<<

ŽIVOT JE JEDAN A UVA SU DVA

Haruki Murakami

KAD PADNE NOĆ, roman

prevela sa japanskog Nataša Tomić

izdavač Geopoetika

Srela sam Ivu Pogorelića usred noći na stranicama japanskog romana i obradovala mu se kao rođenom bratu (kojeg nemam). Taman sam shvatila da se na svakoj Murakamijevoj stranici čuje ili pominje neka muzika, poimence sve sa izvođačima i kompozitorom. I baš sam proveravala da li su mu svi pominjani muzičari od preko Pacifika, ili čak i preko Atlantika... (što je prilično normalno kad živiš na ostrvu, u okeanu, ali nije baš najobičnije ako imaš i neku lokalnu muziku). Nekako je previše politički korektno.

Pomislih: koliko li gubim što ne znam sve te džezere i vezere, možda su bitni za atmosferu romana?

A onda odjednom Ivo Pogorelić svira Bahovu Englesku svitu za klavir!

Sa CD-a, naravno.

Objasnimo mlađima: Pogorelić je bio jedan od najvećih likova, što bi danas rekli brendova, ex Jugoslavije. Kao Dubrovnik, njegov rodni grad, kao Tito kome je svirao. U doba bratorazvodnih ratova prisvajali su ga mnogo, ali mislim da je postao svetski brend. Nije se baš napravio Englez, samo se preselio u London.

Je li se neko moćan na njega naljutio ili nije zanimljiv za ove Farma-Veliki brate-Survajver-medije, tek nisam godinama čula gde je gospar Ivo i šta li radi. Kad on u japanskom romanu svira Baha jednom vrsnom kompjuterašu, koji je upravo prebio neku mladu kinesku prostitutku, opljačkao je i ostavio golu golcatu u „hotelu za ljubav“ da ga ne bi prijavila policiji. Pretukao ju je jer je dobila neplaniranu menstruaciju, pre upotrebe, odnosno pre seksa s njim! Kineskinjica mu je, inače, bila po narudžbi, isporučena motorom, kao pica. S tim što kod njih pica nema dvostruko jezičko značenje. Smisao je ipak isti...

Pa se posle premlaćivanja lik uredno vratio u svoju kancelariju da popravi kompjuterski program za sutrašnju konferenciju i da posle kupi supruzi, koju retko viđa, obrano mleko „takaši“...

Zdravo živo, gospar Ivo, kome ti sviraš!

Odavno primetih da slava nije zdrava...

Roman KAD PADNE NOĆ  prati tokijsku noć dveju rođenih sestara. Devetnaestogodišnje, inteligentne, samostalne i buntovne Meri, koja ne može da zaspi, pa luta gradom rešena da (možda) napusti roditeljski dom i malo starije lepotice Eri koja ne može da se probudi. Svet kojim luta Meri je realan, dobar i strašan, kako kad, a svet iz koga se ne budi Eri je prazan i nekako još strašniji, neznano zašto.

Tu je negde osnovna ideja romana, tu je tražite kad ga budete čitali. Ako vam odam tajnu ko zna da li ćete čitati, ... kao slabi đaci. U prošlom milenijumu pomagala sam slabim đacima da upamte o čemu se radi npr u Otelu ali više neću to da radim. Jer su oni postali moćnici, opasni po okolinu i po životnu sredinu.

Ne Otelo, nego slabi đaci!

Otelo je, jadan, bio opasan samo za Dezdemonu a ne za okolinu.

U priče o sestrama Mari i Eri Asai upliće se, dakle, i pomenuta epizoda o prebijenoj Kineskinji u koju (epizodu) upada i Mari, kao prevodilac, jer govori kineski. Uvlači je menadžerka „hotela za ljubav“ bivša rvačica koja izgleda kao šupa za alat, dvorišna šupa za alat!... odnosno ima celih 175 centimetara visine. (kuku nama koje imamo 178!)

Ona je, ta dvorišna šupa za alat, ipak, na neku foru simpatična, valjda što je pametna pa na sigurnosnom snimku pronalazi njušku lika koji je prebio Kineskinjicu. Naravno da sliku ne isporučuje policiji, koja ni u Japanu nije obljubljena kod ilegalnog polusveta, nego vlasniku mlađahne robinje Kineskinje. I to sa pitanjem: - „ Još uvek sečete uši?“

- „Život je jedan, a uva su dva.“ odgovara Kinez vlasnik žute (izvinite, nije bela nego je žuta, žensko ropstvo je plametarna pojava) kurve- robinjice.

Od te stranice romana mi očekujemo da članovi kineskog klana, koji su navodno strašniji od japanskih jakuza, nađu i kazne antipatičnog kompjuteraša za oštećivanje njihove robe, tj. 19- godišnje kineskinje-robinje.

