<<

UMIREM UMESTO TEBE, FUNGUI

Ju Hua ŽIVETI, roman

Preveo sa kineskog Zoran Skrobanović

Izdavač Geopoetika,

Edicija Svet proze

Roman Živeti podseća na starinski goblen sa puno boja, nijansi,detalja i naravno sa raskošnim ramom. Ram je naracija mladog sakupljača narodnih umotvorina, priča i dogodovština, koji veselo, uglavnom peške putujući Kinom sakuplja i beleži pesme kao što je na primer Devet meseci trudnoće.

Po obodima polja pije čaj iz bačvi spremljenih za zemljoradnike, mami devojačke osmehe i – zeva, po čemu ga svet prepoznaje. Taj kineski Vuk Karadžić je neka vrsta državnog službenika, a nije samouk kao naš. Plaćen je za svoj posao koji smatra vrlo zanimljivim i lagodnim. Opisuje nam veselu, prirodno bogatu i šaroliknu Kinu, sa rečitim, duhovitim, veselim narodom koji je zadovoljan svojom sudbinom. Takav je ram, koji je možda proizvod piščevog stila i filozofije, a možda je rezultat svojevrsne lukavosti. Jer od kada narator upoznaje staroga seljaka sa imenom Fungui, što ore sa istoimenim volom, tj. koji je volu dao svoje ime, počinje glavna priča, koja više nije ni lirično-rustikalna ni vesela. Nego je naprotiv surova i strašna sa tolikim i tako oštrim uplivima sudbine i politike, kao da je piše Šolohov. Fungui priča, a naš narator samo beleži, znači nije da on kritikuje nekoga, daleko bilo. Fungui pripoveda kako je kao mlad i vertopirast veleposednički sin, prokockao i propio kuću sa imanjem. Kako je, kad ga je velika država mobilisala ostavio ženu, decu i majku u slamnatoj kolibi i otišao u rat negde daleko gde nećeš znati ni gde umireš, ako te potrefi metak. Kako su ga otud, pobedivši, pustili oslobodioci, pred kojima je posle mesecima putovao do kuće. Kako je kod kuće zatekao mrtvu majku, onemelu kćer, sina koji ga ne prepoznaje i iscrpljenu ženu. Kako je gledao streljanje komšije koji mu je na kocki oteo imanje i kako mu je ovaj, pre nego što ja je pokosilo 5 metaka, dobacio: «Fungui, umirem umesto tebe.» Misleći da ga streljaju samo zato jer je bogat, dok Fungui preživljava zato što je osiromašio. Zatim kako je u početku realsocijalizma, kad su formirane zadruge, seljacima oteta svaka kašika da bi se pretopila u gvožđe, kako su otete sve životinje i lakomisleno pojedene i kako je posle toga nastala glad. Kako mu je kćer umrla na porodu, pa kako mu je, u istoj gradskooj bolnici, umro i sin jer su mu lekari uzeli previše krvi za transfuziju ženi načelnika okruga, koja je iskrvarila na porođaju. Kako je nadživeo čak i unuka i ostavši sam na svetu strpljivo čeka da se pridruži svojim mrtvima.

Nama, kojima je uvek neko kriv, petsto godina turskog zuluma, izdaja Brankovića, razvedeni roditelji, rasipnici ili cicije svejedno, pijan otac, kukavica majka, svadljiva braća, lakome sestre, neposlušna deca, glupi profesori, štrokavi bučni komšiluk, lekari neznalice, alavi političari, nesposobne vlasti i šefovi, novi svetski poredak, razne banke, stari svetski poredak, saobraćajna gužva, dosadan posao, duga nezaposlenost, tranzicija, demokratija, socijalizam, kapitalizam, mala plata, veliki krediti, mutna Sava i luda glava... Nama je potpuno fantastično sa kakvom pomirenošću Fungui trpi svoju sudbinu bez da ikoga krivi i proklinje, bez da sanja revoluciju, kontrarevoluciju, ubistvo nekog krivca barem, ili makar samoubistvo.

Mada samoubistva ipak ima.

U romanima iz dalekih zemalja iz drugih civilizacija, uvek nam je najzanimljivija ta razlika u mentalitetu, običajima i kulturi. Kao što su nam zanimljive sličnosti, uprokos udaljenosti, koje su posledica ljudske prirode kao takve. Tako čitajući o drugima saznajemo dosta i o sebi. Na primer da smo bahati, razmaženi, lenji, netolerantni, prgavi itd.

Nije jasno da li je Funguijeva trpeljivost isključivo posledica njihove filozofije podnošenja sudbine ili je u velikoj državi čoveku odmah jasno koliko je mali. Sitan i nemoćan. Bespomoćan. Možda je trpeljiv baš zato što je svestan koliko je sitan? Ili je stalno na rubu gladi i bez energije za bunt?

Ili se nagledao streljanja pa je uplašen? Ili, za razliku od nas, prosto priznaje da je nemoćan? Odnosno nije sklon laganju sebe i okoline?

          Roman Živeti je napisan još 1993, znači ove će godine biti punoletan. Ju Hua smatraju jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca avangarde postmaoizma. Ovaj roman pisac je objavio u svojoj trideset trećoj godini. Rođen je 1960 u provinciji, školovan je u doba kulturne revolucije. Do sada je objavio četiri romana, šest zbirki pripovedaka, tri zbirke eseja. Dobitnik je više prestižnih nagrada a dela su mu prevedena na deset jezika, koji svi skupa teško da imaju toliko čitalaca kao kineski.

Roman Živeti je zajedno sa Hronikom trgovca krvlju, istog autora, proglašen najuticajnijim kineskim delom poslednje decenija XX veka, po izboru 100 književnih kritičara i urednika.

Honkonški Azijski nedeljnik proglasio ga je jednim od 100 najboljih kineskih romana celog XX veka. Da bismo znali kakav je to rejting treba nam i podatak koliko su romana Kinezi imali u XX veku. Mora da je neka brojka sa puno cifara.

          Sećam se jednog sovjetskog pesnika koji se na Bitefu, davnih godina žalio kako je pao pod led pa mu knjige poezije objavljuju jedva u bednih 150 000 primeraka. Možda se kineski pisci žale već kod milion komada?

          1994. čuveni kineski reditelj Džang Jimou je po romanu Živeti  snimio film koji je osvojio nagradu Kanskoga žirija. Roman je posle dobio i čuvenu italijansku nagradu i nagradu fondacije Džems Džojs. Dakle, ništa ja novo ne otkrivam kad kažem da je odličan.

          Odličan je i prevod Zorana Skrobanovića. Kako ja mogu znati da je prevod odličan, kad ne znam kineski? Tako što znam srpski. Knjiga deluje kao da je na srpskom pisana, znači da je sjajno prevedena. I dizajn korica je primeren i lep, neguje stil Geopoetike, a ipak je baš za ovu knjigu. Lepa je i da se čita, i da se pokloni, a i u policu fino pasuje ako ćete da je čuvate. Ja bih, ali nije moja. Pozajmili mi, umesto da mi poklone. Zle komšije...

 Od duga praznična vremena pogledah po novinama kako “konkurencija” piše krnjiževne prikaze i da li, ne daj bože, pišemo o istim knjigama. Ne pišemo, ali skoro svaka prva rečenica glasi “Ova knjiga me je…” Ako ikada, slučajno započnem tekst takvom rečenicom kunem se u deset teško skinutih kilograma da ću prestati da pišem o knjigama.

(III program RTS)