|
TRAG LJUDSKIH ZUBA (ženska drama)
Posvećeno ND, da ne zaboravi.
Beograd februara 1999.
lica:
Z.K. (intelektualka, 45 godina, muž inspektor u policiji. Ima devojčicu od 3 meseca) GROZDANA (malo srednje škole, domaćica, muž parazit polupismen. Ima puno dece, starije, koja nisu s njom, Ima i unučad. Oko 44 godine.)
Događa se u jednoj sobi sigurne ženske kuće*
* Sigurne ženske kuće su projekat Ženskog pokreta (otpora?), a služile su tome da pomognu maltretiranim ženama, pruže im utočište do pronalaska boljeg životnog rešenja. Kuće se uskoro zatvaraju zbog nedostatka sredstava. ** Drama je inspirisana dokumentarnom knjigom “U portazi za ženskim sigurnim mestom” Nadežde Ćetković.
1. Scena - Netipičan slučaj Bezlična soba. Očigledno privremeni smeštaj. Ima samo najnužnije, dva dušeka ( ili bolnička kreveta ili 1+1, jedan bez posteljine, a jedan namešten i sa vrećom za spavanje) sto, dve stolice (različite). Ranac, torbe, mali rešo. Razapet konopac za veš. Obavezno bebeća kolica, sa opremom. Z.K. sama u sobi, pegla pelene - nevešto. Verovatno na ćebetu, na podu, a može i na stolu ili dasci. Govori u kasetofom, ali to ćemo tek kasnije da primetimo.
Z.K.: Ja sam netipičan slučaj. Imam 45 godina. 22 godine radnog staža, sa Fakultetom. Srećom, sada sam na trudničkom bolovanju, pa sam mogla da nestanem. Inače bi me našao na poslu... Zato nisam otišla kod roditelja... Zna i sve moje prijateljice. Družimo se od studentskih dana, a skoro 20 godina živimo zajedno. Zna svaki korak koji mogu da napravim. Venčani smo valjda 6 meseci... Ne mogu da upamtim taj datum... I to nešto govori... Upecao me na dete. Ni kao devojčica nisam želela da se udam. Sanjala sam neke druge stvari... Prosto nisu sve devojke podobne za brak... U svakom slučaju nisam od onih žena za koje Markes kaže: “Svaki će se muškarac s njima usrećiti jer su naučene da pate.” Ovo nije važno... (saginje se da zaustavi kasetofon i izbriše kraj) Imala sam tri abortusa... Da sam prekinula i ovaj put, ne bih više imala šansu... Nisam htela da proživim život, ne rodivši nikog. Onda su se pojavila njegova braća, pa prijatelji, sa svojim pritiskom o prednostima braka... Ključno je bilo što je i moj otac verovao tako... Znala sam da bi bio tužan ako rodim kopile... Volim oca... Mama se nije mešala... Ženu u petom mesecu trudnoće u sve možeš ubediti... Priznajem da on lično nije previše insistirao, samo se nekako pokunjio, zaćutao i buljio u plafon... Bilo me je stid čak i da pozovem nekog da mi kumuje... I to nešto govori... Čak i poznanica koju sam jedva odabrala za kumu tvrdila je da on nije za mene... Juče mi je, pak rekla da sam luda što ga ostavljam! Znala sam da je intelektualno inferioran, nije mi smetalo. Bilo mi je važno samo to što je šarmer, duhovit, lep i uzbudljiv... Istinski uzbudljivo je samo ono što je opasno! Bezopasni muškarci koji su inače podobni za brak, meni su dosadni. Opasnost je ključ svakog uzbuđenja i kod planinara, i kod kockara i kod sportista... Ni ovo nije važno. (briše, premotava) Koga se tiču moje teorije o opasnosti i uzbuđenju! ( snima dalje) Tukli smo se još kao studenti, ali to je drugo, to je pitanje temperamenta. Nekad je bolje razmeniti par šamara nego lanuti nešto otrovno. “Ubi ga prekaja reč” što reče pesnik. Mada se ipak mnogo češće gine od metka nego od prejake reči... (obilazi kolica, skida suve pelene, pegla malo levom, još nespretnije) Prestali smo da se koškamo pre skoro dve decenije kad se zaposlio u policiji i počeo da nosi oružje... Živeli smo kao u nekom primirju. Manje se svađalii teže mirili. Nastupile su njegova durenja sa onim buljenjem u plafon. Mrzim te ćutanja. ... Kad smo doneli bebu iz porodilišta i kad smo je prvi put kupali rekao je: ”Možda bi i ono troje bili isto ovako lepi...” Zamalo da zaplače. Kako sam ga tad volela. U stvari, još uvek ga volim, samo ne mogu više da ga podnesem...(čuje se zvuk bebe, ali ne plač. Z.K. odmah zaustavlja kasetofon, prilazi kolicima, gleda bebu) Spava...Smešno je koliko ja nemam pojma o životu! Znala bih to da prevedem na pet jezika - ali nisam znala da ovako male bebe prduckaju! Toliko toga treba još da naučim. (uključi kasetofon, pa nastavlja priču i rad) Ne može društvo da mu bude krivo što je opet počeo da pije, on je odrastao čovek, zna koliko je gadan pri piću. Najgore je što se zavarava da je to za muškarca normalno, da nije za lečenje.A ima strašne, suicidalne mamurluke, sa gružom savesti, i depresijama... Pijan čovek je privremeno lud. Neću da živim sa povremenim ludakom! Mrzim čak i kad zahrče onako kao svinja. Gledam ga kad se izvali i zine i dobijam želju da se ne probudi. Učio me i da pucam, pred ovaj nesrećni rat, k’o zlu ne trebalo... Gledam pun pištolj na stolu i njega na kauču i drži me samo to što neću da probudim dete... A ne bih je probudila da ga udavim jastukom? Pobegla sam od takvih misli... Između ostalog... Ali ima još razloga. Prvo, ja imam kćerku i neću da joj budem pogrešan idntifikacioni model kao što su sve današnje majke. A jučerašnje pogotovo. (Seti se. Gasi kasetofon, pogleda bebu, zaboravi peglu i istrči) Joj, jebemti audio zapis pokipeće mi pelene!
2. scena - Slučaj pegle Nakon malo praznine ulazi GROZDANA sva izubijana, u nekoj spavaćici, sa mantilom i šalom. Čizmice na bosu nogu... Tupa, spora, skoro kao u stuporu. Zagrlila jastuk i ćebe. Sedne negde. Nepomična... Beba iz kolica zaplače, ali Grozdana ne reaguje. Sedi. Čuje se jak udarac nečega (lavora) u vrata i Grozdana, životinjskim refleksom, zgrabi peglu i šćućuri se. Iz pegle suklja para. S mukom (i lavorom punim pelena) ulazi Z.K., ništa ne sluteći
Z.K.: Evo mame, lepotice, nemoj da plačeš...Skoči zeka iz jendeka pa po snegu lako prti.Za njim skoči drugi, treći, a za trećim i četvrti.... (pevuši dečju pesmicu da bi umirila dete dok ne spusti lavor sa pelenama. Trči do bebe, pevuši, smiruje.) Sta to zeli majkina mezimica? Da se nismo izvoleli pokakiti? (njuška) Nismo još! A jesmo li možda žedni gospođice? Oćemo malo čajića? (Daje bebi čaj... Tek posle spazi Gordanu, trgne se.) Odakle se ti nacrta? Šta to radiš?! Ej! Alo!Jel’ čuješ ti mene! GROZDANA: (nakon pauze) Mislila sam da je on... Z.K.: Nisi čula da dete plače?! A? Ne reaguješ na dečji plač? Ej? Olupino! Tebi govorim! (bebi) Ova teta ne zarezuje male bebe, zločeta teta... GROZDANA: (nakon pauze) Dosta je meni moje muke... Z.K.: (bebici) Au, sto je lep čajić, jel’da maco?! (Gordani) A šta to radiš s mojom peglom? GROZDANA: (nakon pauze) Ništa... Z.K.: Vrati peglu na mesto! Čuješ li šta ti govorim?! Spusti peglu, vrela je, unakazićeš se! GROZDANA: (jedva spušta peglu, na pod) Z.K.: Ispravi je, zapalićeš kuću. Spusti je ispravno! GROZDANA: (kao zombi, spušta peglu) Z.K.: Ti si ta nova o kojoj pričaju? GROZDANA: (trgne se) Ko priča... Z.K.: Žene pričaju u kuhinji. Malopre si došla? GROZDANA: Ne znam... Stigla je jedna još grđe nagrđena. Z.K.: (bebi) Oće lepojka majkina jos malo da pajki? Nismo se upiškili? Super. Ili oce malo da kaki? Nece? Hm! Spavalica... Dobra mamina devojka...