|
Mirjana Ojdanić
ŽIVOT JE SVE ŠTO TE SNAĐE
srpska salonska komedija za decu i pretke
Posvećeno mojoj sestri Dobrili U Beogradu jula 1996.
Lica:
DOBRILA - majka troje dece, žena Veselinova, domaćica bez premca CRNI VESELIN - otac iste te dece LAZAR CRNI -Veselinov otac, farmer i stihoklepac
DAŠA DŽEZERKA - devojka koja obožava trubu a mrzi peglu
JULA KARAKONDŽULA- avlijska nesreća i žena Dačina DAČA KRPA - Julin suprug, mekušac, dobričina i flegmatik, šahista, filozof i stručnjak za pečenje paprika. ČUDOMIR zvani SONI - njihov sinčić od 3-4 banke a Dašin dečko večiti student i stidljivko BABA DRENKA - baba Sonijeva, mama Dačina i nežna svekrva Julina
CAJAC intelektualac.
VANJA - Julino unuče iz prvog braka.
Scena 1. - KAD SVI ODU OSTANE IH MNOGO
Jedna od onih beogradskih avlija u kojima se zajednički živi kao u dnevnoj sobi. Vrata i prozori od raznih stanova i sobičaka su nejednaki. Neki prozori prizemlja su toliko nisko da može da se ukorači izvana. Vidi se da je svako adaptirao, dodavao i oduzimao onako kako mu je padalo na nepostojeću pamet. Svi urabanistički zakoni izbegnuti su i zaobiđeni na svim nivoima. Tako je i krečeno, malo belom, malo plavom, žutom ili roze. Ima i grafita. Neko je adaprtirao tavan, neko podrum, a neko je dozidao čitav sprat na zgradi koja je inače prizemljuša. U svaki stan ili sobičak vode drugačije 2-3 stepenice, samo što se neke penju a druge spuštaju, neke su betonske, neke popločane kupatilskim pločicama, a neke i drvene. Na sprat ili tavan takođe se penju ovako ili onako, neko unutrašnjim, neko spoljašnjim a neko brodskim stepeništem. Sa Dašine tavanske terase, u dubini, spušta se šipka ( kao vatrogasna) za hitnu evakuaciju. U dvorištu ima i ljuljaška, pumpa za vodu, cveće po saksijama, a u jednom starom loncu životari usamljen suncokret. Leto je. Vrućinčina.. U jednom delu dvorišta Dača Krpa igra šah sam sa sobom i peče paprike. U drugom delu, preko jednog parčeta tarabe, Dobrila i Daša usrdno mašu nekome ko putuje. Čuje se kašljucav motor odlazećih kola
DOBRILA: Odoše svi... DAŠA: Pa, vratiće se za dve nedelje, šta si složila facu!? DOBRILA: Jedva čekam da budem malo sama, a kad odu ne znam šta ću sa sobom! Da sam bar išla da ih ispratim. DAŠA: Nije bilo mesta od ranaca i torbi. Ispratiće ih Veselin. Ti se odmori malo. DOBRILA: Ne umem ja da se odmaram... DAŠA: Opusti se, navikla si na rmbačenje ko magare na samar... DOBRILA: Ti si magare, znaš. Ne mogu da se opustim.
Dolaze do stola na kome je servirana kafa, (i Dobrilin pegleraj), a ispod koga je lavor sa vodom. Bratski stavljaju noge u isti lavor i Daša pije kafu, a Dobrila pegla.
DAŠA: Uteši se, umuti neku tortu. DOBRILA: Ne mogu, otputovali mi izgovori. DAŠA: Ja ću da ti budem izgovor. DOBRILA: Kakav si mi ti izgovor za tortu?! Nisi ni dete, ni gost, a nije ti ni rođendan... DAŠA: Šta ti fali, bar možeš na miru da peglaš do mile volje i peškire i gaće i kuhinjske krpe i krpe za prašinu. DOBRILA: Zezaš me, jel’? Al’ sad ni veša neću imati puno dok mi se deca ne vrate. DAŠA: Ustupiću ti ja moj ako nemaš dovoljno, imam pun ormar. Sve peglom nikad netaknuto. Ima da uživaš. DOBRILA: A ovamo “peglanje nije zdravo za kičmu”. DAŠA: Pa, nije za mene, ja imam pametnija posla, al’ za tebe je super. Ti si pegloman! DOBRILA: Marš! SONI: (dere se iz sobe) Mama, žedan sam. JULA: (iz kujne) Oćeš malo mleka? SONI: (iz sobe) Znaš ti šta ja hoću! JULA: (iz kujne) Ali, mleko je zdravije, sine. DAŠA: Dobro, dobro, onda možeš na miru da oribaš pločice u kupatilu a da te niko ne ometa u kreaciji. DOBRILA: Šta si se navrzla! Pusti me da tugujem. DAŠA: Sigurna sam da ih je neko isflekao kad je prao zube. Sirote pločice! DOBRILA: Ne peru oni ni zube dok ja ne podviknem... DAŠA: A jesi li podvriskivala danas? DOBRILA: Jesam jutros... DAŠA: Znači: prali su zube, ergo isflekali su pločice, trči, ribaj, skoriće se. DOBRILA: Oribala sam već... SONI: (iz sobe) Mamice, daj mi kolu, strašno sam žedan! Ne mogu da silazim u pola lekcije. JULA: (sa vrata) Dačo, nesrećo odnesi detetu koka kolu oćeš da ti dehidrira od žeđi na ovoj vrućinštini. KRPA:( sa sebe) Toliki dehidriraju od žeđi za koka kolom... Naročito deca od 35 godina. (nevoljno napušta šah i paprike, i odlazi u kujnu po koka kolu za sina.) DAŠA: Nesrećne prozore nisi prala od četvrtka... DOBRILA: Ma sjaši! Prala sam juče. DAŠA: Zato što je juče bio četvrtak, a kako misliš da uđeš u vikend sa neopranim prozorima? Greh je. DOBRILA: Prestani da me ismevaš ne možemo svi da budemo šlamposi ko ti. Kad budeš imala troje dece kao ja videćeš kako je to... JULA: (iz kujne) Šta se vučeš ko crknuta mačka. Življe to! KRPA: (izlazi iz kujne i penje se na tavan sa koka- kolom) Evo idem, trčim, jurim, ko tornado...(al polako)
Jula izlazi iz kujne sa ogromnom vanglom paprika za pečenje.
DAŠA: Mogla bi da pomogneš komšiji. Kako siromah sam da ispeče onoliku kamaru paprika na onom roštiljčetu... DOBRILA: Pssst. Nemoj, molim te... JULA: (u vazduh) Ne treba nama koječija pomoć. Neki u ovoj avliji nisu nikad čitali priču o cvrčku i mravu! DAŠA: (isto u vazduh) A neki u ovoj avliji nisu nikad čitali nikakvu priču! DOBRILA: Smiri se, ako Boga znaš! Pusti ženu. DAŠA: ( nastavlja) Nisu nikad slušali muziku što oplemenjuje dušu, nego samo jedu ljute paprike, pa se čude odakle su ljuti!... DOBRILA: Šta ti je, bre, stani malo! JULA: (u oblake, odlazeći u kujnu) Svašta hoda po kugli zemaljskoj i kvasi noge u lavoru. Kako ti to trpiš, strašni Bože, nije ni tebi lako! Uostalom, ti trpi, kad si glup, al što ja moram? DAŠA: (skandira šapatom) Jula karakondžula! Jula karakondžula!
Dača Krpa silazi s tavana i videvši gomilu paprika, prosto se nekako smanji od očaja.
KRPA: Julka, dušo, jel ti misliš da ja sve ovo ispečem? JULA: (sa kuhinjskih vrata) Sve do poslednje! KRPA: Danas? JULA: Nije nego juče! KRPA: Šta će nam tolike paprike, ako Boga znaš... JULA: A šta ćeš da ždereš cele zime sa svojom alavom materom?! KRPA: (više za sebe) Mogli bismo malko i leba, ne moramo samo paprike...
Jula se sjuri do njega, prgavo i opasno.
JULA: Šta si rek’o? Ponovi! Ponovi da čujem bolje! KRPA: Ništa, kažem muti se vreme, možda će kiša, pa kako ću da stignem... DAŠA: (Dobrili) Uješće ga, života mi, poješće ga sa koskama i kaišem. DOBRILA: Ne mešaj se, molim te, nemoj da mu staješ na muku. JULA: (na Dašin račun) S kim ja živim pod istim nebom! Zaludljeb! Dobacivačica opaski! Ne može da se uda od tračeraja! DAŠA: (Dobrili, fol) Pa kako da se udam kad njen sin ne može 10 godina da položi matematiku II. Kao da je to uslov za brak. DOBRILA: Nemoj da se lepiš, znaš kakva je... JULA: Moj sin bi za dve godine položio matematiku 10 da mu se neke ne muvaju pod prozorima po vas beli dan. DAŠA: (Dobrili) Lako bi sa muvanjem pod prozorima, al što mu se muvam oko srca to nju muči. DOBRILA: (Daši) Ućuti, molim te... JULA: Neke, koje niko neće, pa našle moje naivno dete! DAČA: Julka, ako boga znaš... JULA; Prokleta usedelica! Prokleta i ukleta! KRPA: Nemoj Julka, molim te, tako s komšilukom, znaš kako kaže narod... Kletve se vraćaju onome ko kune. JULA: Samo na narod misliš ko da si pop! A šta ja trpim baš te briga! Od tolikih momaka baš sam za krpu morala da se venčam Ćuti tu i peci te paprike, ne pomako se s mesta, nikad više dabogda! KRPA: Jaoj, Julo, nemoj opet... strefiće tebe JULA: Ma strefiće me, đavola! Joj, joj, uf... ( ukopala se u mestu, ne može da se makne) DOBRLA: (Daši) Šta joj je sad? DAŠA: Ništa. Vratila joj se kletva, poganiji. Tako joj i treba. KRPA: Julo, Julo, šta bi s tobom opet? JULA: Ne mogu da se pomaknem, idiote kretenski. Pomagaj, šta čekaš?! KRPA: Odma’, odma’, a eto vidiš da ti se vratila. Šta ti je to trebalo, jesam ti rek’o?! JULA: Pomagaj, nesrećo, šta si se ukipio?! Oćeš da pogani neprijatelj seiri nad mojom mukom?! Dabogda te... KRPA: Ćuti, Julka, jadna ženo, upropastićeš se jedared tim svojim kletvama! JULA: Ja da se upropastim? Ja sam već upropaštena i nema mi spasa. Ti si mene već upropastio, mladost si mi moju i lepotu uzo! DAŠA: A onakvu je divnu barabu zbog njega ostavila, sve sa detetom u kolevci! JULA: Šta kaže, šta kaže? Vidi lajavice kako je hrabra kad ja ne mogu da mrdnem, a ti trpiš da ti vređa ženu, šonjatore nijedan, da bili šonjatore! DAČA: Ništa ne kaže, nemoj da se svađaš, eno kipi ti mleko... JULA: Meni kipi, a tebi ne kipi! Beži tamo! DAČA: Ajde ti, ti kuvaš mleko, ja pečem paprike. (hoće da je nosi) JULA: Ćuti! Ne progovaraj! Ćuti, jezik pregrizo, dabogda! Jao! Aaaaa... KRPA: Šta bi? Pregrizla si jezik? JULA: Mmmm. Bubabepibo! KRPA: Ulazi li išta u tu tvoju tvrdu glavu? Okani se toga već jedared. JULA: Fta frojif ko ufvam! Umimi nefto! Pomamaj! KRPA: Dobro, dobro, pomažem. Evo odmah. Proći će to! Evo odmah...
