<<

SA SVIMA NA TI, SA SOBOM NA VI

Aleksandar Tijanić

JA. I NIKO MOJ

odabrane kolumne

Izdavač Laguna 2013.

        Naterala sam se da pročitam ovu knjigu jer proveravam tezu: Da li fakulteti postoje zbog toga da bi se tamo uklonili i “o jadu zabavili“ dobri đaci (što su najčešće devojke) dok loši đaci osvoje ključne položaje u društvu i naprave uspešnu karijeru. Proverite koliko ključnih mesta zauzimaju nesvršeni studenti. Možda bi im bilo barem malo teže da štreberi nisu na 4 godine izbačeni iz konkurencije i da su im se motali oko nogu dok su preskakali po 5 stepenika u penjanju na vrhove razne.

        Kad sam zamolila M da mi kupi knjigu, jer ima popust u Laguni kao stalni kupac, rekla je: „Iskreno rečeno, sramota me je da to kupujem!“ Ipak mi je kupila, jer je cena za nju manja 200 dindži od one koju bih ja morala da platim. „Od nas 5 u redu troje je držalo ovo“ reče razočarano. Za par dana, knjiga je postala bestseler a ja sam nekoliko puta zaspala pokušavajući da je pročitam, (i šteta što je autor umro pa nije pristojno upotrebiti naslov Spavala sam sa T bar 10 puta) Dosadna knjižurina! Bestseler je apsolutno profiterska kategorija gde je knjiga roba. On se najbolje prodaje, a ko te pita kako se čita! Najbolje prodavana knjiga, ne znači da je čitana! Ni da je lepa ni da je pametna ni privlačna. Ne čitana, nego razvikana! Ako zaspim pod nekom knjigom, ne pokušavam ponovo ali sam sada bila uporna, kao što rekoh, radi provere teze.

        U pravu je Doris Lesing, decu treba naučiti da ljudsko društvo funkcioniše na principu uličnih bandi (a Mendeljejev, Dostojevski, matematika, i druga klasika - trebaju samo retkima i to retko).

        D.J. mi je, na pitanje zašto mu i posthumno daju nagrade, objasnio da je A.T bio višestruka ličnost „odličan novinar, debeovac, privatno gad a politički preletač“. U knjizi su novinski tekstovi, i to u autorovom ličnom izboru, ali ne vidi se da je bio baš vrhunski. Jasno je da je umeo sebi da podigne cenu. Sebe zove prezimenom, ima puno „jesam li vam rekao“ i „ niko se ne izvinjava dobrom starom Tijaniću“. Citira sam sebe, (džentlmenski!) kako je Čedi koji je bio „njegov novinar“ jednom kad se ovaj napio rekao: „Jovanoviću ja sam mislio da si ti budući Tijanić, ali ti nećeš moći dalje od Tirnanića!“ To je smatrao duhovitim, mada izgleda uvredljivo i za Tirnanića i za Čedu. Uostalom vidi se da je autor često smatrao duhovitošću neobičan prostakluk na nečiji račun. Ili neku vulgarnu falokratsku seksualnu aluziju. Reakcija npr. po njemu, može da bude „pičkasta ili kurčevita“.

        Ali naslov knjige mu je istini za volju odličan! I vrlo originalan. Ne sećam se da sam nekad videla tačku usred prilično kratkog naslova. Ja. I niko moj. Baš sjajan naslov, ali nije sasvimn tačan. Za ovu knjigu tačniji bi bio naslov Ja. I moj. Pošto je ovo hvalospev sebi, koji sam znao sve pre svih, i Njemu, organu oko kojeg se vrti čitav autorov svet. (Nisam rekla da liči na dečačko nestašno igranje tim organčićem, to ste sami zaključili.) Ali mada sam znao baš sve pre svih, ipak sam odabrane kolumne složio ne-hronološki, tako da se Vlasi ne dosete da li sam iste tekstove pisao dok su moćnici još bili na vlasti ili kad su već pali il se jako zaljuljali (kao što tvrde na sajtu koji je za raskrinkavanje A.T okačila DS)

