<<

СМРЗНУЋЕШ СЕ У ТОМ ИТАЛИЈАНСКОМ ТЕЛУ

            Наслов је цитат из комада о коме је реч.

            Један од игранијих португалских драмских писаца Армандо Насименто Роза написао је НА ПУТУ ЗА БЕЛ РЕВ  (комад за петоро глумаца) инспирисан  сећањима Тенеси Вилијамса из 1975. Тачније одломком из сећања који се односи на 1969. годину када је Вилијамс у својој 58 години, по братовој вољи, доведен на детоксикацију и лечење у лудницу. Неки више воле назив душевна болница. Ја више волим лудница јер мислим да је пуно боље кад си луд него кад те душа боли. Међутим Вилијамс је доведен да га спасу од њега самога и помогну му да издржи живот. Очито баш због болесне душе и тешке зависнисти од алкохола и амфетаминских коктела на које га је навукао Доктор Филгуд, лекар и дилер дроге за богаташе. Доведен је са јаким грчевима и конвулзијама, који су честа последица злоупотребе анфетамина и врло су болни.

            (У Муракамијевом роману 1Q84 један од кључних ликова има толико јаке и болне грчеве да сам себи наручи и плати убицу. Да је Тенеси Вилијамс имао тако добру идеју овеог комада можда не би било.)

            Потонувши у потпуну фантазију, односно кошмар, да ли од ињекција којима га као лече, или од апстиненцијалне кризе - није казано, Вилијамс је убеђен да један лекар хоће да изврши легални злочин над њим, или ће га убити серумом истине. Наравно, не верује да је то параноја. Обратите пажњу на термин легални злочин који је, на жалост, чешћи него што икоме може да прија...

            Тај кошмар узима Армандо Насименто Роза као време и место радње свога комада. Класичне драмске радње, као ни праве приче, овде заправо нема, баш као што су место и време радње фикција у фикцији.

            На том се месту и у таквом времену  могу срести живи са мртвима, стварни са историјским и измишљеним ликовима и утолико је место одлично изабрано, јер пишчевој машти оставља неограничену слободу. Али кад је слобода неограничена онда изроне и виде се границе маште... а то може бити мало ризично.

            Живи и мртви, историјски и измишљени ликови су главни адут овог комада.        Зато кренимо од њих. Има их 14. Аутор сматра да треба да их одиграју само петоро глумаца. Осим практичности (мале поделе) и одушевљења потенцијалних глумаца (који сви воле да играју и лава, односно што више улога, као мајстор у Шекспировом Сну летње ноћи), аутор, изгледа, има још неку неухватљиву логику зашто то жели и нуди редитељу такву поделу. Доста детаљно објашњава коју групу улога треба да игра један глумац или глумица, али не каже децидирано - зашто!? Зато што они имају нешто заједничко? Личе му једни на друге? Лакше бисмо то попамтили и прихватили да је написао зашто.

            Осим Тенеси Вилијамса, (кога писац ове драме зове надимком из детињства - Том, и кога игра једини глумац који неће играти никог другог), ту је његова покојна сестра Роуз, својевремено подвргнута лоботомији због наводне хистерије, можда и мало нимфоманије, али сигурно зато што је тврдила да ју је злостављао пијани отац. Мајка ју је дала лекарима у 28-ој години. Роуз одбија да помогне Тенесију да умре, односно неће да зове Др Филгуда, али је иначе нежна према брату. За некога ко је лоботомизован, а такви су пацијенти, каже сам Армандо Роза, попут зомбија - Роуз се прилично много смеје, радује се и љути, чак и пуца у лекара. Не делује као неко коме су ампутирана осећања - баш напротив! Али пошто се све то дешава унутар кошмара и пошто је она покојница - онда ваљда може и тако.

            (Занимљиво да се ни Фројд ни Јунг нису усудили да страшне приче својих пацијенткиња о инцесту и очевом злостављању сматрају истином, него су их лепо прогласили честом сексуалном фантазијом код хистеричних болесница. Има логике - очеви су вероватно плаћали лечење. Мислим, има логике, само нема лечења.

            Као ни у Беловом роману Жене у пеизажу са реком, који се пак одвија у фином азилу за жене фашистичких моћника које се сећају шта су им мужеви били у страшном рату. Не смеш да се сећаш кад су сви заборавили! Оне се лече саме, вешањем о конопце луксузних завеса, који су управо због таквог лечења ту.)