Krpa uprti Julu onako ukipljenu, na rame, pa je nosi u kuću. Prolazeći pored Daše i Dobrile pokušava da se ponaša prirodno.
KRPA: Pa, kako ste sad komšinice? DAŠA: Ne tako dobro kao vi, komšija. KRPA: (dobroćudno) Živećete sto godina s tim smislom za humor. DAŠA: Možda neću baš sto, al’ poživeću dovoljno dugo da dočekam da vaš sinčić odraste i da se udam za njega! JULA: Oeaef vavju maej, kaakonguo! Amo peko meme mve! KRPA: Smiri se ženo! Izvinite, komšinice, imam mali problem...
Krpa odlazi i odnosi Julu u kuću.
DOBRILA: Siromah čovek... DAŠA: Njegov izbor... DOBRILA: Dušu mu uzima... DAŠA: Dušu uzima, al zato odlučuje umesto njega. I to je neki pos’o. On ne mora ništa da misli, ni da se dvoumi.Samo peče paprike i baš ga briga. Sam je tako hteo... SONI: (iz sobe) Mama! leda! Ugrejala mi se kola! DOBRILA: Onda ni ti ne moraš da brineš pošto ona donosi odluke i umesto tebe! DAŠA: Kako umesto mene? DOBRILA: Neće te Soni oženiti dok je ona živa, glavu dajem! DAŠA: Glavu ne uzimam, al ako ćeš da se kladiš u nešto bolje, može! Da ja hoću da se udam za maminu mazu, ženio bi on mene sutra u 11 sati i 15 minuta! KRPA: (ide ka tavanu, noseći led) Ide led, sine... DOBRILA: I, u šta ćeš da se kladimo? DAŠA: U šta god hoćeš! DOBRILA: Evo ovako! Ako te oženi pre nego što ona odapne ja ću evo ovde pred čitavim komšilukom da pojedem evo ovaj astal! DAŠA: A šta meni treba da ti pojedeš tvoj astal? DOBRILA: Astal je hrastov, samo da znaš. A ako napravite dete pre nego što oboje zaglavite u staračkom domu, poješću i stolice! DAŠA: Ama šta si navalila da jedeš baštenski nameštaj!
Baba Drenka izlazi iz svog stana, kupi svoj veš, pevušeći.
BABA: Na te mislim kada zora sviće, na te mislim kad se rađa dan... Na te mislim... Kakav divan dan, drage moje, šta kažete? DOBRILA: Samo što je malo vruće, ima 35 stepeni u hladu... BABA: A jeste videle kako pere moja Milica? Kao u snu, pogledajte! To sunce sa zadovoljstvom suši! DAŠA: Izvinite, a ko vam je ta Milica? BABA: Moja nova mašinica za veš... niste znali? DOBRILA: Izvinite, nismo čuli da ima Milica. Znam da ima Kandika, Obodinka... a za Milicu ne znam, a čija je ona? BABA: Pa moja, zar vam nisam rekla? DAŠA: Dobrila misli, ko je proizveo. BABA: Obod Cetinje. DOBRILA: I zove se Milica...? BABA: Ja je zovem Milica, zato što je volim. Stvari trebaju ljubavi kao i ljudi, ako želite da vam budu dobre... DAŠA: I ja tako mislim... BABA: I stvari imaju dušu! JULA: (iz kuće) Ni ljudi nemaju dušu, matora veštice, a kamoli tvoja rndava mašina! DAŠA: Već ju je prošlo, šteta. A imali smo bar malo mira dok nije mogla da mrda i da laje. BABA: Ona se sirota ljuti na moju Milicu zato što je njoj pocepala veš... DOBRILA: Pocepala joj veš? Nova mašina? Strašno. BABA: Kažem vam, stvari treba voleti, ako hoćete da vam budu dobre... Ništa na svetu ne valja bez ljubavi. DAŠA: I ja tako mislim. JULA: ( iz kuće) Nije meni tvoja mašinetina pocepala veš nego je tvoj mulavi sin Danilo ostavio zarđane eksere po džepovima! DAŠA: Teška vam je snajka, mora da se prizna. BABA: Meni nije teška. Teška je sama sebi, nesretnica. DOBRILA: Sedite malo s nama, hoćete kafu? BABA; Hoću, samo ne mogu da sednem na tu stolicu, ona mi oduzima snagu. (ligenštul) DAŠA: (ustaje) Sedite vi na ovu, a ja ću na tu. BABA: Nemoj, dete moje, i tebi treba snage. Iscrpljuje te to neizvesno čekanje. DAŠA: Koje čekanje? BABA: Znaš ti koje. Doneću ja moju Verku. DAŠA: A Verka je vaša verna stolica? Zato je zovete Verka? BABA: Da, da... iju, pa vi držite noge u istom lavoru! Jao deco, ne valja se to! DAŠA: (uzdržavajući smeh) A zašto? BABA: Ako držite noge u istom lavoru, znači otimaćete se oko jednog momka. DOBRILA: Ja sam srećno udata, baba Drenka, i ne otimam se više oko momaka! ( ali hitro izvadi noge iz lavora)
Iz roštilja na kome ostadoše paprike suklja dim.
BABA: Sine, Danilo! Jel ovo tvoje paprike gore, Dačo?
Dobrila i Daša skoče da spasavaju paprike. Krene i Jula iz kuće, al se vrati kad vidi njih. Krpa dolazi sa tavana polako.
DOBRILA: Kako ne videsmo? Jadan komšija, sad će da se provede kao bos po trnju. DAŠA: Doneću ja vode, ovaj čas... (pumpa, ali vode nema) KRPA: Evo idem, dolazim, srediću ja to... JULA: (sa kuhinjskih vrata) Dačo, krpetino šta sam dočekala, da ti komšiluk spasava zimnicu, ne spasio je dabogda! KRPA: A baš sam mislio da je slaba vatra. Ne mogu da dočekam da ih prevrnem. Uh, skroz izgoreše, nema im pomoći. Al dobro, ima ih još puna vangla! BABA: Izgoreše dabome kad si uzo da ih pečeš u petak. A lepo sam te učila da se paprike ne peku petkom jer oće da izgore. Ostavi sad sve to i čekaj ponedeljak. JULA: (ne izdrži više nego jurne međ njih) Jel znaš ti gde je ponedeljak matora veštice! BABA: Julka dete, pa odmah iza nedelje, naravno da znam. JULA: Dačo nesrećo što mi spali onake paprike, grom te spalio dabogda!
Nešto jako pukne i svi se uplaše. Jula opet ne može da mrdne.
DAŠA: Šta to bi, pobogu? DOBRILA: Ala puče! KRPA: Joj nesrećna moja Julka, šta to učini od sebe. Eto sad te iz vedra neba grom strefio, šta ću sad da radim?! BABA: Ma, nije grom, sine, znaš da neće grom u koprive, nego to tvoj Čudomir opet tamani komšijske mačke. KRPA: Soni, jesi ti puc’o, sine? SONI: (pojavi se s puškom) Jesam, pa šta! KRPA: Ali zašto, dete moje, šta su ti mace krive? SONI: Zato što se ne drže kalendara!
Dobrila se uplaši a i Daša za njom. Traže svoju macu. DOBRILA: Joj, Smiljana gde si ti? cc...ccc. DAŠA: Smiljana, ccc... cc... BABA: A ti se držiš kalendara? Sunce te nije videlo od juna! SONI: Ja ako se ne držim bar ne mjaučem čitavu noć ko da je februar u pola avgusta! Sve ću da ih potamanim! Ništa mi ne ulazi u glavu od njihovog ašikovanja. BABA: To što ti ne ulazi nije od njihovog ašikovanja nego od tvog ne-ašikovanja! Odkud može čovek u tvojim godinama da uči i živi bez devojke! JULA: Šta ti stalno provodadžišeš, stara?! Prodala bi jedinog unuka za šolju kafe! DOBRILA: Joj, nije valjda baš Oljinu Smiljanu! Smiljana, javi se brate! BABA: Samo kažem da treba da se ženi, umesto da tamani mačke! JULA: Ko se još ženidbom usrećio! BABA: (dobroćudno) Pa, eto, moj Dača se usrećio s tobom. DAŠA: Smiljana, Smiljanice, dođi, daću ti pileće džigerice u mleku... ccc... cc... Na prozoru svoje spavaće sobe pojavi se Crni Veselin sa maramom na glavi i u pidžami. Tek probuđen, jako ljut i sa kuburom. Grune
CRNI: Ko je pucao? Upozoravam poslednji put: ako neko okrzne mačku pod imenom Smiljana koja pripada mojoj kćeri Oliveri, neće se nanositi glavurde! Razbucaću ga ko dete zvečku i razbacaću ga u sve tri Beogradske reke, a uši u Mirijevski potok! Imal’ neko da me nije dobro čuo? SONI: (povlači se sa prozora) Ima! KRPA; Ajd’ u kuću, ženo, uzrujaćeš se... JULA: A dete da ostavim na milost i nemilost prokletom komšiluku? Kukavico! KRPA: Neće mu ništa, šali se komšija! BABA: Evo je Smiljana, živa i zdrava, falim te Bože! JULA: Jel to neko planir’o uši moga jedinca za Mirijevski potok? (Veselin ne reaguje) DAČA: Nemoj, Julo, šalio se čovek... DOBRILA: Iju, crni Veseline, pa ti si kod kuće. DAŠA: Odkud on, stvarno? CRNI: Ne valja kad me nema, ne valja kad sam tu. Kako da se tebi ugodi? DOBRILA: Pa šta radiš tu? CRNI: Budim se kao što vidiš. JULA: I čim se probudiš pretiš mom detetu, ne probudio se nikad više! Čitav život prespavo i dabogda se ne probudio! (i sruši se u dubok san) DAČA: Opet ona! Pa, mama, kako da joj dokažem? BABA: Ništa ne dokazuj u petak, nego sredom. Ajde da je unesemo u kuću.
