ADRENALIN ili Navikavanje na pakao
MOSTARSKI CASOPIS ZA TEATAR I DRAMSKI ODGOJ.
U TRI BROJA OBJAVIO 5 KOMEDIJA MIRJANE OJDANIĆ A JEDAN JE BROJ POSVEĆEN SAMO NJOJ U KOME JE I INTERVJU KOJI SLEDI:
BARIKADE PROTIV DOSADE
Imali ste ADRENALIN ili NAVIKAVANJE NA PAKAO među 3 pobednička teksta. Još jedan Vaš je bio među 3 preporučena za izvođenje, PATAK U SOSU ili KLIMAKS NA SELU. Čak tri teksta imate među 12 preporučenih za štampu, koje objavljujemo u ovom broju TMACAARTA. Znači među osamnaest tekstova koje je žiri izdvojio iz sedamdesetak (ili osamdesetak?) pristiglih pod šiframa, čak pet su vaši. Skoro svaki treći. Koliko ste tekstova uopšte poslali?
Nemam pojma, ali znam da sam poslala i jedan koji je, po meni bolji od svih odabranih, ali se žiriju nije dopao, što poštujem jer teško da je čovek baš objektivan prema svojim tekstovima. A kamoli prema tuđim. Konkurs je uvek pomalo lutrija, a pravo da vam kažem nije ni lako pročitati tolike drametine. Ne što je to mnogo strana, možda je bilo ukupno oko 4000 strana na ovom konkursu, ali mnoge potiču od skribomana, što je često neizdržljivo za čitanje. Treba biti stvarno posvećen, ili mazohista, ili jako dobro plaćen, ili ošljar, pa da pristaneš da budeš član žirija na literarnom konkursu. Pogotovo ako konkurs nije anoniman, kao što je ovde srećom bio slučaj, jer onda treba istrpeti još i pritiske nametljivih genijalnih autora i njihovih fanova ili klanova. Što se događa na izborima za roman godine, knjigu meseca ili za izvedenu dramu, na festivalima. Osim toga, svaki pozorišni tekst je ipak polufabrikat pa treba mnogo scenskog znanja i mnogo mašte, da bi čovek dobro pročitao novi tekst. Pošto je malo ljudi koji to stvarno znaju, i pošto oni uglavnom nemaju uticaja na repertoarsku politiku, teatri i dan danas radije rizikuju sa Hamletom nego sa nekim novim neizvedenim tekstom. Prošle sezone su u 7 srpskih pozorišta igrali Sterijinog Lažu i paralažu a ove godine u nekoliko teatara igraju Slugu dvaju gospdara. Kao da jedni od drugih prepisuju repertoarski plan. Kao loši đaci - zašto da čitaju kad može da se prepiše?!
