Tokom duga veka više puta su me zabranjivali obično bezuspešno. U leto 1978. godine igrali smo Šekspirovu komediju Dva Viteza iz Verone u Pozorištu Dvorištu, u avliji Kapetan Mišinog zdanja, u Beogradu, još je bila Jugoslavija. Igrali smo svake večeri i odigrali smo barem 10 repriza dok se nisu odnekud pojavili neki mrki drugovi. Trojka. Pitaju čija je predstava. Kažemo: Naša. Pitaju ko je glavni?! Kažemo: Vilijem Šekspir, ali on nije tu. - Ne bih se ja na vašem mestu sa nama zajebavao! - procedi kroz retke zube jedan ogroman i zareži: - Ko je glavni, pitam! - Kukavna glumčad hrabro upre prsićima u mene. Ogromni me tako mrko pogledao, odmah bi me s konja oborio, ali nisam bila na konju.
- Znači, ti si kriva, drugarice!? (optuži me bez dokaza.)
- Izvini, ne kapiram kako nas dvoje možemo da budemo drugarice!?
- Šta se praviš blesava?! Jel znaš da mogu sad da vas pohapsim zbog ismevanja i uvrede visokog gosta iz Afrike?!
- Joj, pohapsi nas brate, ako ikako možeš. Obraduj novinare, leba ti! (Kurčim se ja, pošto smo imali fantastičnu podršku svih medija, jer se u to vreme, leti nije baš ništa događalo u BG, a novine moraju da kenjaju.)
- Predsednik ... (zaboravih čiji, ali mislim da su ga pojeli posle par godina) preleteo je pola sveta da dođe u SFRJ! Narod ga oduševljeno dočekuje na ulicama, mašu našim i njegovim zastavama, a vi se ovde zajebavate i terate ljude da mašu roznim zastavama da bi neki kilavi kralj izašao pred publiku. Ismevate našu diplomatiju i visokog gosta!
- A zašto je naš kralj kilav, izvinte? (gunđa Dragoljub Denda, glumac koji je igrao kralja, ali se ugrize za jezik i stade iza drveta.)
- Izbacite tu sramnu scenu ili ćemo da vam zabranimo predstavu!
- A jel’ imate vi možda nešto napismeno o tom štrihu ili zabrani?
- Šta će ti papir? Ne veruješ?
- Ma verujem, ali treba nam papir sa pečatom da ga pokažemo novinarima, pa da posle sa njim obrišemo dupence!
- Okej, onda ćemo da vam zaključamo zastave! - reče odlučni drug i zaputi se ka podrumskoj prostoriji gde se nalazila naša rekvizita. (Znači imali su insajdera, čim su znali gde držimo roze zastavice sa šekspirovim likom i ostale potrepštine! Druga dvojica sprečiše nas da se približimo mestu radnje. Tip zalupi teška vrata, zaključa naš debeli katanac i „proguta“ ključić. Te se zaputiše ka izlazu na ulicu Vuka Karadžića. Na pristojnom rastojanju ispratio ih je jedan naš radnik, inače odličan student bezbednosti, zamandalio rezom ulazno- izlazna vrata, polako se vratio do podruma, odnekud izvadio pajser, razvalio katanac jednim trzajem i - dobio aplauz! To je bio prvi pokušaj da mi se nešto zabrani. U ime komunista. Ovi su bili neka sića, ali su tripovali da su face. Ili su nas zezali? Doduše stalno su nas kontrolisali u tom Dvorištu. Zato što su tamo 1968 bile one neke studentske pobune, gde je Sonja Liht mazala pekmez na lebac pa posle doživotno ostala politički ekskluzivna.
Za Kaligulu smo jedva dobili dozvolu da prošetamo glumce od Kališa do Terazija. Kao da traže Kaligulu koji je nestao očajan posle Druziline smrti. Plan je bio da se raspituju kod šetača je li neko video Kaligulu i tako ih zainteresuju za predstavu. Sam Kaligula, koga je igrao Branislav Lečić, prešminkao se u plebejca ne želeći da propusti zezanje po Knez Mihajlovoj. Poveo je glumce dalje od hotela Balkan, popeo se na Terazijsku česmu, ispred Moskve i počeo da drži neki šašavi govor. Dok sam ja stigla sa kraja kolone, česmu su već opkolila tri pandurska Stojadina, pristigla od Zelenog venca, i trpali su glumce na zadnja sedišta. Maricu nisu dovezli. Sreća što sam ponela otkucanu dozvolu MUP-a Stari grad, sa pečatom, pa su ih pustili sa rečenicom: - Trkom nazad, prekoračili ste dozvolu (20-ak koraka ali prekoračili!). Za pet minuta da ste u dvorištu inače ću da vas ‘apsim! - smejao se milicajac. „Dođite nam na predstavu.“ Poziva ga Cezonija, tj. prelepa Danica Maksimović u izazovnom 'aljinčetu ali brkati cajac reče: - Nisam lud! – sede u Stojadina i ode. (OK verovatno nije imao brkove, ali u filmu bi sigurno imao, takva je to scena bila. Nisam odolela da malo nakitim ovaj deo priče, ipak je to memoarsko parče.) Za dozvolu da ispalimo svetlosnu raketu u Arabalovom Groblju automobile, presedela sam kod nekog načelnika pola dana. Jedva nam dade! A danas kogod ‘oće može da raspali vatromet, gdegod hoće, povodom rođendana svoga hrčka.