Dača i Baba unose Julu u kuću a Dobrila još ne dolazi sebi. CRNI: (seda za sto) Oću jaču, kraću i gorču i oću da znam ko je i zašto nabacao na mene pola ormana garderobe, sav sam se preznojio?! DAŠA: Ej, pa njega su deca zatrpala kad su se pakovala. Zatrpala i zaboravila. DOBRILA: Crni Veseline, ko mi odveze decu kad si ti kod kuće? CRNI: Koju decu? DOBRILA: Ama moju decu! CRNI: Misliš moju? A gde su mi deca? DOBRILA: Odkud znam sad?! Ja sam mislila da si ih ti odvezao na stanicu za more... Jaoj jadna ja, ko mi odveze decu! CRNI: Stani. Kako? Objasni! Kako odveze decu? DAŠA: Ama, smirite se, objasniće se! Veseline, pre pola sata odoše deca kolima na voz. Mi smo mislile da si i ti s njima... DOBRILA: Ama, ko je vozio kola kad si ti spavo? Ništa nisam videla koliko su stvari natrpali. DAŠA: Vozio je Milan. Ja sam videla da je on vozio, al sam mislila da je i Veselin negde ispod ranaca i stvari. CRNI: Pa i bio sam ispod stvari, al u krevetu! DOBRILA: Kad su napakovali toliko da ništa nisam mogla da vidim. Trebala sam ja da ih pakujem, a vi pričate “velika su deca, mogu deca sama” joj šta će biti s mojom decom? CRNI: Šta ima da bude, ako je vozio Milan. Samo kad nije Olja, ona mi je još malko nesigurna u vožnji. Ostaviće kola na stanici, a ja ću posle da ih uzmem kad popusti vrućina. I sve je u redu! DOBRILA: Ama, kako je u redu crni Veseline, pa on je maloletan! CRNI: Maloletan još koju godinu, ali dobro vozi. DOBRILA: Moram da ih stignem. (utrči u kuću, čuje se iznutra) Alo, taksi... alo, ma javite se, taxi...(plače) Molim vas javite se, taxi... joooj, ne mogu da čekam... Aloooo.... Taksisti... CRNI: Vidi je sad! Plače. (seda na bicikl u pižami, govori Daši) Uvek me u’vati na suze! Smiri je, molim te, ja ću da ih stignem! Kaži joj biće sve u redu. DAŠA: Biciklom? CRNI: Samo biciklom se i može. Oni će da se zaglave u krkljancu, a ja ću da se provučem trotoarom, samo mi smiri ženu... Što ne volim kad plače... 20 godina se natociljavam na njene suze!
Veselin odjuri biciklom.
DAŠA: Nemoj u pižami, Veseline, uhapsiće te neko!
2. Scena- VESELI UDOVAC
U istom dvorištu. Noć. Osim svetla sa nekih prozora i mesečine, prostor osvetljava i rotirajuća lampa policijskih kola. Ulazi Dobrila sa policajcem. DOBRILA: Hvala vam što ste me dovezli, puno vam hvala. Oooh šta ću da radim sad... CAJAC: Odspavajte, gospođo, sutra će da bude sve u redu. DOBRILA: Mislite da će sutra da ga puste? CAJAC; Ja verujem, premda... DOBRILA: Premda: šta? CAJAC: Pa ponašao se prilično dosta neobično, netipično i čudno... (čuje se odnekud alarm sa nekih kola) DOBRILA: Crni moj Veselin, kako čudno? CAJAC: Znate, kad nekog nađu u pola leta na biciklu u zimskoj pidžami... to nije u skladu... DOBRILA: To za pižamu, ja sam kriva. Nisam ni znala da jeleg’o. Zamajala sam se oko dece koja su se pakovala na more. Da sam znala da hoće da se odmara ja bih mu dala letnju pižamu. On sam ne razlikuje, ne ume... CAJAC: Ne razlikuje letnju od zimske pižame? DOBRILA; Ne, bogami. Tako sam ga navikla. Ja sam kriva. CAJAC: I ne razlikuje ulicu od svoje spavaće sobe? Onda je on ipak malo... DOBRILA; Ma nije, nije. Zdrav je, kad vam kažem. Časna reč! Ja sam... Nije on uopšte odgovoran. CAJAC: Ako nije odgovoran onda je posebno nezgodno što je bio naoružan! (razgleda dvorište, pa sedne na ljuljašku) DOBRILA: Naoružan? Kako naoružan? Zašto naoružan? Čime? CAJAC: Nekom kuburom iz devetnaestog veka. DOBRILA: Deda Milojevom kuburom? Ta ne puca već dva rata. CAJAC: Kaže branio je mačku svoje jedinice Olje od napada nekog večitog studenta i mačkoubice. A posle je tvrdio da ima troje dece što su otišla na more... DOBRILA: Ali to je sušta istina. CAJAC: Šta? DOBRILA: Da je komšija pucao na mačke i da ih je on branio! CAJAC: Jelte? A koliko dece, u stvari ima? DOBRILA; Nema dece. Nije ženjen. CAJAC: Izvin’te, vaš suprug nije ženjen? DOBRILA: Ne, ne, moj muž je ženjen a komšija nije! CAJAC: I, koliko dece imate? DOBRILA: Troje. CAJAC: A kako mu je onda ćerka jedinica? DOBRILA; Pa tako, ostalo su sinovi. CAJAC: I nisu njegovi? DOBRILA; Čiji? CAJAC; Vašeg muža. DOBRILA: Iju, sram vas bilo! Kako nisu njegovi? Šta vi mislite o meni? Da čiji bi bili?! Slušajte, vi ako ste u uniformi to vam ne daje pravo da vređate pošten ženski svet. I, ako je moj muž sad tamo, ne znači da nikad neće izaći i da ne može da me zaštiti od takvih bezobraznih... CAJAC: Izvinite, nisam hteo da vas uvredim, samo nikad nisam čuo da neko ima troje dece i među njima kćer jedinicu! DOBRILA: On nju najviše obožava, pa zato. CAJAC: Ah tako, to je lepo, premda je i moj tata više voleosestru... al sam zato ja bio mamin jedinac. Izvinite još jednom... DOBRILA: Primam izvinjenje. Hoćete možda kafu? CAJAC: Ne smem, posle ne mogu da zaspim, a dežuran sam do zore. Do viđenja. DOBRILA: I kažete da će sutra da ga puste? CAJAC: Verovatno. Možda ga zadrže koji dan na onome, kako oni to zovu? DOBILA: Na čemu, jadna ja? CAJAC: Na posmatranju! A možda ga i odmah puste ako imaju puno pacijenata i ako se bude lepo ponašao... Nezgodno je samo što je pun mesec! DOBRILA: Zašto? CAJAC: Zato što kažu da ludaci polude kad je pun mesec, pa onda polude i lekari što imaju puno posla a male plate, pa onda obere bostan onaj ko nije ni luk jeo ni luk mirisao. Ajd uzdravlju! DOBRILA: Hvala vam, i svratite ponekad...
Dobrila sama i zbunjena, nespretno zviždi i doziva Dašu.
DOBRILA; Dašo, Dašo, jel spavaš? (svetlo na Dašinoj terasi) DAŠA: (sa terase) A, vratila si se! Jesu ga pustili? DOBRILA: Nisu, kaže pustiće ga sutra, ako bude dobar... DAŠA: Eto vidiš, biće sve u redu, idi spavaj. DOBRILA: Samo što on neće da bude dobar. Znaš kako ne voli bolnicu, kad je vadio krajnike napravio je čitav ršum. Ako mu, ne daj bože daju injekciju uštinuće sestru za nezgodno mesto. Kako se boji injekcije onolika ljudina! DAŠA: Neće, neće, zašto injekciju, pa nema anginu. Idi lezi. DOBRILA: Čekaj! Jesu mi se javila deca? DAŠA: Nisu mogli da se jave. Voz kasni 382 minuta i 4274 sekunde. Stižu tek ujutro. DOBRILA; Kako znaš? DAŠA: Zvala sam stanicu. DOBRILA; Siđi malo da ne budimo komšiluk... DAŠA: Ne mogu sad. Moram da sviram serenadu. Kako misliš da jedeš astal ako ja ne sviram serenadu? DORBILA; Nemoj ni da se udaješ, sestro slatka, vidiš da to donosi samo sekiraciju. DAŠA; Sad moram kad sam se kladila. Jel ti žao astala? DOBRILA: Lako ćemo za astal, nego kako ćeš da sviraš u toj haljini ko da su je krave žvakale. Siđi da ti to malko provučem ispod... DAŠA: Ako pomeneš peglu, vrištaću! DOBRILA; Nemoj, nemoj, izvini, sviraj kako hoćeš. A oćeš posle da svratiš malo kod mene? DAŠA: Oću. DOBRILA: Za koliko? DAŠA; Dok ti izvezeš stolnjačić za 12 osoba, eto mene. DOBRILA; Zezaj me, zezaj, kad nema ko drugi.
Dobrila ode kući a Daša uzima trubu i svira nešto nežno ali prodorno. Svetlo na prozoru Sonijeve mansarde, pa izlazi on.
SONI: Dašo, dušo, čuće te neko, jesi li ti luda? DAŠA: Jesam, luda sam za tobom. SONI: Pa, dobro ako si luda, bar se ponašaj normalno. Nemoraš zato da sviraš! Pst! DAŠA: Moram. (svira dalje) SONI; Misliće neko da meni sviraš... Probudićeš mamu... DAŠA; Spava ko začarana, koristim priliku. Ovo je naša noć. SONI; A tatu i baku? Komšiluk? Severnu Srbiju? DAŠA: Oni vole moju muziku... ( svira dalje) SONI; Zašto ne pišeš pesme, ko sve druge zaljubljene devojke? (Daša svira) Dašo bre, pa i ti se meni sviđaš, pa ne trubim da čuje čitav kraj i šira okolina... (ona svira dalje). Ej, stani, skupiće se kerovi lutalice!...(ona svira) Nemoj da trubiš doći će policija, jel znaš ti koliko je sati?! Prestani, bre, čuće te vojska. Misliće da treba u neki juriš. Ma kakav juriš, misliće da je povlačenje... Napustiće zamlju, pa šta ćemo onda ovako goloruki pred nadmoćnijim i višestruko mnogobrojnijim neprijateljem? (ona svira) Biće ih 7 na jednoga, 10 na jednoga, 13 na jednoga... Dašo, bre! Čuješ li ti mene? Ajde prestani, molim te... DAŠA; Prestaću ako dođeš da mi zatvoriš usta...(svira dalje) SONI: Kako da ti zatvorim usta? Kako da dođem? Nisam se spremio. Nisam uopšte planirao. To je sasvim iznebuha, neočekivano i iznenadno. Lego sam već, istuširao se, uradio vežbe ... videće me neko... opro sam već i zube! DAŠA: Sviraću dok ne dođeš... a ti razmisli. ( svira) SONI; Dobro, dobro, evo dolazim... Tiše, bre! (Daša svira a on gunđa idući ka njoj) Sad ja moram, radi javnog reda i mira, a to je u stvarineka vrsta ucene (silazi sa svoje terase) Dašo dušo... bolje i to nego da neko... (prelazi preko dvorišta, šunjajući se) Baš tebe briga, ako kogod naiđe, ti si na svojoj terasi, (penje se nespretno po njenoj šipki za evakuaciju)... a ja sam sam na avliji u zlo noćno doba... sam i negližiran. Vidi samo kako smešno izgledam. (popeo se.) Prekini sad, obećala si ! (Daša prestaje da svira. Ulaze u njenu sobu) O, fala ti Bože!Dašo, nismo deca, zaboga!
Iz svojih stanova izlaze Krpa i Baba, sedaju na stepenice.
