|
Mirjana Ojdanić
IMIGRANTI ili Slaba tačka tragikomedija paranoje i nostalgije
LICA:
ANKA LIČANKA, gazdarica kuće, genetska usedelica, rođena 1921. U SAD stigla 1939,bežeći od gladi i rata. PERSA PAPUČA, rođena 1930, Ankina rođaka i služavka. Stigla sredinom 1949, za verenikom odbeglim od IB. Patološki mrzi i boji se Rusa. DANKO MRAK. rođen 1930, u Sremu, pobegao 1946, kao kulački sin. Fobičan od komunista. Laže da je bio čuveni četnik. SADIDA PRPA, šezdesetosmašica, tj. rođena tada. Seksualni emigrant, juri za slobodom. JANJA DIVLJAK, (isto), juri za Sadidom. DAMJAN DIVLJAK, Janjin mlađi brat. (1970) Osvetnik. MLADEN BABAC, hohštapler ( Beograd 1953.) Tvrdi da je došao na talasu odliva mozgova 1991. Zapravo dezerter. TANJA GLAD, rođena 1965 u Novome Sadu. Doktor marksizma. Stigla 1993 bežeći od sebe i inflacije VLADIMIR VAĆANSKI, rođen 1970, u Vršcu. Crnac. Srbin. Kopile afričkog studenta. Muž Tanjin. Došao zbog ljubavi
Zavisno od toga odakle i kada su došli svi oni govore razne srpske jezike
NOSTALGIJA- govori jezikom onoga kome se obraća.
Događa se u jednom pansionu za Srbe u Čikagu. 1. scena - IZGON Tu je jednospratna, pristojna, ali ne previše pristojna drvena američka kuća koja će se rastavljati po poptrebi kao da je od lego kocaka. Terasa na prvom spratu ide širinom cele kuće i na nju se izlazi iz 3 sobe (Dankove, Sadidine i Janjine, te iz Tanjine i Vladine.) Ispod terase je trem a napred travnjak. Noć je. Na Dankovom prozoru upaljeno je svetlo, i odatle se čuje svađa, a povremeno se tamo vide i ljudi ili senke. Odatle stižu i stvari koje padaju na travnjak i sva galama. U nekim trenutcima svađe Anka i Danko istrče i na terasu. ANKA: Marš, napolje! Marš! DANKO: Ćuti, Anka, života ti! ANKA: Napolje iz moje kuće, životinjo pijana! Napolje! DANKO: Neću! Nisam pijan! ANKA:Gubi se odma’ i nosi sa sobom svoju odvratnu kurvetinu!Gubi se! ( baca stvari kroz prozor) DANKO: Neću, pa crkni! ANKA: Jesam ti rekla da neću više da je vidim! Jesam ti rekla? DANKO: I ne vidiš je, samo ti se pričinjava! ANKA: Uvek se naroljaš kad se pojavi, upropastiće te, zar ne vidiš? Uvek se naroljaš! DANKO: Šta se to tebe tiče! ANKA: Nikad je nećeš zaboraviti, nikad! DANKO: Zaboravio sam! Pusti me da spavam! ANKA: Spavaćeš ti pod ćuprijama, tamo ti je mesto. Spavaćeš ti i krepaćeš pod mostovima! DANKO: Možda jedared, al’ noćas neću sigurno! Platio sam još 3 meseca i iseliću se 16 septembra oko podne! Ako budeš finija!
Persa je bunovna izašla na travnjak da pokupi bačene stvari. PERSA: (gunđa za sebe.) Šta sam ja Bogu zgriješila da vas slušam cijelog vijeka! Bolje da se gađate govnima neg' što divanite...
ANKA: A ja treba da sanjam tvoju kurvetinu još tri meseca, ja treba da je sanjam! DANKO: Izlazi iz moje sobe! ANKA: Izlazi ti iz moje kuće!
PERSA: ( gunđa i kupi stvari) Vratila bi’ se kući plivajući samo da vas ne slušam više. Kad bi’ sam’ znala plivat’...