(Gordani) Znači ima i “grđa” od tebe? Neverovatno! I šta? Nigde nema mesta nego te meni uvalili? GROZDANA: Nisam ja kriva... Z.K.: A ko ti kaže da si kriva? Pih, kako izgledaš! Ko te tako unakazi, nesrećna ženo? GROZDANA: Moj čovek... Z.K.: Čovek?! Šta bi ti tek radio da nije čovek, u pičku materinu! Daj da vidim! GROZDANA: Pusti me... Z.K.: To mora da se dezinfijuje... GROZDANA: Da bar ‘oću da crknem... Z.K.: Mogla si da crkneš i kod kuće a ne ovde kraj moga deteta! Daj da ti to sredim (vadi komplet za prvu pomoći) Nabacićeš sepsu! Jes’ ti bila kod lekara? GROZDANA: Nisam. Proći će... Z.K.: Proći će i život, ali si morala da uzmeš potvrdu! Treba da se snimi. Možda ti je nešto polomio...Kako ćeš posle da dokažeš šta ti je uradio? GROZDANA: Kome da dokažem? Z.K.: Pa, na sudu, jebi ga... GROZDANA: (sprej na kolena) Joj... Z.K.: Mora malo da peče... Nisu ti dali ništa da se presvučeš? GROZDANA: Nema, dadoše onoj što je došla pocepana... Z.K.: Nema? Ja ću da ti dam. Imam rezervnu trenerku...Samo, moraš prvo malo da se propereš. Imaš tamo na kraju trema nešto kao kupatilo, ona zelena vrata. GROZDANA: Prošli put su mi dali, sad nema... Z.K.: Prošli put? (zastane sa trenerkom) Ti si već dolazila ovamo? GROZDANA: Jesam... Z.K.: Dolazila i vraćala se “svom čoveku” je li? GROZDANA: Takva mi je sudbina... Z.K.: E, ne dam ti trenerku, kad si takva krava! GROZDANA: Nisam ja kriva... Z.K.: Ko ti, bre kaže da si kriva! Kažem da si KRAVA što si mu se vraćala! Evo ti trenerka! Skini te krpe! Smrznućeš se... GROZDANA: Nek’ se smrznem... Z.K.: Nije ti do života? GROZDANA: Nije... Z.K.: Pa što pobeže onda, što ne sačeka da te dotuče? GROZDANA: Bojim se... Z.K.: A, je li? Nije ti do života, samo se plašiš smrti?! Meni smrt ne izgleda teža od ovoga što ti živiš! GROZDANA: Šta ti znaš, ti si gospoja... Z.K.: I šta je u tome loše što sam ja “gospoja”? Ajd’ skidaj te prnje, šta se femkaš! GROZDANA: Ne smem... (stidi se da se skine) Z.K.: A što ne bi smela? Puna si šljiva? GROZDANA: Da me vidi u pantalonama... Z.K.: Ko da te vidi? GROZDANA: Moj muž. On kaže da samo kurve nose pantalone... Z.K.: To ti je reko? A šta on nosi? GROZDANA: Pa, pantalone... Z.K.: I on je, znači, kurva? GROZDANA: On je muško... Z.K.: To je, u tvom slučaju, isto! GROZDANA: Ne razumem... Z.K.: Nisam ni mislila da ćeš razumeti! Ajd’ skidaj se! Evo ti ogrtač i briši u kupatilo! GROZDANA: Jel’ mogu tamo da se skinem? ... Z.K.: Daće ti volonterka peškir. Ja nemam viška... GROZDANA: Dobro... Z.K.: Oribaj tu krv što se skorila, rane namaži sa ovim a šljive sa ovim... (daje joj kreme i meleme) 8 GROZDANA: Kake šljive? Z.K.: To što ti je plavo, ajd’ idi! GROZDANA: (stoji) Z.K.: Ajde, bre ženo, idi, sredi se malo! Uh, ala si ti ulubljena! ‘Ajde, lepo tamo... Pa kad se upristojiš, onda se pogledaj u ogledalo i reci sebi: I ja sam ljudsko biće... Ajde... GROZDANA: (polako odlazi) Z.K.: Ej, bolje nemoj da se gledaš. Ne još... Samo se operi...
3. scena - U panici i u gaćama Z.K: Mazo majkina, gde sam ja tebe dovela! Nije ni tebi lako sa ludom kevom. Umesto da odemo u hotel... Šta ti ja mogu što ti je otac durpan i prvo će nas po hotelima tražiti... Ti sad izvini što te nisam napravila s nekim finim gospodinom, al’ nijedan me nije hteo... Nadajmo se bar da nesreća nije prelazna... (stavlja flašice i cucle za vodu, na otkuvavanje) Pričekaj još malo dok završim ovaj tonski zapis i dok ispeglam pelene, pa ću posle da te vodim u šetnju... Veliku šetnju, po avliji... Sta se pucis? Ih! Kakvo si ti čudo od slatkiša! (premotava traku, odsluša kraj...) OFF(njen glas, sa trake): Pobegla sam od takvih misli... Između ostalog... Ali ima još razloga. Prvo, ja imam kćerku i neću da joj budem pogrešan idntifikacioni model kao što su sve današnje majke. A jučerašnje pogotovo. 9 (Uključi snimanje i nastavlja započetu priču. Uz to nastavlja i poslove, pegla, otkuvava flašice, prostire novi veš itd. malo neorganizovano) Jednog petka dojila sam je, kad se on vratio s posla... Imao je neku teoriju da muške čarape ne treba prati u mašini jer ih mašina cepa, rasparuje i šta ja znam... Zato ih je skupljao na gomile i kvasio u kadi. Uvek je čekao bar dva dana da ja to sredim, a kad ne bi uspelo, oprao bi sam. Jasno, lakše mi je bilo da ih operem nego da ih vadim i vraćam svaki put kad mi zatreba kada, ali nekad bih se baš uzinatila... (Ne volim kad me gluplji nadmudruju.) Tog popodneva uđe, raspoložen, i onako delikatno pita:”Ne znaš, jesu li možda prate one moje čarape?” “Ne znam, moraćeš da ih pitaš...” a on štipne bebu za obraz i veselo kaže: “Porašće lutka tatina, pa će ona svom ocu da pere čarape...” Ma nemoj! Ja nosila devet meseci, ja rađala 17 sati, mene za sisu ujeda, a njemu će da pere čarape! Može, ali samo preko mene pokojne i vrlo duboko sahranjene! Pod piramidom! A lutka ti je tetka! Moja ćera je ličnost! Kaže, rekle su mu koleginice s posla da su porodilje nervozne i teške... Tvoje lake koleginice nek’ peru govna sa budućiš peračica čarapa. Ja, bar dok menjam pelene, oću da verujem da to radim za jednu srećniju guzu! Muškarcima se ne isplati dao ovo shvate. Baš me briga! (prostire one mokre pelene koje je donela u lavuru) A, šta sve možemo naći u ovoj bezazlenoj anegdoti? Prvo da sam dojila sina, ne bi rek’o “Sin će da pere 10 svome tatici” Jer gde ima sinčina koja pere tatine čarapice? Njih se tako ne programira! Onda: tu je iobezličavanje mog rada. “Jesu li prate?” što znači ČARAPE TRPE ako ih ja perem a ne ja, zaboga! Kao kad kaže: “Treba da se spremi kuća i da se napravi bolja večera, dolaze gosti.” Pa, nek’ se spremi i nek’ se napravi, šta ja imam s tim!? Ali on! On će lično i svojeručno da kupi vino. Ono, dakle gde sam se ja okozila od rintanja to “se spremilo” ali on je zaslužni kupac vina! I ovo je notornjak koji niko neće ukapirati! (vraća traku, briše, govori bebi:) To će tebi majka da objasni, kad porasteš! (snima nastavak. Bole je leđe.) Kad god zakasni, a kasnio je stalno, strepela sam da dolazi pijan. Mene strepnja poražava, inicira ružna osećanja i mračne želje. Prilično životinjske... I tako on, prekjuče, opet dođe pod gasom. Pravi se umoran, možda ja ne primetim. Izdam mu ručak, on se kao šali: “Ohoho, ja ovako nešto nikad nisam jeo, man’ ako sam neđe ugazio!” Stvarno je duhovit, a ni ja nisam nikakva domaćica... Da je hteo domaćicu, mogao je da bira. Hteo je mene, jel’?Znajući ko sam. Kao što je znao da on ne ume ni osigurač da zameni. Sve bi to prošlo da nije počeo neku priču o lenjosti. Čudo kako lenčuge vole da razglabaju o lenjosti! Rekoh već da mi je sa pijancima prag tolerancije strašno nizak. Vidim da ne treba, ali se zakačim! Pade dreka i galama! Beba se probudi. Ja uzmem da 11 je umirim, a on me onako, sve sa detetom na rukama -ošamari. Nije bolelo, ali je njegova šaketina ko lopata fijuknula milimetar pored dečijeg lica. Da ne beše tog milimetra, ko zna šta bi bilo! Istrčim, onako u u panici i u gaćama kod komšinice i zovnem devera. Vrištim: “Dođi, vodi ovu barabu da ga ne zakoljem noćas!” Brat mu je sjajan tip za jednog pukovnika! I on bi više voleo da ga vidi mrtvog nego pijanog...Dođe i odveze ga, ali ga izbaci posle dva kilometra i - skot se vrati. Kevće pod prozorom, neće nikad više!I nećeš! Bacim mu ključeve od kola da prespava i otrezni se. Otišla sam čim je svanulo. Mogla sam da sačekam, probudio bi se na rubu samoubistva i ništa lakše nego gurnuti ga preko tog ruba.. ali neću da prljam dušu. Držim svoju životinju pod kontrolom, a zahtevam to i od drugih... Sad je očajan i besan, bilo bi jako opasno da me nađe. Posle ćemo možda moći i da razgovaramo. Zato sam došla baš ovamo. Znam ovo mesto jer sam radila jedan tekst o projektu... Sad je ispalo dobro što sam se udala, jer bar mogu da se razvedem. Inače mi nikad ne bi poverovao da je stvarno kraj. Sto puta smo se rasturali za ovo frtalj veka, uvek bezuspešno... Ali sada jeste kraj. Ostavila bih ga da je udario bilo koju ženu sa detetom u naručju! Nema veze što ga volim. Neće mi lako dati razvod, tražiće da mu ostavim dete, znam čoveka boriće se, svim sredstvima. Plakaće, ucenjivati, šarmirati, pretiti.... Zavodiće me, zna mi slabe tačke... 12 Nema više našeg primirja... Ja se, u stvari, ovde spremam za rat. Ne. Spremam se za pobedu. I, čim budem spremna vratiću se da pobedim i njega ... i sebe. Dete ne dam! Pustiću da ga viđa kad god poželi, ako bude dobar... i trezan. Alimentaciju ne tražim...