Treći problem žiriranja je što moraš da porediš babe i žabe. Kako npr. uporediti perfektnu literarnu metaforu bez scenskog potencijala, dakle neku koja je ok za čitanje ali je nemoguća za izvođenje, ili za gledanje (koja ipak ima legitimno pravo da se pojavi, pa čak i da pobedi na konkursu), sa osrednjom komedijom koja ima scenski potencijal, dakle izvodiva je i publika bi je rado gledala? Zapadnjaci zato imaju mnogo strože uslove konkursa. Npr. psihološka drama, 4 lica, 1 dekor, 60 minuta bez pauze, pa ko se ne uklopi otpada, taman da je reinkarnirani Gogolj. Problem sa zapadnjačkim konkursima je pak to što se za njih piše namenski, što znači da nema uvek autentične inspiracije. Žirijevski problem je što se na njima pojavi još više skribomana i “profesionalaca- zanatlija” (to su oni koji misle da je dovoljan zanat, da inspiracija, ni kreativni impuls, nije uvek neophodan), što dramatično obara literarnu vrednost radova, približava teatar televiziji i pravi od njega industriju. A teatar je, izvinite na izrazu, ipak barem manufaktura, ako nije uvek umetnost, a pogibeljno je gurati ga u industriju. Na jednom takvom konkursu, koji je raspisala neka NVO i nečiji KC, pobedila je drama čija se radnja odvija u vozu. Osim što voz po sebi, kao mesto radnje nije uopšte sceničan već televizičan, taj voz još, na izlazu iz Subotice prema Budimpešti i Beču uđe u dugačak tunel! Na geografskoj karti za treći osnovne vidi se da je usred panonske ravnice tunel mislena imenica... ili metafora. Dakle, ušao voz u metaforu i - ne znam dal’ je izašao - jer sam ja izašla sa predstave. Jasno, ne samo zbog tunela već je čitava drama bila vrlo “tunelična” dokazujući vrlo sumnjivu tezu o opštenarodnoj fascinaciji vesternizacijom. (“vesternizacija” je inače sjajan termin koji sam preuzela od Orhana Pamuka jer mnogo bolje objašnjava globalizaciju nego termin “mondijalizacija”. )
Postoji sigurno i izvesno zadovoljstvo u žiriranju, kada pomisliš da si otkrio novog, mladog i darovitog pisca... Zadovoljstvo koje možda splasne kada se iza šifre pojavi bakutaner, poput mene... Zato su na jagodinskom konkursu za komediju od ove godine uveli dobnu diskriminaciju. Prihvataju autore do 35 godina. Ejdžizam (to je diskriminacija na dobnoj osnovi) nije ništa gori od rasizma, antisemitizma, mačizma i drugih izama, pogotovo što starih ljudi ima svuda... i teško ih je istrebiti kao indijance, pošto se svakodnevno prave novi. Tj. stare oni koji su do juče... itd.
Dakle, Vi ni jedan od odabranih tekstova niste pisali baš za ovaj konkurs?
Nisam. Kao inpiracijski zavisnik, pišem samo kad moram, odnosno kad me nešto iznutra natera, a previše sam lenja da bi me nešto spolja nagnalo na pisanje. To “spolja” je kao laksativ ili dijuretik. Samo jednom sam pisala za konkurs, a i tada sam imala dublji razlog od samog konkursa. Inat. Beše to konkurs za scensku bajku teatra Pinokio, sa obećane tri nagrade i otkupom. Pisala sam tri scenske bajke sa drskom namerom da otmem sve nagrade i napravim skandalče. Pošto radim u pozorištu za decu i godinama uzalud tupim da su svi ženski likovi u tzv. klasičnim bajkama objekti (osim veštica) što jako dezorijentiše devojčice u razvoju. Zatim, da se decenijama u svim dečijim pozorištima igra istih 20-tak naslova (čast retkim izuzecima!) što je komercijalan a ne vaspitni pristup, premda se radi o dotiranim teatrima koji moraju poštovati i edukativni princip. I konačno zato što stalno tvrdim da ima dosta Rusa za plasman ruskih bajki, dovoljno Nemaca za nemačke itd. i zašto da od njih krademo bajke kad imamo naše. Svom detetu pričaš o svom dedi, a ne o tamo nečijem, jel’ tako? Mesec dana sam se razbila od posla dok sam iskopala adekvatne i inspirativne domaće bajke. Jednu nisam ni našla pa sam je izmislila. Ta je pobedila. Zove se Despot Trpistrah i govori o kauzalnoj vezi između kokavičluka i despotije. Ima 4 različite ženske persone, ne objekte, a ni jedna nije veštica. Maznula sam i drugu nagradu (Devojka cara nadmudrila) i otkup. Treća mi je, posle saznadoh, izmakla jer je žiri, po fontu (ali ne po stilu, utata!) provalio da je autor isti, pa su je predložili za otkup. Skandalčić je, na žalost, sasvim izostao pošto su rezultati konkursa objavljeni početkom oktobra 2000. kad je svrgnut Milošević, pa je taj događaj pojeo sva ostala zbivanja u zemlji. Ali mi je zato jedan prijatelj na žurci strogo pripretio: ”Bez te treće mi sljedeći put ne dolazi!”
