<<

SVE ŽENE SU BOLESNE

Hišam Matar

U MUŠKOJ ZEMLJI  roman

prevela Staša Mijić

Izdavač Marso

Beograd 2009.

            Hišam Matar rođen je 1970. u Njujorku kao dete Libijskog diplomate, koji je ubrzo „zglajznuo“ pa je sa porodicom završio u Kairu, kao izbeglica. Tamo je Hišam školovan. Išao u razred sa 70 učenika, jer za bolju školu nisu imali novca. Oca mu je egipatska tajna policija izručila libijskoj još tajnijoj. Odveden je u čuveni zatvor u Tripoliju gde mu se gubi svaki trag. Hišam je završio arhitekturu a danas živi u Londonu. Ovo mu je roman prvenac koji je preveden na 24 jezika i nominovan za mnoge nagrade, a dobio je Nagradu Komonvelta za debitantski roman za područje Evrope i Azije. Zašto kad su i Libija i Egipat u Africi a ni Njujork nije u Aziji? Valjda što autor živi u Londonu, ili ima neki jači razlog? Pogledajno.

            Glavni junak iz čije je (ne baš precizno izoštrene) vizure napisan ovaj roman je devetogodišnji dečak Sulejman, jedinac u majke što je za muslimanske prilike skoro sramota jer se žena vrednuje brojem dece koju je rodila. Mati mu je bolesna, a kada Sulejman to kaže jednom starijem dečaku ovaj ga obavesti da su sve žene bolesne i da time ne treba lupati glavu. Mati Sulejmanova lekove pije samo kad otac nije kod kuće, a lekovi su flaširani i dečak ne voli kad ih ona pije.

            „Kada je mama čula da joj je otac našao mladoženju popila je punu šaku čarobnih tableta. Tako su ih zvali - kazala je - jer su žene od njih bivale potpuno upropaštene. A ko bi želeo da ostane u braku sa ženom koja ne može da rodi decu? Za nekoliko meseci, najviše godinu dana, biću slobodna i nastaviću školovanje...“ priča majka sinu izgleda pod uticajem flaširanih lekova. Imala je 14 godina a mladoženju od 23 smatrala je starcem. Priča sinu da joj nisu dali ni da vidi sliku budućeg muža, a služavka je rekla da ima veliki nos i pljunula je koliko je ružan. Mlada je povraćala i trčala do toaleta svaki čas, i vraćala se u turobnu sobu sa ogromnim krevetom na čijoj je sredini stajala samo ispeglana bela maramica. Priča kako se njezin otac držao za pištolj spreman da je ubije ako nije devica i kako joj je majka plakala. Kada je najzad očekivani muž ušao u sobu onesvestila se od iscrpljenosti i straha, a kad se osvestila maramica je bila krvava a svi su se veselo smejali i pevali. Ona zatim objasni sinu da je „dužnost svakog muškarca da proveri da li mu je žena nevina“. Ha, dužnost! To valjda postavlja zamku za neku buduću snajku!?

Čarobne tablete nisu delovale i nakon 9 meseci rodila je sina. Sulejmana. Super je zbilja tim muslimanima. Njihove žene su presrećne kad prežive prvu bračnu noć a ne kao Evropljanke ili ne daj bože Amerikanke koje traže i predigru i orgazam (ili više njih) i odjavnu špicu, a još nisu ni device pa su možda imale i kakvog  boljeg dasu sa većom alatkom od đuvegijine... Da sam muško i da mi je đokica malecak, odmah bi ga sunetila, i postala gavni dasa u nekim tamo prepečenim predelima.

Jednog dana Revolucionarno veće hapsi komšiju, a uskoro dolaze i po Sulejmanovog oca. Prilikom pretresa kuće nađu mamine flaširane lekove i ona se baca ničice moleći „Sakrijte moju sramotu!“. Agent kaže da to zabranjuje i vera i zakon, ali ipak prećuti bruku. Tu se stalno muva i neki Musa, Egipćanin, tatin prijatelj koji mu valjda čuva porodicu kadgod tate nema? Nejasan lik, ali njegovom ocu sudiji u Kairo šalju malog Sulejmana da bi ga spasili od režima. Opet nije jasno zašto jer mu je tata pušten iz zatvora, knjige su spalili, čak su i tatinu sliku u dnevnoj sobi zamenili Gadafijevom... Ipak odvode Sulejmana na aerodrom i njegov prvi let u životu poveren je stjuardesi. 15 godina neće videti majku, a kada ona, posle očeve smrti najzad stiže u Kairo, on je već zaposlen sa svršenim fakultetom. Očekuje zabrađenu staricu, a stiže još mlada žena od 38 godina. Eto. Priča o tome da je i Gadafi imao političkih protivnika koje je ljuto progonio. Da, pa? Svi imaju političke protivnike. Gandija, simbol nenasilne političke borbe, je ubio neistomišljenik zato što je Mahatma potpisao mirovni sporazum. Neki tvrde da je i Kenedi ubijen zato što je prekinuo rat u Vijetnamu.