BABA: Kako divno svira, šteta što prestade... KRPA: Lepo svira, samo bi bilo bolje da je violina... BABA: Ne bi. Violina ne može da nadglasa ni rondanje motora ni automobilske alarme. Truba je naš nacionalni instrument... KRPA; Kad su nam ratovi nacionalni hobi, mora truba da nam bude instrument. Samo što od nje ne mož da se spava... BABA; Može tvoja Jula, blago nama. (čuje se Julino hrkanje) KRPA; Mama, šta ću da radim s njom? BABA: Ostavi je malo tako, da odmorimo dušu. Možda joj i pomogne. Znaš da Rusi smatraju da je san lekovit... KRPA: Ali osećam se kriv... BABA: Zašto? KRPA: Zato što i ne želim da je probudim... BABA: Ma probudićemo je, samo dok se setim kako... KRPA; Ali, ranije je to brzo prolazilo... BABA; Sad je valjda preterala... KRPA: Zašto li je tako zločesta? BABA: Krije neku ružnu tajnu, ili se prosto oseća krivom... KRPA: Ima li tu pomoći? BABA: Uvek ima pomoći. KRPA: Šta treba da se uradi? BABA: Treba neko da joj oprosti... KRPA: Ja ću da joj oprostim... BABA: Šta? KRPA: Ali ne znam šta... BABA: Eto, tu je problem... kad se probudi, ti je pitaj... KRPA; Kako da je probudim, kad ne pomaže ni bosiljak ni ruzmarin, ni rakija što je prezimila pod stogodišnjih orahom? BABA: Ne mogu da se setim... nešto mi se mota po glavi dami je pokojna prababa Vida pričala kako je bio jedan takav slučaj negde pod Vlasinom i da se žena probudila kad ju je poljubila prva unučica... e da, mora da bude drugi dan posle punog meseca... Probaćemo to! KRPA: To će za koji dan, ali do prve unučice ko živ, ko mrtav, kad Soni ne može da se oženi od stidljivosti i učenja. Eh što muškarci na rađaju unučad! BABA: To ti misliš da on uči. (pa odjednom glasno i drukčije) Ženi se, Soni, zadnji je trenutak, oženi devojku koja svire trubu i neka ti rodi devojčicu. (opet normalno) Ono što mu se subotom pred zoru u san kaže, učiniće do iduće subote. Ajmo u kuću, ne valja da se zora dočeka na stepeništu, oće da napravibubuljice. ( ustaju i idu svako u svoj stan).Ujutro treba da čistimo Hladišu... KRPA: Kojeg hladišu? BABA: Zamrzivač sine, naljutiće se ako mu gurneš onolike pečene paprike a da ga ne pripremiš, a znaš kolko koštakad se Hladiša naljuti.
Oni odlaze u kuću. Tišina koja nastaje sastoji se od tišeg Julkinog hrkanja, cvrčanja cvrčka, nekog alarma u daljini i škripanja kreveta na tavanu. Taman kad pomislimo da je tu kraj, ulazi deda Lazar sa štapom i denjkom i dere se iz sveg glasa.
LAZAR: Ustajte građani, zora sviće, eto gostiju! Sad bi vam petlovi kukurikali da ih niste sve skuvali u supe. Eheeej ima li koga?
Daša izađe na terasu umotana u čaršav. Soni se krije iza nje. SONI: Ko je ovaj ludak? DAŠA: Nemam pojma.
LAZAR; Veseline, sine, veseli se gostima. Ustaj, Crni Veseline, ko zoru prespava zabole ga leđa.
Izlazi baba Drenka, a Daša i Soni se povuku u sobu.
BABA: Dobro vam jutro gospodine, izvolite... LAZAR: Kakav sam ti ja gospodin, lepotice? Ja sam čovek seljak, farmer, što bi kazali... BABA: Taman ste isti takav gospodin ko što sam ja lepotica! LAZAR: A šta tebi fali? BABA: Samo malo svetla da vidite koliko mi je godina. LAZAR: Znam šta ti fali! Ja ti falim! Ali ne brini više - stigao sam. (viče) Snajka Dobrila, ustaj, živa bila! BABA: A vi ste Veselinov otac? LAZAR: Glavom i bradom, samo bradu sam obrijao. Lazar Crni, milo mi je. BABA: Drenka. I meni je milo. LAZAR: Jesu ovi moji otišli na more il su večerali debele makovnjače kad su ovako neprobudivi? BABA: Unučad su vam na moru, sin vam je... ne znam... nije tu, a snajka je kod kuće. Spava. LAZAR: (lupa na vrata) Kakva je to bajka u kojoj mi spava snajka! Dobrila! Dobrila!
Na prozoru se pojavi Dobrila zarozana i bunovna. Jedva gleda.
DOBRILA: Veseline, jes to ti? LAZAR: Nije Veselin nego matorac, njegov tvorac. Otvaraj oči i kapije da se zdraviš s gostom. DOBRILA: Jao, tata, otkud vi? LAZAR: Ja pravo iz Radovanja. DOBRILA; Kako ovako rano? LAZAR; Eh, leto je, mala moja, a leti se putuje noćom. Zimi se vata dan a leti noć. BABA: Tačno tako. Tako i nikako! LAZAR: Oću jaču, gorču i kraću. ( seda za sto) BABA: Ja ću da vam skuvam dok se ona razbudi. LAZAR: Skuvaj i ti, al ja ću prvo da popijem sa snajkom! Moja snaja, ko da je iz raja.
Dobrila otključava vrata i izlazi na dvorište. Baba ode da skuva kafu ali prati sva događanja kroz svoj prozor.
DOBRILA: Izvinite, tata, popila sam tablete za spavanje, pa ne mogu odmah da se rasanim... LAZAR: Kakve tablete, drago moje dete!? Zar ti ne spavaš s mužem, nego s tabletama? DOBRILA: Pa Veselin je... nije trenutno tu... a ja nisam mogla da zaspim od brige, pa sam... LAZAR: A šta će ti brige, kad postoje knjige? I gde je moj sin Crni Veselin? DOBRILA; (izbegava odgovor) Odmah ću da vam skuvam kafu. Oćete slatko? Jeste vi sa autobusom? LAZAR: Ne, nego sa štapom, peške! DOBRILA: Od Radovanja? Pa to je 60 kilometara! LAZAR: Jeste bogami 60 celih, cestom. Al sam ja išo preko njiva i šljivika. DOBRILA: Kako samo nađete put kroz kukuruze i voćnjake? LAZAR: Ja sam ćero, našo put kroz život, a da ne nađem kroz kukuruze! DOBRILA: Zar ne idu autobusi? LAZAR; Idu, al ja imam više poverenje u moje domaće noge nego u uvozne autobuse. One me duže i bolje služe. DOBRILA: Pa vi ste to onda celu noć potrošili hodajući? LAZAR: Od sinoć odkad su legle kokoši. Kad već idem u goste, što da ne prošetam! BABA: (više za sebe) To je pravo muško a ne ovi današnji vozedupići i spavalice.
U istom trenutku, svaka iz svog stana iznesu posluženje.
3. scena - USPAVANA VEŠTICA I DRUGE PRIČE
Svanulo je dobrano. Na jedom zidu vidi se nov veliki grafit: “Dašo, volim te udaj se za meme. Soni.” Baba Drenka kod Dobrilinog prozora.
BABA: Komšika, komšika, jel mogu malo da uzajmim ovu vašu stolicu što uzima snagu? DOBRILA: (iznutra) Uzmite slobodno... A kako vi znate daona baš uzima snagu. BABA: Vaš Veselin, kad se u nju uvali, ne ume de ustane.
Baba uzima ligeštul i širi ga na pola dvorišta.
BABA: Dačooo, prinesi ženu.
Dača krpa donosi usnulu Julu i stavlja je u ligeštul.
KRPA: Zar nismo mogli da je iznesemo sa našom ležaljkom? BABA: Mogli smo, al ne bi valjalo. Ova stolica uzima snagu.A zloća ti je višak snage. Ako odspava u ovome, možda bude manje prgava kad je probudimo. KRPA: 30 godina se pitam: zašto li je tako prgava? BABA: Zašto pitaš sebe kad znaš da si priglup? Što ne upitamene? KRPA: A, da sam te pito, šta bi mi ti kazala? BABA: Zato što je kukavica... KRPA: Kako kukavica, kad stalno napada, u oči uleće... BABA: Eh, uleće onom ko joj ništa neće, a kad bi naišla na tvrd orah bila bi manja od makova zrna... KRPA: Bože, kako ćemo da je probudimo? BABA: Ne brini, desiće se nešto.
Pokazuje mu grafit na zidu, a Krpa se toliko obraduje da odmah ubrza životni ritam i od ovog tenutka sve radi brzo i veselo.
KRPA: (alegro-vivo, ma non forte) Opa sa sa, tra la la. Baš sam sretan dasa ja. Biće svadbe, biće prasetine, biće unučića! Zbogom ostajte pečene paprike! Ša na na, ša na nićak. BABA: Namaži ženu da ti ne izgori na suncu. I ne pevaj pre doručka da te ne potera maler! (odlazi u kuću) KRPA; Ženu namazati? Može odma! Eto mene. I šeširić protiv sunčanice. Otrči cupkajući kao dečak. Sa svoje terase po šipki za brzu evakuaciju spušta se raspevana Daša pa, kad vidi Julu, prosto se razgoropadi od radosti.
DAŠA: Čudomire! Soni! Dobrila! Šta ste se pozavlačili po mišjim rupama? Počinje olimpijada! Zakazujem turnir u preskakanju usnule Jule! SONI: (iz svoje sobe, plačljivo) Dašo, pusti me da spavam... To mi je ipak majka!
Daša se zaleti, preskoči Julu, pa ponovo s druge strane. Dobrila je gleda sa svog prozora.
DOBRILA; Sram te bilo, Dašo, preskačeš nesvesnu ženu. To nije lepo! DAŠA; A kad si ti preskakala usnulu Julu pa da znaš da to nije lepo? Dođi da probaš kako je super! Kad se ustane i nastavi da ujeda, bar ću moći da se tešim kako sam je ispreskakala jednom u životu! A zamisli još ako mi bude svekrva! (Dolazi Dača Krpa sa kremom i šeširom. Daša se malo zbuni.)Izvinite, komšija, šalila sam se... KRPA: Neka, neka, samo se ti igraj. Pričekaj samo, da je namažem i da joj namestim šeširić i naočari...
Daša zbunjena odlazi kod Dobrile. Dolazi Lazar. Drenka se odmah nacrta na svojim vratima. Dača Krpa sređuje Julu.
LAZAR: Dobar dan, dobri ljudi. A šta je toj babi? BABA: E, to nije baba, nego moja snaja, a baba sam ja, jel sad vidite bolje? LAZAR; Vidim ja odlično i znam da je ona baba, a ti da si devojčica. To je pitanje duha! A što ti mene “vičeš“ nema mene toliko puno! BABA: Znači da te ne “ vičem” više? LAZAR: Nemoj da mi “vičeš“, jerbo me se tičeš. Nemoj više, al nemoj ni manje! (za Julu) A šta kažeš, kakvo joj je stanje?
Dača donosi svoj stolić sa šahom i stoličicu, te igra šah sa usnulom Julom, povlačeći i njene i svoje poteze.