Otkud vam onda toliko tekstova za Tmacaartov konkurs?
Nakupilo se u kompjuteru. Kao što rekoh pišem kad me napadne tema ili ideja, a valjda se tokom godina nakupilo tih napada... Trpim sve dok ne počnem da ga sanjam i dok ne krene da mi se puši na uši. Onda moram da ga otkucam, da bih ga se oslobodila. Posle, ako naleti neki konkurs (a mora baš da naleti jer ne pratim štampu niti surfujem po internetu, za ovaj sam saznala jer smo ga objavili u Ludusu, koji sam čitala kao glavni urednik) to shvatim kao prst sudbine, zaronim u memoriju kompjutera, nađem nešto neobjavljeno, doradim (ili ne, ako je ok) i pošaljem... Ako traže na papiru u više kopija, onda jedan ili dva, a ako može E-meilom, onda više. Tri puta su mi iz CDO slali ovaj spisak od 12 preporučenih za objavljivanje dok sam ja otkrila da su tu čak tri moja teksta. Jednom sam u rezultatima nekog konkursa našla svoj naslov i svoju šifru, lažem prepoznala je jedna moja drugarica i obavestila me, ali nisam kod kuće našla kopiju teksta. Bio je neki fail nazvan serija za tv konkurs ali tamo nisam našla nikakvu seriju već jednu satiričnu pesmu za koju nemam pojma šta ona tu radi, ali mi je legla ko kec na desetku jer sam upravo tada dorađivala Skidanje za fini svet, i baš mi je zatrebala. To je stari tekst koji je bio super pre 20 godina, ali su sad neki hteli da ga igraju, a ja nisam dala staru verziju, jer je malo pase. Pa sam sebi natovarila na vrat preradu matorog teksta što inače mrzim. Onu seriju sa tv konkursa nikad nisam našla. Sećam se da sam poslala odličnu tv bajku od 5 epizoda, koja nije prošla. Nije prošlo ništa za decu, a posle sam shvatila da naša tv nikada nije ni snimala pravu kostimiranu bajku - film. To je skupo, a deca su naše najveće blago, pa nema smisla da na njih trošimo bogatstvo, jel tako?! Sećam se da sam poslala još nešto... što sam nekad za nekoga pisala, a nije snimljeno, ali šta to beše... Kopiju nisam sačuvala jer su oni tražili tri komada a mrzelo me da štampam 4. Šteta šuma! Eto, to bezveze je prošlo a moja mila prekrasna bajka nije. Uostalom, ništa sa tog konkursa, gde je inače stiglo, kažu oko 300 serija (1 epizoda + sinopsis za 20) i oko 400 drama - nije snimljeno. Ali su isplatili nagrade. Rada Jovović osvojila je drugu nagradu za seriju i napravila je gala večerinku za Brze jezike Srbije. BJS su inače, četiri vesele babe Balkanske, tri Mirjane (Đurđević, romanopisac, Jurčić novinarka i satiričarka, te ja) i pomenuta Rada takođe novinarka i satiričarka. Zbog tog nesnimanja ili neizvođenja vrlo je važno da finansijska nagrada na konkursu bude pristojna, jer na koncu ispadne da je lova autoru uteha što mu tekst nije izveden. To što će nagrađeni tekstovi sa Mostarskog konkursa biti izvedeni je stvarno velika prednost. Prednost sa stanovišta autora, a sa stanovišta publike - videćemo...
Zašto ne objaviste te tekstove? Kako da ih neko izvede kad nema gde da ih pročita?
