Onomad kad je u Americi moglo da se vidi najveće pomračenje sunca, koje je nama bilo nevidljivo, mi smo ipak osetili razne posledica te činjenice. 8. aprila 2024. uveče, meni je srce zakucalo brzo kao mačije i ćapila me neka nelagodnost. Baš neprijatna uznemirenost. U 22.40. izmerim pritisak, kad on malo skoknuo na 149/108 ali puls baš ripio na 143. Popijem Omegu 3, pritisak se privremeno spusti, ali u 23.10. puls skoči još gore na 157. Popijem Leksilijum, i on se malo smiri, a uskoro opet ripi na 160. Maša pozove Hitnu pomoć. Dok nisu stigli za nekih 45 minuta, zvala je još dva-tri puta, a kad su došli tek što su zaustili da nas grde kao razmažene, izmeriše ekg i pritisak, pa mi odmah dadoše injekciju u venu, koja sve to obori, na par minuta, pa opet skoči do neba. Pitali me da li sam pila koka kolu, kažem DA! Tj NE pila sam koktu! - Pa to vam je! (kaže brat) bolje da pijete pivo nego kolu! A posle večere ste legli na leđa?! Pa od toga vam je! Morate da sedite bar dva sata posle jela! (Da mi noge oteknu ko herkulovi stubovi?) - Izbacite sve mesne prerađevine (koje sam izbacila pre x godina, ali ga ne upitah ako to znaju, zašto hrane porodilje parizerom i suvim hlebom?) - Izbacite i sve mlečne proizvode. - Pijem samo jogurt! - branim se ja, a on napada - Jogurt je pun brašna, pijte kefir i jedite kukuruz! (pa da izađem na 150 kila kao on, prećutim, jasno). - Meni je tokom onog korona zatvora toliko opao imunitet i kondicija, da sam za to vreme ostarila 5 godina! - To je izgovor! Zatvor je trajao samo par dana, ja sam moju mamu šetala svaki dan, a ona ima 80 godina!- napade me i Dr, ali imam ja dete da me brani: - Zatvor za 65+ trajao je puna tri meseca, a zaključani vikendi za sve, još duže! Vi sigurno znate kako i koliko to obara imunitet i kondiciju, pogotovo u atmosferi opšte medijske panike, zar ne? - kaže Maša ljubazno i odlučno.- Doktorka aterira i kaže da moramo s njima UC na opservaciju, jer oni moraju na drugi poziv, a ne mogu me ovakvu ostaviti. Medicinski brat me nije pustio ni patike da obujem nego me poveo u smešnim kućnim papučama, na raznobojna srca. Mašu ne bi ni poveo da nije bila spremna ko zapeta puška. Siđemo.

Kao prilično srećna persona, nisam se do tada vozila u kombiju Hitne. Zahvalite Bogu, ako niste ni vi. Trese da bubrege odbija, kao da vozi preko krša. Pomislih da je taj kombi možda projektovan za proveru koliko pacijent može da izdrži, pa ako ne izdrži da ga voze na “mirniju lokaciju”. Za vreme vožnje dade mi brat, kroz braunilu još jednu injekciju Presolola i opet izmeri ekg. Celim putem mi je objašnjavao šta smem, šta ne smem da jedem, da pijem da mislim, uprevši mi pesnicom u rame, da ne ispadnem iz nosila tokom “udobne” vožnje. (Setila sam se jedne stare afere iz ludačkih 90-ih kad je na Đeram pijaci danima stajao parkiran meki kombi HP i skoro konstantno se tresao, sve dok se policija nije smilovala da pogleda. Pa je otkriveno da neko iznajmljuje taj kombi za hitne seksualne potrebe nakupaca i ostalih pacijenata). Hitno je hitno! Medicinska sestra u UC odmah je rekla da „braunila nije u funkciji” i zabola mi drugu u nadlanicu, a ovu bratsku izvadila i prekrila ogromnom vatom i širokim flasterom. Kad sam sutradan skinula njen flaster i debelu krvavu vatu sa mesta gde je bila bratova braunila, otkrila sam veliki, ogroman plavo-zeleni podliv, promera 7 cm. Još je tu.