DANKO: Anka, skloni se, udariću te! ANKA: Ajde, udri me, marvo sremačka! Tol’ke god’ne nisi razumeo da živiš u demokratskoj državi gde se žene ne šutiraju po sokacima ko u tvojoj sremskoj selendri! Zaglavi u Sing singu! Ajde, udri me! DANKO: Singsing je zatvoren!
PERSA: Kad bi barem ubio zmiju, pa da mi lakne pod stare dane! ( ne može da nađe neki deo nečega)
ANKA: Ne smeš da me pipneš? Šta je? Ne smeš! DANKO: Predomislio sam se! Neću. ANKA: A zašto? Ne ide ti se na doživotnu robiju. Zato! DANKO: Ovde su žene zaštićene ko medvedi... ANKA: Ni pola veka ti nije trebalo da to shvatiš. Ni pola veka! DANKO: Shvatio sam još pre frtalj kad je ona portorikanska kučka pobegla i odvela mi sina, a ja sam još moro da joj šaljem i alimentaciju! ANKA: Kad si je mlatio! Tako ti i treba! Nije luda da trpi batine! E, neka te je ostavila, baš, neka te je! DANKO: Varala me je sa pola korzikanske mafije! ANKA: Nije te varala, nego ti je zarađivala za život, lokanje i kocku, podvodaču makrojski, nije te varala!
PERSA: ( tažeći nešto što je odletelo na travnjak) Začepi joj tu poganu gubicu, ako si jošte muško! Da čujem tišinu, bar jednu noć!
DANKO: Ubiću te! ANKA: (Vrišti) Sklanjaj taj gan! Ko ti je dozvolio da to uneseš u moju kuću?! Skloni taj gan! DANKO: Dobio sam legalnu dozvolu. Od države. Ne treba mi tvoja! ANKA: Tebi su dali dozvolu? Tebi su dali? DANKO: Šadap i getaut ili pucam! ANKA: Proklet da je dan kad sam te primila u moju kuću, proklet da je taj dan! ( zalupi vratima)
PERSA: Neka je proklet s božjom pomoći! Persa ja taman pokupila sve izbačene stvari i namerila da uđe u kuću kad dolaze Sadida i Anđa
2. scena - STIZANJE SADIDA: Dobro veče. PERSA: Iju! Dobarveče. Ko ste vi? SADIDA: Jel’ ovo kuća gospođe Anke Ličanke? PERSA: Kuća jeste, al’ gospoja nikad neće bit'! SADIDA: Nas je preporučio gospodin Sofronije Timotijević iz Njujorka... PERSA: Onaj tvor? SADIDA: Molim? PERSA: Ništa! Šta oćete? (Danko se pojavi na svom prozoru i sluša) SADIDA: Pa... sobu. Mi smo trebale doć' u srijedu, ali smo imale problema na putu. Stigle smo tek jutros, pa smo ćitav dan izgub'le tražć’ kraj, onda cijelo veče tržeć’ ul'cu, a kuću neb' ni našle da nijesmo ćule dreku i svađu. I to na naškom! PERSA: Ođe mnogi pričaju naški i svi se svađaju. SADIDA: Ipak je lijepo čut... PERSA: Meni vala nije više... SADIDA: ( pruži joj ruku) Ja sam Sadida Prpa... (Anka se pojavi na prozoru njihove budiće sobe i sluša razgovor) JANJA: Prpić... SADIDA: Da, da, Prpić... PERSA: Sadida? Tursko ime? SADIDA: Ne, ne nije, nego sam ja peta ćer’ pa ćaća nije više im'o ideja kako će mi dat’ ime. Kad je iš‘o po mater u bolnicu, ponio neku torbu, a na njoj pisalo Adidas. On pročit’o naopaćke, pa mi tako dao ime... Pijan ćoek... PERSA: Iz Bosne? ( prihvati njenu ruku) SADIDA: Iz Sarajeva... A vi ste Anka Ličanka? PERSA: Persa Papuča! Sluškinja. SADIDA: A đe je Anka? PERSA: Anka! Anka! ANKA: (sa prozora) Šta se dereš, rđo rđava, šta se dereš!? PERSA: Eto ti je! ( ode u kuću sa pokupljenim stvarima) SADIDA: Ja sam Sadida Prpić, gospodin Sofronije... ANKA:(sa prozora) To sam čula, a šta ti je to do tebe? Šta ti je to? SADIDA: Koje ANKA: (sa prozora) To mutavo! To! JANJA: Gde si me ovo dovela? SADIDA: Predstavi se, noć je... JANJA: Janja Divlljak, drago mi je... SADIDA: Moja prijateljica, zar vam nije javio gospodin... ANKA:(sa prozora) Kasnite 3 dana. Kasnite. SADIDA: Imale smo probl... ANKA:(sa prozora) Platićeš od prošlog ponedeljka, kako je rezervirano? Platićeš? SADIDA: Dobro, dobro, možemo li uć’ il iznosite krevete na avliju? ANKA:(sa terase) Jel ti rek’o Sofronije da ne primam špijune? Jel ti rek’o? SADIDA: Naravno. Zar vam mi izgledamo kao špijunke? ANKA: (sa terase) Ne znam kako oni izgledaju! A jel’ vam kaz’o da ne primam ni seksualne emugrante, jel’ vam to kaz’o? JANJA: Seksualne? SADIDA: Ćula sam za ekonomske, politićke, intelektualne, avanturiste, ali za seksualne nijesam ćula, izvinite. ANKA:(sa terase) Sad si čula! Jeste ili niste? JANJA: Jao meni, gde si me ovo dovukla... SADIDA: Morali bi mi prvo reć kak’i su to seksualni emigranti, da bi vam mogla odgovor't. ANKA (sa terase) To su ti oni, curo, što beže od morala, perverznjaci i nakaze. Đevojke s kopiladima i očevi kopilanski što beže od ti’ cura. Muški što se zanimaju s muškima, ženske s provalijom međ’ nogama. Oni, koje bi tamo, kod kuće, pljuvali kako prođu ulicom. To su ti! SADIDA: Tamo odakle mi dolazimo nema više morala od kog bi se bježalo, a pljuje ko koga stigne. Svak na svakoga! ANKA:(sa terase) Jel ti to izbjegavaš odgovor, jel izbjegavaš? SADIDA: Sačuvaj Bože! ANKA: (sa terase) Znači niste? SADIDA: Daleko bilo! ANKA: (sa terase) Onda ulazite! ( One pokupe kofere i krenu) JANJA: Saki, 'ajdemo u hotel, molim te... SADIDA: Tamo bi te naš‘o do jutra, budalo! ANKA: (sišla i sačeka ih na vratima) Čekaj! Stani! Zahtevam potpuno zdravlje od svoji’ stanara! SADIDA: Molim? ANKA Šta kažeš? Ne bolujete možda od aidsa, od sifilisa, od tuberkuloze Šta kažeš? JANJA: Vodi me odavde, molim te... SADIDA: Na šta vam mi ličimo, gospođo?! ANKA: Ni na šta, i ne vidim vas od mraka. Odgovori! SADIDA: Nismo bolesne, ali smo jako umorne, i ako nas ne pustite da se smjestimo, odoh da nađem drugi stan! ANKA: Ne bolujete, znači, ne bolujete? JANJA: Zaboga, Sale... SADIDA: Ne bolujemo, zaboga! ANKA: Ni od one ... od nostalgije?! SADIDA: Kak’a je to bolest? ANKA: Ako ne znaš, to je dobro! Ako ne znaš? SADIDA: Možemo li najzad da uđemo!? ANKA: Izvolite!