BABA: Nikakvo. Nezgodno je zaspala, pa sad ne umemo da je probudimo... LAZAR: Ne umete, al niste vi krivi! Ona knjava jer ne zna da živi! BABA: Kako to mislite... misliš... ne zna da živi? LAZAR: Mislim samo kad sam sam, kad govorim, znači - znam! I nemoj mi kriti, sve to znadeš i ti! BABA: Možda sam znala, al ne mogu da se setim sad. Hoću od tebe da čujem... LAZAR: Kad baš hoćeš - da te obradujem. Gledaj vamo da vidiš šta znamo! Kad su ove bore na čelu najjače - to govori da ne zna da plače. (uzme Julinu ruku) Kad joj uzmeš ruku, a ruka ne greje,- znači, vlasnik rukin ne zna da se smeje! (ispusti Julinu ruku koja padne)A ko ne zna da se smeje ni da plače...? BABA: Taj ne zna da živi i živeće krače! LAZAR: E, nije krače, nego kraće! Kafu umeš odlično da skuvaš, al ne umeš stihove da smuvaš! BABA: I šta? Da učim sad, u ovim godinama, smuvavanje stihova? LAZAR: Čovek je svaki obavezno kriv, ako ne uči doklegod je živ! Ja ću da te učim i javno i kradom, ako mi napraviš puding s čokoladom! BABA: Čokoladni puding biće gotov ...? LAZAR:... odma sad i ja ću sa njim da utolim glad!
Na svojim vratima pojavljuje se Dobrila, a za njom i Daša. Baba ode u svoju kuhinju.
DOBRILA: (s vrata) A gde ste vi, tata nestali? LAZAR: Išo sam na pijacu da vidim kako narod živi, i tražio sam malo Veselina po gradu... DOBRILA; Ne vredi da ga tražite, doći će on sam kad ga puste... to jest... ovaj... mislila sam... Nisam mislila... LAZAR; A ko ga drži? DAŠA: (namerno, napadno, da bi odvratila pažnju i pomogla Dobrili) Ohohooo, kakvog to zgodnog momka vidim?
Sa svog prozora viri Soni, ljubomoran.
LAZAR; Šta kažeš, snajka? Imam dobro uvo, al te nisam čuo! DAŠA: (isto) Priđi ovamo, mladiću, tražiš nekog?
Ulazi dete od 8-10 godina, sa rančićem i kačketom. Soni se povuče.
VANJA: Tražim baku. Dobar dan. Jel ovo Rospi ćuprija 12? LAZAR; Pazi stvarno, momak ko gora! Jeste Rospi ćuprija! KRPA: A, kako se zove baka koju tažiš? VANJA: Julka... ( na svojim vratima pojavi se Drenka) KRPA: (prekine partiju) Julka? Koja Julka?! VANJA: Julka Belobrčinić... Rođena Trkulja... KRPA: Pa to moja Jula, Boga ti... DAŠA: I, ko si ti Julki Belobrčinić? VANJA: Ja sam njen unuk iz prvog braka. LAZAR: U braku se, junače, ne dobijaju unuci, nego deca! VANJA: Znam, znam. Moja mama je iz njenog prvog braka, a ja sam mamin. Mama mi se zvala Melanija... ( svi se malo streknu) DAŠA: Zašto “zvala se”? Zar se više ne zove? VANJA: Ne znam kako će se zvati kad izađe iz bolnice... LAZAR: A šta radi u bolnici? VANJA: Napalo je slepo crevo... ( svima malo lakne) DAŠA: Nije to ništa, i ja sam bila... a jesi ti sam došo? VANJA: Sam. Nemam više nikog, a s mamom u bolnicu nisu me pustili, zato što sam zdrav. DAŠA: Neka si ti zdrav, hvala Bogu, pa makar te nikad ne pustili u bolnicu, a mama će brzo da izađe, ne boj se. VANJA: Ne bojim se. Meni je mama kazala da je strah opasniji od svega što može da se desi. Kaže: život je sve što te snađe, ne boj se. I ja se ne bojim. LAZAR: Mudra je tvoja mama a gde ti je otac? VANJA: Ne znam... (neprijatno mu je jako) ja zapravo... kako da vam kažem... nemam ...
Baba Drenka, koja je sa vrata pratila razgovor, sad se umeša međ njih.
BABA: Šta ste okupili dete na prazan stomak svi odjedared! Zdravo! ( pa tiho detetu, saveznički) Kako se zoveš? VANJA: Vanja... (uhvati je za ruku) BABA: Oho ho. Pravo rusko ime. Zato ću ja tebi sada da napravim prave piroške. Jel voliš piroške za doručak? VANJA: Sa sirom? BABA: Apsolutno sa sirom! VANJA: Obožavam. BABA: Kujna je tamo, a mi smo čak tu, da vidimo ko će pre.
Oni otrče u kujnu, a za njima se u svoj stan odgega i Krpa, zbunjen.
LAZAR: Stoj! A puding moj? BABA: Pričekaj malkice, jer nevolja svaka, može da se reši i preko stomaka. LAZAR: To je prava žena, a ne ove današnje, metiljave, znatiželjne i nesnalažljive. (pa se seti i uozbilji jako) Snajka, pito sam te ko mi drži sina!? Gde ti je Veselin?
A Veselin Crni mu se prišunjao iza leđa u nekoj demodiranoj policijskoj uniformi.
CRNI: Tu sam, šta se dereš, matori! LAZAR: A tu si skitnico! Danju sanjaš obnoć sojke ganjaš! (Grle se, ljube i tapšu po ramenima. Dobrila istrči.) CRNI: Šta ti je, bre stari, imo sam neka posla. LAZAR: Jesam ja tebe školovo i ženio da noćne poslove radiš? Ako te samo još jedne noći ne zateknem u krevetu, ja ću lično mojoj snajki da nađem drugog čoveka! Računaj s tim! CRNI: Brini ti svoju brigu. Sve si mlađi a babe nemaš! LAZAR: Ja mogu da biram, a na tebi je da čuvaš ovu lepotu od žene što si ko na lutriji dobio! (u poverenju) I da nije stvar u stidu, reko bih ti kog imam u vidu!
Dobrila se baci na Veselina, uplakana.
DOBRILA; Vratio si se, hvala Bogu! CRNI: Šta plačeš, bre! Zatvori su nam ko hoteli, ludnice ko zatvori, a hoteli ko ludnice. Srbija je zemlja nadrealna! LAZAR: (ljutito) Šta to čujem? Jesi ti to noćivo u zatvoru. ludi Veseline, blentavi sine?! CRNI: Taman posla, tata, šta ti pada na pamet! LAZAR: Nemoj ti meni taman posla! A što ti mrda levo uvo? Jesi ti to oca našo da lažeš kad ti u goste dođe? Ma odraću te od batina. Beri gaće na šiljak! CRNI: (bežeći) Tata, bre nemoj da me brukaš! LAZAR: (za njim) Ko koga bruka? Ti spavaš po zatvorima a ja tebe brukam. CRNI: Čekaj, tata, objasniću ti! LAZAR: Objasnićeš mi al sa plavim dupetom. Drž se sad! CRNI: (bežeći preskoči Julu) Kad bi ti mogo da me stigneš! LAZAR: Stižem te, ne beri brigu. (pa preskoči ko momak) DOBRILA; Nemojte, tata, molim vas. LAZAR: Ti snajka spremaj obloge! CRNI: Nisam u zatvoru, tata, života mi. Spavo sam u ludnici! LAZAR: Još bolje! Čekaj samo da te dohvatim...
Taman kad Lazar zamalo da stigne Veselina, na vratima svoje kujne pojavi se Baba Drenka i koketno zovne.
BABA: Lazare, Lazo, dođi da probaš piroške dok su još vruće! LAZAR: (trenutno ukoči) Piroške? Sa sirom? Piroške siroške? Normalno! To je bitno, a ovo je sitno. Stiže Laza preko staza! A posle ću hladni puding čokoladni! ( usput pobere sve cveće pored koga prolazi.) DOBRILA: Imaš sreće više nego kose na glavi! Šta si to obukao Veseline! CRNI: Pozajmio mi onaj dečko što me uhapsio, da se upristojim malo. Sjajan momak! DAŠA: E, baš si se upristojio! CRNI: A da sam išao u pižami i da me neki drugi uhapsio? DOBRILA: Ajd u kuću, skidaj to i uskači u kadu! CRNI: Dođi da mi pereš leđa!
Odu u kuću, smejući se. Daša, seda na ljuljašku pevajući.
DAŠA: Kad se probudiš- onda je dan. Kad pereš zube - to je java. Kad nađeš dasu - onda si prava. Kad se zaljubiš - onda je san.
Na Veselinovom biciklu uveze se Cajac. Vozi jednom rukom, a u drugoj na aufingeru nosi Veselinovu pižamu. Provese krug oko Daše.
CAJAC: Vi se sad pitate odakle se mi znamo? DAŠA: Fazon ti je pravi! Pandurski! CAJAC: A znamo se preko te ljuljaške. Ja sam se noćas na njoj ljuljao. DAŠA: E, to mi je neobično svejedno! CAJAC: I čuo sam da ste posle toga svirali trubu. Mogao sam da vas uhapsim, ali nisam hteo. Dugujete mi piće zbog toga. DAŠA: Uzmite tamo vode, pa smo kvit. ( pokazuje na pumpu) CAJAC: Nema vode. Nismo kvit! DAŠA: A otkud znate da sam baš ja svirala? CAJAC: To je bar lako za cajca intelektualca, koji sam ja! Vi jedini u našem kraju svirate trubu. (Parkira bicikl pod Veselinov prozor, na njega okači aufinger, pa se vrati do Daše) Ima još jedna što svira klavir, ali ja razlikujem tipkaći od pirećeg instrumenta. DAŠA: Mislite, duvaćeg? CAJAC: Mislim da još uvek mogu da vas uhapsim i da vas odvedem do kioska na ćošku, na perece s jogurtom! Jeste doručkovali? Ja nisam, a kad ne doručkujem, uvek se zaljubim u prvu koja se ljulja. Kad na prazan stomak vidim da se cura ljulja ja sam neodoljiv. DAŠA: Zar ne nalazite da ste dosadni? CAJAC: Ne. Nalazim samo da sam uporan. Čovek ima pravo da se bori za svoje emotivne ciljeve. SONI: (koji im se prišunjao s leđa) Ali ja nalazim da si dosadan, plavi. Hitno evakuiši svoju personu inače nailaze vremenske i druge nepogode! CAJAC: Kakav je ovo lajavi dronjak? SONI: Skini pogled s moje devojke! Momentalno! CAJAC: Držim pogled gde mi srce želi, baš da vidim kako ćeš da me sprečiš. SONI: Svim sredstvima, ako bude neophodno. DAŠA: Soni, pa ti si ljubomoran? ( skoči i ljubi ga) CAJAC: Ja nisam ljubomoran. Slobodno ga poljubi za rastanak, pa idemo na perece. Može i voćni jogurt, uvozni! SONI: Upozoravam te da je devojka isprošena! DAŠA: Ma nemoj, a kad? SONI: Dašo bre, čitaš li ti nešto uopšte?! Osim nota. (pokazuje grafit) DAŠA: Jao, nisam primetila, izvini! I nisi se čak ni postideo da drugi ne vide? SONI: Šta ti je! Pa niko ništa ne čita, svi samo bulje u televizor. CAJAC: Isprošena nije odvedena! Mogu i ja da je isprosim!