4. scena - Dete k’o unuče Vraća se Grozdana. Uljudila se malo, obukla tnenerku, izlepilli joj flastere. Kako ona uđe Z.K. prekida priču, zaustavlja magnetofon... Grozdana se bezglasno smeje (to zato što ona ne sme ni da se smeje naglas). Nosi svoju opranu “garderobu” i prostire...
Z.K.: Šta je smešno? GROZDANA: Da me vidi ovak’u... Z.K.: Ko da te vidi? GROZDANA: Pa... on... moj čovek... Z.K.: Ej, da se razumemo nešto! Ako ga još jednom pomeneš kao “čoveka” jezik ću ti iščupati! GROZDANA: Kazaću te volonterki... Bila ovde jedna što se tukla, pa su je bo’me izbacili... Z.K.: Čovek je, bre, nešto drugo, budalo! Zato te i mlati što ti veruješ da je to čovek! GROZDANA: Mlati me što sam mu žena i što mu se može. Sila Boga ne moli! Z.K.: Niti si ti žena niti je on... GROZDANA: Kako nisam, mi smo venčani, šta ti misliš da sam ja! (plače)
13 Z.K.: Ništa ne mislim, dobro. Smiri se. Imam ja deblju temu za razmišljanje. Ne plači, ne podnosim suze. GROZDANA: Ko da ja plačem što volim... Z.K.: Smiri se, bre, probudićeš dete! GROZDANA: (prilazi bebi) Jel’ ti to unuče? Z.K.: Molim? Ne prilazi joj! Spava... Kad je plakala nisi mogla da digneš dupe! GROZDANA; Samo pitam, jel’ to tvoje unuče? (ona je, naaravno još ranije mogla da shvati da je u pitanju žensko dete, ali nije shvatila jer je bila van sebe) Z.K.: To mi je ćerka... kakvo unuče, koji ti je moj... GROZDANA; Žensko? Joj, siroto... Z.K.: Zašto ”siroto”? GROZDANA; Rađamo ih samo da se muče, k’o što su i nas rađali. Ja sam rodila tri nesretnice. Z.K.; Ja ne rađam “nesretnice”!!! Što si ih rađala kad si znala da su nesrećnice? Što nisi abortirala? GROZDANA: To je greh... Z.K.: Je li? A stvaranje nesretnica nije greh? Zanimljiva teza! Zašto li se ti bojiš pakla? Ti si pakao već odradila... GROZDANA: Molim? Z.K.: Ništa. Namesti taj krevet. Lezi malo, odmori se... GROZDANA; Koliko je tebi godina? (namešta krve) ZK; 45, zašto? GROZDANA; Meni je 44, a imam tol’ku unučad! Z.K.: Pa, što si požurila, ko ti je kriv! GROZDANA: Jesam... sama sam kriva... (navlači jastuk) 14 Z.K.: Jebo te Bog! Pola sata si ovde i već si tri puta pomenula svoju krivicu. Tebe može da maklja ko god ‘oće kad uzgajaš takav kompleks krivice i inferiornosti! GROZDANA: Šta uzgajam? Z.K.: Ništa bre, nije važno! Odspavaj malo! GROZDANA: Gde da spavam u po bela dana? Z.K.: Pa, jesi li se naspavala noćas? GROZDANA: A jel’ mo’š ti da spavaš kad te tvoj čovek bije? Z.K.: Opet ona “čovek”! Mene niko ne bije, a da me bije, uspavala bih ga tako da se nikad ne probudi! Taj koji bi mene tako izgazio sigurno ne bi iznosio sopstvenu glavurdu! Ne, u tekućoj inkarnaciji! GROZDANA: Ma nemoj! Ti si ‘vamo pobegla od lepote! Šta se tu praviš bolja, samo zato što si gospoja! Viđala sam ja tu i finiji gospoja, a plave ko patlidžan! Jednoj je čovek bijo precednik nečega. Pa bila jedna velika oficiruša... Z.K.: Slušaj! Neću da se svađam s tobom. Mi smo iz dva različita filma! Pitaću da te smeste u neku drugu sobu, a dotle se sredi. Smiri se i odspavaj malo! GROZDANA: A jel’ znaš ti kake žene spavaju u podne? Z.K.: (za sebe) O jebo te Bog! GROZDANA: Ne valja se da se psuje Bog! Z.K.: Dobro, ako nećeš da se odmoriš... GROZDANA: Nije neću, nego ne umem ja da se odmaram... 15 Z.K.: Onda, evo ti traka pa snimi svoju istoriju za arhivu... GROZDANA: Šta da radim? Z.K.: Ispričaj svoju priču, evo ovde. To im treba za arhivu. GROZDANA: Sve sam ja kazala onoj volonterki koja me primila... Z.K.: To što si njoj kazala to je jedno, a ovo je drugo. Samo pritisni ovo dugme i pričaj. GROZDANA: Šta da pričam? Z.K.: Svoju sudbinu. Sve što ti padne na pamet, kakav ti je muž, kakvi su ti roditelji, koliko imaš dece, gde su ti deca, bije li decu, kad je počeo tebe da bije, sve čaga se setiš, po principu slobodne asocijacije. GROZDANA: Po čemu? Z.K.: Po onom redu kako ti bude dolazilo. Čim ispričaš biće to lakše... GROZDANA: U ovo? Z.K.: Da. GROZDANA: A gde ti je ono? Z.K.: Koje ono? GROZDANA: Ona budža za držanje... Ono... Z.K.: Misliš mikrofon? Ne treba. On je ovde ugrađen. širokougaoni... GROZDANA: Kakav? Z.K.: Takav da možeš da pričaš u celoj sobi a on će da te snimi. Opusti se i pričaj. Ja ću da ti namestim traku i da izađem, a ti, kad ostaneš sama, stisni ovo dugme i govori. GROZDANA: Koje dugme? 16 Z.K.: Dobro, ja ću da stisnem dugme, a ti samo pričaj. Vratiću se kad budem mislila da si završila, jel’ važi? GROZDANA: Ama, snimali su mene pre, sa slikom... Z.K.: E, ovo je bez slike. GROZDANA: A jel’ neće on to negde da čuje? Z.K.: Neće, bre, ovo je sigurna ženska kuća! Oćeš da snimiš sad ili sutra? GROZDANA: Sutra može da bude kasno... Z.K.: Dobro, onda, govori... (krene, pa se vrati po kolica, ne zato što ih je zaboravila, nego zato što nema poverenja da ovoj ostavi dete) (odveze kolica, pa opet zaviri) Pričaš li? Nemoj da ti iscuri traka...
