Kad sam pre 18 godina letela istu ovu turu ne sećam se da li je to već bila Er Srbija ili neka starija firma, ali se odlično sećam da je avion BIO ZA ODRASLE osobe, a ne za dečicu. Ovaj put je pisalo Er Srbija a avion je bio dečiji! Jedva se zavučeš u sedište a kolena ti ostanu pod bradom. Ne da ne mo'š da se zavališ, nego nemo'š ni da uguraš noge između sebe i sedišta ispred. 11. maja 2024. ustale smo pre cika zore, da bismo na aerodrom stigle dva sata pre poletanja, tj. u 04. sata i 10 minuta. Na sajtu Nikole Tesle, tj aerodroma, pisalo je da u 06.10 poleću tri aviona, za Frankfurt, za Antaliju i za još neku vukojebinu. Zašto svi u 06.10 nije pisalo, ali se dalo pretpostaviti da je to samo pretpostavka. Agencija nas je o ovome obavestila tek u 18 sati prethodnog dana, samo 12 sati pre poletanja, mada je raspored bio na aerodromskom sajtu mnogo ranije. I mada smo mi kompletnu njihovu cenu paket aranžmana uplatili 15 dana ranije! Kroz prazan Beograd, fini Pink taksista nas je dovezao na prazan aerodrom, a do prazne hale za predaju prtljaga sami smo se dovukli, posle čekiranja. Hala je ogromna, ima puno šaltera do kojih smo mogli doći sa 10-15 koraka, ali nismo mogli jer je popreko bio razapet sistem traka i prepreka kao za šišanje ovaca (ako ste gledali u američkim kaubojcima ili u australijskim...) pa smo morali da furamo po cik-cak trakama (protiv stvaranja gužvi, kao u cinepleksovim bioskopima, gde nikad nema gužvi) najmanje 1500 koraka do šaltera. 100 levo 100 desno, ko Užičko kolo! Lepa jutarnja šetnja. Iz čekaonice za ulazak u avion, ovaj na kome je pisalo Er Srbija nije uopšte izgledao kao dečiji, ali kako uđosmo shvatismo koliko je tesan. Prijateljica, koja redovno putuje svih onih 18 godina koliko sam ja apstinirala od civilne avijacije, priča mi da su sada svi avioni za dečicu, a ne kao nekada, dok je u avionima moglo i da se puši a ne samo da se diše (što je danas – može eventualno). Posada srpskog aviončeka, ne zna srpski, a nisu se potrudili ni da nauče “dobro došli“ nego se smeškaju glupo i pozdravljaju nas na nekom grčko-engleskom jeziku, koji je još nerazumljiviji nego meksičko-engleski, koji je maker simpatičan. Sreća što sam ja odlično zaboravila engleski još za vreme bombardovanja! Posada je, dakle, iznajmljena a sastoji se od dva stjuarta, čistačice i relativno logične pretpostavke da tamo negde u kokpitu čuči i neki pilot, a možda čak i kopilot. Manji od dva mala stjuarta mnogo je voleo da deklamuje sva ona uputstva i objašnjenja na svom tajanstvenom grč-angl jeziku, voli čovek mikrofon. Ako mi u „našim nacionalnim avionima“ treba da se osećamo kao stranci, onda svuda moramo da se osećamo kao stranci - jel' to cilj, da budemo stranci u celom svetu, računajući i Srbiju?! Naravno, kao ljubazni domaćini sedeli smo zgrčeni u avionu lepih 45 minuta dok nisu odletela ona druga dva aviona najavljena za 6.10. Stjuardi su nam posle podelili malu vodu (svoja više ne sme da se unese u avion). Voda Eir Serbija smrdi na hlor i ima takođe dečije dimenzije, samo što cuclu nema. Onda... neki obročić i Probiotik, koji je sponzor, a čistačica je posle pokupila đubre. Sletesmo u Antaliju za dva sata, tj leteli smo 50 minuta manje nego što smo džonjali na BG aerodromu. Na ogromnom antalijskom aerodromu je bila gužva pa protraćismo još sat i nešto da se dokopamo svog prtljaga i dovučemo ga do busa koji će nas odvesti u Alanju. Jedna putnica se ipak nije dokopala svog kofera, pa smo svi čekali da popuni formular itd. Sve to nam je otelo još bar tri sata života! Vodičkinja (ako se tako kaže rodno tolerantno) je sve vreme pričala razne istine i neistine kao što je to da u Turskoj uopšte nema raskršća nego samo kružni tokovi jer oni neće da ih raskršća podsećaju na hrišćanstvo (trt!) i da ima dosta džamija, ali da se „onaj što se popeo gore, pa se dere jer ne ume da siđe“ što reče Nušić u Putu oko sveta, neće čuti u našem hotelu. Te da Turci ne haju za pešake ni semafore, nego voze kao Azijati, što i jesu. Naravno da su svuda bila raskršća, a da se mujezin glasno oglašavao odmah posle najglasnijeg alanjskog pevca pod našim hotelskim pendžerima. Oko pola četiri izjutra. Pevac nije imao mikrofon, a mujezin bogme jeste, možda čak i magnetofon ili cd. A za turske šoferčine bila je u pravu, jurcaju kao muve bez glave i ne haju za turiste, samo za avanturiste. Tokom puta smo iz busa jasno videli kako novi korporativni kapitalizam proždire bivšu nižu srednju klasu i od nje pravi sirotinju, isto kao i u novoj koloniji Srbiji. Čitava sela sa raštrkanim malim jednospratnicama i okućnicama, ili gradska radnička naselja - čiji su prozori već izbijeni i kuće spremne za rušenje, da bi se na njihovom mestu podigao neki nasukani kopneni kruzeri za šišanje ovaca. Ovaca poput nas!

(nastaviće se)