|
TEZA O UDBINIM INSAJDERIMA
Emir Kusturica Smrt je neprovjerena glasina Kompanija NOVOSTI Drugo izdanje 32 000 primeraka 2010. godina Štampa GRAFIKA VENETA Italija
Promociju ove knjige sa sjajnim naslovom je Kusturica pravio u mom televizoru. Namerno imam malo televizorče, da bi se svi smanjili kad ulaze u moje sopče, a ne kao kod R gde te, dok nevino piješ kafu, ogromni LCD ekran usisa u tursku seriju. Posebno volim kad mi se neki Lider smanji na dvobanku sve ne bi li me ubedio da... a ja mu isključim ton! Psst, mali, sa'ću da te ugasim! Emir je pak bio duhovit i simpatičan, mada inače nisam njegov fan. Od filmova mu volim Oca na službenom putu i Podzemlje, a one trubačke koje obožavaju Evroatlantiđani, a u kojima Divlji Balkanci služe kao dokaz da Civilizovani Evropejci nisu divlji, njih baš ne ljubim... Ispada dakle da volim baš ona dva filma za koje nije sam Emir pisao scenarije, pa me je zato posebno zanimalo kako piše. Pričao je, sa malog ekrana, da ga je neki Pravi Pisac opaučio u svojoj kolumni poručivši mu da se vrati filmu i da ne zalazi u zabran Njima Pravim Piscima. A da se malo upitamo jeli ovaj kolumnizam mnogo drugačiji od komunizma? Čitala sam i tog Pravog Pisca, malu knjigu drama. Ni jedna nema spisak lica, ko da nije Pravi Pisac. Bolje da se vrati kolumnama! Kusturica, dakle, objavio knjigu, daj da pročitam kao što čitam sve što obećava ubijanje dosade. Dosade, kao velikog zagađivača života. Ali kako?! Pitala sam po svim knjižarama, gledali me ko debila. Srećom, imam iskustva sa Medom koji peva bluz Duška Kovačevića. I tada sam se raspitivala pa su se svi knjižari pravili blesavi kao «nemaju pojma!» Zapravo polude kad im se uđe u Biznis! Književni izdavači objave najviše po 2 do 3 hiljade primeraka (u ovoj nesrećnoj maloj obespismenjenoj zemlji), knjižare uzmu po 40 % od cene, a ostatak ako ikada uplate izdavaču, ovaj još ređe uplati piscu njegovih 10%. Zato, ovi zbilja poznati, poput Kusturice, akademika Kovačevića ili atentatora Legije... fino objave u nekoj novinskoj kući i prodaju po kioscima. A sve to štampaju nekakvi Italijani ili Španci kao što su u staroj exyu sva ćirilična izdanja štampali braća Slovenci. Gde je logika? Ne znam ili neću da vam kažem. Ali nije čudo što se knjižari ljute, 92 000 primeraka Kusturicine knjige, alo, to je kao 35 Pravih Pisaca! 382 strane u tvrdom povezu koštaju 390 dinara, triput jeftinije nego Pravi Pisci. Kako da se ne naljute! Damping na tržištu! Vratimo se na Emira Kusturicu i njegovih 18 poglavlja iz bogatog života svetske filmske zvezde u čijem je žitiju moralo biti barem 111. 118 priča. Sve su ispričane jezikom bogatim i lepim, skoro Andrićevskim, što mu je i bila želja, pa šta ga briga što je neko možda hteo neke druge priče koje on nije ispričao? Uz idiličan opis detinjstva i predratnog Sarajeva, liričan i nežan odnos prema roditeljima, supruzi i deci, duhovite anegdote iz studentskog života, glamurozne festivalske događaje... značajno je, čini mi se, zapravo to što je Emir tako glasno napisao da nisu svi, čak ni pripadnici partizanskih porodica, čak ni visoki funkcioneri državnog aparata, što je izgleda bio Emirov tata, da nisu baš svi voleli Tita. Kao što se danas često sentimentalno tvrdi, samo zato što smo stariji i većinom živimo gore nego tada. Svaki je filmski žurnal i svaki je Dnevnik započinjao rečenicom «Predsednik republike i generalni Sekretar KPJ ...» što jeste bilo izluđujuće ali je bio mir. Neki i danas veruju da smo tada imali mir zato što su vlasti lopove, šanere avanturiste i ostale šmekere pustili iz zemlje, a zadržali pristojnu školovanu decu, dok danas čine obratno.Šljam drže u zemlji da nas ne bruka po svetu a najbolju decu izvoze da nam ovde ne prave konkurenciju bogomdanima. Kažem neki veruju, ja ne verujem ni u šta. Naravno da uspešan čovek poput Kusturice misli da je uspeh postigao sam, svojim kvalitetima, idejama, upornošću i ambicijom, ali on ne krije da su mu pozicionirani otac, moćna tetka partizanka i diplomata, teča (ili pak amidža?) drugar jedne kraljice, pa kućni prijatelji među kojima je ključni Hajrudin Šiba Krvavac bili velika podrška i vetar u leđa, barem u početku. A pošteno priznaje i da je ponekad prosto imao sreće. Lepo. Posebno mi je zanimljiv Krvavac, golootočki robijaš a zatim veliki režimski filmski reditelj koga Emir sa ljubavlju pominje. I ne samo on, već i Bata Živojinović i Radoš Bajić a kažu mnogi da je bio apsolutno omiljen u Sarajevu... i u Kini. Šta je tu zanimljivo? Evo šta! Ako je ta Titova država bila tako restriktvina a vlast opasna, kao što je bila, kako je onda moguće da su neki robijaši, POSLE ROBIJE napravili onako veliku umetničku karijeru? Ne bi mi to skaredno pitanje, možda, palo na pamet da nisam neposredno posle knjige otišla u teatar i tamo gledala vrlo smornu pozorišnu papazjaniju čuvenog pisca, takođe golootočanina gde se lepo vidi da nas čovek zafrkava, već i samim žanrom - papazjanija... Znala sam ga lično i poznato mi je da je tekstove pisao u jednom primerku bez popravke. Isto je kao i Šiba, bio sjajan lik. Nekoliko puta je padao pod led pa su ga vadili «iz mrtvih». Znao je da napiše dobar komad ali je to za vreme trajanja Ozne ili Udbe činio samo za decu, dok je odrasle direktno zezao sa scene... Sve dok nije pukla Udba i Debe, pa se ozbiljnije posvetio i pisanju za odrasle. Zatim sam se raspitala kod starijih, jer i od mene ima starijih, i nabrojala lepu brojčicu finih ljudi koji su po izlasku sa robije, o kojoj su drugi pričali strahote, pravili blistave, ili tihe ali stabilne umetničke karijere. Tako je nastala moja teza o Udbinim insajderima. To jest o tome da je Udba ili Ozna? na Golaću možda pravila i insajdere za Umetnički Svet koji je vazdan razbarušen, pijan (kasnije drogiran) i sumnjiv, sklon svim nemogućim slobodama, pa ga valja držati na oku... Zvuči li vama ovo paranoično? I meni. A kakve to veze ima sa Kusturicinom knjigom? Najdirektnije. On me je inspirisao. On opisuje režimskog reditelja koji strepi od prisluškivanja i zazire od običnih lustera... Ili je ta Tiletova Udba bila ekstremno mekana i fina prema političkim robijašima, pa su oni POSLE ROBIJE mogli napraviti zavidnu umetnički karijeru, ili su pak bili za nju zaduženi i pripremljeni? Ne kažem da je istina, ali je moguće, a obaška je baš dobra tema za film. Čini mi se. (III program radija RTS) |