Može da ih pročita. Ako ih izvadi iz svoje fioke. To što nisu objavljeni ne znači da nisu dati na čitanje. Adrenalin je npr. napisan za dve glumice sa Prištinske akademije, Dariju Nešić i Nevenu Brzaković sa kojima sam radila predstavu u Kragujevcu, pa one nisu imale tekst za diplomsku, a bile mi simpatične. Čitao ga je njihov prof. Svetozar Rapaić, i zaključio da one ipak treba da rade Joneskove Sluškinje. OK školski tekst, istorija drame. Direktor Kragujevačkog teatra Dragan Jakovljević je pak rekao da ne može anagažovati dve studentkinje za honorar, kad ima u ansamblu odlične mlade glumice pod platom. Tekst mu se dopao, a razlog je upravnički. Kao i taj da zapravo nije imao para za kupovinu prizvedbe... I ja bih na njegovom mestu tako postupila. Na svom mestu pak, devojkama bih za školske potrebe dala tekst besplatno, ali profesionalnom teatru morala bih naplatiti praizvedbu. Neki drugi tekstovi su bivali po drugim teatrima, a za neke ne znam ni da li su pročitani, pošto obično ne pitam. Smatram da pristojnost nalaže da se dramaturg ili ko već čita, ako čita, javi meni i kaže: pročitao sam vaš komediju i nije mi smešna, pa ćao! ili: dobio sam tekst neću da ga čitam, mala mi je plata. Meni kad neko nešto pošalje, kao reditelju, ja se uvek javim da ljubazno odbijem (jer poslednjih godina režiram samo svoje komedije). Ne čekam da me ujuri. Ipak su me proganjali neki likovi, joj što je to gadno, zato ja ne dosađujem, doživela sam dosađivanje. Ma to Vam je isto kao u ljubavi, onaj koji navaljuje uvek je sumnjiv. Zapravo, jedini koji se sami jave čim pročitaju su pisci, ako su direktori pozorišta, kao Duško Kovačević, Igor Bojović i Stevan Koprivica. Tačnije jave se samo odlični pisci, oni slabiji jok, valjda ne vole konkurenciju... Jedan iz te druge grupe me je davio kako mi je tekst fenomenalan, samo ima neke ideje kako da ga još popravim, on takve analize inače naplaćuje (sic!) ali će meni besplatno... Ništa ga nisam pitala, slučajno smo se sreli i čekali nešto... Posle sam saznala da ga nije čak ni uzeo sa upravnikovog stola, a kamoli pročitao, što mi jasno uopšte nije žao! Ne objavljujem tekstove pre praizvedbe iz dva razloga. Prvi su amateri, koji ne pitaju, izvedu, ne plate, čak misle da si počastvovan što su te pokrali, a posle se drama tretira kao izvedena što profesionalcima posluži kao odličan izgovor za neigranje ili obaranje honorara. Nemam ništa protiv amatera kada išću već izvedeni tekst. Drugi razlog su izdavači koji se takođe ponašaju kao usrećitelji pisca jer zaboga štampanje drama nije komercijano. Pa nije, ko je lud da kupuje drame komšinici na poklon, ako ista nije glumica? Izvanpozorišni svet najčešće ne može da čita ni Šekspira, a čitće mene, taman posla. A i pitam se nešto koje to knjige u ovolicnim državicama u kojima živimo uopšte jesu komercijalne? Koja bi se knjiga prodala u 100 000 primeraka osim npr Kako da se zavučete šefu u već prebukirano dupe!?
Na javnom čitanju, jesenas u Mostaru, rekli ste za sopstvenu komediju PATAK U SOSU da je šlampava. Je li pametno da kritikujete svoje tekstove i to javno?