Velika sala u koju su me dovezli i premestili na krevet sa točkovima, sa ležištem od crnog skaja, bez plahte, jastuka i pokrivača imala je 30 -40 takvih kreveta-kolica. Na njima muškarci i žene pomešani, sa najrazličitijim problemima, bez ikakve izolacije i privatnosti, čak nema ni paravana. Ko uđe sa nečim prelaznim, može da zarazi sve vrlo lako iako se dezinfikuju podovi i skajevi. Da nije svih tih monitora i skupocenh aparata na struju, vodu i kiseonik, atmosfera bi ličila na ratnu bolnicu. Momak koga ispituje policija leži go u crnim gaćama i čarapama. Ne vidi se gde je izboden, a policija ga ispituje i čudi se što nije video ko ga je ubadao.
Starica pored njega leleče od bolova, okolo pričaju da ima pankreatitis ali da ne mogu pronaći bolnicu koja bi je sad primila u zlo doba noći i života. Jedan pijani krmak nešto nerazumljivo urla... Osoblje je ljubazno i mirno. Odmah su me pošpricali ladnom vodom i zalepili silne žice za EKG. Svi gledaju u ekran i nešto šapuću među sobom. Jedna sestra mi izvadila krv i otišla bez pozdrava. Došao lekar (ili brat?) uopšteno nasmeškan, otvorio braunilu i sunuo mi opet neku injekciju. Pitam šta je to, odgovor nerazumljiv. - Sad mi je još nejasnije! - smeškam se i ja blesavo kao i on. Ćutim i čekam. Dođu dvojica sa praznim zatvorenim špricom i daju mi da duvam u njega kroz rupicu za iglu. Taman kad sam mislila da nema šanse, valjak se pomeri. Jedan od njih, bez upozorenja digne mi obe noge u vazduh, sve buljeći u ekran. - Jebiga, bar smo pokušali.- kaže dizač nogu pa odoše. Posle, naiđe neka sestra i pita: - Jeste vi uvek ovako crveni? - Nisam. - kažem. Tek sutra sam pomislila da li su me to zajebavala ona dva klinca sa duvanjem u špric i dizanjem nogu?! Pa sam od toga pocrvenela?! Naiđe opet nasmesmeškani sa špricom i sune mi još jednu injekciju. Stavi mi i cevčice sa kiseonikom u nos. Ništa nisam osetila, osim da sam još zapetljanija. Stariji kolega, u crnom kaže Smešku: - Daj joj malo Lasiksa. “Neće valjda” mislim ja jer od laseksa dobijem gadne grčeve u nogama. Ali ‘oće, jbg!
Crni mi stane kod glave, kaže:- Ovo će biti malo neprijatno. Okrene mi glavu udesno kratko mi izmasira levu vratnu arteriju, pa isto to ponovi i na desnoj. Nije bilo neprijatno. Nasmeškani zapanjeno gleda u ekran i kaže zadivljeno: - Svaka ti čast! - kao da me crni oživeo, pa odoše. Slične masaže smislio je Dr Boven, Francuz.

Nastade zatišje u celoj prostoriji, kao da je pauza, ja ulučim priliku da pozovem Mašu koja me već satima čeka u čekaonici ispred sobetine. Razmenismo par rečenica ali nam je obema laknulo. Osoblje se opet razšeta Sigurno me neće raspetljati od aparata da bih otišla u wc, pa neću ni da pitam. A nije mi lako. Kad su me najzad raskopčali i pustili pitam. - Ovaj klozet je, kažu, zauzet ali imate kod izlaza tamo iza ikona. Jedva ga nađosmo, pored zlaćanih kao ruskih ikona u jednoj niši hodnika. Neka ih, ako to nekome pomaže, meni ne smeta.
(Sećam se da je u Kliničkom centru postojala zasebna crkvica za potrebe celog centra. Još od pre WW2. Znam, jer sam dolazila pre koju deceniju kod gastroenterologa sa jezivim bolovima u stomaku. Nije me ništa pitao, samo mi je zakazao kolonoskopiju, za dva meseca i rekao: - To vam je od godina!- Nije mi bilo ni 50! - Da li to znači da ću, kad dođem u vaše godine postati odvratna i prosta kao vi? - odbrusim i odem. Stomak me toliko boleo da sam ušla u tu crkvicu da se malo odmorim i upalim sveću. Kad sam čučnula da upalim za pokojnike, prođe me stomak istog trena.- Gle, bogati, ima Boga - pomislim, ali kad ustadoh opet zabole. Ili je Bog shvatio ko sam ja!? Ta je crkvica bila kraj mirnijeg mesta, tj. pored mrtvačnice.) Zlatne ikone su pored wc-a.

Taksista koji nas je vozio kući znao je baš sve o svemu, o čemu niko nikada nije želeo da čuje njegovo mišljenje. Koliko je srećna njegova žena što on davi klijente, a ne nju. Ima jedan takav lik u čuvenoj Andrićevoj pripoveci Zlostavljanje. Samo što je službenik a ne takstista, kao ovaj. Iznosio je svoje sveznanje sve dok nije skrenuo u pogrešnu ulicu, pa se sunaovratio nazad. Pobio bi nas da ga je neko čuknuo zguza. Srećom svi su pajkili...