Osamdesetih godina prošlog veka pokušao je partijski sekretar HNK u OSK da mi zabrani pevanje pesme “Ustaša sam tim se dičim” na istu melodiju kako su pevali partizani. Kao što je pisalo u tekstu Dejane Leskovar Slike žalosnih doživjaja, koji sam režirala. Uskopistio se na probi sve dok mu moj ćale nije dobacio: “Pa nauči nas Ico, kako ste to pevali!” Tata je znao da je sekretar bio ustaša, a ne domobran, kao što je potvrdio jedan svedok, takođe bivši ustaša. Pa je part-sekretar hitro uvukao rogove u svoj putar na glavi i - nije mi više korigovao režiju. Intendant kazališta je pak zahtevao da ne otkrivam desnu sisu njegove supruge, glumice , kao što je takođe pisalo u tekstu. Pustila sam ga da se krčka sve do generalnih proba, mada uopšte nisam htela da ističem tu sisu, koja bi odvukla pažnju publike na pogrešnu stranu.
Uvek je bilo raznih budala “čistunaca i dušebrižnika” čak i više nego ludačkih devedesetih XX veka. Kolikogod da se danas priča o strašnim neslobodama u Slobino doba, ja ga pamtim kao vreme najslobodnijeg lajanja. Pisala sam tada najljuću moguću satiru za Našu Krmaču, između ostalog i satirične pozorišne kritike. Krmaču su prodavali kolporteri na demonstracijama, mislim da je nije bilo na kioscima. Sećam se da sam jednom tražila još pola strane (koja je bila ogromna, skoro kao Borbina) za još jedan tekst, ali je Boško Pavković urednik, rekao da nema mesta, dosta mi je ono pola str što sam već bila zauzela. - Ali imam božanstven naslov: GENERALU NEMA KO DA PUŠI! Da ga pustiš preko cele strane. Jasno da je pustio i niko nas nije zabranio. (odnosilo se na aferu nekog generala koji je tražio da mu se puši i bez ovalnog stola, što je drugarica sekretarica odbila.) Sreća moja što GG Markes nije čuo da sam tako prostački parafrazirala njegov naslov Pukovniku nema ko da piše.
Krajem devedesetih prošloga veka, kaže mi Dragana Bošković da se jednoj mladoj rediteljki (koja je studirala u Moskvi ali će diplomirati na BK Akademiji) jako sviđa moja komedija Smena bogova i volela bi da diplomira sa tim, ako bih ja dozvolila… Naravno da bih, kažem da u Kraljevu ima upravnik kome se sviđa isti tekst pa ih Dragana poveže i oni se dogovore. Dišu je jako zanimalo da mu dam tekst besplatno, mada ne diplomira on nego devojka. Dadoh mu ipak, radi nje. (posle par godina tražio mi je drugi tekst, da režira on, što odbih glatko!) Mlada rediteljka počne ozbiljne pripreme, kad mi se jednog dana javi upravnik i drhtavim glasom veli da mora skinuti Smenu bogova jer crkva ne dozvoljava da se to igra u njihovom teatru. - Jel to crkvin teatar? - šoknem se ja, ali on kaže da je crkva sad jako uticajna i ne bi se usudio da bez blagoslova. Crkva je bila ponovo postala prgavija i od komunista i od milicije! (na “slavnoj” tradiciji Inkvizicije!) Rediteljka isto beše šoknuta ali ne zbog crkve, nego što je trudna i stalo joj je da diplomira pre srećnog događaja. I tako joj dam da režira Život je sve što te snađe, bezazlenu savremenu scensku bajku koju sam pisala za decu, ali su je režirali za odrasle. Valjda je i u tim odraslima bilo neke dece... Išle smo u Kraljevo na premijeru. Komisija, ćerka i ja. Plašljivi direktor koji nije imao para ni za tekst, ni za režiju, imao je za svečanu večeru na koju je pozvao ispitnu komisiju mene i ćerku, ali nije pozvao mladu rediteljku, koja mu je besplatno napravila izvrsnu predstavu! Da sam imala prevoz za Beograd, odmah bih otišla kući! Moje principijelno dete odbilo je da jede a ja nisam baš karakterna kad je klopa u pitanju. Ivana je dobila 10, što je i zaslužila. Žao mi je što sam joj zaboravila prezime, jer se posle više nije bavila režijom, nego novinarstvom. Šteta, stvarno!