Pametno nije, ali je istina, a istina često nije pametna već neprijatna. Neki moji tekstovi jesu šlampavi, jer sam ih ja ostavila takvima, prvo što nisam perfekcionista a drugo što sam sebi ostavila prostor za igru ako ih budem režirala. Volim glumačke komedije, volim da kao reditelj izvučem maksimum iz glumca, a to je lakše kad je tekst samo inspirativan, a nije perfektan i skroz dovršen. Kad je kao komedija del arte, dovoljno podložan promenama, prilagođavanju, štrihovima... Glumci se obično potčinjavaju perfekcionističkom tekstu i u njemu nikad nisu potpuno slobodni, a šlampavog prilagode sebi i onda vladaju scenom. U komediji je važno da glumac vlada jer on oseti živu, prisutnu publiku a od teksta će u Valjevu upaliti neki fazon a u Mostaru neki sasvm drugi. Osim toga sa perfektno napisanim komedijama ima još jedan problem: za njih mnogi posle tvrde da su zapravo drame jer je uobičajeno mišljenje da je komedija nešto neozbiljno, pa ako si se ozbiljno naradio - onda je to drama. Tako npr. većina tvrdi kako je Čehov pisao drame, a čovek lepo napisao ispod naslova: komedija! Dakle jeste komedija, ali ajde smej se sa Antonom Pavlovičem ako smeš kad se tamo na kraju lik ubije i kad svi kažu da je to tužno. On napisao komediju o dosadi, a već decenijama svi igraju - dosadu. Zapravo ispod svake dobre komedije ima neka drama, ali nema ništa gluplje nego zatomiti komični sloj za račun neke opštepoznate pametne činjenice, da je život težak npr. Ili još mudrije - da vreme prolazi... Ma nemoj! Ima kod Čehova likova koji su grozno dosadni sa svojim poštenjem, i ako ih ne napraviš smešnima, oni ostaju odvratni, samo zato što je valjda socijalno nekorektno (kao što ima pa je nešto politički nekorektno) da pošten čovek bude smešan. A korektno je da bude dosadan?! Ili onaj Kuligin koji je toliko jadan i smoran sa svojom ljubavi prema sopstvenoj ženi Maši, pa je svima frka da ga učine smešnim, jer on nju zaboga toliko voli a fuksa ga vara, a vara ga jer je dosadan kao svrab i navrzao se sa svojom ljubavlju k’o smrt na babu! To što Kuligin uporno naziva ljubavlju je puka gnjavaža i nabijanje osećanja krivice Maši. Koja opet ne zna šta bi sa sobom pa nađe drugog lika da je smara. Poznajem nekoliko nesrećnica udatih za Kuligine, a sve koje nisu pobegle od takvog lika, žive na sedativima! Jedna je svom Kuliginu, koga se ni posle razvoda nije mogla otarasiti, platila taksi u drugu državu, samo da ode! A kad bi se Kuligin igrao kao smešan, možda bi i tim ženama zakopanim uz neke druge Kuligine - bilo malo lakše i veselije u životu. Možda bi i neke Maše, kad bi Maša bila komična, shvatile da preljuba ništa ne rešava ako ne znaš šta bi sa sobom...
Postoje, naravno i perfektne komedije, kakve piše Duško Kovačević, ali on ih piše za određene, najbolje glumce i režira ih lično. One su dakle već prilagođene glumcima i nema opasnosti da ih proguta “prevelika količina (rediteljske) umetnosti” kao što kaže pisac.
Dakle, neke moje komedije su aljkave zato da bi glumci prilikom rada bili slobodniji i zato da bi eventualnim rediteljima koji reše da ih udave u prevelikoj količini umetnosti - zapele kao kost u grlu. Prevencija! Foliram, bre, mrzelo me da ih cinculiram! Uostalom, ne mora svako dramsko delo da bude literatura, kao mora roman. Dramsko delo je, kao što rekoh - poluproizvod.
IMIGRANTI ili SLABA TAČKA, je ipak potpuno dovršena komedija nostalgije i paranoje...
