|
KONTROLA ZLA ili SEX SA ĐAVOLOM
Rita Foltmer Šta su tačno VEŠTICE najvažniji odgovori s nemačkog preveo Milutin Stanisavac izdavač Laguna 2010
Čim mi neko najavi «najvažnije odgovore» postanem podozriva. Uvrežilo mi se to od onoga «najvažnije vesti» gde mi javljaju sa mog ekrana, za moju pretplatu, šta je ko rekao o koječemu. Premda to, po definiciji, nije vest. Vest je kad se nešto dogodi, a ne kad neko nešto rekne. I to bi mogla biti vest, ali pod uslovom da je taj ćutao bar 20 godina, pa onda kazao šta je za to vreme smislio. Pošto kod nas kao najvažnije vesti guraju sve što su kazali političari i pošto nemamo i nikada nismo imali ni najmanjeg političara koji je ćutao duže od 5 minuta (a i to samo dok jede ribu u skupštinskom restoranu), onda ništa od onoga što oni kažu nije i ne može biti vest. Bila bi velika vest da neko počne da štrajkuje ćutanjem, ali nismo mi te sreće. Zato sam se i prilikom čitanja VEŠTICA pitala: zašto su najvažniji odgovori baš ovi a ne neki drugi? Naravno, autorka svoje odgovore smatra najvažnijima, a na nama je da u to poverujemo ili pak jok. U startu je nejasno da li su ove «Veštice» neka naučna studija, otprilikativno prepisivanje i tumačenje drugih naučnih i kvazinaučnih radova i web stranica (koje su razne nabrojane na kraju knjige), neka popularna... ne znam šta, preobiman esej ... ili prosto konforan antifeministički pamflet. Upoznaje nas, autorka, sa pretpostavkom američkih feministkinja da je od 7 do 17 veka u Evropi (i njenim kolonijama) potamanjeno oko 10 000 000 (deset miliona) veštica i da je to bio najveći GINOCID u istoriji čovečanstva (ginocid je istrebljenje jednog pola. Istrebljenje ženskog pola feministkinje zovu FEMICID. Nema podataka da je iko ikada istrebljivao neki drugi pol, osim ženskog). Zatim se, autorka, okomljuje na navedenu pretpostavku kao sasvim netačnu jer je u celoj Francuskoj pobijeno neznatnih 3000 (za par decenija), u Švajcarskoj koja se sastojala od mnogo mini državica, takođe par hiljada, u par godina, negde oko Ženevskog jezera... U nemačkim grofovijama nešto više ali daleko od tih sedam nula... I Poljaci i Britanci, Česi i Skandivanvci su tu nešto kao kresali lomačice, čak i Rusi sporadično... ali deset miliona veštica, ta i'te, molim vas! Ko bi to pospaljivao?! Ako se radi o 10 vekova i bezboroj država (koje su nastajale i nestajale u tim vekovima) nije čudo što se ne zna broj. Nas su bombardovali tek 11 nedelja pa nemamo tačan broj pobijenih. Ali uprkos tome što priznaje da ne zna broj eutanaziranih veštica autorka zna da su 30% pobijenih bili muškarci. Sic! Ne nudi nam doduše matematičku formulu kojom se dobija poznati procenat od nepoznatog broja... Ali zato u većem delu knjige ponavlja frazu «progonjene veštice MUŠKARCI i žene»... Čak i ako ih je bilo celih 30% zašto uporno momke stavlja na prvo mesto? Ili npr. – nadugačko objašnjava koliko je žena i sa kojim motivima (zavist, bes, ljubomora, strah, večita glupost itd.) bilo među svedocima na suđenjima za veštičarenje, ali zaboravlja podvući da ih nije bilo ni među sudijama, ni među tužiteljima, ni među mučiteljima, ni među dželatima! Očigledno je da su među optuženima bile pretežno žene (neka je i tih neznatnih 70% na osnovu nepoznate matematičke formule) a da je među inkvizitorima, sudijama, tužiteljima, mučiteljima i dželatima bilo samo 100% muškaraca kojima su povremeno pomagale i neke jadnice, te prestravljene nesrećnice, kao svedoci. Jasno je takođe da je razvlačenje na 1000 godina i na tolike teritorije zamagljivanje čak i nekih možda poznatih činjenica. Za hiljadu godina to