3. scena - DORUČAK Jutro. Danko doručkuje na tremu i čita novine. Persa ga opslužuje. DANKO: 1700 dolara šolja koja te sama opere i osuši. Japanska! PERSA: Kak’a šolja? DANKO: Klozetska brate, izmislila braća Japanci da se ne mučimo više! PERSA: Nisam ja brat ni tebi ni Japancima! Prođi me se! (ode) DANKO: Nemaš smisla za napredak, to je to... MLADEN: (dolazeći iz kuće) Zdravo svanuo, čika Danko, Jel' to sinoć stiglo friško meso iz zavičaja? DANKO: Friško nije, potucaju se po državama već neku godinicu, činimske da od nekog beže! MLADEN: Od koga? DANKO: Jebem li ga. Čuće se... MLADEN: A ovako, jesu li bar meso? DANKO: Žilavo za moj ukus... MLADEN: Kad ti nemaš zuba! Persa iznosi i servira doručak i Mladenu. PERSA: Što volim taj gospocki običaj da fruštukaju na trijemu! Još mal’ pa će se vrnut’ na drvo, a ja da im iznosim doručak na vr’ krošnje! MLADEN: Jel’ se vi to nešto ljutite, tetka Perso? PERSA: Jel’ ja s tobom divanim, možda? MLADEN: Nego s kim pričate dok nama dajete doručak, molim vas? PERSA: Sa Bogom! ( ode) MLADEN: Luda baba! DANKO: I ti bi bio lud da si proš‘o njen život! ( on priča jedući sa velikim apetitom) Znaš kad su ono ‘48, po Božjoj volji komunjare počele da se kolju među sobom, tamo kod kuće... MLADEN: Ne znam, nisam se tada ni rodio... DANKO: Ne seri! MLADEN: Dobro, neću. DANKO: E, Persa je bila verena za nekog ludog Banijca koji se izjasnio za Ruse... Nekog Nikolu... MLADEN: Jel’? DANKO: One noći, kad su titovci došli u onim svojim kožnatim šinjelima da ga vode... MLADEN: Na Goli otok? DANKO: Ne, nego na letovanje! On pobegne preko krova od štale i dođe ovamo kod nekih svojih Likota. Ovde je nekad bilo puno Ličana, Krajišnika, Banijaca, Slavonaca samo su živeli na soutu... MLADEN: Jebote! Ja sam morao da prevalim dva kontinenta i čitav okean, a on došao preko krova od štale! DANKO: Ne seri, inače neću da ti pričam! MLADEN: Pričaj mi, kakav si to čovek, nisi mi to prič’o od petka... DANKO: Tako ti kažem. Znaš kake su Ličanke, kad se zakače, to ti je dosmrtno. MLADEN: Misliš: doživotno? DANKO: Mislim: do smrti! I Persa, onaka mlada, lepa i napismena pobegne za njim. MLADEN: Preko krova od štale? DANKO: Preko šljivika! I nađe ga, što je najčudnije. Nađe ga ona, ovak’a tvrdoglava, kak’u je znaš. MLADEN: U čemu je tu nesreća? Uzeli se. Hepi end! DANKO: Eh, u njemu. Bolestan od politike on je i ovde nešto muljao i kuvao, povezao se s nekim Meksikancima koji su bili povezani s nekim Rusima... MLADEN: Baš je voleo baćuške, vidi se... DANKO: Lud čovek. Jedared ode u Meksiko, nekom svojom mutnom rabotom i - ne vrati se... MLADEN: I ja više volim Meksikanke, nego Ličanke al' i jedne i druge imaju braću da te Bog sačuva. Zato su najbolje Šveđanke. DANKO: Ti samo na kurvanje misliš, a čoveka su tamo ubili ruski agenti kao onog svog Lava Trockog. MLADEN: Pa - i to je kurvanje na neki način... DANKO: Jeste, samo opasnije. Sirotoj Persi ostalo dete u kolevci... MLADEN: Prošli put rek’o si da je ostala đana, nisi pominjao dete u kolevci! DANKO: SIN! Od 4 godine! MLADEN:
U kolevci?! MLADEN:
Već u četvrtoj mu dala ime?! MLADEN:
I nikad ga više nije videla?! MLADEN:
Nisu ni naše više k'o
što su nekad bile... MLADEN: Kako bre! Po dolar mesečno pa bi skupila za tolike godine! DANKO: Ne može kad joj ova aždaja ništa ne plaća. Tvrdi da su neki rod! A nema ni kuda da se vrati... ( malo tišine. Danko, od puste tuge, jede još više) MLADEN: A ti si, čika Danko, opet na dijeti? DANKO: Kakvoj dijeti? MLADEN: Bojiš se snova, pa si ograničio spavanje, misliš da ja ne znam. DANKO: Ne seri! MLADEN: Noćas si opet imao posetu, pa si se naroljao! DANKO: Šta se to tebe tiče! MLADEN: Voleo bih jednom da je vidim... DANKO: Nikad je nećeš videti! Vas su komunisti pravili sa urođenom manom. Bez duše! Pogotovo udbaši k'o tvoj otac! MLADEN: Odkud ti znaš šta je bio moj otac! I ko je koga kako pravio kad si ti već davno zbris'o?! DANKO: Po svakom proizvodu poznaje se majstor! Po tom strahu što ga nosiš među obrvama i dan danas vidim da vas je mlatio petkom u kujni... Svakog petka! MLADEN: Ko je koga mlatio, šta sereš?! DANKO: Tvoj ćaća svoju decu! Majku ti je tuk'o subotom u spavaćoj sobi što se vidi po tim kiselim borama što ih imaš oko usana. Subotom i praznikom! I nije vam dozvoljavao ni da plačete. Zato nisi nikad ni naučio. MLADEN: Šta? DANKO: Da plačeš! Vodu niste smeli da povučete u klonji kad bi zasp'o... MLADEN: Ali nismo srali na vrh bašče ko ti! DANKO: ... jer se trzao na svaki šum i skakao s otkočenim pištoljem. Mogao je da vas pobije zabunom! Zato ti se i danas tresu ruke, ne možeš cigaru da zapališ! A suđeno ti je da pogineš zabunom - od tuđe smrti ... MLADEN: Po vama - ja sam prosto proizvod?! DANKO: I to loš! MLADEN: Možemo da se vređamo još jedno 7 minuta, ako ti to nešto znači... Žurim! DANKO: Za toliko neću ni da počinjem. Rezerviši mi vikend da ti se najebem majke! MLADEN: Majku bi baš mogao da mi ostaviš na miru! DANKO: Nije nego! Od nje moram da počnem! MLADEN: A da načnemo jednom tvoju kevu, lažove matori? DANKO: Marš! Pizda ti materina! Moju majku su pljuvali baš oni koje je 'ranila, dok su je vezanu vodili kroz selo tak'i ko tvoj otac! Ej vezanu! Samo zato što je bila bolja od nji'! MLADEN: Što si ti junački gladao sa tavana i nisi smeo ni da dišeš! Onda si pobegao preko gumna da se ovde praviš heroj! DANKO:( gađa ga nečim) Crk’o dabogda, kopile komunističko! MLADEN: Ćao! Pozdravite mi ono meso što je stiglo sinoć! DANKO: Takve ko ti, sam ja klao po petoricu, pre doručka! Perorezom, da ne kaljam kamu! MLADEN:(ode smejući se) Što ne pokoljete i ove golubove, zasraše čitav grad!