GROZDANA: Šta da mi iscuri? Z.K.: Ništa. Pričaj. Aj’ ćao! (Z.K. je otišla a Grozdana ostala zbunjena. Ne zna šta da radi. Ne zna odakle da počne... Z.K. opet zaviri Z.K.: Još nisi počela? GROZDANA: Ne znam odakle...? Z.K. Od detinjstva. Počni od majke. Tu je koren svega. Šta ti prvo padne na pamet kad se setiš majke? Ajde, počinji. Ćao! 5. scena - Sreća u nesreći (Grozdana se, dok snima, za razliku od Z.K. ponaša jako nespontano. Pokušava da govori pravo u kasetofon, sagnuuta, iz smešnih poza. Ponekad govori u poverenju, kao da je to živ stvor) GROZDANA: Moja majka je poštena žena. I nas je tako gajila. Imala je, ko i ja, petoro dece. Strašno se bojala oca. Svi smo se bojali. Bio prek čovek. Teška 17 narav, a k’o i svi muški voleo da potegne. Potegne rakiju, pa letvu... Mati je ćutala i trpela ... sudbina. Samo... na selu je lakše, prespavaš u štali, na seniku, komšije daleko, ne čuju bruku a u gradu nit’ moš‘ da se sakriješ nit’ moš da izbegneš... nit’ moš da vidiš kakav dolazi niz sokak. Učila je ona mene da se uklanjam, ali ja nemam kud. Bilo mi je možda desetak godina kad se u našem selu našlo kopile u neke stare cure. Kod moje matere skupile se ženena mobu da komušaju. Kako pomenuše to kopile, mene majka punim dlanom odalapi preko usta tako da sam se samo izvrnula u komušinu. “Zašto?” Da zapamtiš, kaže! Zapamtim za sva vremena! ‘De sam smela da se ne udam, kad me onaj moj... kad mi je... Nije se on meni nikad udvar’o ko što žene pričaju, nego doš‘o kod oca, popiše flašu rakije, on reko “Daj mi!” Otac rek’o”Vodi”. Mater i ja smo probale da otežemo, k’o samo dok završim srednju ..., ali me on jedared naš‘o samu kod stoke i tako me tu pred stokom povalio i odmah se ono zakačilo. ‘De sam smela da se ne udam?! Odveo me pred popa, pa u grad. Prve noći me istuko što nosim kopile, k’o da nije njegovo! (ulazi Z.K. sa tacnom i hranom. Zaustavlja kas) Z.K.: Izvini. Donela sam ti klopu. Ovde rano večeraju. GROZDANA: Nisam gladna. A ti? Z.K.: Ja ću u kujni... GROZDANA: Jel’ sam, onda, završila ovo? Z.K.: Kako ja to mogu da znam. Jesi rekla sve što imaš? 18 GROZDANA: Eh, sve... Kako može sve da se kaže... Z.K.: (vraća traku, pusti kraj) OFF Gordanin glas:” Prve noći me istuk’o što nosim kopile, ko da nije njegovo!” Z.K.: Mašala! Tu si stala? GROZDANA: Tu... Z.K.: Dobro, onda nastavi. Možeš i uz jelo, samo nemoj mnogo da mljackaš... ( izlazeći) Nastavi. Govori.... GROZDANA:(nakon pauze) Da... prve noći... (jede halapljivo ali odsutno, ne znajući koliko je gladna) Razumem, ja to ... bila nam velika svadba, pa se podnapio čovek. On je siroma’ strašno ljubomoran. Nije ni njemu lako. Muka je to. Valjda me vol’o, pa se boj’o da me izgubi. Nema ljubavi bez ljubomore, kažu.. A ja jadnica nikad nisam umela da ga ubedim da meni drugi do njega i ne treba. Ja tu ništa i ne vidim u tome sa muškima. Ne znam o čemu to žene govore kad kažu da je lepo... Boli, smrdi, znoj, ujedanje. Nisam vid’la da se živinčad ujeda kad se pari... To, valjda samo ljudi... Najgore je to ujedanje. Pod stare dane rešio moj čovek da se obogati! O’š‘o kao dobrovoljac na ratište, u Bosnu. Bijo tamo pet meseci. Onoliki svet izgin’o a on ost’o. Neće ga ni metak. Malo, malo pa odnekle zove: Dođi, donesi mi čiste čarape i slanine! Razumem da nema slanine, al odkud im toliki telefoni! Šta ću, zaputim se, da mu odnesem. Moram. Bolje da odem ja, neg’ da zove kćeri! I one ga se boje, ne bi 19 Samo ga se najstariji sin više ne boji. On mu se još k’o mali pretio ”Ubiću te od batina kad budeš deda!” Isti otac. Jedared krenem ja tako sa presvlakom, i tom slaninom kad, na po puta, stane autobus i izbace nas. Kažu, ne ide se dalje, tamo su položaji... A ja moram da ga nađem... Vratiće se, ubiće me zbog prokletih čarapa! Tako zalutam na tuđe položaje. (usporavala je s jelom dok napokon ne prestane...) Uhvate me, neki, ne znam čiji, bio je mrak... Moji, vala nisu ni jedni! Ubace me kod nekih cura, u nešto, izgleda da je bio svinjac. Nisko i smrdi. Posle doneli veliki radio i navalili na nas. Uz muziku! Svetlo od radija mi bilo na licu, pa jedan mali međ’ njima veli:” Nemoj ovu, vidiš da je starija žena” a onaj ga udari i kaže: ”Znaš da moraš!” Nit’ znam kol’ko ih je bilo nit’ znam kol’ko je trajalo. K’o večnost. Posle se odnekud približila pucnjava, prvo puške i mašinke, a onda boga mi i granate. Fijukne, pa duuum! I - ovi pobegoše. Ništa nisam vid’la jer sam samo mol’la Boga da i mene nešto strefi. Ali ne dade, Bog. Nego učini, ne samo da preživim, nego i da nađem onu moju nesreću. Posle mi je bilo najteže sa tim ujedima. Svu su me izujedali. On vid’o tragove pa uz’o da me mlati. Kaže, varaš me i na frontu, kurvet’no! Odkud smem da mu priznam! Kažem to su me kerovi, lutalice, čitav čopor, al’ on urla: “Poznajem trag muških zuba, kučko!” Poznaje, zvere. I on me je ujed’o dok je im’o zube! Čini mi 20 se da mi bilo lakše što me bije, k’o da sam tako manje prljava. I dobro je što je po stomaku. Krvar’la sam 20 dana. Ako se nešto zakač’lo, nije moglo da ostane nikako. Sve se to ičistilo... Sreća u nesreći...
6. scena - Sadist ili mesar (ulazi sa kolicima, tiho, maše Grozdani, neka nastavi) Z.K.: Samo ti nastavi, moram da podojim dete... (Okrenuta leđima, vadi bebu iz kolica i prvo je previja, pa doji.) GROZDANA: Meni ne treba ni Hitler ni konclogori! Ja to imam kod kuće... Njemu je sve razlog da me muči. Kad mu je umrla majka, počeo je da me mlati čim smo se vrat’li s groblja. Isto i kad mu je umro otac. Bijo je mrtav pijan. Upiš‘o se pred vrat’ma od pijanstva. On padne s kreveta, ‘nako go i tako spava satima na podu i nikad se ne pre’ladi! Bog čuva budale! Posle batina mi drži govore i traži... ono.... (stidi se. Pauza) ZK: ( nakon pauze. Shvati da Grozda neće nastaviti) Koje? GROZDANA; Pa. znaš... ono... ZK: Traži da vodite ljubav? GROZDANA; Koju jadnu ljubav! Mi smo 27 godina venčani! To vi fini svilengaćasti možda vodite ljubav. Ovaki prosti se samo istresu. Izmrcvari me, uprlja i zaspi ko krmak! Tako mi je svu decu napravijo! Z.K.: Pa on tebe siluje svaki dan, crna ženo! GROZDANA; A, ne svaki dan, daleko bilo, jedared, dvared mesečno kad se narolja... Ranije je češće...kad je bijo mlad... Sad, obično oko punog meseca... 21 Z.K.: Ali te siluje! GROZDANA; Eh, mene moj siluje, a tebe tvoj miluje! Ja sam, bre, njegova zakonita žena... Z.K.: Pa, jel’ uživaš ti u tome, kad si “zakonita”? GROZDANA: U čem’? Z.K.: U batinama. I posle batina. GROZDANA; Jes’ ti luda? Z.K.: A jesi ti svesna da je on sadista? GROZDANA: Ne, bre, on je mesar, sam’ neće da radi. Dok smo bili na selu klao je po kućama, a šta ovde mož’ da se kolje po kućama, kaži?! Nema niko ništa. Pukagracka sirotinja. Z.K.: On je, bre, bolestan. GROZDANA: Kako ne bi bio boles’an, mator čo’ek. Njemu je preko 50 i još izratovan... Z.K.: Ama, bolestan u glavu! Sadizam je opasna seksualna devijacija. Trebalo je da ide kod lekara, a ne u rat! GROZDANA: Šta? Pre bi taj otiš‘o u pak’o neg’ kod doktora za glavu! Z.K.: Zato je i išao dobrovoljno u pakao... Uh! GROZDANA: Kako to misliš? Z.K.: Nikako. Pusti me da dojim. (malo ćute, obe) GROZDANA: Eh, dok su moja deca bila mala koliko puta sam mislila da pobijem i sebe i njih... da se ne mučimo više... Z.K.: Kao Medeja? GROZDANA; K’o ko? ZK: Nije važno! Nastavi ti... 22 GROZDANA: Šta da nastavim? Z.K.: Priču... GROZDANA: Nije to priča! Z.K.: Znam, znam. Izvini. Evo ćutaću. Govori dalje. GPRDANA: Nema dalje... Z.K.: Kaži još što te ovaj put istuk’o, i kako si pobegla pa si gotova. GROZDANA: Ne znam... Ja sam spavala i probudio me šakama. “Vidim,” vreči, “sanjaš da me varaš!” On to, valjda, k’o vid’o šta ja sanjam, pa tako... Bijo me od utorka do petka a u subotu sam jedvauspela da pobegnem, kad je zasp’o. Tuk’o me da sam jedno vreme mislila da sam mrtva! Ranije je bar plak’o samnom kad me prebije... Sad više ni to... Z.K.: ( ne može da poveruje) Ali zašto, pobogu? GROZDANA: Što ne plače? Z.K.: Ne, nego što te tuk’o? GROZDANA: Što mi je tak’a ženska sudbina... A ja i ne znam ni dal’ sam išta sanjala... a kamoli... Z.K.: I tebi treba psihijatar, časna reč. GROZDANA: Ko mi treba? Z.K.: Doktor za glavu! (čuje se zvuk kas.koja se zauustavlja) GROZDANA: (trgne se panično) Šta je to škljocnulo? Z.K.: Istekla ti traka. Ništa strašno, šta se štrecaš. Ovde si bezbedna. Stisni to treće dugme s leva, završila si priču. GROZDANA: Ovo? Z.K.: Da. 23 GROZDANA: O’š da ti opeglam to malo pelena što ti je ostalo? Z.K.: Neka, ja ću. Kako malo, bre!? Gomiletina! GROZDANA: Nije mi teško. Ja ne umem da sedim. Z.K.: Onda peglaj... GROZDANA: Ti ne voliš one što se bacaju ili nemaš pare? Z.K.: Ne volim, ja sam tradicionalista, a i zbog ekoloških razloga... GROZDANA: A? (ona pegla vrlo vešto i brzo) Z.K.: Te što se bacaju zagađuju okolinu. Ovu civilizaciiju će da udavi sopstveno đubre i oružje...