je hiljadu veštica godišnje, toliko ja sama mogu da spalim, pod uslovom da živim hiljadu godina i da ne moram lično cepati drva za svaku lomaču, ipak bi to bilo skoro tri veštice na dan, jel'te, nego kad bi mogao neki plin, „civilizovano“, kao u fašizmu... Bljak! Dakle, smuti pa prospi. Čitateljki u lice. Druga istorijska «predrasuda» koju autorka obara je ona da su se progoni dešavali u mračnom srednjem veku. Frau (ili ftojnlajn?) Rita, naime, tvrdi da je sva ta frka bila negde početkom ranog Novog veka. Pa šta? Kao da postoji granični prelaz između kasnog srednjeg i ranog novog veka!? Koji je možda dugačak 1000 godina!? Taj granični prelaz. I ako jeste bio rani novi a ne mračni srednji vek, šta dobijamo tim saznanjem? Da je novi vek možda još mračniji od srednjeg? Ima li iko da to još nije shvatio? Možda onaj ko ne kapira da atomska bomba pravi više vatre, dima i buke nego lomača sa 1000 veštica... Bog da im dušu prosti. Ne samo bomba, nego i atomska centrala kao mirndopski projekat! Danas, kad bi se 1000 veštica dobrovoljno javile za samospaljivanje pod uslovom da se ukine atomsko naoružanje, mrka kapa da bi ono bilo ukinuto. Veštice bi možda bile spaljene, a možda bi bile samo vrlo humano zatvorene u ludnice, ali bi atomske bombe i centrale, kao i ha i haha bombe ostale u proizvodnji. Još jedna navodna predrasuda s kojom se naširoko obračunava autorka, je ona da su progone veštica sprovodili verski sudovi. Rita Foltmer iznosi istorijske podatke da su to vrlo često bili obični, svetovni sudovi... doduše u crkvenim državama. Nije šija nego... Kao skok u sopstvenu tvrdnju kaže takođe da su u ozbiljnim državnim aparatima mnogo ređi bili progoni veštica. Interesantno i kontradiktorno. Ali zato uopšte ne dovodi u pitanje tvrdnju tj. predrasudu da su veštice otpadnici od hrišćanstva. Zašto, kako - otpadnici? Možda uopšte nikada nisu ni bile hrišćanke, pa samim tim nisu ni mogle otpasti od hrišćanstva?! Kao Jevrejke ili Ciganke kojih je, znano je, bio prilično veliki procenat među optuženim i spaljenim vešticama. A znamo takođe da su baš svi tužitelji, inkvizitori, sudije, dželati itd. listom bili hrišćani, najčešće čak vrlo visoki verski funkcioneri hrišćanskih crkava (inkvizitori) katoličke kao i protestantske a nešto ređe i pravoslavne crkve (a tu je, izgleda, koren poznatog jevrejskog verovanja da su pravoslavci manje neprijateljski nastrojeni prema judaizmu nego ostali hrišćani). Ako je, dakle, projekat progona veštica bio hiljadu godina jedan od najvažnijih projekata mnogih hrišćanskih crkava i država, onda je lako zaključiti da je u pitanju zapravo dugotrajan VERSKI RAT. Rat za istrebljenje inoveraca, kojih je u Evropi, bez obzira na vladavinu hrišćanstva, a s obzirom na dosta razređenu naseljenost moralo biti mnogobrojnih vrsta i raznih starih vera. Panteističkih, poput starih Slovena ili drugačijih paganskih, ali svakako nimalo hrišćanskih. Hrišćanstvo je, ne zaboravimo, uvezeno iz Male Azije, nije evropski proizvod... Uvezlo ga je i usvojilo Rimsko carstvo, kao pogodan model imperijalne apsolutističke carske vladavine stoičke provinijencije. Stoičke, odnosno asketske naravno za narod, a hedonostičke za vladajući sloj, odnosno bogataše i patricije. Posle se širilo po Evropi po principu mode ili sile, kako gde. To što su evropske državice uglavnom bile hrišćanske, ne znači da su i po šumama i gorama živeli sve sami blagoverni hrišćani. Naprotiv. Tamo su se, mnogo je verovatnije, muvali neki «evropski indijanci» nomadi, ili polunomdi koje su hrišćani pokrštavali istim onakvim «humanim» metodama kao što