<<

VELIKI ŠMIRANT

Vudi Alen

NUSPOJAVE , priče

s engleskog prevela Bojana Vujin

Izdavač Solaris

Nuspojave su treća od ukupno 4 knjige Izabranih dela Vudija Alena koje su se pojavile premijerno na srpsom jeziku 2007 – 09. Sve 4 stanu u koverat dimenzija A5.

Na zadnjoj korici piše: «Vudi Alen, kultna umetnička figura s kraja XX i početka XXI veka. Gotovo renesansno svestran, svoj genij ispoljio je kao režiser, glumac, scenarista, džez muzičar, dramski pisac, esejista i novelista. Sa Artom Bačvoldom predstavlja najvećeg američkog satiričara i humoristu...»

To je, naravno, reklama kojoj se kao i svakoj drugoj reklami ne može i ne sme bezrezervno verovati. Pogotovo ako ste čitali Arta Bačvolda, što ja jesam. Četrdeset ili više godina pamtim jednu njegovu sjajnu priču o Japancu čiji se prtljag izgubio na nekom belosvetskom aerodromu. Od svih filmova Vudija Alena, a gledala sam ih previše, ne sećam se baš ničega... ili u najboljem slučaju pamtim da su bili manje-više isti. To kad neko stalno pravi iste filmove, zove se jak autorski rukopis, a moglo bi se možda nazvati i autoplagijat, kad bi neko hteo da se pozabavi istinom. Pošto ipak ima ljudi koji ga vole, i to mnogo, moramo ga poštovati, zar ne?

Vratimo se pričama. Već u prvoj Sećanje na Nidlmana autor «defloriše svoj stil» što bi rekao moj pokojni profesor režije Miro Belović. Nidlman je naime više voleo da ga spale nego da ga sahrane ali je sve voleo više nego da provede vikend sa gospođom Nidlman. Ovome se sigurno slatko nasmeju muškarci oženjeni vešticama, ali se veštice (poput mene) baš ne iskidaju od smeha. Pogotovo što je taj Nidlman, poludeli univerzitetski profesor ne zna se čega, prvo nacista, jer mu braon boja ističe boju očiju, zatim ludak, pa komunista, koji beži iz Hitlerove Nemačke sa Albertom Ajnštajnom i previše prtljaga. U Americi se svađa sa Dvajtom Azenhauerom oko toga da li školsko zvonce označava kraj jednoga ili početak drugoga časa i propagira slobodnu ljubav dvema  maloletnicama...  Sve to dok piše naučne studije npr pod zgodnim naslovom: Nepostojanje – šta činiti ako vas iznenada strefi. Supruzi od koje bi zbrisao čak i u nepostojanje ipak oprašta što mu je za 70-ti rođendan umesto željenog novog mercedesa kupila novu pižamu, u kojoj kasnije ide na premijere dva kratka Arabelova komada... Možda je to ipak Arabal a ne Arabel?

Mestimično jeste smešno, ali je prilično pretrpano, prečesto nebulozno, nekako kao kiseli krastavčići sa šlagom i šljagom. Ova bi prva priča zadovoljila sve moje potrebe za Vudijem Alenom kao piscem, ikada, ali sam pročitala i ostale samo da proverim da se nisam negde prešla, prenaglila, da nisam nešto previdela ili ne razumela. Tu su se kao sporedne ličnosti pominjali Abraham Linkoln, Salvador Dali, Sokrat, Simon Vizental i drugi. Iz čega bi se moglo zaključiti da negde tinja manija veličine... Moglo bi se, ne kažem da treba baš tako da se zaključi.

Jedna od boljih je priča Najpovršniji čovek, koja govori o producentu i kartarošu Mendelu čiji je poker-partner zaglavio na onkologiji, tj na putu u nepostojanje. Mendel oseća obavezu da ga poseti u bolnici, što uporno izbegava, malo zbog straha, malo zbog gađenja, sve dok ne bude prinudjen od sopstvene sujete a ne od milosrdja ili saučešća u bolu umirućeg. U bolnici, pak, nailazi na lepu i privlačnu medicinsku sestru zbog koje nastavlja sa učestalim posetama i donošenjem biranih poklona za bolesnika. Sve u nameri da fascinira devojku. Umirući poznanik je dirnut i skroz oduševljen njegovom filantropijom i empatijom, pa, ako se tako može reći – umire sretan. Mendel najzad osvaja devojku ali na kratko. Priča se završava raspravom šta je poenta priče. Da li je Mendel zbog ljubavi postao bolji? Da li je prijatelj umro spokojniji? Itd. Da bi konačan zaključak bio da poenta nije bitna nego treba naručiti piće!

U najmanju ruku mora se priznati da je Vudi Alen ima mašte i da je apsolutno dosledan. Ne znam kako u džezu, ali kao u režiji i glumi, tako i u književnosti on je odličan - šmirant. Publika, istina. rado gleda šmirante, ali publika gleda i Farmu. I neki Dvor. Publika, moj do nedavno omiljeni argument za dokazimavanje kvaliteta umetničkog dela, od ove pojave rialitija gubi svaku snagu argumenta i ne dokazuje više ama baš ništa. Osim možda da je debeli homo-televizikus odmakao u degeneraciji i stupidaciji od homo-filmikusa... Možda zato što su se u bioskopu mogle grickati kokice i semenke, a kod kuće pred malim ekranom (koji je sve veći!) možete proždrati pečenog vola, a da ne primetite ni šta ste pojeli, ni šta ste gledali.

Pitala sam se čemu zapravo služe te rialiti emisije i znate šta sam sebi odgovorila? One služe tome da pored njih i u njima i najgluplje reklame izgledaju kao prava - umetnička dela.

Sa te tačke gledišta svako je čitanje bolje, osim čitanja novina naravno...