(tišina) GROZDANA: Ti misliš da sam ja ... ovaj... momentalno bolesna? Z.K.: ( uzdržava smeh) Hoćeš da kažeš: mentalno bolesna? GROZDANA: Da. Da sam luda... Z.K.: Po čemu sudiš? GROZDANA: Malopre reče da mi treba doktor za glavu. Znači misliš da sam luda. Z.K.: Ne, ne, ali mogao bi da ti pomogne da rešiš svojeprobleme. GROZDANA: Doktor za probleme? Pa to nema nigde. Šta je tebi, ženska glavo! Jes’ bilo u onoj dečjoj seriji, al’ to je šarena laža i zanimacija. Z.K.: To “ženska glavo” izbaci iz upotrebe dok si samnom u sobi, jer je to sintagma koja implicira da su žene inferiorne, kao i narodna poslovica: Duga kosa kratka pamet. 24 GROZDANA: A, kaži, jes’ ti bila nekad kod tog doktora za... probleme. Z.K.: Zašto? GROZDANA: Pa, da ti reši neki problem... Z.K.: (smeje se) Nisam... GROZDANA: Ni ti ne veruješ da to može? Z.K.: U stvari... i ne verujem... U pravu si. Ja mislim da da čovek može samo sam sebi da pomogne... GROZDANA: To čovek, a žena? Z.K.: Pa, i žena je čovek! GROZDANA: Ma nemoj, a što onda ne bijem ja njega, neg’ sam’ on mene? Z.K.: Što si ti kukavica i što ga se bojiš! GROZDANA: Vi’š da nije isto... Z.K.: Strah je često opasniji od svega što može da ti se desi... (beba plače) GROZDANA: Možda, al’ meni od str’a ne curi krv! Z.K.: Dobro, sad malo ćuti, dok mi dete zaspi! GROZDANA: (šapatom) Ne valja da je razmaziš! Z.K.: Nego valja da je naplašim od svega i svačega pa da je posle mlati ko oće! GROZDANA: I ne valja da je navikneš na tišinu. ‘De će posle da nađe tišinu? U životu nema puno tišina... Z.K.: Ne, nego samo treba da je naviknem da trpi... Bapske priče! GROZDANA: Nisu to babske priče... Z.K.: Evo, sad si me iznervirala i kako da je uspavam! GROZDANA: I ne moš‘. Nije ti ni podrignula! 25 Z.K.: Šta mi nije? GROZDANA: Nije podrignula. Ispravi je! Z.K.: Pa nije sisala pivo s podvarkom, nego mleko! (ispravi dete) Ovako? GROZDANA: Tako. E, svašta ti znaš a ne znaš da dete mora da ti podrigne, inače nema spavanja! Z.K.: Ko je tebi to rek’o? GROZDANA: Ja sam dojila petoro. Z.K.: Kad si tako iskusna, kaži mi što neće da kaki!? Nije kakila sedam dana, pedijatar kaže nema veze, a meni ipak frka... GROZDANA: Pa i nije dobro... A samo sisa? Z.K.: Aha! I rek’o mi da joj dam malo pasirane banane... GROZDANA: Banane? Z.K.: Četvrti mesec. Vreme je da joj postepeno uvodim voće... GROZDANA: Velika je za četvrti mesec. Napredna. A ‘de nađe baš bananu? Z.K.: Na pijaci, brate. Tako mi rek’o pedijatar. GROZDANA: Ama, banane su za majmune! Dete treba da jede ono ispod čega raste. Što ne krenu od jabuke il’ od šljive? Z.K.: Ima logike, al’ ako ćemo po tome moje dete ne raste na žalost, ni pod jabukom, ni pod šljivom, nego pod jebenom banderom... Vidi, stvarno podrignula! K’o kimacica mamima mala... A zašto to meni niko nije rek’o? Ni ona šinterka od patronažne sestre, ni peder od pedijatra. I to u zemlji koja se žali na “belu 26 kugu” i pad nataliteta! Nosinu ću da im natrljam sutra, kad odemo na kontrolu. GROZDANA: Ideš sutra u grad? Z.K.: Moram da je odvedem na redovnu kontrolu... GROZDANA: I vraćaš se ovamo? Z.K.: Ne znam. Ako ne nađem konfornije, a jednako sigurno rešenje... (bebi, koju vraća u kolica) Oces sada da pajkis ili ćeš se smilovati da kenjaš već jednom? GROZDANA: A sladiš li joj vodu? Z.K.: Šećer nije zdrav za zube! GROZDANA: Ona ti i nema zube. Z.K.: Znam, ali će ih dobiti. A šećer je beli otrov. GROZDANA: Zasladi joj onda medom... Z.K.: Od meda se dobiju grčevi, kažu... GROZDANA: Onda se ti najedi kolača, ako ‘oćeš da se ona olakša. Z.K.: Ja da jedem, a ona da sere? GROZDANA: Pa ti je dojiš, ne ja! Z.K.: Zanimljiva ideja... nisi ti glupa, samo se zatucana, znaš... (Malo tišine. Vreme prolazi - kuca sat) GROZDANA; Kako se ti zoveš? Z.K: Z.K. GROZDANA; Z.K.? Kakvo ti je to ime? Z.K.: Nije ime, nego inicijali... GROZDANA; Molim? Z.K.: Ja sam ovde inkognito, isto kao i ti. Ali ti ćeš se predomisliti, vratićeš se svom manijaku, ispričaćeš mu gde si bila. 27 GROZDANA: (panično) Neću! Z.K.: Ama, oćeš! Onda će to nekako saznati moj alkosi doći će ovamo da mi otima dete i da me ucenjuje... GROZDANA; (neprirodno zbunjena, kao da nešto krije) Neću... Rekli su mi da ne kazujem nikom’... Z.K. Znam... Ali tvoj sale će da te oleši od batina i ti ćeš na koncu da priznaš... a moj ludak radi u policiji... Što se treseš? Možda si mu već izdala prošli put? Moraš da kažeš ako jesi! Onda smo sve u opasnosti. Ne samo ti i ja... nego i ostale žene... I deca! Čuješ li šta te pitam? GROZDANA: (hvata se za slamku) Kaki Sale? Z.K.: Pa, tvoj sadista! To ja njemu malo tepam! Kaži! GROZDANA: Misliš moj muž... Z.K.: Da, samo što mene nervira imenica “muž”! Naročito iz tvojih usta. Jesi li mu rekla? Odgovori! GROZDANA; Ne razumem... A kako ti znaš da ću ja da mu se vratim? Z.K.: Zato što se zločinci možda i ne vraćaju na mesto zločina, ali žrtve se vraćaju uvek. To sam ovde naučila. GROZDANA. Znači da ćeš i ti da se vratiš? Z.K: Ja ne! GROZDANA: A ti si, je’lda, bolja od nas ostali’? Z.K. Ja nisam ni rođena, ni dresirana žrtva. Nisam se navikla k’o magare na batine. Da prigasimo svetlo pa da spavamo i mi malo? Moram da ostavim polusvetlo radi male, neće ti smetati? 28 GROZDANA: ( laknulo joj) Jok. Ni ja ne volim mrak... Z.K.: Nemam rezervnu pižamu. Slobodno lezi u trenerci. Ovde se rano ustaje... GROZDANA: Kako rano? Ja se budim u četri a ovde se dižu u sedam, k’o službenici... Z.K.: Meni je, vala, prerano! GROZDANA: Teško da ću zaspati, al’ ti ako mo’š ja ću da ćutim... Z.K.: Pokušaj, san je strašno važan za oporavak organizma. GROZDANA: Eh, to ako nije k’o moji (snovi) što su... Z.K.: Neće ti smetati ako pustim malo muzike? GROZDANA: (trgnene se, pa joj neprijatno) Spavaš uz muziku? Z.K.: Zašto ne? Navikla sam. To me smiruje... Kod kuće me ubi saobraćajna buka, a ovde me ubi tišina. Jesi primetila kakva je ovde tišina? Kao u bunaru. GROZDANA: Nisam nikad bila u bunaru... Z.K.: Nisam ni ja, ali... GROZDANA: Jednu moju tetku muž bacio u bunar. Ali nije mogla da nam kaže kako je tamo, pošto je već bila mrtva kad su je izvukli... Z.K.: Ej, dosta mi je mračnih priča za danas. Laku noć! GROZDANA: Laka ti bila, s božjom pomoći... (Z.K. je pustila muziku, prigušila svetlo. Malo tišine uz muziku, Grozdana se krsti i mrmlja. Kuca sat - prolazi vreme...)
7. scena - Noć vaginaliskinje
GROZDANA: Spavaš li? 29
GROZDANA: Jel’ mogu nešto da te pitam? GROZDANA: Ti si, izgleda, obrazovana, pa sam htela da mi kažeš... ove volonterke... jesu one... ovaj.. Z.K.: Jesu!
GROZDANA: Šta jesu?
GROZDANA: Pa i to, al’ zapravo da mi to nekako malo pobliže...
Vid’la sam jednu od nji’ u nekoj emisiji na televiziji, a posle svi
govore ženturače, lezbejke. Da
izvineš... “nedojebane”, kažu... Jel’ to istina?
GROZDANA: Pa, prema meni su onako... dobre, al’...
GROZDANA: A znaš ti da one ne daju da se biju deca?
GROZDANA: Kako da ih vaspitaš, onda? Nek’ svi ostanu divlji?
GROZDANA: Tako u Bibliji piše, kažu... A ti ne veruješ?
GROZDANA: (nakon malo tišine) A ovaj ... jel’ mogu još nešto
da te pitam?
30
GROZDANA: Ne znam kako da... ovaj...
GROZDANA: Šta nisi?
GROZDANA: Pa jes’... Ko bi rek’o. Mogla sam se kladiti.
A što nisi?