            У Томовом кошмару је и Сестра Шарлот, часна сестра Болнице Урсулиног манастира у Њу Орлеансу, где Вилијамс мисли да се налази. Предвиђено је да њу игра глумац. Да ли у славу травестије или што монахиње објективно и нису жене?         Долази и Ози покојна црна дадиља Вилијамсових. Пише додуше дадиља из детињства, као што је и један наш писац написао тај је још у детињству имао дадиљу. Аман људи, када ће имати дадиљу, него у детињству? ОК може и у старости, али се то онда не зове дадиља него геронто... нешто

            Појављује се исто тако покојна Талула Бенкхед глумица, пријатељица Томова, коју би такође требао да игра мушкарац.  Она жели улоге, да јој Вилијамс напише. Нисам стекла утисак да је писац игде желео да добије комику. Нити је комика карактеристична за кошмаре. Дакле треба бити врло, врло обазрив са неоспорном чињеницом да ће мушкарац у женској улози сигурно барем негде испасти смешан, свакоме осим евентуално самим љубитељима травестита (којих је овде тешко наћи довољно да напуне салу).

            У овој улози тешко да би било који глумац (осим правог травестита) одолео шанси да насмеје публику до суза. Уметници се згрозе ако се публика смеје ономе што они сматрају потресним. Једино што их још више ужасава је кад се не смеје ономе што су они пласирали као комично. Не зна се је ли гора смешна трагедија или отужна комедија. Ако писац није желео да ово повуче на гротеску онда га публика може непријатно изненадити. Док читаш, није смешно, јер читалац мисли о лику и о реплици а не о глумцу који ће на стопалима број 46 играти вамп глумицу. А можда би баш требало пустити публику да се смеје наркомановом кошмару чак и ако је он чувени писац? Има нас већ преко седам милијарди, можда је дошао час да појединачни људски живот не узимамо тако смртно озбиљно? Поготово ако му је већ 58 година и сасвим се потрошио. Да ли је уопште пристојно сматрати његову муку муком? На ФДУ су нас учили да драме нема ако се из текста не види чиме је лик заслужио судбину бољу од те што га је снашла. Из овога се не види, на жалост.

            Уосталом живот је много апсурднији и страшнији него што то драма уопште може да буде. Недавно су у Нигерији неки муслимански екстремисти отели из школе 283 малолетне девојчице јер им тамо није место, него морају да се удају! Не зна се где су оне сада, а фундаменталисти су на интернету објавили да ће их све распродати, а да су неке већ продате по 12 долара комад!

            Шта је у односу на ОВО кошмар једног маторог алкохоличара?

            У коме се појављује и Френк Мерло Томов животни сапутник, који је живећи поред Тенесија врло брзо постао нико. После Френкове смрти, Томов живот је постао пакао. Туга за мртвим љубавником гура га је у алкохолизам и наркоманију. Бар он тако каже. Бол је увек добар изговор. Сви ће вам алкохоличари, наркомани и сродни болесници увек причати о болу, страху и самоубиству.

            (Мени је пак један вишеструко лечени алкохоличар, који је неколико пута падао у делиријум тременс јер је пио упркос оперативно уграђеном антабусу. То се  тако звало седамдесетих година прошлога века, кад су најтеже алкосе лечили страхом од делиријум тременса. Е тај ми је троструки делиријац рекао да је његов једини проблем што се ничега, баш ничега не боји, чак ни делиријума. Па је, ето пио на антабус мада је знао шта га чека. Он ми је такође рекао најбољу дефиницију алкохоличара. Каже да је то човек чије пијење прави проблеме њему или његовој околини. Психијатри су тада сматрали алкохоличарем и онога ко пије само једну чашу вина уз ручак или вечеру, али и онога ко се напије једном годишње, за Нову годину. Познајем човека који пије од младости, сад има 82 године и нема никаквих проблема. И пуши. Кад сам ја престала да пушим питао ме је: Зашто?)

            Дакле, ако је живот Тенеси Вилијемса био пакао, он га је таквим направио.

            Уз помоћ Др Филгуда који се такође појављује у кошмару. То је надимак Макса Јакобсона, лекара немачког порекла, дилера амфетаминских коктела за богаташе, који се хвалише да је у својој каријери имао и Кенедија за пацијента. Етичан лекар! На једном месту он одаје тајну својих коктела Ово је мешавина амфетамина и стероида, хормона и витамина, аналгетика и људске постељице, коштане сржи и животињских ћелија. Звучи слично као шишмишова крила у праху са петловом крестом и брабоњком од белог миша, зар не!?

            Има један сличан Др у дебелом роману Георга Симела До горког свршетка.

            Најчуднији лик је Хенриета Лакс, одавно преминула црнкиња чији се узорак канцерогених ћелија, и данас умножава по лабораторијама, због чега она упркос смрти и даље трпи неподношљиве болове. И за њу пише да је Aфроамериканка али мени је то дволично као кад Шиптаре зовемо Албанцима па се после чудимо што хоће да се прикључе Албанији. А они сами себе зову Шиптарима. Чини ми се да генерално има превише лицемерја у тој такозваној политичкој коректности. Да ли сте знали да је у САД својевремено био јако јак покрет који се залагао да се сви црнци напросто врате у Африку, премда су рођени у САД?! Зато мени, кад се каже Афроамериканац то увек звучи фалш. Помислим да опет неко хоће да их врати тамо где никад нису били - у Африку.        

