U romanu Crni grad B. Akunjina čitala sam da muslimani mnogo više vole i poštuju mačke, nego pse. Jer pse smatraju prljavim a mačke čistim životinjama. Znam da u Istambulu postoji i spomenik jednom omiljenom mačoru, ali nikada do sada nisam videla PRAVI GRAD MAČAKA kao što je Alanja. Ima ih bukvalno svuda, a najviše na Kleopatrinoj plaži i po parkovima sa šetalištima, pored plaže. Pa pred radnjama na bulevarima, po ćorsokacima, u dvorištima i baštama hotela, u restoranima i trpezarijama. Videla sam jedno dvorište čija je gvozdena ograda prekrivena onim zelenim čupavcima, protiv zavirivanja u avliju, ali je dole ostavljen poseban otvoren ulaz-izlaz za gospođice mace. Dok sam ispred jedne radnje na Bulevaru Ataturk pokušavala da fotkam jednog moćnog mačora, gazda radnje je pokušavao da mi ga proda za 5 evra. Kaže, zato što svaki dan jede za 10 evra! Ne bih mogla reći na kom jeziku je on to meni objasnio, verovatno ne zna ni on - ali ja sam ga razumela. Samo nisam znala da mu objasnim da u BG imam lepšeg moćnijeg i skupocenijeg mačora sa kojim ne mogu da se mere nikakve alanjske mačke. Naš Đembo (rođeno mu ime bilo Pavaroti, domaće Crni, a Đembo mu je nadimak od milja). Dakle on je bio na ulici samo jednom kad je na terasi napao moju muškatlu (kao što doliči mladome mačorčiću) pa je oborio muškatlu i pao sa trećeg sprata! Proveo se ko bos po trnju dok ga nisam našla nakon nekoliko dana lepljenja obaveštenja na svaku banderu i drvo. Našlka sam ga poluživog i sa slomljenom butnom koskom. Oporavljao se mesec dana, kojom prilikom je i kastriran pa se smirio. Ipak, kad bih ga dovela u Alanju sve bi se mace u njega zacopale, ali bez rezultata, pošto je, jelte, seksualno nezainteresovan... Alanjski mačori očigledno nisu uštrojeni. Njih turisti baš ne diraju, ali mace svi maze i paze, i domaćini i turisti. Zato su vrlo pitome i umiljate, te mirno podnose da ih hranite češkate i fotografišete. Kao sa su svesne svoje uloge “turističke atrakcije”. Jedine dve mačke agresorke videla sam na tvrđavi kad sam zavirila iza nekih razapetih tepiha a one đipile i zarežale na mene kao avlijske kere čuvarke. Izgleda da je tu na vrhu tvrđave neka privatna vila, a ja sam kao ljankase u njenu avliju zavirila i da su mačke čuvarke branile svoju teritoriju od mene kao uljeza. Pasa lutalica u Alanji uopšte nema, mada moja cimerka kaže da Turci imaju zakonsku obavezu da brinu o napuštenim životinjama. Sad... da li pse ne napuštaju, ili su mace prosto rođene na ulicama, ne znamo, pošto cimerki to nije objasnio nikakav turistički vodič, koji, barem naši, po definiciji nisu baš previše obavešteni. Zanimljivo je da su mace obično prilično mršave, dok su mačori podebeli. Slično je i sa Turcima. Dosta su niski, žene su im gracilne i tanušne, a među imućnijima se može videti i poneki ozbiljno uhranjen Turčin za kojim kaska zabrađena hanumica sa sitnom dečicom. Lepotani, visoki vitki i mišićavi poput Bali bega svi su izgleda po serijama, u Alanji nema ni jednoga, nego su ovi sitni i nikakvi. Ali i takvi su neuporedivo bolji i lepši od morževskih debeljusina kakve im dolaze u goste iz Evrope i belog sveta. Takvih GMO deduskara i babuskara Turci kod svoje kuće izgleda uopšte nemaju. Još ih, srećnike, nisu zarazili grickalicama i industrijskom zapadnjačkom hranom. Jedu mnogo zdravije od nas a tako, valjda hrane i svoje mace. Npr videla sam jednu kako jede salatu...

(ima još)