        Dok su drugi studirali, junak ove knjige se muvao i upoznavao sve članove svih vodećih bandi, što je posle kapitalizovao. Koštunica se, kaže brinuo za njegovu bezbednost, Đinđić mu je prilazio na ulici i skoro da se izvinio (a on ga zove „Onaj“ i „Mali Sloba“), o Slobi (koga zove Tigar a ne Mali Tito) i Miri da ne brinemo s njima je bivao na kanabetu, a Bogi Karić ga je spasio od besposličenja. Tijanić se frlja i gađa sa svim tim „Velikim Srbima“ i maloumnicima. Trebalo bi valjda da nas fascinira činjenica što je sa svima na Ti, odnosno na „Jebi si mater, brate!“ A kako je sirotoj (zajedničkoj) materi prilikom tog incestualnog silovanja, jel' briga velikog falokratu?! U tom mutnom i opasnom svetu muškaraca imena žena se pojave (Mira, Dana, Ljilja...) tek kada treba ravnopravno snositi krivicu za počinjena dela i nedela. Onda odjednom „žena koja stoji iza velikog čoveka“ postaje jednako kriva ili krivlja od muškarčine koji stoji napred.

        Ironija sudbine je da On i „Onaj“ leže zajedno u Aleji velikana. Obojica kao njena mana. Uostalom tamo je više mana nego velikana. Iako je to bila čast, možda će uskoro postati sramota biti sahranjen u toj Aleji? Možda će „Da Bog da te sahranili u Aleji!“ postati kletva, a ne dobra želja. A tako će, na žalost, biti posramljeni samo oni koji su s pravom i pravim zaslugama tamo sahranjeni. (Kao što je ime sjajnog pisca Laze Lazarevića dato ludnici, samo zato što je bio lekar. Je li to čast? Za Lazu ili za ludnicu?)

        Autor ovih kolumni zna sve o svemu. Poznaje ratnu strategiju i taktiku i da se Kninska tvrđava mogla odbraniti sa trulim paradajzima i ce vitaminom, samo da branioci nisu pobegli glavom bez obzira (a među njima i Martić koji „nije imao hrabrosti ni da se ubije“!). Takođe je veliki stručnjak za glumu i politiku pa zna da je Lečić bedan glumac i odličan političar!?! Iz čega se može zaključiti da su svi oni koji su ga ocenjivali kao odličnog glumca na elitnom Fakultetu dramskih umetnosti (i to dok je studiranje na njemu bila čast, a ne blam kao danas), i svi oni koji su mu davali glavne uloge (među njima čak i akademik Kovačević) - zapravo bili neznalice. Tolike, koliki je Tijanić svenalica! Koristi se dosta vešto logičkim greškama i floskulama na primer: „Svi smo smrtni, niko nije bezgrešan“. To što (i ako) smo svi smrtni ne dokazuje da niko nije bezgrešan. Naprotiv. Bezgrešni postoje, do nekog uzrasta sigurno, a neki čak i doživotno. To što On nije bezgrešan ne daje mu pravo da pljuje druge. Pljuvanje je inače njegova osnovna radnja. Čak i Nenad Čanak, koji je po autorovoj želji pozvan da napiše predgovor, (koji počinje sa stranu i po objašnjenja da nisu bili bliski, kao da se izvinjava) i on kaže da su neki tekstovi „daleko iza granice pristojnosti“. Čanak kaže da je polazni oslonac za pisanje predgovora našao u Tijanićevoj rečenici „O mrtvima samo istina“. Odlična rečenica, koja i nas oslobađa! Ako je A.T.  nešto stvarno uradio za hrvatsko i srpsko novinarstvo - onda je to uvođenje neograničenog prostakluka i pljuvanja po svemu i svačemu.   Možda zato što je lično sa Kosova, upadljivo je da daje Kosmetu mnogo veći značaj nego što ga ono objektivno ima u životu stanovnika Srbije, koji nisu svi Srbi. Kosovo je sigurno kolevka za one koji su tamo rođeni, poput Tijanića, ali njih nema toliko puno koliko se stalno galami. Možda ih je manje nego nas čija je kolevka Slavonija, takođe izgubljena, pa ćutimo. Ako A.T. već tako precizno zna čime su Krajišnici mogli da odbrane Knin, kako to da ne zna čime su Kosovari mogli da zadrže Kosovo? Kosovari lično, a ne umesto njih silom mobilisani šumadijski i nišavski drugopozivci koji i dan danas kukaju za nedobijenim ratnim dnevnicima. Za rat koji su izgubili. Kosovo je danas samo izgovor za sve srpske poraze i greške i izvor bogaćenja za neke veštije beštije. Moglo bi se čak zaključiti da je autor ove knjige, jedan od kreatora fatalne ideje „svi smo mi Srbi govna!“ u kojoj se mnogi stanovnici Srbije ipak ne mogu prepoznati.