4. Scena - PROSIDBA Janja i Sadida. U sobi na prvom spratu, koja se vidi jer je nestao prednji zid. Jutro, nakon ljubavne idile. Mogu da budu i gole, ko voli... JANJA: Nikad ti mene nećeš uzeti, vidim ja... SADIDA: Ama, kako ću te uzet', jadna, o ćemu prićaš? JANJA: Zna se kako... SADIDA: Da te vjenćam? JANJA: Ako me zbilja voliš... SADIDA: 'Oću ja. Al’ ne mogu u crkvu, znaš da nijesam krštena, haha. JANJA: A da me vučeš za nos preko pola sveta i da se zezaš - to možeš! Bolje bi bilo da sam se udala za onog Japanca. On je bar bio častan... SADIDA: Pa što se ne udade za ćasnog žutokožca!? Do sad si već mogla de se zoveš Ono Tamo! JANJA: Nije mi se sviđao... šteta... SADIDA: A ja ti se sviđam? JANJA: Kad je mene Bog kaznio! Psihos kaže: da nisam preživela redaljku pijanih idiota, sigurno bih danas mogla, normalno, s muškarcima... A ovako... SADIDA: Jebeš mi mater ako ja to razumijem! Helena se okrenula ženskima što ju je silovo otac, ti što su te rasturali bratovi jarani, a niko, bolan, iz veselja, što voli dobro ribu k’o ja! Znaš da se kadgod pitam: ko je od nas normalan -vi ili ja? JANJA: Niko Sadida.Niko od nas nije normalan. I ti se kadgod stidiš toga što si. SADIDA: Ja se stidim? Jes’ ti lujka? JANJA: Satidiš se i mene... SADIDA: Ej, ako ćeš mi prav’ti scene, ajd’ da hrćemo još malo! JANJA: Potajno se nadaš da će jednom naići pravi muškarac da te prevede u pravu veru... Da se ne nadaš, ti bi ozakonila našu vezu.... SADIDA: Ama kako da ozakonim nešto što je protivzakonito, koji ti je moj, jutros? Nijesam ja ministar pravde! JANJA: Nije svagde nezakonito. Znam mnoge pedere koji su se venčali i to u raznim civilizovanim delovima sveta... SADIDA: Vidi je sad! Pa jesmo li mi pederi?! Boga ti, jesmo li nas dvije pederi, 'ajde reci pošteno! JANJA: Sa pravne tačke gledišta to bi bilo isto... Samo treba da nađemo odgovarajuću državu... SADIDA: A što je tebi, života ti, tol'ko hića da se udaješ? Da ne ostaneš ušjeđelica? Da te ja ne iskoristim? Da ti ne ukrkam kopile, pa pobjegnem? Evo, neću, ćasna rijeć! Ako voliš pićemo zajedno antibejbi i postićemo u plodne dane! JANJA: To je to, što se ti stalno zezaš, a neke stvari ipak treba uzeti ozbiljno... Tražila si da dođemo u Ameriku jer je ovo slobodna zemlja i ovde nećemo morati da sakrivamo svoju ljubav. A mi se ovde krijemo više nego ikad. Više nego kod kuće! SADIDA: Ne krijemo mi ljubav, nego glavu - od tvog ludog burazera koji nas goni ko vrag svoju mater već tri godine! Živu glavu, Janje moje! JANJA: I da smo vjenčane, mogle bismo da krijemo glavu.... SADIDA: Ama svi vjenćani se upisuju u neke knjige, ubacuju u neke kompjutere, naš'o bi nas već na hanimunu! JANJA: Nebi, ne bi!! SADIDA: Nebi đavola! Bar 10 puta otkad bježimo mislila sam da smo zbrisale i uvijek nam nađe trag ko da je direktor CIE. Da ti ga mater ne odaje već bi nas pobio ko piliće! JANJA: Dobro me seti! Nisam danas dobila mamu, da proverim gde je gonič... Moram sutra... SADIDA: Pitam se samo odakle mu pare da nas tol’ko juri!? JANJA: Otac mu šalje, sigurno... SADIDA: Ali 3 godine po bijelome svijetu! Tvoj babo je tol'ko bogat? JANJA: Mislim da