            У Тенесијевом кошмару је и Волтер Фриман, амерички неуропсихијатар, заговорник лоботомије који се појављује због Вилијамсовог осећања кривице што није спречио сестрину лоботомију. А и због његовог паничног страха да се исто не учини и њему. Овде се паника и логика ипак римују.

            Посебно је занимљиво што се не појављује Тенесијева мајка, кад је познато да сви хомосексуалци имају врло близак и компликован однос са мајком. Поготово што се ради о халуцинацијама, а она је, вероватно, била прави лик за кошмар, кад је своју кћер Роуз дала лекарима да јој чачкају мозак. Као да је више веровала пијаном мужу него рођеној кћерки. Укратко, идеалан лик за ноћну мору. Беше из племените јужњачке породице, јесу ли то они што су држали робље? Зашто сте избегли маму Едвину, господине Роса? Зар није она купила прву писаћу машину своме сину, док је две године био парализован због дифтерије? Зар га није она анимирала да пише? - питала бих писца кад би ми се пружила неприлика.

            Али појављује се Егаш Мониж Португалски неуропсихијатар, проналазач леукотомије, за коју је добио Нобелову награду! (Као што ју је Обама добио за Мир, одмах пошто је бомбардовао месец!) Од леукотомије је после, продубљивањем хируршког захвата, настала лоботомија. Она је била екстремно омиљен хируршки метод у првој половини двадесетог века. У Америци. Изгледа да су је користили за лечење свега и свачега. Од хистерије до параноје и зависности. И све би излечили, тако што од особе направе биљку. Две од три жртве лоботомије биле су жене, каже неко у овом комаду.

            Понекад је јако добро бити заостала земља, мислим ја.

            (У Југославији је последња лоботомија извршена, над Дражом Михајловићем, кажу, а нема индиција да је и пре тога била баш модерна и широко распрострањена као у напредним Сједињеним Америчким Државама.)

            Такође је понекад боље бити сиротиња. Ко би бедници платио тако луксузну операцију? А, видите, госпођи Кенеди приуштила милионерска фамилија...

            Ипак има сличности између нас и великог света! Нобеловац Егаш Мониж на једном месту каже Имао сам 65 година. Један пацијент ми је у бесу упао у кабинет и испалио 8 метака... Мониж је преживео али је остао инвалид. Пре пар дана је у Краљеву пацијент (84 год) убио хирурга (такође 65 год!) са 7 метака. Осми метак је оставио себи да се ослободи живота, пуцњем у врат, али су га спречили. Јављају сви медији, јер што кажу новинари - кад пацијент убије лекара то је вест, а обратно...

            Медицинска сестра Сузи и Др Леви неуролог, обоје из Болнице Барнс у Сент Луису, ваљда су реални ликови јер је Вилијамс у тој болници а не у Њу Орлеансу, као што он верује. Они би требало да буду одклон од кошмара, али то у тексту није баш најјасније (осим што пише да се упали светло и да се види болесничка соба!?) Морало би то да се подвуче јачим сценским средствима. Писац само нуди да све остале лекаре игра исти глумац, а да овог Левија игра онај који тумачи и Томову велику љубав Френка Мерлоа.

            Долази и Бланш Дибоа -Лепотица на рубу амбиса. Увек су ме опчињавала бића која срљају у пропаст, као што смо ти и ја.Несрећници који измичу правилима, а скончавају згажени божјом вољом.- рећи ће јој Том. Она је лик из његове драме Трамвај звани жеља, само је овде две деценије старија. Тражи од писца да напише нову драму о њој јер јој дугује пола своје славе. О да, ликови из комада могу бити врло напорни! Скоро као ликови у животу.

            Тиме што га наговарају да пише, глумице га можда желе мотивисати да живи? Он сам негде каже да га је деценијама одржавала у животу само огромна потреба да пише.

            1978. појавио се код нас француски роман Псеудо написан под псеудонимом Емил Ажар, чији се прави аутор није открио чак ни кад је добио Гонкурову награду. Читав тај роман се одвијао у лудници. Драматизовала сам га и режирала јер је имао  необичан квалитет. Будући врло духовит и сатиричан, ослобађао је људе страха од луднице. И ми смо имали једног психијатра који сам себи даје ињекцију намењену пацијенту, као што има и ова драма. После 30 год. сазнала сам у Чхартишвилијевој књизи Писац и самоубиство да је Псеудо написао Рoмeн Гари, француски писац руског порекла, који се после убио на исти начин као и Хемингвеј - не могавши да поднесе старење. Имам разумевање.