su to, nešto kasnije, radili svuda po svetu. Ako pogledamo, naprimer rimske misionarske ili franačke zapise o porajnskim i danskim Slovenima, tamo piše da su stari Sloveni bili neki smrdljivi divljaci koji su prekidali disanje kad ulaze u svoju sopstvenu bogomolju. Svoje su drvene boginje i bogove kukavički pobacali u Rajnu... jer su naravno bili slaboverni i skloni izdaji. Sic! Obratimo pažnju na one «boginje». Stari su Sloveni imali podjednako i jednako važnih boginja (Živa- boginja Života, Mater Slava pramajka, Marmora ili Mara – boginja svega onostranog) kao i bogova (Perun –bog Stvaranja i Razaranja, Pogoda – bog Vremena, Veles – bog Opstanka itd.) Možda su zato «milosrdno» potamanjeni, pa ih odavno u centralnoj Evropi nema, osim nešto malo Lužičkih Srba? Koji su, naravno, pokršteni. Ako su tako skrljali Slovene, što ne bi Kelte ili Sarmate? Kelti su, priča se, bili riđi, što je gotov dokaz da su bili đavolje seme. Taj progon riđokosih, mada njih danas ne smatramo posebnom rasom, nego podvrstom belaca, mogao bi se možda smatrati nekom vrstom rasizma. Odnosno, rasističkom komponentom progona veštica. Neki naučnici smatraju da je oko hiljadite godine u Evropi živelo manje od 100 miliona ljudi, od čega je najmanji procenat živeo u malim hrišćanskim gradovima, dok su drugi živeli «u prirodi». S obzirom da se moglo raditi o plemenskim, ne–državotvornim zajednicama koje su bitisale shodno izdašnoj kontinentalno-mediteranskoj prirodi i klimi, izvan gradova, kao neki Anti, Sloveni, Skiti, Briti, Sarmati, Iliri, Kelti, Tračani, Veneti itd. lako i vrlo logično možemo pretpostaviti, da se radilo o pretežno neratobornim, vrlo mirnim, sakupljačkim jednostavnim plemenima možda matrijarhalne društvene strukture. Zašto je termin «jednostavna zajednica» zamenjen pežorativnim terminom «primitivna zajednica» takođe je vrlo zanimljivo a vezano za temu istrebljenja jednostavnih i prirodi prilagođenih ljudskih zajednica, na čelu sa Majkom kao rodonačelnicom i vođom. Koje je aktuelna evroatlanska civilizacija, na čelu sa vajnim hrišćanstvom, uredno istrebila, prvo u Evropi a kasnije i po Amerikama, delovima Azije, Afrike i Australije. Ako pretpostavimo da su u skladu sa stepenom svog razvoja to mogle biti matrijarhalne zajednice, postaje jasno zašto su u žižu interesovanja inkvizicije ušle žene i mnogo manji broj muškaraca. (30%, dakle 3,3 puta manje nego žena ako je neznana formula tačna!?) Ovo bi, logično gledano, mogli biti verski i politički motivi progona tzv veštica. S obzirom da su zločinci bili i ostali na vlasti, zločin je zataškan, što je uobičajen metod vladajućih. Valjda je jasno da među pobednicima nikad nema zločinaca? Inkvizicija je prosto pobedila u pogromu veštica, što je osnovni razlog da to nije smatrano zločinom. Da su veštice stvarno bile veštice, kako bi ih iko pobedio? Sa stanovišta logike, sama činjenica da su pobeđene, dokazuje da nisu bile veštice. Kasnije, mnogo kasnije, kada su feministkinje prgavo potegle to pitanje, zločinci su već odavno bili vrlo svečano sahranjeni pod katedralama. Tako da se feministički vapaj za preispitivanjem istorije može shvatiti samo kao upozorenje. Pripazimo da se ne ponovi... a ponovilo se već nekoliko puta od tada. I u fašizmu ... i u staljinizmu... i u makartizmu i u raznim lovovima na veštice raznog pola, na raznim meridijanima. Jako je zanimljivo da je među progonjenim i spaljenim vešticama najviše bilo pripadnica siromašnih i marginalnih slojeva društva. Ruralne populacije. Bogatašice samo izuzetno i samo ako su imale jake neprijatelje da sprovedu postupak protiv