GROZDANA: Eh ja! Nit’ smem nit’ umem.
GROZDANA: A što, ako je to dobro i došla si ‘vamo kod nji’? Misliš
da narod laže... Što znači da s muškarcima ne valja pregovarati nego ih treba pokoriti, što je utopija, s obzirom na to koliko su oni naoružani, a mi goloruke. Jedini način bi bio da im jedno sto godina spremamo isključivo specijalitet “jaja u procepu”! Dakle, moj pokret ne bi mog’o da se zove feminizam nego naprimer - vaginalizam. Ali s obzirom na to da je ova jebena civilizacija izašla iz robovlasničkog 31 sistema pre 500 godina, a da ti i tebi slične još uvek u njemu živite, trebalo bi prvo vas dovesti do trenutne istorijske faze. Jesi razumela? GROZDANA: Ne...(zeva) Z.K.: Odlično! Spavaj! GROZDANA: A što ne uradiš tako? (još jače zeva) Z.K.: Kako? GROZDANA: Pa tako... kako si kazala... (još jače zeva) Z.K.: Zato što bih u tom slučju morala da imam mnogo saveznica, mnogo istomišljenica, mnogo žena oko sebe. A ja ne volim žene. Idu mi na nerve. GROZDANA: K’o ja? (već skoro kroz san) Z.K.: Kao ti! Spavaj sad! (Muzika traje i dalje. Prolazi vreme - kuca sat.)
8. scena - Košmar žrtve ( Muzika prelazi u neki psihodelični instrumental. To jeste sa radio stanice, ali ta drugačija muzika ubrzo dovodi do košmara kod Grozdane, koja beše zaspala. Ona je prvo zaspala i zahrkala, zatim čim se muzika promenila, Grozdana počinje da krklja, pa da se davi... Z.K. u prvom trenutku samo zagleda zbunjeno, zatim zabezeknuto, prvo sedne, pa ustaje... Grozdana se grči, dahće, ječi... Z.K. ne zna šta da radi... Grozdana vrišti... Z.K.: Psst!, Ej ženo! GROZDANA: Uz muziku, jaoj...( nerazumljivo) Z.K.: Probudi se, ej! To je samo san... GROZDANA: Nemojte ljudi, ja sam stara žena... Z.K.: Čuj stara, o’š da se vređamo sad... Ehej! 32 GROZDANA: Milosti... ( ne može da se probudi) Z.K.: (drmusa je) Daj, ženo! Probudi se! To je san! Sanjaš! GROZDANA: ( napola budna još strašnije se uplaši) Ne sanjam. Nisam sanjala. Nemoj... ( sklupčava se, sakriva se) Z.K.: Ama, ženo, sanjaš. Sanjala si! GROZDANA: Nemoj, Tadija, nemoj, kumim te Bogom... Z.K.: Pa ti još uvek sanjaš! Ej! (drmusa je, pa za sebe) Joj, šta da radim s tobom... GROZDANA: (plače) Nisam sanjala, kunem ti se životom... Z.K.: Ma sanjala si, vidim. Probudi se, dođavola!! GROZDANA: Ne sanjam, dece mi. Nikad nisam. Nemoj Tadija, života ti... Z.K.: Joj crna ženo, osvesti se! Kakav košmar! GROZDANA: Nemoj me čoveče! Ne u bubrege. Boli. Ubićeš me jaoooj! (beži i sakriva se negde iza kolica) Z.K.: Probudićeš mi dete! Smiri se, budalo! (drmusa je a možda i udari, ne bi li je osvestila) GROZDANA: Oprosti mi, Tadija, molim ti se... Neću nikad više...(jeca,) Z.K.:(pokriva kolica, pali svetlo) Ej, jesi li se probudila? GROZDANA: Ovaj... jesam li ja... živa? Z.K.: Ženo, jesi budna, jel’ sve u redu? GROZDANA: Uzmi me, Gospode, da se ne patim više! Z.K.: Budna si?! Imala si košmar... GROZDANA: Jaoj... živote! Z.K.: Ajde, prošlo je, vrati se u krevet... GROZDANA: Ne smem... Ta muzika... ista je...
33 Z.K.: Muzika te muči. Evo, gasim, gasim, ne boj se. Jebemti muziku... Ajd’ u krevet... GROZDANA: Ne mogu...( drhti, cvokoće zubima) Z.K.: Ali moraš, šta ćeš... Bilo je gadno, da znaš Reći ću ujutro da te vode kod psihijatra... Sreća te mi ne probudi dete! (gleda bebu) Čedo majkino, spava k’o topić... GROZDANA: Znači, ipak sam ja ... luda... A? Z.K.: Nisi. Nisi luda, samo imaš košmare. Ne možeš tako da živiš. Moraš da lečiš to... Dobar psihijatar... GROZDANA: Da mi leči snove? Eh, svašta ti veruješ k’o da si mala. Em probleme, em snove... Ne može to, bre... Z.K.: Mora da može, to su neke posledice, smiri se sad, mora da može. Pomoći će ti... GROZDANA: Nema meni spasa... Z.K.: Ah, svakom ima spasa, uvek može da bude bolje... GROZDANA: Al’ može i gore... Kadgod sam mislila ne mož’ gore biti, uvek je bilo još gore! Z.K.: Dobro, dobro. Nemoj više da misliš na to. ‘ Oćeš da potražim nešto za umirenje? GROZDANA: Tablete? Z.K.: Da... GROZDANA: Oću, al’ ne daju ovde... Z.K.: Imam ja... GROZDANA: Imaš, a ne sme se? Z.K.: Ama ovo je bezazleno, ‘oćeš? GROZDANA: Pa opet da zaspim? 34 Z.K.: Da. GROZDANA: Nesmem. Z.K.: E, nije lako s tobom, znaš! GROZDANA: Nije... Z.K.: I šta ćeš da radiš sad? GROZDANA: Jel’ mogu malo da se molim? Z.K.: Čuj! Nemoj mene da pitaš to! GROZDANA: Neće da ti smeta... Tiho ću... Z.K.: Zašto bi mi smetalo? GROZDANA: Prošli put bila jedna muslimanka, pa niije volela... (O’de svaka’ke primaju...) Z.K.: To je, bre tvoja lična stvar... GROZDANA: Spavaj ti, onda... Z.K.: Ako ’oćeš možemo da pričamo još malo... GROZDANA: Neka, bolje spavaj... Z.K.: Mislim, sad si me već probudila... GROZDANA: Nisam ja kriva, to je jače od... Z.K.: Ama ko ti kaže da si kriva! Ajd’ laku noć! GROZDANA: Nek’ ti Bog da.... Z.K.: Da prigušim svetlo? GROZDANA: Može... Z.K.: (pokušava da zaspi, ali ne može) GROZDANA: ( moli se, tiho, nerazumljivo) (Vreme prolazi - kuca sat) Z.K.: Ne mogu da zaspim... GROZDANA: Valjalo bi... Ti treba ujutro da dojiš... O’š da ja prestanem? Z.K.: Ma, ne. Moraću da čitam malo, ako ti ne smeta... 35 GROZDANA: Šta da čitaš u po noći, jadna? Z.K.: Knjigu... GROZDANA: ‘De ćeš sad da nađeš još i knjigu? Z.K.: Pa imam... GROZDANA: Ti si i knjigu donela? Z.K.: Ponela sam sve što mi treba. Ja nisam došla u panici, nego bistre glave. GROZDANA: A kad bežiš bistre glave ti nosiš knjigu?! Z.K.: A, zašto ne? Uzeću nešto dosadno da me uspava... GROZDANA: I dosadnu ponela? Svaka ti čast. Čudna si ti žena, znaš... Z.K.: Neka sam. ‘Ajd’ ćao! ( čita uz neko malo dodatno svetlance) GROZDANA: ( Moli se, klečeći negde, kraj kreveta)
9. scena - Usrećivanje majke Z.K. čita, Grozdana se moli. Vreme prolazi- kuca sat. Zatim se čuje bebeći kmek, ali ne plač, samo se javlja. Z.K. Sedne, njuška vazduh, pa ustaje i njuši bebu. Z.K.: Dobro majkino! Pametno moje. Ljubavica, pametnica! Genije svoje mame! Prase, mače, meče, pače, pile! GROZDANA: Šta je bilo! Z.K.: Usrala se sreća mamina! O, fala ti gospode, još ću poverovati da te ima, ako tako nastaviš! GROZDANA: Nije se ni probudila... Z.K.: Jok. Jel’da je to čudno? Eh, šećeru moj dok si ovako mala mo’š da usrećiš svoje bližnje i običnim govancetom... Posle to ide malo teže i treba više da se radi. GROZDANA: Zašto je dižeš? 