Drugog dana izađosmo na čuvenu Kleopatrinu plažu koja se proteže kilometrima pored Alanje. Uzduž plaže je šetalište sa parkovima, parkićima, vodoskocima i mostićima. Gde ima dosta sprava za vežbanje, kafića te mnogo egzotičnog drveće i prekrasnog cveća. Naprimer palme obučene u jasmin i druge penjačice. Čarobno. Plaža se nalazi u širokom, otvorenom zalivu između dva rta. Kad gledaš na more na levom rtu nalazi se stara tvrđava, a ispod nje, navodno pećina, gde su davno gusari štekovali blago. Plaža je izdeljena na 8 većih delova čije su manje delove ili sve ležaljke zakupili pojedini hoteli. Naš je bio na plaži 7. Ima nebrojeno redova ležaljki i suncobrana, od kojih je prvi prilično daleko od same obale. Kasnije ćemo saznati zašto. Zato što se kad dođu bogatiji ili važniji gosti za njih postavljaju nove ležaljke bliže obali, pa se tako nađete u 10-om redu, i ako ste bili u prvom. Plažu smatraju i zovu ČUVENOM PEŠČANOM PLAŽOM i svašta je na njoj okej - osim peska. To naime nije pesak kakav ste mogli videti na Ulcinjskoj plaži, na Adi Bojani ili na Copakabani u Osijeku. To je sitan šoder, kakav možete da vidite pored građevina. Ne znam za šta tačno tamo služi, mislim da ga mešaju u beton. Osim tog građevinskog sitnog šodera, najsličniji mu je posip za mačke. Ako nemate mačku i ne znate šta je posip, objasniću. To su sitni kamenčići beli ili smeđkasti koji se u džakovima od 3-8 litara kupuju u pet šopovima za kućne mačije klozete. Istresu se u poveću kadicu i služe tome da mace tamo lepo obavljaju fiziološke potrebe, jer posip upija mirise tih... proizvoda i relativno se lako čisti. Kažu da sada postoji i skuplji silikonski posip za mace, ali to nam nije tema. Nego ovaj prirodni. Ima urbana legenda o tome kako je negde u Americi žena ubila muža, pa nije znala gde da ga sahrani, nego ga zagurala u podrum pod stepenište i zalila ga sa puno posipa da joj se ne usmrdi i da ga ne njanuše. I stvarno joj se nije usmredeo, nisu ga našli, ali se njoj usmrdela duša, od griže savesti - pa se prijavila sama. Ni ovo nam nije tema, nego digresija.
Ukratko taj pesak na čuvenoj Kleopatrinoj plaži je neka vrsta poluproizvoda kome je potrebno bar još million godina valjanja sa mediteranskim talasima da bi postao pravi, sitni plažarski pesak od koga se mogu napraviti velelepni zamkovi, pa čak i finije skulpture. Od ovoga može da se napravi jedino neželjena grobnica za starije, sporije, neopreznije ili slabije kupače.
Drugog dana kad smo se pojavile na plaži bile smo skoro same sa gomilom ležaljki jednim pecarošem i prilično velikim talasima. Došle smo do blizu vode, ali nas je talas zapljusnuo po nogama i - i izvukao pesak ispod njih, a nabacio na njih friški šoder donešen sa dna Mediterana, pa smo se našle zaglibljene do gležnjeva. Drugi talas bio je jači i viši, pokvasio nam čak butine i izvukao ispod stopala toliko peska da smo ostale zaglibljene skoro do kolena, bez šanse da se iskopamo iz šodera koji se u tandemu sa talasima ponašao kao živi pesak! Kad sam pokušala da iščupam levu nogu imala sam utisak da će je pesak meni iščupati iz kuka. Vrlo neprijatan osećaj! Nikad nisam ni čula za takvu pojavu, mada sam tada shvatila zašto Ameri i Australijanci na nekim plažama imaju duge drvene dokove kojima se ide do normalne vode i kojima se iz nje vraćaju na obalu. Izvukla me neka Ruskinja koja je stajala na suvom pesku, izvan dohvata talasića. Faktički nije bio priblem da se uđe u vodu, samo se bućneš u talas i on te ljubazno odnese ka pučini. Problem je bio kako da se izađe! Nekoliko mlađih (i lakših) ljudi uspevali su da istrče pred dolazećim talasom, neki bi se dovaljali sa talasom pa se iskobeljali puzeći kao morževi, ali nama su oba takva mizanscena bila nedostojanstvena ili nedostupna. Da stvar bude još puno gora bilo je strašno naporno, skoro nemoguće čak i hodati kroz plićak, što bi nama veoma prijalo i što je uvek moguće na plažama sa pravim sitlim peskom. Ja sam za par dana zaključila da mene taj Mediteran ne želi, bar ne živu, pa sam prestala da želim i ja njega. Ne volim neuzvraćenu ljubav. Bolje cela u bazenu nego do kolena u živom pesku! Te sam se pripitomila da hotelski bazen, mada je bio mali i neslan. Ali je bar često bio prazan. Cimerka je ipak odlazila na plažu da leži u hladu suncobrana i hvali se posle kako je ipak hodala kroz plićak, ali plivala nije ni ona. Jedini koji su stvarno plivali bili su turisti koji su dovoženi sa motornim kao gusarskim jedrenjacima, pa ukotvljeni podaleko od obale, i koji su sa tih „jedrenjaka“ silazili na kupanjac u debelo more, ne dodirujući zločesti pesak. Takvih jedrenjaka bilo je u tzv „staroj luci“ iza levog rta sa tvrđavom, na desetine. Može biti da se u špicu sezone pesak na Kleopatrinoj plaži ponaša pristojnije, možda se pod jačim suncem i manjim talasima stvrdne, ne znam. Ali mene nije voleo, pa nisam ni ja njega. Vremenom, kad sam shvatila koliko mačaka živi na plaži, po parkovima pored i u celoj Alanji, počela sam zlobno da zamišljam kako je Kleopatrina plaža cela, zapravo jedan veliki, vrlo konforan mačiji posip, odnosno klonja. Sve što naprave one duboko zatrpaju i ujutro se ništa ne vidi i ne oseti jer - to je takav pesak! Ovakva blesava asocijacija može čoveku pasti na um samo na osnovu lošeg iskustva, kakvo sam ja imala još od pre pola veka. Jednom smo se, još kao studenti, zapili na Atinskoj Plaki (to je nešto kao naša Skadarlija) skoro do zore. Pa smo rešili da dočekamo zoru na nekoj čuvenoj atinskoj plaži, mislim da se zvala Glifada (ali nemojte me držati za reč, pola veka je ipak pola veka, možda ruinira sećanje). Kupili smo i neki suvlaki ili giros, da ga lepo doručkujemo, onako romantično - u svitanje. Izvalili smo se na pesak, žvačući doručak, zalivajući nekim vinom i čekajući da sunce izroni iza horizonta. Slušali smo slabe talase i pisku kao cvrkut nekih nepoznatih nam ptičica i smatrali smo sve to strašno romantičnim. Kad je sunce najzad iskočilo iz mora shvatili smo da jeste strašno, ali romantično baš i nije. Pošto ono što je pištalo u mraku nisu bile vesele ptičice, nego debele pacovčine, koje su, poput nas doručkovale na plaži! Dobro da nisu doručkovale nas!