            Vizura devetogodišnjeg dečaka, to već rekoh, nije dobro izoštrena (kao što je npr Ema Donahju u romanu Soba prefektno dočarala dečiji ugao gledanja) a ni dečiji pojmovnik nije Hišam Matar sredio. Sulejman povremeno misli kao tridesetogodišnjak a ponekad kao da nema ni 5 godina.

Priča, pa čak ni likovi nisu jasni niti su im motivi vidljivi. Otac nije ništa manje mističan nego Revolucionarno veće, kako se zove njihova tajna policija. Roman je solidan ali nije ni približno tado prekrasan kao što piše na pozadini knjige da su ga hvalili u Gardijanu i Indipendentu.

            I prevod je mestimično malo čudan kao npr u rečenici “ Sve sam to u nepovoljnom položaju činjenice da sam dečak morao izvršavati s potrebnom dozom ozbiljnosti.“ Može se pogoditi šta rečenica znači ali je prevod bukvalan tako da nije stigao do duha srpskog jezika, niti se zadržao duh engleskog, na kome je izgleda orginal napisan. Dakle na engleskom, ako se ne varam, a ne na arapskom.

            Zbog svega ovoga nameće se pitanje zašto li je ovaj roman preveden i štampan, a posebno zašto li je otkupljen za biblioteke, kraj tolike izdavačke hiperprodukcije u kojoj ima sijaset boljih knjiga. Roman je možda istinit? Ok. Dobro, ali nije svaka istina zanimljiva za čitanje, niti je uverljiva. Potresan je položaj žene u Libiji? Apsolutno je potresan, ali to nije samo u Libiji nego u celom muslimanskom svetu, o čemu je mnogo bolje pisala egipatska lekarka El Sadaui u svojoj knjizi Žena na nultoj tački. 

Nameće se pretpostavka da je roman U muškoj zemlji od nekoga ozbiljno podržan. Kako moralno, tako i materijalno i da je čitava ta podrška bila u okviru pripremne kampanje Bombardujmo zlu (a bogatu) Libiju, podržana od „vlasnika ljudskih prava i ostalih svetskih bogatstava“. Da je deo reklame za budući rat.

Bilo bi interesantno saznati koliko li je ovakvih romana, pesama i ostalih umetnina izdato i prevedeno u okviru kapanje Milosrdno bobardujmo siromašnu Srbiju? Neki dan sam na jednoj komšijskoj televiziji nabasala na „transatlanski film“ u kome zli Srbin jede žive američke novinare (doduše kod svoje kuće, ne u njihovoj) pa ga oni isporuče dobrim muslimanima da ga oni živog pojedu za odmazdu što je ratni zločinac. Film koji je očigledno služio u lakoj pripremnoj kampanji „bombardujmo zle Srbe u BIH“. Eh, ne bih...

Juče je umro Vaclav Havel odličan dramski pisac i veliki podržavalac bombardovanja Srba kako u BIH, tako i u Srbiji. Bolje da je ostao pisac!

Juče su se, oko tri sata noću, povukli poslednji američki vojnici iz Iraka gde su pre devet godina došli na mesec dana. Od tada je tokom „civilizovanja“ Iraka izginulo preko 100 000 Iračana i 4500 od 35 000 ranjenih Amerikanaca (čitaj crnaca, latinosa i ostale sirotinje).

Antisadamovska kampanja pre invazije nudila je dokaze da Sadam ima atomsku bombu, koja za devet godina nije pronađena. Sadam je pogubljen baš na Kurban Bajram, najveći muslimanski praznik, slučajno, naravno.

Devetogodišnji rat koštao je Sjedinjene američke države 10 milijardi dolara mesečno, pa puta 108 meseci... Ne radi se, dakle o pljačkanju Iraka, ako je tamo ona vojska na terenu nešto drpila to je improvizacija i sitnica. Radi se o tome da su američke multinaci kompanije opljačkale sopstvenu državu za neke hiljade milijardi i radi se o tome da bi bez te ratne industrije njihova privreda davno propala. Rat na tuđem terenu je osnovni princip opstanka te privrede. Još 1905 -te dali su Japanu bespovratni kredit u naturi (znači u oružju) da napadne Rusiju bez objave rata, iz velike recesije ih je izvadio prvi pa drugi svetski rat a 1939 je cela Evropa kupovala bombardere i oružje u Njujorku, kaže Džon Štajner. Ovakvi romani su prosto deo medijske pripreme određene akcije, ma koliko da su istniti ili dobri... oni preventivno reklamiraju rat.

Mirjana Ojdanić