A ko će njih kazniti za porobljavanje? - nekako se ne pitamo. Ja se pitam, ali ja sam izuzetak...Osveta se ionako ove noći ne događa, ali ima još svitanja i još noći...

Jedino se Mari vraća kući, uvlači se u krevet usnule sestre Eri i najzad zaspi. Eri se, najzad - ne probudi! Ha! Pa vi provalite šta to treba da znači!

„Svi smo poludeli za Murakamijem“ - kazala mi je svojevremeno jedna mlada i lepa dramaturginica beogradska. Par dana posle te izjave, dok smo sedele skupa sa zajedničkim prijateljem, na koga se ona ložila, mada je njemu Murakami bio dosadan... ona je izjavila: „Jao jeste! Baš je dosadan Murakami“

Nedavno mi je taj prijatelj kazao: „Moraću da pročitam tog Murakamija. Nisam uspeo sa Igraj, igraj, igraj ali svi ga hvale, probaću da pročitam nešto drugo. Šta mi ti preporučuješ?“

„Ja ti prepoučujem sve, a posebno ti preporučujem devojku koja ti menja literarni ukus, moj druže!“ - naravno da mu to nisam rekla. Ja sam samo iskrena, nisam baš idiot.

Imala sam pre par godina veliku avanturu sa Murakamijem. Spoznajnu avanturu, ne valjda erotsku, zaboga ljudi! Navrzli se neki da mi objave izvesnu komediju, a ona šlampava. Komedija je kao i svaki dramski tekst „polufabrikat“ da se tako proizvodno izrazim, i nije preveliki problem ako sa polugotovim tekstom izađete pred gumce, sredićete ga tokom proba, do premijere. Koja, ko zna kada će biti... Ali da se izađe pred nevine čitaoce nije baš uputno. Obećam izdavaču da ću predmetnu komediju ispeglati za dva meseca, ali ona se ne da. Probah više puta. Premestim zarez, promenim veznik, sve mi žao da bacim 30 % teksta, a znam da treba. Ali kojih 30%? Zašto ovo, kad sam ono ostavila? Nije nešto ali je bolje od... na nesreću gladala sam televiziju a sve je bolje od...

I tako. Zezalo me dva meseca! Zamalo da otkačim izdavača.

Ostavim sve i uzmem da čitam Norvešku šumu, ne bih li se izlečila od neodlučnosti. Ili bar da izluftiram mozgić. Pročitam za dve noći. Posle toga sednem za kompjuter i časkom skratm komediju na 70% šlampave verzije. Sabijem, zgusnem ispeglam i frljnem izdavaču u inostranstvo. U bivšu bratsku republiku. Još mi nije platio ali to je druga tema...

Nisam odmah shvatila šta se desilo, pošto nema ništa zajedničko u mojoj lakoj terorističkoj komediji i u Murakamijevim teškom ozbiljnom romanu. Mozgala, kontala i evo šta sam skapirala: čitajući Murakamija, ja sam sebi prosto PODIGLA KRITERIJUME (koji su mi opali od gledanja televizora), a kad su kriterijumi visoki odmah vidiš šta ne valja i šta je suvišno, nema veze što je tvoja umotvorina. I lepo štrihuješ!

Zašto vam pričam ovu privatnu priču? Zato što je primenjiva. Kadgod ne možete nečega da se odreknete, samo podignite sopstveni kriterijum, i videćete kako je lako i jednostavno.

Ako vam inače moji prikazi deluju kao „ja pa ja“ stavovi to je samo zato što to i jesu „ja pa ja„ stavovi. Ne smatram se (niti ikog drugog) kompetentnim da procenim literarnu ili filozofsku vrednost nekog dela. Čitanje je intiman čin. Mogu samo da vam prenesem svoj lični doživljaj, da vas njime zaintrigiram, da se bacite na knjigu ili naprotiv da je zaobiđete, a da vam rastolkujem šta je pisac hteo da kaže - ne pada mi na pamet. Ako ne možete sami to da otkrijete onda nešto nije u redu ili sa vama ili sa piscem. Zašto bih se ja tu trpala između vas?

Pre petnaestak godina neko je, ne znam ko, izračunao, ne znam kako, da kad bismo se ubili od čitanja teško da bismo uspeli pročitati 0,5% objavljene svetske literature. Danas je, s obzirom na kompjuterizaciju, srazmera sigurno još strašnija. Prema tome, ne čitajte zato što je popularno, ni zato što neko kaže da je pametno, nego samo zato što vama nešto znači, što vama nešto govori, što vam je lepo. Čitanje je, ponavljam, intiman čin i ja vam ne pričam kako je Haruki Murakami sjajan pisac, nego samo kako sam se ja lepo provela čitajući ga. Toliko.

Mirjana Ojdanić