Cajac ode do zida i na grafitu prežvrlja ono Soni, pa napiše Caja.
CAJAC: Eto, dušo, sad možeš da biraš! SONI: Ne zove se ona Duša, nego Daša. Ne zna ti ni ime! CAJAC: Hvala što si nas upoznao!
Kraj scene posmatrala je baba Drenka sa svog stepeništa. Sad se uzbuđena priključi.
BABA: Čekajte deco, kako to sad? Jesam ja to nešto pobrkala? Kad se ture noge zajedno u lavor, onda se otimaju one čije su noge... odkud sad ovo? Dašo, jel bila obična voda u lavoru? DAŠA: (smejući se) Nije, baba Drenka, bio je čaj protiv smrdenja nogu... BABA: Aha, znači čaj, u tome je gvint! Dakle, to moram dazapamtim: kad se ture zajedničke noge u čaj protiv gljivica, (posle ćeš da mi daš recept za taj čaj), onda to za udatu ženu znači- prespavaće joj muž u ludnici, a za neudatu znači da će oko nje momci da se otimaju.
Dok baba rezimira, Daša se smeje, momci se čude, a svetlo se gasi.
4. scena NOĆ ZA LJUBAV I PRIVOĐENJE Noć. Lazar sedi na stepeništu, a izlazi Baba.
LAZAR: Zaspo? BABA: Jeste. LAZAR: Sve sa kapom? BABA: Da! LAZAR: Nešto krije! BABA: Sigurno, i muči ga to. Nije dao ni da ga okupam, sam se tušira. LAZAR: Pa dobro, veliki je. Kad smo mi počeli da se tuširamo sami? BABA: Ja u 48 godini, nismo ni imali kupatilo a ti? LAZAR: Ja ni sada nemam, a on se već sa 9 godina samostalno pere... BABA: Ali on se pere bez vode... LAZAR: A to li je... A šta je s tvojim Danilom? Otkad se dete pojavilo, on ne izlazi. BABA: Ne zna kako da se ponaša, zato ne izlazi! LAZAR: Izaći će kad nauči... A jel on znao da postoji ta Melanija i taj prvi brak? BABA: To je, izgleda čuo, al za unuče ne... LAZAR: Gde ima dece, bude i unučadi, kad tad... BABA: Setila sam se! Možda je to ta mračna tajna koja ju razdire?! LAZAR: Koga? BABA: Pa, našu Julu. Kako da otkrijem jel to to ili ima još štogod? LAZAR: Imam ja ideju. ( ustaje i pruži joj ruku) BABA: Kazuj! LAZAR: Idemo na sladoled. (krenu) BABA: U ovo doba? Nije sladoled za naše godine? LAZAR: To su priče za malu decu! A znaš da se uz sladoled od lešnika najbolje otkrivaju tajne? BABA: Da, ali samo ako je sa dosta šlaga...
Odlaze smejući se. Na Dašinoj terasi Daša i Soni.
SONI: Ti mene više ne voliš?! DAŠA: Budalo, samo hoću malo da se naspavam. Srce mi spava, duša mi spava, telo mi spava, ne znam kako stojim... SONI: Ja ti ne smetam da spavaš... DAŠA; Hrčeš! SONI: Ja? Ni u ludilu! To mi nikad niko nije rekao! DAŠA: Nije ni mogao niko da ti kaže, kad čitavog života knjavaš sam u sobi! SONI: Jel to nešto na račun moje besprekorno čiste prošlosti? Slušaj Dašo, ja mogu i da prekrečim onaj zid! DAŠA: Možeš, ako hoćeš da se ja udam za Caju! SONI: Nemoj odmah da se duriš! DAŠA: Ne durim se! SONI: Dokaži! (Daša ga ljubi) Ej, videće nas neko! DAŠA: Nek nas vidi, mi smo slobodni ljudi! SONI: Dašo, bre... čekaj da se venčamo... DAŠA: Laku noć...
Daša ode u sobu, on se spušta niz šipku, kad naiđu Dobrila i Veselin.
CRNI: Dobro veče, komšija, kuda tako kasno i žurno?
Soni bi prosto da pobegne u svoju sobu.
CRNI: Ej komšo, do you speak english? Jel dogorelo do nokata kad ne vidiš prvog suseda? Ajd da susednemo malo. SONI: Izvinite, gospodine Veseline, nisam vas primetio. DOBRILA: Gospodine Veseline, ajd u kuću. CRNI: Ako, ako, ni ja nisam nikog primećivo u tim okolnostima. Jedino što smo u moje vreme te stvari vršili posle svadbe. SONI: Ovaj kako da kažem, ni malo niste u pravu, nije u pitanju to što vi mislite. CRNI: Nisam ja ni mislio da je to, to što ti misliš da sam ja mislio, daleko od toga! SONI: Pa, kad je daleko, onda dobro, laku noć. CRNI: A odakle žuriš toliko, ako nisam znatiželjan? SONI: Ne žurim, samo... spava mi se... umoran sam... CRNI: Od čega si umoran, komšija, u tvojim godinama, nemoj da te neko čuje! Sram te bilo. DOBRILA: Veseline! SONI: Da stvarno, kako umoran? Nisam zapravo ja umoran, nego njoj se prispavalo... CRNI: E ako budeš vodio računa o njenom snu, nikad nećeš ništa da napraviš! DOBRILA: Joj, Veseline! SONI: Izvinite, ovaj moram da učim, žurim se jako... CRNI: Boga mi, vidim i ja da treba još dosta toga da naučiš. Ajd požuri pobeže ti znanje! SONI: Laku vam noć. ( i prosto pobegne) DOBRILA: Zašto si tako nedelikatan, znaš da je stidljiv! CRNI: Od stida ko i od straha - nikakve vajde! ... A otkad nismo nas dvoje bili ovako sami u šetnji? Ima jedno 18 godina. DOBRILA: Lako je tebi, a meni ostadoše neoprani sudovi... CRNI: Ja ću da ti pomognem... DOBRILA: Znam, gledaćeš me dok budem prala... CRNI: Tačno, ali gledaću te zaljubljeno i navijaću za tebe! DOBRILA: Veseline, nedostaju mi deca! Zašto su morali sve troje da odu? CRNI: Zato što deca rastu, Dobrila. I meni nedostaju.... DOBRILA: Ajde da ih zovnemo da se odmah vrate, ili da idemo za njima... CRNI: Naljutiće se. Mi njima trebamo sve manje. Imam ja bolju ideju! DOBRILA: Koju? CRNI: Da napravimo jedno malo dok njih nema. Jedno kome ćemo da trebamo mnogo. DOBRILA: Jesi ti lud? CRNI: Nisam. Pustili me iz ludnice, glatko! DOBRILA: Nisu te dobro pogledali! CRNI: Ti imaš dva sina, a ja samo jednu kćerku! DOBRILA: A kad smo mi to podelili decu? CRNI: Nismo, samo i ja hoću da imam dve! DOBRILA: Uozbilji se, leba ti. CRNI: Ajde da napravimo jednu lepoticu sa zelenim očima kou tvoje majke Georgine... DOBRILA: I sa brčinama ko u tvoga oca Lazara! CRNI: Ne, nego sa crvenom kosom moje ujne Ljubinke- vitaminke! DOBRILA: Odkud može dete da liči na tvoju ujnu, ona nije krvni rod?! Nije isti genetski kod. CRNI: A kako ti imaš krive noge na moju strinu Katarinu! DOBRILA: (digne suknju) Ja imam krive noge? Ovo ti zoveš krivim nogama! Ni gazela se ne bi postidela da hoda na ovakvom jednom paru! CRNI: Ček da pogledam bolje. DOBRILA: Pusti me, imam posla. (Smeje se) CRNI: Moj poso je važniji! DOBRILA: Nemoj da se igraš, to su ozbiljne stvari. CRNI: Igra je stvar najozbiljnija!
Ona otrči u kuću, on za njom. Čuje se motor automobila, vidi se svetlo rotirajuće lampe U avliju ulazi cajac sa baterijom, a iz kuće se čuje:
DOBRILA: Bre, ti bi samo decu pravio! A što mi ne napraviš držač za peglu tri godine te kumim. CRNI: Zato što je drukčiji proces proizvodnje! DOBRILA: Veseline, ostaće mi suđe neoprano! CRNI: Opraću ja ujutro, života mi... DOBRILA: Ti ćeš i pelene da peglaš, sigurno! CRNI: Oću, časti mi, peglaću... 100 komada na sat! DOBRILA: Veseline, kako lažeš kazaću te tati!
Caja se popeo do Sonijeve mansarde i lupa.
SONI: Ko to lupa? CAJAC: Organ unutrašnje bezbednosti. SONI: (otškrine vrata) Šta vam treba? CAJAC: Čudomir Belobrčinić, zvani Soni, jeste to vi? SONI: To sam kad sam budan, a sad spavam. CAJAC: Obucite se. SONI: Oću, al ujutro! CAJAC: Onda ću da vas vodim u gaćama! Samo to će da vam bude otežavajuća okolnost. Mislim, gaće. SONI: Kuda da me vodite? CAJAC: U stanicu, imam nalog da vas privedem na informativno razgovaranje i saslušanje. SONI: Mene? Zašto? CAJAC: Zbog remećenja javnog reda i mira. SONI: Ništa nisam uradio, spava joj se. Vi ste u nekoj zabludi, ja sam najmirniji čovek na svetu... CAJAC: Osim što pucate na mačke. Dobili smo prijavu da steprekjuče pucali. Imate li dozvolu za oružje? SONI: Nemam, to je vazdušna puška. CAJAC: Svejedno, pravi buku! Požuri, imam ja još poslova noćas! SONI: Kriminalci vršljaju na sve strane, a vi hapsite nevinemačkoplašioce. Krasno društvo! CAJAC: Ja radim šta mi narede. Nisu mi mačkoubice uža specijalnost. Požurite, ili da zovem kolegu! SONI: ( kreće, i usput gunđa) A ko me prijavio, je li,moliću lepo? Sigurno borci sa suvereno pravo mačaka da se ne drže kalendara i da arlauču dok ja dremam i učim. Jel ovo februar ili avgust? A vama je najvažnije da sačuvate mačke od mentalnog stresa koji im nanosi prasak moje vazdušne puške. Čekaj, pa vi ste meni odnekud poznati? Jeste možda statirali kao neprijatelj u nekom domaćem filmu? Odakle znam čoveka?
Svetlo se gasi dok oni odlaze.