36 Z.K.: Moram da je presvučem... GROZDANA: Pusti je do zore, ništa joj neće fal’ti... Z.K.: E, useri se ti pa uživaj do zore u tome! GROZDANA: Ama, ne smeta to njima! Još im toplije... Z.K.: Jes’ ti probala, kad znaš da ne smeta? GROZDANA: Ja moju decu nikad nisam noću prepovijala. Z.K.: Zašto? Da se naviknu na govna? GROZDANA: Ne, nego... Z.K.: I ne samo da su se navikli nego si postigla i da ti stalno budu ojedena? GROZDANA: To brzo prođe... Namažeš i... Z.K.: Prođe, bre i život, ali važno je KAKO prolazi. Što da prolazi u govnima ako ne mora! GROZDANA: Daj da iznesem to... Z.K.: Ako baš voliš... a ovo potopi u onu kantu na tremu... (Grozdana iznosi ono zamotano, a Z. K. presvlači bebu te slatko pevuši neku lirsku pesmu. Npr. A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan? S kime si se zaigrala, zateko te dan... Tekst je namerno izmenila, jer joj se se sviđa original. Grozdana se vraća.) GROZDANA: I ja sam pevala tu pesmu, dok sam još mogla da pevam... Z.K.: Ajde, pevaj samnom... GROZDANA: E, otkad ja nisam... Z.K.: Pevaj, bre. Ovo je moj srećan trenutak! Nema veće sreće od zdravlja dečijeg. GROZDANA: Nema... (Z.K. zapeva ponovo, a Grozdana joj se priključi, ne verujući sama sebi da je to moguće. Smeši se i peva. Skoro srećna žena. Ako pevaju predloženu pesmu, onda Z.K. peva svoj “dorađeni tekst” a Grozdana peva original. 37 Muzički se uklapaju savršeno... Tokom pesme Z.K. je prepovila dete i vratila u kolica. Kad završe pesmu:) Z.K.: Vidiš, ja je povijem, a da se i ne probudi... GROZDANA: Zdrava ti je ko jabuka, fala Bogu. Z.K.: Jel’ ti sad jasno zašto mi nemamo istorijske šanse? GROZDANA: A? Z.K.: Zašto ne možemo da ih pokorimo! Zato što oni pevaju za pare, kad se napiju ili kad ratuju, a mi pevamo kad se dete usere. ( vadi stvari iz ranca, traži našto. I pištolj izvadi pre nego što nađe mobilni telefon, okreće broj) Mi se zadovoljavamo sa malim. Lako je nas usrećiti. Userkiti ili usrećiti, nama to mož’ da bude isto, a sa’š da vidiš kako će big dedi da reaguje! GROZDANA: A? Z.K.: Veliki tata... 10. scena - Usrećivanje oca Z.K.: (u aparat) Spavaš li Rodoljube, rode? Od puste brige zahrko? ... A ko bi drugi mogao da bude u ovo doba noći? Jesmo trezni, blago meni? ... Tu sam gde sam, neću da ti kažem! Ne dolazimo! Odnosno, dolazimo kad se ti izseliš. Nemoj samnom da razgovaraš k’o sa bebi siterkom! Nisam zvala da se svađamo, big dedi, nego, imam jednu de lux vest! Princeza je kakila!... Super je, sve kako treba i boja i gustina i miris. Sve. Tako sam srećna, pa neću ni ti da mi se sekiraš... ja sam drugar! ... Šta radim? A, eto uspostavljam prijateljske odnose s tobom, ako može Nisam ja zvala da ti meni kažeš nego da ja tebi 38 kažem! Ko pravi od tebe budalu!? Niko to ne može rode, tako savršeno i uspešno kao ti sam! A zašto si me tražio po celom gradu? Što si se bruk’o kad sam ti lepo napisala da me ne tražiš jer nema šaje da me nađeš! Slušaj, pažljivo pročitaj to što sam ti ostavila i... znam da si pročitao, ali nisi dobro razumeo! ... Nisam ja Bog da praštam! Zaboraviću ti, Rodoljube, i nemoj ničem drugom da se nadaš! I ne plači preko žice, nećeš me ganuti! Znaš da nisam sentimentalna. (prekine vezu) GROZDANA: Plače? Z.K.: I treba da plače! GROZDANA: To ti je muž? Z.K.: Bivši! GROZDANA: Kako bivši? Z.K.: Budući bivši! GROZDANA: Mora da te mnogo voli, kad plače... Z.K.: A što da me ne voli? Šta meni fali? GROZDANA: Znaš, kad muško plače, to nije šala... Z.K.: A kad žena plače jeste?! To je vic da se upišaš od smeha, jel’? ( Grozdana, postiđena, malo ćuti... zatim:) GROZDANA: Ni ti njeg’ ne bi zvala da ga ne voliš. Z.K.: Možda. A možda ima pravo da čuje kako mu je ćerka. Hoću samo da budem fer. On obožava malu. GROZDANA: Igraš se ti. ... A čime ti se zamerio? Z.K.: Ošamario me! GROZDANA: I, bre! Zafrkavaš! Samo to? Z.K.: (na rubu suza) Skot, pijani! 39 GROZDANA: I ni tol’ko nisi mogla da istrpiš. Mora da si jedinica?! Razmažena.
Z.K.: Mogla sam da otrpim, al’ nisam mogla da mu vratim, jer sam
držala dete. Tako sam shvatila da me dosad nije tuk’o, ne zato što
nije hteo i što je fini, nego zato što nije smeo! Z.K.: Ne bi! Jer ja, kad nemam dete u rukama, odmah se ‘vatam za oštre predmete. GROZDANA: Zašta? Z.K.: Za noževe, za sataru, za flašu, šta mi se nađe. GROZDANA: Ni ti nisi cvećka... da znaš... Z.K. Nisam ni tvrdila da jesam. GROZDANA: Treba nekad i da se prašta, ipak, radi deteta... Koja ne ume da oprosti... Z.K.: Ne razvodim ja ćerku od oca, samo sebe! GROZDANA: Drugo je to skroz! Znaš kako je sa decom raspuštenica... Z.K.: Misliš fali im što ne gledaju kako se roditelji makljaju, ili još bolje kako tata ubija majku? Deca prosto ne znaju da žive bez toga! Ne uspevaju da rastu... GROZDANA: A vara li te, barem? Z.K.: (šokirana) Zašto “barem”? GROZDANA: Ne mogu da razumem! Z.K.: I ne moraš! GROZDANA: Nemoj da se ljutiš, kazaću ti nešto. Ima u Suvoj reci jedna baba. Vidi sve. Odeš kod nje, 40 ispričaš joj, i ona ti da jedan prašak i vodu, za taki slučaj. Tebi bi vredelo da probaš... šteta je... Vidiš da... Z.K.: Jel’ ti to meni daješ “recepat” za rešavanje bračnih problema? Ti! Života ti, uštini me, možda knjavam! GROZDANA: Znala sam da ćeš da se naljutiš! Z.K.: Ne ljutim se, ali prestani! GROZDANA:(nakon pauze) Ima li on broj toga? ‘Oće da te nađe? Z.K.: Nema! Pozajmila sam od jednog prijatelja, samo na par dana... GROZDANA: A, to li je! “Prijatelj”! Onda je jasno! Z.K.: Nije to što misliš! GROZDANA: Aha! A imaš i lavorver! Znaš da je o’de zabranjeno? Z.K.: Znam. Ti se držiš zabrana k’o pijan plota! GROZDANA: Šta će ti? Što si ga donela među žene i decu? Voliš da ga imaš? Voliš ti da budeš silna! Z.K.: Ne! GROZDANA: Nego? Z.K.: Ne volim ja da ga imam nego da ga on nema! Van sebe je. Neću da se osakati... ili nešto... GROZDANA: Ma nemoj! A ako te ja sutra kažem? Z.K.: Ako me izdaš, izbaciće me. Hoće li te to usrećiti? GROZDANA: Niko se nije s pištoljom usrećio! Z.K.: Usrećio se nije, ali ima onih koji su uspeli da se odbrane...
41 GROZDANA: To svi kažu! Čak i oni Natovci! K’o naoružali se da se brane a niko i’ i ne nepada! Tako ćeš i ti s lavorverom da se braniš od čoveka koji plače! Z.K.: Ne kaže se lavorver, nego revolver! GROZDANA: Kako god da se kaže - puca! Z.K.: I ne moraš da me porediš, shvatila sam na šta ciljaš! GROZDANA: Puca! I može da ubije! I kad oćeš i kad nećeš! Pogotovo kad nećeš! Z.K.: Ja umem da se kontrolišem, ne brini! GROZDANA: Tako je jedan moj zemljak vik’o kako ume da se kontroliše, kad jedared se napio i pobijo troje! Posle ‘teo i sebe, al’ mu nestalo municije. Eno ga danas na robiji! Z.K.: U redu! Pozdraviću ga ako i ja zaglavim! (demonstrativno legne. Pokrije se po glavi. Vreme prolazi - sat kuca.)
11. Scena - Rub sveta GROZDANA: Sviće... Hvala ti, Bože, prođe i ova noć... Z.K.: Tebe samo prolaznost raduje. Vrhunac će biti kad ti čitav život prođe. A što ja nisam ni oka sklopila, boli te uvo. (čuje se zvuk automobila i svetlo farova, što je ušlo kroz prozor, pređu preko poluosvetljene sobe... pomalo sablasno) GROZDANA: Šta ovo bi? Z.K.: Koje? GROZDANA: To svetlo...