jeste... SADIDA:(zeza) E, pa onda - udaj se za mene. Hoćeš li da uzmeš moje prezime? JANJA: ( smeje se i udara S) Pizdo! Baš si grozna! Nikad se neću udati za tebe, da znaš! SADIDA: I nećeš, ali priznaj, šta bi mi uradio tvoj Damjan, kad bi nas naš'o na medenjaku. JANJA: Zavisi gde bi nas našao... SADIDA: U krevetu, na gomili u Teksasu na primer... JANJA: Vez'o bi te konjima za repove i posl'o ih na 4 strane sveta! SADIDA: A u Kaliforniji? JANJA: Tamo bi te vezao kolima za branike. SADIDA: A 4 strane svijeta mi ne ginu!? JANJA: Ne! SADIDA: Nema nježniji’ kazni u tvojoj familiji? JANJA: Nema, bojim se! SADIDA: A šta rade pobjeguljama ko što si ti? JANJA: Takav slučaj se ne pamti. Mi smo poštena kuća. SADIDA: Ali ste imali pobjegulja mislim oni’ takozvani’ normalni’... JANJA: Jedna moja baba-tetka odbegla je za nekog ciganskog primaša, davno još. SADIDA: Nađoše li je? JANJA: Nađoše. SADIDA: Isto braća? JANJA: Da... SADIDA: I? JANJA: Ubili je od batina. SADIDA: Poslije - saranili svećano, nosili crninu ćetres’ dana... i pili za njenu dušu! JANJA: Ne,... preživela je, nesretnica... SADIDA: Znači ipak su je mlatili tolerantno. A poslije? JANJA: Udali je za nekog domaćina, udovca sa šestero dece i ona mu rodila još troje... SADIDA: A on je bezbeli, redovno tuko od koljevke pa do groba. JANJA: Jeste... SADIDA: Znaš ćega sam se dosjetila? JANJA: Čega? SADIDA: Ne bi valjalo da nas Damjan nađe. JANJA: Ne bi... SADIDA: Ne znam kako bi se mogla išćupat’... JANJA: Nikako, budi sigurna... SADIDA: ... Osim da ga, naprimjer, - zavedem... JANJA: Sadida! SADIDA: Što? Kad spašavaš glavu - sve je dozvoljeno... JANJA: Ako me ikad prevariš ubiću te, da znaš! SADIDA: ( žestoko je ošamari, Janja samo padne) Jesam ja tebi kazala da mi je pun kurac te tvoje ljubomore! (Mrak)
5. Scena - TANJA U Tanjinoj sobi, koja je puna geografskih karti, planova gradova. Globus svakako. Persa joj je donela doriučak a Tanja joj pokazuje svoju situaciju. Počinje Tanjinim plačom. PERSA:
Nemoj da plačeš,
doći će,
sigurno će doć’! PERSA:
Što ga ne povede sa sobom,
znaš kaki su muški? PERSA:
U moje vrijeme nismo ni čekali da
nas puste. PERSA:
Ranjenog? PERSA:
Ne razumijem... PERSA:
I -
nije dobio? PERSA: To sam čula.. TANJA: Zato je otišao na Sejšele što mu za tamo nije trebala... Mislio je da će onde, u Američkoj ambasadi, dobiti, ali mu ni oni ne dadoše... PERSA:
(ttiho)
Da nije komunista,
ko moj pokojni Nikola? PERSA:
Znam,
počeli su baš od moga Nidže... PERSA:
Ne vole oni nas baš puno...
Ma ne vole oni nikog. PERSA:
Doći će,
doći,
samo ne znam kako,
a đe je taj Čile? PERSA:
Iju,
siroma’
čo’ek!
U Meksiko! PERSA:
Tamo ima Rusa. PERSA:
Njih ima svagdi! PERSA:
Ajaaaoj! PERSA:
Šta ja znam,
ja sam stara žena,
nemoj mene ništa pitat! PERSA:
Kol’ko
ti imaš pisama,
i karti jel’
to sve od njega? PERSA:
I od roditelja? PERSA: Sirota tvoja mat’ s takim mužom... TANJA: Zašto misliš? PERSA:
Kad se on more odreć’
jedin’ce,
sa njim je gadno lebac dijel’ti... PERSA:
( smrkne
se)
Muž ti se zove Vladimir? PERSA: Govorila si Mirko, Miro... TANJA: Svakako ga zovem od milja, Volođenka, Đenka... PERSA:
Rus? PERSA:
Onako...