5. Scena - UPLAŠENE TREŠNJE Rano jutro. Na dvorištu su samo Lazar i Vanja.
LAZAR: Iako sam bio dvanaesto dete, kad sam se ja rodio, otac je posadio dvadesetak trešanja oko vinograda. Takav je bio običaj, kad se čovek rodi posade drveće... VANJA: Za čoveka, da bi imao šta da diše? LAZAR: Sigurno. A kad mi je bilo 19 trešnje su bile ko hrastovi, ali ni jedna nije još počela da rađa. Izgubismo nadu da će ikad roditi i te jeseni odluči otac da posečemo trešnje i napravimo tambure. Braća, ćaća i ja, krenemo da obaramo trešnje. Nije tad bilo motornih pila, nego sekirom i testerom dok te triput znoj oblije. Oborimo stablo, najlepše delove ostavimo za tambure, nešto malo za daske i mami za varjače, a od ostalog napravimo drva. Kad smo srušili 17 -tu počeše da promiču meke pahuljice, kao da se šale. Međutim do jutra steže mraz i zapadaše ozbiljni snegovi. I tako, tri stabla ostadoše. U proleće te tri rodiše toliko da smo celo selo hranili trešnjam i još je ostajalo za kompot i slatko. A šta misliš zašto? Uplašile se, brate, da ćemo i njih da posečemo i dosetile se kako da prežive... VANJA: Vidiš da i strah može da bude dobar! LAZAR: Može, al samo u borbi za goli život. VANJA: Lepa ti je priča o uplašenim trešnjama, sad mi pričaj ono kako si cepao kape! LAZAR: To ću da ti pričam kad ti meni okriješ, zašto si noćas spavao s kapom na glavi? Dete ćuti. LAZAR: A? Nisam čuo! Dete ćuti. LAZAR: Nemaš poverenja u mene? VANJA: Ne mogu to da ti kažem... LAZAR: Jesmo se mi dogovorili da mi budeš unuk? VANJA: Lazare, da te pitam nešto? LAZAR: Pitaj! VANJA: Ti imaš troje unučadi, šta ću ti ja? LAZAR: Moja su unučad, brate matora za mene! Oni su već srednjoškolci, a ja sam još deda u punoj formi. Trebaš mi ti. VANJA: A da te pitam još nešto? LAZAR: Moram li da izađem na tablu? VANJA: Budi ozbiljan! ( tiše) Jel istina da moja baba Jula spava zato što je veštica? LAZAR: E, to zbilja ne mogu da ti kažem, nisam stručnjakza uspavane veštice. VANJA: Znaš šta je čudno? LAZAR: Ne znam... VANJA: Moja mama kaže da Jula nju uopšte nije volela. Kaže dala joj samo idiotsko ime i ostavila je ... LAZAR: Kakvo joj je ime dala? VANJA: Melanija! I, zamisli, nikad više nije došla da je vidi! Mama priča da je ona strašna zloća, ali sam ja ipak rešio da je upoznam. LAZAR: Dobro si rešio. Treba da je upoznaš, ipak ti je jedina baka. VANJA: Kako da je upoznam kad stalno spava? Šta ti misliš jel to moguće da neko baš ni malo ne voli svoju rođenu ćerku? LAZAR: Svašta ima na svetu. Ljudi se razlikuju ko Bog i šeširdžija. Eto ja, na primer, ne volim sladoled! VANJA: Ne voliš sladoled? E to ti ne verujem!
Baba je povremeno slušala razgovor, sad iznosi ligeštul.
BABA: Lazare, ako lažeš dete upašće ti brkovi u supu, znaš! LAZAR: To znam, al ne znam: ako kupim detetu loptu, da li će brkovi da mi upadnu u sutlijaš s medom i orasima. BABA: Oće! LAZAR: Onda idemo po loptu!
Oni odlaze, a Krpa iznosi Julu, dok Baba namešta ligeštul.
BABA: Šta te muči, sine? KRPA: Zašto mi nije rekla? Zna da bih ja razumeo. BABA: Ne zna. Ljudi sude po sebi. Ona nema razumevanja,pa misli da niko nema... KRPA: Kad bi ona samo znala kako je lep. Kao devojčica. BABA: I mio je kao devojčica. KRPA: A šta misliš bil se probudila da je on poljubi? BABA: Mislim da mora da bude pravo žensko... KRPA: A šta nas košta da probamo? Bojim se izmršaviće ne jedući ništa već treći dan, ionako je ko saraga. BABA: To jeste problem... Pa, probaj, ako Vanja pristane... KRPA: A što mi se Soni jutros uspavo, nikako da vikne doručak? BABA: Valjda se, s Božjom pomoći, umorio noćas.
Pošto su namestili Julu odlaze, Dolaze Crni, Dobrila i Daša.
DOBRILA: Rekao si da ti je prijatelj, a vidiš sad neće da pusti Sonija... CRNI: To nema veze s našim prijateljstvom, nego s njihovim neprijateljstvom! Ko bi reko Dašo da si ti takva zavodnica! DAŠA: Ja sam zabrljala, ja ću i da rešim problem. DOBRILA; Kako si ti zabrljala? DAŠA: Poslala sam ga kući u nevreme... CRNI: A kako ćeš da rešiš? DAŠA: Odvešću Caju na perece i jogurt i pokušaću da mu objasnim da prava ljubav nema veze sa ljuljaškom i sa praznim stomakom. CRNI: Nego sa trubom i začaranom svekrvom! DAŠA: Valjda će razumeti... DOBRILA: Da može da razume on ne bi ni hapsio Sonija. CRNI: Možda ona uspe uz perece da mu utuvi u glavu... DAŠA: Ajd’ držte mi palčeve...
Daša odlazi a kod Crnih u stanu zazvoni telefon. Dobrila se kao oparena sjuri u kuću, na vrata.
DOBRILA: To su deca!
Ali Veselin se nagne kroz prozor i uzme telefon. Pobedonosno.
CRNI: Zdravo, Olječka, kako si mi, lutko tatina?! DOBRILA: (naginje se iznutra) Daj mi da čujem decu! CRNI: Jesi pocrnela? DOBRILA: Veseline, molim te... CRNI: Ozbiljno, baš se radujem!... DOBRILA: Jesu svi zdravi? CRNI: Jao, pričaćeš mi to detaljno, kad se vratiš... DOBRILA: Milan ne sme da roni, boleće ga uvo! CRNI: Dobro, lepa tatina, požuri onda. DOBRILA; Jel Petar pije svoje vitamine? CRNI: Pozdraviću mamu, naravno. I deda je tu... ćao. DOBRILA: Veseline Crni, zašto si spustio slušalicu, ubiću te na licu mesta! Nek ostanem udovica mlada! CRNI; Žuri dete na plažu. Dečaci su već otišli. DOBRILA; Kako si mogao? CRNI: Mislim da mi se Olječkica malo zaljubila... DOBRILA: A kakva je hrana, jedu li štogod? CRNI: Samo cvrkuće... DOBRILA: Jesu izgoreli? Kakva je voda? Ladna normalno! CRNI: Zapravo, potpuno sam siguran. DOBRILA: A ja sam sigurna da je Milan ronio i da ga već boli uvo, al ne umeš ti da saznaš! Veseline poginućeš zbog spuštanja slušalice! Pogledom ću da te smrvim! CRNI: Znaš da ne smeš da se nerviraš u tom stanju. DOBRILA: U kojem stanju, budući pokojniče?! CRNI: Volim te, Dobrila! (zagrli je i poljubi, ali ona ga ujede) Šta se ujedaš! ( ona beži, a on za njom) E napraviću ti tri bliznakinje, života mi. Pa ćeš da vidiš svoga Boga. I kupiću svakoj po pet zvički i po bubanj!
U dvorište uskakuće lopta, za njom dete a za njim Lazar.
VANJA: Baba Drenka, vidi što je loptišon! BABA: Prva liga. Zvaćemo je Skočujka Okruglić. VANJA: Šta će joj prezime? BABA: Zato što je super! VANJA: Haos je deda Lazar! LAZAR: Da je probamo? (Dete mu baci loptu.) VANJA: Lazare, care!
Lazar mu šutne loptu, a Vanja se sagne i uzme rukom. LAZAR: Ti ne igraš fudbal?
Značajan pogled između Lazara i Babe Drenke. Dete se zbuni, pa pokuša da pimpuje, ali ne uspeva...
VANJA: Ma, šta mi je danas?! KRPA: (sa svojih vrata) To i nije lopta za fudbal, nego za odbojku. Dodaj ‘vamo! VANJA: (lakne mu) Baš sam to hteo da kažem! ( baci loptu) BABA: Lazare, sutlijaš je gotov. LAZAR: Dal se jedva gleda, kolko ima meda? Ima li orasa, da ih smaže dasa?
Lazar i Baba se povuku da bi pustili Vanju i Krpu da se sprijatelje. Oni igraju dobacivke a tekst je improvizacija.
VANJA: Nemoj visoko. KRPA: Odlično. Pazi, prozor! VANJA: Jače. KRPA: Ovako? VANJA: Uhvatio sam.
U igri Vanji nekako padne kapa i prospe se duga kosa. Devojčica. Trenutak tišine, pa se Krpa raspameti od sreće.
KRPA: Pa ti si, pa ti nisi... Bravo! Hvala ti gospode! VANJA: (tužno) Molim te, molim te, nemoj nikom da kažeš! KRPA: Ali zašto? VANJA: Zato što te molim... KRPA: Dobro, dobro, neću, samo nemoj da plačeš. VANJA: (skrivajući kosu) Nikome. Ni Drenki. Ni Lazaru. Časna reč? KRPA: Dobro. VANJA: Zakuni se. KRPA: Šta ti je, čoveče, pa nisam ja novinar da prosipam tuđe tajne! VANJA: Koga najviše voliš? KRPA: Sina, Čudomira... VANJA: Njega ti? KRPA: Njega mi, al da mi kažeš: zašto? VANJA: Zato što veštica nije volela moju mamu, pa sam mislila da neće ni mene da zavoli, ako ne budem muško. A bilo mi žao da sečem kosu. KRPA: Koja veštica? VANJA: Baba Jula. KRPA: Nije ona veštica, odkud ti to? (smeh) Možda malo liči ali nije. VANJA: Svi kažu da jeste i da mora da spava zato što je bilastrašno zločesta. KRPA: I ti u to veruješ? VANJA; I ja moram da spavam kad sam zločesta, al ja nisam puno, pa se ujutro probudim. Ona, kažu, spava većdanima... i ništa ne može da je probudi. KRPA: Može. Ti bi mogla de je probudiš VANJA: Kako? KRPA: Poljupcem... VANJA: Ali ja neću da je poljubim! KRPA: A kad bih te ja lepo zamolio? VANJA: Neću da ljubim, vešticu. Ništa nisam kriva! KRPA: Naravno da nisi ništa kriva, ali nije ona veštica, ona ti je baka ... mnogo bi mi učinio da je samo jednom ljubneš... VANJA: Ne smem. Ne mogu, neću da ljubim vešticu! KRPA: Ona može da umre od gladi. VANJA: Zašto da umre? KRPA: Ne može da jede, spavajući... VANJA: Uf, kako da ljubim vešticu? KRPA: Ti bi joj spasila život... VANJA: Joj, bre kakav si ti čovek... jel to dečji poso, ljubljenje veštica?
Vanja, nevoljko poljubi Julu, pa se uplaši i brzo pobegne. To opet uplaši Krpu... KRPA: Stani, Vanja, stani, nije ona veštica, kunem ti se! BABA: (s vrata) Šta je bilo? KRPA: Pobeže dete... ( otrči za njim) LAZAR: Ko mi dira unuka? Vanja, Vanjuška... ( trči i on) Veseline! CRNI: ( izviri zamotan peškirom) Šta se događa? BABA: Pobeže dete, trči komšija, objasni mu... CRNI: ( iskoči, otrči, pa tek onda viče) A šta da mu objasnim? DOBRILA: ( izjuri oblačeći neko kućno aljinče) Veseline, nemoj u peškiru, oćeš opet u ludnicu. Veseline... BABA: (trči za njima) Sve mu objasni, kaži, takav je život nije to ništa strašno...