Jeste, ali zato su za nju neki tvrdili da je drama ili čak tragedija, premda su se, po sopstvenom priznanju valjali od smeha. Zbunjuje ih prvo žanrovska odrednica jer misle da su nostalgija i paranoja same po sebi dramatične i da kao takve ne mogu biti smešne. Tužno je i kad čovek od sto kila padne na ledu, pa se ipak mnogi smeju, a to je čak i opasnije od nostalgije (kojoj sam ja, uzgred rečeno, vrlo podložna). Za vreme milosrdnog bombardovanja zvala me jedna prijateljica i plače mi za Beogradom jer u Njujorku nema ajvara. “Ovde nema leba, bre ženo, ni struje, ni vode. Bombarduju nas.” Ne pomaže. Cmizdri. Ispade da je njoj teže bez ajvara nego meni bez neba. Po pitanju “otići ili ostati” ima samo dve vrste ljudi: oni koji ostaju dok države nestaju i nastaju u krvi oko njih i oni koji beže po drugim državama. Ovi drugi zavaravaju sebe da su k’o nešto izabrali, pa se posle šoknu ako shvate da nisu pobegli od sebe. Što reče Makar Čudra “nema tog konja kojim možeš pobeći od sebe” tako nema ni aviona kojim možeš doći do sebe. Ako te nema ovde, nema te ni tamo. Stalno se priča o velikom odlivu mozgova, a svi koje ja znam odlili su zapravo svoje guzice, a ne mozgove. Ne sporim da ima i odlivenih mozgova, ali oni nisu tema za komediju, pa su mene zanimali ovi drugi, kojih je više, kao što je uvek i svuda više guzica nego umova. Ako malo zagrebete ispod političke patetike često ćete naći da su zapravo pobegli od rođenih roditelja. Smešno je što su svi oni, koji su toliko različiti i čiji je razlog za bekstvo navodno tako različit (sirotinja, komunizam, antikomunizam, mržnja, ljubav, rat, seksualna devijacija...) zaglavili na istom mestu, ograničeni sobom.
Skoro svi vaši tekstovi imaju naslov i podnaslov, koji funkcionišu skoro kao dva naslova. Zašto?
Zato da može da se bira.
Idete li na izbore?
Obavezno, jer je predizborna tišina jedino što volim kod izbora. Uvek me porazi činjenica da izbori koštaju kao most preko Dunava, a mi stalno nešto biramo a mostova nemamo. Oko 1990. sam napisala Predlog zakona o dvoboju, (objavljen je u Ježu) gde sam predlagala da se ukinu izbori i uvedu pravi javni dvoboji za ljubitelje vladanja. Prvo što je jeftinije, a drugo zato što da su se političari među sobom kokali možda ne bi ni bilo ratova... Ali su me naravno smatrali neozbiljnom. Što je naravno istina, ali ne znači da nisam bila u pravu.
Stvarno mislite da su političarski dvoboji mogli sprečiti ratove?
Ma ne mislm, ali su barem mogli izginuti i političari, a ne samo deca. Ratovi imaju razne uzroke, o kojima mi malo znamo jer su nas učili samo o ekonomskim, klasnim ili političkim uzrocima. Neko je rekao da je rat pojava u kojoj bogati gurnu siromašne da ginu za njihove interese. Kad preskočiš sve one reklame o slobodi, časti, veri, ideologiji itd. i sve one podele na verske, osvajačke, bratoubilačke, oslobodilačke, gradjanske i kao razne druge ratove, ispada da se svi ratovi vode samo za vlast, teritorije i ratni plen. O čemu sami ratnici obično nemaju pojma, oni se eventualno dokopaju nekog sitnijeg ratnog plena. Reklame su smišljene da bi neko pristao (ili bio nateran) da za to pogine ili da ubije. Osnovno pitanje je zašto ljudi na to pristaju. Čak i posle nekoliko hiljada godina antiratne literature i umetnosti, jer celokupna umetnost je antiratna od Aristofana (a sigurno i od ranije) preko Goje, Pikasa, Tolstoja i ostalih