njih. Ili ako su bile bogate Jevrejke. Pošto bogatih Ciganki nije bilo, kao što ih ni danas nema. Teror nad sirotinjom uvek se vrši sa istim ciljem. Da se sirotinja zastraši i da se spreči neka eventualna pobuna. To su od istorije kao učitaljice života naučili svi vladaoci. Osim verskih, političkih i ekonomskih uzroka progona veštica, lako su uočljivi i seksualni razlozi. Inkvizitori su imali dve ciljne grupe, kako bi se to danas nazvalo. Često su to bile menopauzične starije žene, neprivlačne za seks ali sa previše životnog znanja i iskustva, zbog čega su bile potencijalno opasne kako za muški rod, tako i za licemernu hrišćansku državicu, kao i za monoteističku mušku crkvu. Ako su još bile i pripadnice matrijarhalne zajednice, mogle su u njoj još imati i neki šamanski autoritet, koji sigurno ne odgovara inkvizitorskoj vlasti. Ako su živele u prirodi i u skladu sa njom, kao i svi pripadnici sakupljačko-lovačke privrede, možemo pretpostaviti da su poznavale i neke hrišćanima neznane prirodne sile, što je moglo biti njihov «magijski delikt». Dovoljno za lomaču. Bilo je vrlo praktično oslobađati se takvih bradavičavih i ružnih osoba javno, pompezno i patetično, uz dalje i dublje širenje straha i apsolutne poslušnosti. Posebno u predtelevizična vremena, kada nije bilo druge reaity zabave. Spališ vešticu i narod se provede i utronja od straha. Jednim udaracm dve zunzare! Druga ciljna grupa bejahu mlade lepotice, često device, koje su pak bile neobično privlačne za svaki seks, pogotovo za sadistički koji je očigledan u samom duhu i estetci inkvizicije. Sadizam se, kao i sve seksualne devijacije (osim incesta, koji je socijalna devijacija, a ne izvorno seksualna), bazira na strahu od života, dakle nekrofilan je. Kauzalna veza između etike i estetike neumitno povezuje mušku inkviziciju, seksualnu apstinenciju (celibat), staračku impotenciju, žensku (i dečačku) fizičku lepotu, nevinost... i sadizam! To su prosto delovi iste bolesne priče. Naše feministkinje kažu da je jednim od glavnih «dokaza» pakta sa đavolom smatrano postojanje takozvane «đavolje usne» što je neki kožni nabor blizu klitorisa koji ima svaka žena! Gle kuda su oni zavirivali u svojoj hrišćanskoj bezgrešnosti i celibatu! Dok su istovremeno bili gadljivi da prebroje konjske zube, nego su o njihovom broju „filozofski“ raspravljali i tražili intelektulni put do egzaktne brojke. Nada Radović, poznata jugoslovenska feminiskinja, koja bi onomad sigurno bila kremirana na bukovini, mi je takođe pričala da su na našim prostorima (doduše retko) veštice okretane na ražnju, što je navodno gore od lomače. Ne znam šta je gore i ne bih proveravala ni lomaču ni taj lomača-ringišpil, ali teško mogu da poverujem da su u Turskoj, tj. muslimasnoj imperiji pokoreni hrišćani bilo koga smeli da okreću na ražnju. Osim možda svinje, a možda ni to. Dakle i feministkinje ponekad preteruju. Ili su možda mogli i smeli kada su se oslobodili od turskog i stavili svoj srpski jaram?! Možda jeste bolji svoj jaram od turskog, ali se ja ne razumem toliko ni u volove, ni u oranje. Znam, ipak, da su volovi koji nose jaram uštrojeni, dakle impotentni... Dobro, to nije tema ni ove knjige ni ovog osvrta. Nego veštice. Koristim priliku da se zahvalim onome kome treba (Karmi, Usudu, Bogu, Darmi, Sudbini, Slučaju, Proviđenju ili ne znam čemu tačno) što nisam rođena kao žensko u tom mračnom srednjem ili još mračnijem novom veku jer bi mene sigurno kremirali kao đavolovu devojku. Mada, sa druge strane, ako je taj đavo nalik na... Ma šta vam je! Ne prodajem dušu! Prodato, odavno. Mirjana Ojdanić
|