Jula se budi, plačući.
JULA: Danilo. Dačo, sanjala sam moju Melaniju. Nije htela da me poljubi. Sanjala sam moju malu Melaniju. Gde je moje siroto dete? Melanija! Kako je porasla... Danilo.
Jula plače, svetlo se gasi.
EPILOG
U avliji su zajedno postavljeni nejednaki stolovi, pokriveni stolnjacima, i na njima svadbena večera. Centralno sede, Daša u venčanici i Soni. Do njih Dobrila i Crni, kao kumovi,levo Baba i Lazar a desno Krpa i Jula. Svadba je, ali nekako tužna. Niko skoro ništa ne jede, samo Jula plače i neutešno klopa.
SONI: Zamisli, matičar nas je pitao šta smo čekali do sad. DOBRILA: Šta se to njega tiče? CRNI: Čovek se bori za posao, možda radi po učinku, a onioklevaju tolke godine... DAŠA: Toliko sam čekala ovaj trenutak, a sad mi je nekako,kako da kažem... SONI: Meni je dosadno... BABA: To je dobar znak, znači da ti u braku neće biti dosadno! SONI: Bako, ja sam već u braku. LAZAR: To ti samo misliš. Pravi brak počinje kasnije... SONI: Kada? CRNI: Kad se rodi prva beba. DOBRILA: Ne, ne, nego kad se prvi put pokvari bojler... CRNI: To je isto. Kad se rodi beba, pokvari se i bojler i mašina i frižider, čak i sijalice počnu da crkavaju po kući... cveće uvene... SONI: Zašto? BABA: Od ljubomore. Zato što se najviše pažnje posvećuje bebi, pa su stvari ljubomorne. Ljudi najviše vole dete, to je normalno. LAZAR: Suva istina. Kad se Veselin rodio, meni je pukla motika. Dok sam tražio drugu, stao sam na grablje, koje su me udarile po čelu i napravile mi ovoliku čvorugu! DAŠA: Kakav je ovo razgovor? LAZAR: Kažem, moje stvari, ne samo da su se kvarile i zaturale po kući, nego su me čak i mlatile od ljubomore! CRNI: Seljačka posla. Kod nas u gradu, stvari su finije, samo otkažu poslušnost i neće da rade! Ali ne napadaju! DOBRILA: Ne napadaju one koji ih i ne diraju, ali mene je jedna pegla zamalo ubila. Fajtala sam, a onda sam uzela peglu onako mokrom rukom. Čoveče, bacila me tri metra! DAŠA: Zar si baš morala da pomeneš peglu u ovom trenutku? DOBRILA: Izvini, kumo! CRNI: A zato su tebi na prvih 200 pelena crkle tri pegle?!A ja sve plaćam! DAŠA: Zar i ti crni Veseline! VESELIN: Izvini, kumo! ( trenutak nerpijatne tišine) LAZAR: Deco, moram da vas obavestim o jednoj mojoj sudbonosnoj odluci... BABA: Pričekaj malo, Lazare... LAZAR: Nema tu šta da se čeka! BABA: Pusti me da razmislim! LAZAR: Rešio sam - da idem u Australiju! BABA: Molim? CRNI: Peške? Jesi ti lud? LAZAR: Išo bih peške al mi malko smetaju okeani. Moraću da letim. SONI: Australija je zemlja obećana, svi sad idu tamo, ja vas potpuno razumem... Kad se snađete, mogli biste da sejavite... DAŠA: Sram te bilo, Čudomire! Koja je zemlja obećanija od rođene? SONI: Ona u kojoj imaš svoje sopstveno dvorište! Bez mačaka! DAŠA: Ti bi tako i ženu prevario znači! Ko može zemlju, može i ženu! SONI: Nemoj, Dašo, već na svadbi da izvrćeš temu! DOBRILA: Izvinite, tata, a zašto? Možete i ovde da počnete novi život. LAZAR: Dobar je meni ovaj život, al hoću da proslavim rođendan ko čovek. 70 rođendana proveo sam po vrućini ko u loncu, samo zato što su me rodili u julu. A osim toga svi se raštrkaju po njivama ili morima, ne mogu daskupim društvo! CRNI: Pa si otkrio da je problem u polulopti? LAZAR: Tačno tako! 71. ću da proslavim zimski! A pošto zima neće k meni moram ja k njoj. CRNI: Isti slučaj kao sa bregom i Muhamedom! Izvini za detalj: a s kim ćeš tamo da slaviš rođendan? LAZAR: Au, toga se nisam ni setio. Bil ti, Drenka pošla samnom? BABA: S tobom?... Ni do pijace! (opet trenutak tišine.) LAZAR: (zapeva u pokušaju da popravi atmosferu)Na te mislim, kada zora sviće, na te mislim, kad se svrši dan. (Jula dobije napad plača) KRPA: Smiri se. LAZAR: Neka plače, treba da odradi 50 godina neplakanja. BABA: Kad počne da odrađuje nesmejanje, biće lakše za gledanje. KRPA: Dobro, plači onda, ali zvao sam sve bolnice i našao sam Melaniju, samo je nisu pustili na telefon... možda će sutra... CRNI: A Vanju nisi našao? LAZAR: Ja sam obišao čitav grad. Sve parkove i plaže. Nigde je nema... BABA: Doći će, deca se uvek vraćaju po loptu. LAZAR: I ja se uzdam u loptu. DAŠA: Biće sve u redu. Dovešće ga neko. Ima još dobrih ljudi na svetu, niste vi jedini, šta ste obesili noseve. Nabacite koji osmeh, ovo je moj životni trenutak. Ehej, smislite nešto... Ovo su moji svatovi, nije partijski sastanak! Jao!Ej! Setila sam se. Kako sam to zaboravila. (zaviruje pod stolnjake, pa kad nađe onaj pravi sto, skida sa njega stolnjak i sve ostalo) A sad će moja kuma Dobrila Crna da pojede ovaj astal! CRNI: Moj momački astal,. zašto? DOBRILA: ( kroz smeh) Nešto smo se kladile... CRNI: Mislim da za tebe nije zdravo da jedeš hrastovinu... DOBRILA: Opklada je opklada. (pa odlomi parče astala i jede, svi se jako čude ) BABA: Šta će ovo da bude, ne znam, znaš li ti Lazare? Kad trostruka majka pojede hrastov astal, na kuminoj svadbi? LAZAR: Ne znam, Boga mi... ali čuo sam da je bio sličan slučaj negde kod Besne kobile... BABA: A, ne, to pod Besnom kobilom nije bio hrastov, nego čamov astal i nije ga pojela trostruka majka nego treća snajka, i nije bilo na svadbi nego na slavi... LAZAR: Izvini, zaboravio sam detalje... BABA: Ti uvek zaboravljaš detalje!
Ulazi Cajac sa Vanjom koja nosi svadbeni poklon.
CAJAC: A što vi ne pevate i ne pucate, kad je svadba? SONI: Ti bi opet malo da hapsiš? CAJAC: Ne, doveo sam dete, kaže da je vaše... LAZAR: Nije naše nego moje! Ovamo s tom devojkom. VANJA: Ti znaš da sam ja, da ja nisam... LAZAR: Sve zna Lazar deda, jer on dobro gleda! VANJA: (poverljivo) A šta oni meni dođu? BABA: Dođu ti ujak i ujna. SONI: Čoveče, jesam ja to sad dobio funkciju ujaka. To je nešto! (podiže Vanju na sto) DAŠA: Pa ti više voliš što si postao ujak nego muž? VANJA: Draga ujna i ujače, želim vam da imate puno dece i (predaje poklon) šta još da kažem? BABA: Ništa, to je dosta. VANJA: Poklon je od Caje... CAJAC: U znak pomirenja. DAŠA: Jel da otvaram? CRNI: Otvaraj, odmah da vidimo! Šta ovo znači, baba Drenkakad konkurencija donese poklon? BABA: To je dobar znak! DAŠA: (otvori paket i nađe peglu) Pegla! Zašto pegla? Neću peglu! Ona znači... Neću da se udajem! Neću da se udajem!
Daša beži ka svojoj šipki za evakuaciju i pokušava da se uspne, ali to u venčanici baš ide teško. Svi, osim Vanje i Jule, jure za njom
CRNI: Šta joj bi, pobogu ljudi? DOBRILA: Smiri se, bre, Dašo... čekaj SONI: Dašo, dušo jesi ti luda? Kako nećeš, pa već si se udala! LAZAR: Nevesto, imam ja 20-tak svilenih košulja, ako hoćeš da se vežbaš... VANJA: A baš je super pegla! Sa automatskim fajtanjem! BABA: Jel ti znaš šta može da bude ako se pentraš u venčanici?! Nije bio takav slučaj nigde... CAJAC: Dobro da se ne udade za mene! KRPA: Snajka, ja ću da peglam, nemoj da se pentraš!
Jula se prvo malo nasmeje, pa se smeje sve jače.
CAJAC: Dašo, bre, ja sam to Soniju kupio. Za tebe je maca! VANJA: Joj, što je divna maca, odakle ti? Dašo, vidi macu! BABA: Daćemo joj ime Slobodanka Dvorištanović! VANJA: A ako je momak? BABA: Onda - Slobodan! Ne sme mu Soni ništa! SONI: Maca? Doneo si i mačketinu? Znao sam da ima neki zez! Izrode! Izdajico! Namerni provokatore! Nelojalna konkurencio!
Svi se smeju, a sa stola, Vanja počne pesmu. Prva mu se pridruži Jula, zatim Lazar i baba, pa i svi ostali... Mogla bi da svrati i ciganska banda il kakvi sa trubama i bubnjem... ( doterati, tj. pesmu treba da napiše pesnik)
VANJA: Kad nebo oblaci zacrne ne vredi kukati pod njim. Čučni pod kišobran sa nekim, i ne daj da ti srce trne. Pašćeš u vir, dobićeš čir, ali ti sačuvaj svoj mir. Sunce će izaći sigurno, bez obzira na tvoje stanje, i kad se ti osećaš tmurno, i kad si dobro više - manje. Život je od šarene građe, život je... život je... život je sve što te snađe! Kad ti se sruši čitav svet na tvoju malu tvrdu glavu, ne sanjaj propast ili slavu već- kakav kaktus ima cvet! Činićeš greh, imaćeš peh, važno je da čuvaš smeh! Uvek je smeh od straha bolji. A radost bolja je od tuge. Radi za sebe i za druge i kad ti nije sve po volji. Nekad je gorko, nekad slađe, život je... život je... život je sve što te snađe. To što te čeka u životu, to može biti svakojako, ali će tebi biti lako, ako si spreman za lepotu. Vredan ko dabar, postaćeš čabar, ali je bitno da si hrabar. Dobićeš ono što ti dadu, i ono što si uzmeš sam, a jedno ja sigurno znam: važno je da imaš nadu. Ne brini ni kad tonu lađe, jer život je... život je... život je sve što te snađe...
Daša se pesmi pridruži trubeći sa terase.
KRAJ
|