Na ovu priču stigao mi je zanimljiv komentar podrške:

Suzana Hrabra: Obozavam Tursku i njihovu obalu. Ali slozicu se s Vama oko talasa jer ih uvek ima i zivog peska. U Alanji sam bila bas cesto i ta Kleopatrina plaza je opasna za one koji ne mogu brzo da istrce iz talasa. Moja mama nikako nije mogla da izadje iz mora jer su je zapljuskivali talasi s ledja a noge tonule u pesak, do te mere da je izgubila snagu u pokusajima i napila se morske vode. Da nije jedan turista primetio da se davi u plicaku i pritrcao da joj pomogne i izvukao je iz zivog peska, ja ne bih mogla nikako jer nisam imala snage da je izvucem. Dosla je hitna i ispumpavala joj vodu koje se nagutala. Trebalo joj je 2 dana da se oporavi od toga. Kasnije smo se kupale vise levo gde nije bilo talasa ali je plicak bio dugacak. Mnogi se ne kupaju jer ne mogu da udju u vodu od talasa, pa uglavnom sede blizu vode ili se setkaju.

MO - Hvala vam za ovaj komentar. Već sam počela pomalo da sumnjam u svoju hrabrost i da podozrevam da su me možda godine napravile kukavicom i trapavim moržem koji ne može bez puzanja da se iskobelja iz vode i peska. Međutim morž je u prednosti jer nema noge da ga pesak zgrabi i uvuče. Što se tiče elegancije, gabarita i spretnosti - tu smo negde...