            Драма На путу за Бел рев би, напротив још продубила и појачала страх од луднице, посебно код нестабилних особа које не верују превише ни у свој разум, ни у лекарско знање и беневоленцију. Да су сви лекари стварно добри људи као што би се могло закључити на основу професије коју су изабрали, корупција би у здравству била практично немогућа. А, као што знамо, на жалост није.

            Осим тога познато је да се Тенеси Вилијамс после ове детоксикације и тзв. лечења мучио још неких 15 година, да би се ипак удавио поклопцем од бочице за лекове, или је умро од овердозе. Зашто је боље бити зависник од лекова него бити зависник од алкохола? Јасно ми је зашто је то боље за фармакоиндустрију, питам зашто је боље за пацијента? Ако јесте боље...

            Лекари радо шире предрасуду да људи не иду код психијатра јер се наводно душевна болест сматра срамотом, али то није цела истина. Људи се боје лекара и то са правом. Боје се и лекова, такође са правом, поготово откад је фармакоиндустрија постала профитабилнија од оружја и откад јој је најважнији циљ - профит. Данас постоје таблете намењене за силовање које се лако могу убацити у сок а испаре из организма у року од неколико сати. Није могуће доказати да сте били дрогирани.

            Ко је то направио и са којом хуманом намером? Да ли је он лоботомизован?

            Ако пак погледамо кроз историју, ту ћемо тек навући фобију од лечења и медицине. Гогоља, који је решио да умре од глади усред великог поста, лечили су најеминентнији лекари тога доба тако што су га урањали у ледену воду а на главу му сипали врућу. Можда су хтели да му крв дође у главу и однесе жељу за смрћу? Справе којима су некада лечили дечију парализу апсолутно личе на оне којима је Инквизиција лечила вештице. Тата ми је причао да им у партизанском бункеру за рањенике нису давали да пију воде јер се мислило да тифусари од воде полуде, а они су заправо халуцинирали од жеђи. Тек су им руски лекари дали воде. У страху од туберкулозе нас су као децу сваке године обавезно зрачили на рендгену, да би се данас тврдило како су нас заправо изложили могућности канцера.

            Неко време су све психијатријске болеснике лечили електрошоковима, који су касније избегавани и давани искључиво тешким депресивцима. Које данас, исто онако неуспешно, али скупље, кљукају антидепресивима!

            (Уосталом, да ли знате да је природнији положај за порађање клечећи, онако како се порађала Марија Терезија? И да је много теже рађати у лежећем положају, како се данас порађају жене. Само да би било лакше акушерима а не породиљама! Узгред, ни они породиљама не дају воде, да им се не упишке током свечаног чина. Још пре 25 година нама су отимали децу и односили некуд, наводно да их мајка не убије у породиљском лудилу, а давали су нам да их видимо тек сутрадан. Данас је модеран бебифрендли програм па мајке добију своју децу одмах. А што су нашој деци направљене трауме одмах по рођењу - кога је брига?! Да се не враћамо у време кад су породиље опијане да би им било лакше одакле потиче израз пијан к'о мајка. Алкохол је наравно оштећивао и бебин мозак, као и чај од мака којим су касније успављиване.)

            Онда ова прича о лоботомији!

            Како да знамо да савремени методи нису нешто о чему ће се за 10 или 20 година причати са истим презиром и ужасом? Не знамо! Страх од лекара поготово психијатара је нормалан, али сматрам да га није здраво додатно појачавати са сцене. Зато што страх сам по себи није здрав. Опасан је.

            Упркос томе што кошмар нема ни заплет, ни расплет ни кулминацију, умела бих изрежирати овај комад тако да буде гледљив, али - не бих волела да га гледам.

            Апсолутно делим Армандово мишљење о медицини и лекарима, али морам да подсетим да је један лекар био бољи драмски писац од Росе и Вилијамса заједно.

Зове се Антон, а презива Чехов. Умро је у 44-ој пре 110 година и још је жив.

            Шта ли је навело Португалског писца да пише драму о америчком, драмском писцу? Хомосексуалност? Они су солидарни, јер се осећају угрожени. Можда ћемо и ми постати солидарне кад схватимо да смо угрожене? Или га је инспирисало то што је нашао лоботомију као битну додирну тачку између Тенесија и португалског нобеловца Монижа? Можда воли да му се име налази међу именима славних људи? Знам неке који су баш тако правили, и направили, каријеру. Можда се надао да ће Американци играти комад о свом великом драматичару? Можда ће га они играти? Можда га већ играју у Њујорку? То би била пречица до светске славе. А било би тамо и довољно травестита за пуно пуних сала, па не би имао никакав проблем са публиком.

 

                                                                                                          Мирјана Ојданић