42 Z.K.: Neki farovi. Meni je bolje da ustanem i počnem da se spremam. Sad, ako zaspim, topovi me neće probuditi... (Još jedan zvuk motora i svetlo farova prođe u istom pravcu) GROZDANA: Vidi, ope’! Z.K.: Šta, bre? GROZDANA: Ti farovi... Z.K.: Ma, baš me briga! GROZDANA: Ovo nije prometan drum! Z.K.: Nije, vala. Ovo je kraj sveta. Kad bi produžila ovim sokakom, mislim da bi vrlo brzo pala preko ruba sveta, pravo na Atlasovo dupe. (Još jedan zvuk motora i svetlo farova prođe u istom pravcu) GROZDANA: Molim? Evo ga ope’! Z.K.: Koga, bre? GROZDANA: Farova... Z.K.: Putuju ljudi, idu nekim poslom u neki šverc, šta te se tiče. (stavlja periku) GROZDANA: Prošli put nisu putovali ovuda... Šta to radiš? Z.K.: Maskiram se. Neću da ga sretnem u domu zdravlja, pa da me zaskoči nespremnu. GROZDANA: E, baš ćeš da ga sretneš... Z.K.: A ako je zapamtio da je kontrola zakazana za danas? GROZDANA: Mogu odma’ da turim ruku u vatru, da nije! Da je od suvog zlata, nema tog muža koji će znati kad mu dete mora kod lekara. Z.K.: Vidi se da nemaš posla s policijom. (ponovo svetlo farova i zvuk automibila koji dolazi, iz drugog pravca) GROZDANA: Joj, vraćaju se... Z.K.: Ko? GROZDANA: Oni farovi... Z.K.: Slušaj, nerviraš me. GROZDANA: I mene nerviram. ( uplašeno) Stade. (svetlo je ušlo kroz prozor i ostalo tako. Motor se gasi) Z.K.: Možda je došla volonterka... GROZDANA: Rano je još da one dođu. Z.K.: Možda su dovezli još neku nesretnicu... GROZDANA: Nikad ne dovoze u zoru... ( još jedno svetlo je ušlo kroz prozor i ostalo tako. Motor se gasi) GROZDANA: Još jedno. Jesi videla? Z.K.: Jesam. I ovi stadoše... ( još jedno svetlo je ušlo kroz prozor i ostalo tako. Motor se gasi) GROZDANA: Joj, majko moja, evo ih još! Z.K.: Ženo! Šta to slutiš ti? GROZDANA: Slutim da je nečija potera... Z.K.: Misliš da traže neku od nas? GROZDANA: Vidiš da opkoljavaju kuću. Z.K.: ( pogleda je napeto) Tebe traže! GROZDANA: Što baš mene? Sve smo mi ovde pobegulje, i svaku mogu da stignu! Z.K.: Ali nismo sve povratnice. Samo ti! (još jedno svetlo je ušlo kroz prozor i ostalo tako. Motor se gasi) Još jedna kola, koliko ih to imaš? GROZDANA: Sad smo gotove! Z.K.: Ne tresi se. Ej! Kako se zoveš? (čuje se lupanje vrata na kolima, kao kad vozač izađe besan) GROZDANA: Ni ti meni ne reče svoje ime... (Još lupanja vrata na kolima, kao kad vozač izlazi besan) OFF Tadijin glas: (Pijano i besno) Grozdana! ( iz drugih soba dopiri zvukovi straha i panike. Plač. Ovi zvuci traju i rastu sve do kraja...) Z.K.: To je tvoje ime, jel’da? Grozdana! GROZDANA: (jadno) Jeste... Z.K.: Pu, jebem ti lebac! GROZDANA: Šta da radim? Z.K.: Ubij se, pizda ti materina, kad ne znaš da živiš! Shvataš li koliko žena i koliko dece sada crkava od straha zato što ti nemaš ni ponosa ni dostojanstva! I ne umeš da čuvaš tajnu! OFF Muški glas: Ehej! Ženturače, kurveštije! Predajte nam Grozdanu, pa vam nećemo ništa! OFF nekoliko muškaraca: Nećemo vam ništa, ha,ha,ha... Z.K.: Ima ih bar deset! Jesu mu to braća? GROZDANA: To su mu ratni drugovi... Z.K.: Uh! Jebo te Bog! Pijani ratnici izgubljenog rata! GROZDANA: Nisu oni izgubili taj rat , nego... Z.K.: Svaki rat je izgubljen! OFF MUŠKI GLAS: Grozdana! (nešto puukne) OFF Ženski šapat ( na vratima sobe, sa kucanjem): Ima li kod vas neka Grozdana? GROZDANA: (Šapatom, panično) Ne dajte me... OFF ženski šapat ( na vratima sobe, grebe): Alo! Jel’ kod vas ta Grozdana? Ima li je? Z.K.: ( nakon napete pauze, tiho) Nema... OFF Tadijin glas: Znam da si tu, Grozdana! OFF Muški glas: Ili izilazi, il’ da ulazimo! Možda ste se uželele kurca!? Ehej, ženetine... Z.K.: (za sebe) Svinje pijane!( besno, glasno, na prozoru) Nema ovde nikakve Grozdane! Nosite se! Zvaćemo policiju! (čuje se rafal. Z.K. daje Grozdani mobilni) Zovi policiju! GROZDANA: ‘Oće oni da ga uhapse? Z.K.: Koga? GROZDANA: Mog muža... Z.K.: To tebe brine? To! Šta si ti, bre? Ti nisi ljudsko biće! Marš napolje! (komešanje i plač žena i dece, po drugim sobama) GROZDANA: Nemoj me, molim ti se, evo zvaću...! (panično zove plociju) Zovem... OFF Tadijin glas: Grozdana, izlazi, nemoj da ja uđem! Z.K.: Stoj! Pucaću! Stani! (na prozoru, prema publici) OFF Muški glas: Ohoho! Vidi ribe s mudima! Dolazim, lutko, to me pali! Sa’š da vidiš šta je muško! OFF mnogo muškaraca: Ha, ha, riba s mudima! GROZDANA: Niko neće da se javi...( zove ponovo) Z.K.: ( vrišti) Stani! Pucaću! Pucaću, stani! (kroz prozor uleti petarda i eksplodira na sred sobe) OFF Muški glas: Čekaš li me, ribetino? Z.K.: Čekam te, jajaro! ( puca) GROZDANA: Alo, alo, javite se, policija... Alo... OFF Muški glas: Jaoj! Jebo ti pas majku! Z.K.: Tvoju već jeste kad je tebe pravio! GROZDANA: Ubićeš mi muža! Ubićeš mi čoveka! Kuku meni! Ne pucaj... (izvana pucanj. Z.K. pogođena u rame. pada. Ispadne joj pištolj. Beba vrišti.) Z.K.: Ubio je on mene... Ona se nekako vuče do kolica. Pokupila je i mobilni. Grozdana uzima pištolj i trči na prozor)
12 scena- Simultanka GROZDANA: Tadija! OFF Tadijin glas: Tu li si Grozdo pizdo! Jebaću ti majku! GROZDANA: Pogodio si nevinu ženu, Tadija! OFF Muški glas: Nema nevinih žena! GROZDANA: Slušaj me Tadija, molim te. OFF Tadija: Ja tebe?! Ja tebe da slušam!? OFF m. glasovi: Ha, ha... GROZDANA: Pa i ja sam ljudsko biće.. OFF Tadija: Ti si stvar! Grozdana! Ti si jebena stvar! Izlazi kad kažem! Popišaću te! GROZDANA: ( puca) I ja sam ljudsko biće! (puca i plače) Jesam ljudsko biće! I ja sam... Jesam... (puca i dalje, i kad joj nestane metaka, škljoca praznim poštoljem. Puca i muca, do kraja... šćućurene, pod prozorom Z.K. sa vrištećom beboom i mobilnim) Z.K.: Rodoljube! Pomagaj! Nesreća je prelazna Ranjena sam. Ćera mi plače! Opkoljene smo! Nema policije!Pobiće nas! Dođi. Izvana se čuje dreka i pucnjava Pošalji prvu patrolu! Helikopter. Hitno je!Veliko selo. Ulica lipa b.b. Brzo! Požuri! Kuća je u njivama! Bela! (prekine vezu, bebi) Ne boj se, mila.Ne plači... Biće sve u redu! Neda tebe mama. Dolazi tvoj tata! Dobrošto imaš malo tate... (ljulja bebu i pevuši) Ala je lep, ovaj svet onde potok onde cvet onde trava, ovde žbun tamo Dunav cveća pun... (peva do kraja
* A na kraju, rediteljka zadojena američkim dokumentarnim dramama može, dok se svetlo polako gasi...(dok Grozdana još puca iz praznog pištolja i nesuvslo muca i dok Z.K. uporno ali sve tiše pevuži, već gubećii nadu i krv...) da pusti ovakav OFF
OFF Ledeni glas spikera: Godrana G. ranila je trojicu učesnika u napadu, među njima i svog supruga. Preuzela je na sebe i krivicu za ranjavanje Z.K. koja je pogođena izvana. Osuđena je na prinudno lečenje i zatvorena na psihijatrijsku kliniku KPZ. Izlečena, i, zbog primernog vladanja, pomilovana je i puštena nakon godinu dana. Vratila se svom bračnom drugu... Punoletna Z.K. razvela se kad je dete napunilo godinu i kad je zakonodavac odobrio razvod. Nije se više udavala. Sa bivšim suprugom je u zategnutim, prijateljskim odnosima. Tadija G. ranjen u koleno, danas hoda na štakama, kojima inače bije ženu, decu i unuke... Rodoljub K. koji je svojom blagovremenom i hrabrom intervenciom sprečio tragediju u siggurnnoj ženskoj kući, odlikovan je i unapređen u čin majora MUP-a. Ne pije više, a ni manje. Alimentaciju ne plaća. Oženio je mlađu, lepšu i bolje vaspitanu ženu, primernu domaćicu. Sigurna ženska kuća koja se nalazila u selu V, zatvorena je zbog nedostatka sredstava.Od sedmoro dece, koliko se kobne noći zateklo u SŽK troje je počelo da muca, dvoje dobilo juvenilni dijabetis, petoro ima noćna mokrenja a jedno se zaustavilo u razvoju i prestalo da govori... Za posledice straha koji su deca pretrpela - nije odgovarao niko.
KRAJ
|