Smena bogova nije nikad odigrana, ali su bogovi ipak smenjeni. Sve ih je zamenio zli Bog Profit. Čiji pogani vernici sada rade šta hoće a zabranjuju šta hoće i koga hoće.
Leta 2024, onog dana kad je u Beogradu bila “tradicionalna” gej parade, a Predsednik je debatovao sa narodom o rudarenju litijuma u zapadnoj Srbiji, tražila sam nešto iole gledljivo na tv jer ne mogoh da čitam. Nema baš ništa za gledanje! Državni mediji slikaju samo Lidera koji, oblizujući se, lagi svom narodu, a prozapadni svoju gej paradu. Od muke stavim na fb bezazleni status „ Jesu li ovo i gejevi izašli protiv Riotinta ili sam ja opet nešto pobrkala?!“ Šetam daljincem tamo-vamo, tražim bar neki stari film ili seriju, daj šta daš. Nema ni toga, ali svako malo prelazim preko lidera koji polako priča nešto što ne čujem (isključih ton). Ali uočim da ispod njega piše: “NOW Najgora osoba na svetu, NEXT Narkos Meksiko.” Uslikam, pa okačim i to na fb. Ne znam ko je odgovoran za te natpise koji se pojavljuju samo kad motate kanale, da vas kao informišu na šta ste to sad naišli. Te informacije često nisu tačne. Ne znam da li neko, i ko, može namerno da napiše ispod vladara tako zločestu opasku. Posle sam čula da je to bio naslov nekog filma koji je sklonjen radi AVaj obraćanja narodu. Šta bi bilo da je na ekranu govorio npr neki strani lider? Mogao bi ispasti diplomatski skandal pa da nas opet bombarduju. A sutradan, fb profil mi blokiran jer “ne poštujem zakone humane zajednice.?!? Već su me više puta blokirali potpuno besmisleno i bez ikakve krivice. Npr na jednom EXITu bili su bilbordi protiv narkomanije gde je bila fotka tanga-guze i pisalo je „Odavde dolazi tvoja roba“. Efektno i upečatljivo. Možda bi bar neko prestao da se drogira kad bi zamislio da je njegova droga švercovana u bulji. Jednom sam šerovala fotografiju klinca koji sedi na noši, jede i bulji u kompjuterski ekran. Šaljivo i poučno, ali opet su me blokirali. Blokirali su me više puta i zbog zabranjene istine! Jednom zbog cb fotke gde vojnici Belgijanci vešaju petogodišnje dete jer mu otac nije ispunio robovsku normu, a drugi put zbog nasmejanog Engleza pred kojim sede gladni crnci u lancima. Dakle, svaki put kad su me selektivno blokirali priložen je makar besmislen razlog, pa sam čekala da kazna istekne, ali ovaj put razlog nije naveden, a kazna beše definitivna.
Nasuprot tome kada ja prijavim neke barabe koje reklamiraju svoje skupe bućkuriše od kojih ćete za 7 dana skinuti 14 kila, ili ćete progledati za dva dana, izlečiti čukljeve čarobnom mašću za samo 7599 dinara, umesto bolne operacije. Dakle bezočne reklamčuge gde se često zloupotrebljavaju fotke naših renomiranih lekara poput Dr Nestorovića - to nije kršenje humanih pravila. Zalažu se za slobodu mišljenja i govora, koja je meni uskraćena? Ili je svaka laž dozvoljena a istina jok (pošto je laž lepša od istine)? Da li nam je od trulog socijalizma ostala samo partokratija i verbalni delikt? Ili prosto veštačka inteligencija, ne podnosi prirodnu ko što nema smisla za humor što je opštepoznato.
Imala sam preko 6 500 prijatelja i pratilaca. Među njima 100-200 do kojih mi je bilo stalo, a nemam drugi kontakt osim fb i sad ne znam kako da dođem do njih… Ne bih rekla da mi nije teško palo ali me je sasvim prošlo kad sam čula da je I. Mask obrisao Roberta de Nira (kao antivaksera?) Eh, brate Roberte, tebe je bar izbrisao gazda, a mene algoritam! Ali kao i sve drugo i ova zabrana mene ima dobru stranu, jer bih ja danas, da nedajbože još imam fb okačila možda najstrašniji status ikada. Naime juče je inaugurisan novi američki predsednik, a jutros je u privatnom staračkom domu kod Barajeva u požaru izgorelo 8 staraca, a 7 ih je povrđeno. Čitav dan mene muči činjenica da Amerikom vladaju starci kakvi se kod nas noću kremiraju u privatnim staračkim domovima.