do danas. Zašto obični ljudi ipak pristaju na rat? Statističari kažu da su oko 2% ljudi potencijalne ubice što znači da ih trenutno u svetu ima oko 140 miliona. Pa onda ima nekoliko miliona profesionalnih vojnika koji su ostali bez posla padom Berlinskog zida, samo u Evropi bilo ih je preko 300 000, a profesionalni vojnik nije obučavan da sadi krompir već da ratuje. Tu su, zatim gomile naivaca, nesrećnika, kriminalaca, osvetnika i budala. Pa ljudi, o kojima je pisao Bel, koji ne znaju šta bi sa sobom, ni gde su uopšte. Njima prija da na pitanje Gde si bio Adame? odgovore: Bio sam u ratu! Jer ih to čini nekako važnijima u sopstvenim očima. Postoje i prevelike gomile već proizvedenog oružja koje treba prodati, znači stvoriti potrebu za njim, a oružje je potrebno samo u ratu. Industriji oružja, koja je vrlo moćna, je potreban rat, naravno ne kod svoje kuće. Doris Lesing, nobelovka, piše da postoje i ljudi koji vole rat, što zvuči zbilja krajnje jezivo, ali izgleda da je istina. Ona ima seriju objavljenih predavanja o pogibeljnom uticaju grupe na individuu, gde izgleda da sve organizovane interesne grupe od mafije do političke partije, od fudbalskih navijača do terorista, funkcionišu po istom principu, koji bi se mogao nazvati principom ulične bande. A koji se zasniva na činjenici da većina ljudi nema ličnog samopouzdanja i da će ako svi kažu da je nešto belo i on reći da je belo, premda svojim rođenim očima vidi da je šareno.
Zvuči prilično beznadežno...
Pa i jeste. Ali ipak, ako pogledate sve ostale sisare, osim ljudi, pa i sve druge grabljivice među životinjama videćete da su kod njih podjednako agresivni i mužjaci i ženke. I lavovi i lavice. I krokodili i krokodilice. Nema nijedne životinjske vrste gde su ženke 90% miroljubivije od mužjaka, kao kod ljudi, a statistički je podatak takođe da su 90% ubica i kriminalaca muškarci. To možete proveriti po zatvorima. Volim da verujem da je ova ženska višeprocentna miroljubivost i umanjena agresivnost ipak posledica višemilenijumskog vaspitanja devojčica da budu dobre i nežne. Kad bismo jedno 10 000 godina tako odgajali i dečake možda bismo izbegli psihološke uzroke ratova. Na žalost umesto da probamo tako, danas imamo obratnu situaciju. Postoje zemlje gde i žene idu u vojsku, dakle edukuju se za rat, a angažuju ih i neke terorističke organizacije. Naopako!
I kraj svih tih muka i nevolja koje muče Svet vi ste rešili da se borite protiv dosade?
Borim se ja i protiv rata, i protiv globalnog zagađenja, ali mi ne uspeva da ih pobedim, a dosada je ipak pobediv neprijatelj. Barem u ograničenom prostoru pozorišne sale... Ja nešto nisam obožavatelj uzaludne borbe, volim da malo pobedim. Osim toga duboko verujem da dosada uopšte nije tako bezazlena kao što se priča. Mislim, naprotiv da je vrlo podmukla jer truje život i pogoduje razvoju poroka. Posebno je opasna u umetnosti jer osim što gnjavi, još i rasteruje publiku. Ima naravno i drugih sredstava za borbu protiv dosade, ali ja volim smeh jer je vidljiv. Mada je dokazana čak i njegova terapeutska vrednost, smeh se i dalje vrednuje manje od smorne misaonosti i pameti (kao da smeh ne može biti i misaon i pametan, meni nije smešno šutiranje u dupe!). Na sličan način se i lepota vrednuje manje nego pamet i stalno se ponavlja kako je lepota prolazna. Kao da pamet nije! Ima čak i ona narodna: prođe pamet ko trešnje!
Tijana Larma