        Najveća uvreda za političkog analitičara po njemu je kad ga nazove „ženturačom“! Ja naprotiv mislim da je to puno uvredljivije za ženturaču!

        Tekst Kad je apetit veći od razuma, objavljen u Danasu 2.11.2000.završava rečima“Dakle moja poruka Koštunici - ako Đinđić uradi samo ono za šta je sposoban i samo ono na šta je spreman Srbiji nema spasa! A ni tebi. Sad biraj mesto, vreme i način.“ može se lako shvatiti kao „inspirisanje atentata“, zar ne? Ni punih mesec dana posle zajedničke kontrarevolucije koja je srušila Slobu kao da je on bio „revolucija“ a ne degeneracija revolucije. Kad je već revolucija pojela svoju decu, zašto bi kontrarevolucija bila gadljivija?

Može se čak shvatiti kao da je Srbija spasena ubistvom Đinđića, samo ne verujem da iko veruje da je Srbija uopšte spasena.

        Možda bi nam laknulo kad bi malo prestali da nas spasavaju!?

        Očigledno je dakle, da je Tijanić znao kako funkcioniše mračni svet vlastoljubaca i da mu je taj svet bio važan i mio. Gadljivoj osobi nije ni važan ni mio, pa je to osnovni razlog što mi je knjiga dosadna.

        Činjenica je takođe da je uprkos tome što nije gubio vreme na fakultetu, Tijanić bio pismeniji od većine savremenih novinara koji su u stanju da jave kako je „u saobraćajnoj nezgodi poginulo troje ljudi...“

Rečenica „Hladan vazduh nepoverenja širi se odajom u kojoj zasedaju nosioci srpske nade.“ koja se odnosi na lidere opozicije u dogovoru oko rušenja „Tigra“ - stvarno je lepa i ironična. To je valjda jedan od onih bisera o kojima u predgovoru piše Nenad Čanak. Ili deo rečenice... „penzioneri nemaju snage ni da pljunu, studenti idu na fakultete kao da su im profesori normalni...“ napisane još 1.3.2000, a aktuelne i danas. Na žalost! Kao i „talibani demokratije“.

        Shvatila sam, najzad i zašto su o čoveku o kome za života niko nije imao lepu reč, posle iznenadne smrti počeli da govore hvalospeve. Zato što su to novinari. Oni vole čak i upokojene moćnike. Oni vole što je jedan od njih bio toliko moćan, neka njihovog čoveka u Aleji, red je.

        Najbolji In memorijam napisala je Vedrana Rudan. Novinarka i književnica. Kaže: Bio je vreća šarma! Vreća sigurno. Ali ne vezana. Pa je možda šarm iscurio?

        Ipak, najveći problem sa ovom knjigom je, kad je ne želite u svojoj biblioteci, ne možete je baciti (zbog ličnih predrasuda prema knjigama) a nemate neprijatelja kome biste je poklonili... Šta tad?

        A da je zaboravite u troli?