка жваку).

То, наравно није проблем комада, него публике. И театра. Могу да га превазиђу редитељ и глумци ако су одлични и омиљени код публике. Има ли Вршац таквих пет јунака?

Комад са само четири лица и једним декором, је врло економичан за театар у перманентној кризи. С обзиром на богатство и лепоту сликарског опуса Паје Јовановића, редитељ се може лепо поиграти ликовношћу. Карта на коју би потенцијални редитељ овог текста могао да „игра“ је лепота. Лепота је главни адут и овог текста и сликарства Паје Јовановића. И још нешто. Они воле и поштују публику, али јој не подилазе, што је постало велика реткост. Данас нас, као публику, или презиру и пљују или подилазе најнижим инстиктима. Добро, има и оних који само досађују.

Ако се икад потроши лицемерје, могао би се у критикама појавити и термин „племенита досада“. То би било нешто што није напето, али барем није простаклук ни безобразлук.

Можда ћемо ускоро ићи у театар да удахнемо мало пристојности?

Надајмо се да ће Вршачко позориште играти ову драму и да ће је гледати и родитељи, које је важно подсетити на оно што су некада знали – да никоме ко зна куда иде не треба стајати на путу.

Стално се прича како млади неће у театар, али неће ни родитељи.

Кад сте задњи пут видели мушкарца у пуној снази који има децу у средњој школи да дангуби у гледалишту? Можда на премијери, али тај је дошао да буде виђен, или је нешто скривио жени. Кад сте га видели на репризи? А баш он би требао ово да гледа и да провери свој однос према деци. Није лако одабрати професију, деца су најчешће збуњена (Паја има среће да зна шта хоће) а неки очеви још притискају са преживљавањем и зарадом. Ако је новац једини циљ, онда је лако, мораш да радиш у банци. Довољно је да се одлучиш хоћеш ли бити банкар или пљачкаш банака. Први пљачка више а други узбудљивије. Први је лепше одевен, али други нема „дрес код“, не мора да се брије, ни да носи кравату...

Младо биће које је нашло и препознало свој таленат, је срећан човек, оно зна пут и има смисао свог постојања и не треба га спречавати... Мада, можда баш и треба? Заза Габор каже « Свака велика љубав мора да има неку препреку (мужа на пример)». Можда су родитељи добра препрека за љубав према професији?

Било би одлично да и пубертетлије гледају ову представу и виде да им родитељи нису негативци него само страшљивци. Али, као што рекох, они не желе у театар. У складу с тим, било би најбоље представу забранити за све испод 18 година. Онда ће се маскирати и доћи.

                                                                           Мирјана Ојданић