|
UMETNIK PESNIK ALKOHOLIK GLUMAC KRLEŽIJANAC OTAC
Rade Šerbedžija DO POSLEDNJEG DAHA Zašto li je naš narod, koji najčešće čita samo uplatnice za porez, (beletristiku jedva u po 500 primeraka, znači svaki 20- hiljaditi, a drame niko) navalio na čitanje knjige R. Šerbedžije? Treće izdanje od 10 000 primeraka već se polako rasprodaje po knjižarama. OK, istina je da Samizdat B92 ima besplatnu reklamu na sopstvenoj televiziji, ali teško da je to jedini razlog. Da li zato što se ubrzano navikavamo da sve, pa i knjiga, treba da bude kao “reality show”, kao prenosi hapšenja, skupština, bombardovanja, “live-sex”, kao Veliki brat? Ili zato što su nas latino-američke melodrame navukle na pseudo-utehu “i slavni, i bogati pate”? Ili prosto zato što publika još uvek voli svoga glumca? Ili braća vole malo trača? Mada trača ovde zapravo nema. Ispade varljiva nada da slavni glumac, pišući memoare neće odoleti ponekoj pikanteriji. Odoleo. Kad u knjizi ne bi bilo toliko poznatih imena, bila bi kraća bar za 30 strana. Autobiografska proza Do poslednjeg daha, ne čita se u jednom dahu, jer je pisana asocijativno, pa preskače i vraća se. Kroz vreme, sa 60-tih na 80-te, iz poratnih 50-tih prošlog veka, kad je rastao u Vinkovcima, u poratne 90-te, kad su mu se rađale kćeri... I kroz prostor, iz Zagreba u LA, iz Vranja preko Slunja u Sarajevo, iz Beograda preko Briona do Londona, iz Ljubljane u Australiju preko Makedonije i Dubrovnika... Sve pod Krležinim šeširom. Nije čudo što je sve tako pomešano s obzirom da je Šerbedžija u knjizi zabeležio i ispio toliko whiskija, vina, rakija... da biste u tome mogli dobrih 15 minuta oštro plivati kraul. Ako ste plivač. Po njemu, istina je da i slavni pate! Cena slave, ionako visoka, u smutnim vremenima inflatorno raste, pa odjednom sa trećeg mesta među miljenicima hrvatske katoličke mladeži, padneš u prvih deset najomraženijih. Slavan si još uvek, jedino što to postaje bolno. Svaka će se medijska šuša ogrebati o tvoju gloriu ne bi li se bar jednog mamurnog jutra pričalo “To je onaj što je opljunuo Šerbedžiju.” I onaj ludak što je ubio Džona Lenona nadao se da će mu neko zapamtiti ime, pa nije niko, osim istorije. Istorija ionako skuplja svakakav šljam. Rade se pak, mada je očigledno da se nevin brani, trudio da se nikome ne zameri. Pa su sve žene u ovoj prozi lepe, divne i zanosne. Sve osim Mire Marković koja ima dijareju u mnogo tomova. Dobro, i B. Pavićević je pametna a Jovaka Broz tužna. Dok su svi muškarci jako talentirani, posvećeni itd. Svi osim S.M. (stanovnika haškog) i Bate Živojinovića koji razbija skupštinsku sliku velikog Tita, koji je pak voleo njegove filmove. I osim D. Ćosića koji je probudio srpski šovinizam. Ko je budio ostale šovinizme, ne piše. Ili su bili budni? Knjiga je lako razumljiva jer je pisana na starohrvatskom jeziku, neobogaćenom “ciljnikom, promidžbom, doglavnikom” itd... Taj jezik neobično liči na bivšisrpski, neobogaćen “imidžom, bekstejdžom, rimejkom”... itd. Pomislio bi čitalac da je to skoro isti jezik, samo kad bi se usudio da misli. Najzanimljivije je ipak što Rade veruje da je mogao, da je morao još nešto učiniti da zaustavi ratno ludilo na ex-yu prostorima. Dakle glumac se nakako oseća krivim. Dok se svi haški optuženici, svih boja i zastava, i svi ini neoptuženi moćnici - nikako ne osećaju krivima! O, zete Alberte, zar baš mora da bude toliko relativno?! (objavljeno u Ludusu)
|