Lepo je što imaš toliko pisama... PERSA: Eh, ja sam tu već 47 godina, a imam samo jedno pismo. Vidi! (
Vadi neko staro pismo iz njedara) PERSA:
Oćeš da mi ga pročitaš?
Nemam naočari... PERSA:
Nikad ga nisam pričitala... PERSA:
Za ta slova jesam.
Kad je stiglo bilo mi je
38 godina i odlučim da naučim
čitat.... PERSA:
Nisam ga smjela nikom dat... PERSA:
I onda su mislili da sam luda.
Smijali bi se.
Zato nađem jednu Dalmatinku nek’
me nauči.
Sastajale smo se kradom godinu
dana na Lejk Mičigen.
Dala sam joj svu ušteđevinu ali... PERSA:
Jeste.
Al’
neka drukčija slova.
K'o
što ovi ovdi pišu.
Prokleta Hrvatica! PERSA:
Znam sade... PERSA:
Bilo je,
al'
samo naši,
kaz'la
sam ti da ne volim da mi se smiju...
Zašto plačeš?
Šta piše? PERSA:
Znam to! PERSA:
Sanjala sam to. PERSA:
To je bilo prije
20 godina a ja sam mater zadnji
put vi’la
prije 47...
Čim sam je vid’la
u snu,
znala sam šta je... PERSA:
Nije...
Bila je stara žena i nije bila
samo moja ko tvoja. PERSA:
Tvoja ima sam’
tebe a mene je mat’
rod’la
ko dvanesto dijete.
Imala je već unučad od starije djece,
a ljeba nije bilo.
Pričala mi je kako je molila Boga
da me uzme,
nek se ne mučim... PERSA:
Poslije sam ja molila Boga da uzme
nju,
da se ne muči,
bila je dobra žena... PERSA:
Onda su Rusi zabranili Boga pa ga
nijesam više smjela molit,
al’
vidiš -
uzeo je.
Fala mu.
Šta još piše?
6. scena - O KOSTURU Danko i dalje sedi na tremu i čita. Iz kuće izlaze Sadida i Janja SADIDA: Good morning, we are... DANKO: Znam, bio sam na pendžeru, sinoć kad ste stigle. SADIDA: I vi ste naš? DANKO: Danko Mrak. Takođe kirijaš. Sremac. Srbin. JANJA: Izvinite, gde je ovde bazen? DANKO: Presušio, imate tamo mićin lejk ko voli... SADIDA: Rečeno nam je da kuća ima privatni bazen. DANKO: To vas je navuko tvor Sofronije. SADIDA: Poznate Sofronija? DANKO: I mene je zajebo pre pola veka. Uvek je bio skot...( malo nedoumice kod cura. Danko čita novine) Vidi šta kaže: Digli u vazduh sedište Kju kluksa u blizini meksičke granice. Crnčuge sigurno... pomolili kuštrave glavice... SADIDA: Može li ovdje da se doručkuje? DANKO: Može, i ja najvolijem tu. (Viče) Perso, i cure će ođe da brekfrstuju. Donesi! Sedite! JANJA: Trpezarija je mračna, a livingrum je malo... DANKO: Odvratan? SADIDA: O’kle onaj kostur? DANKO: To je kostur Ankinog jedinog muža. JANJA: Fuj! DANKO: Mnogo ga je volela, ali on je voleo druge... SADIDA: Kad je bila mlada, mora da je bila ružna ko san paranoika! DANKO: I danas je gadna! SADIDA: Danas je ko san šizofrenićara! DANKO: Ona bila ljubomorna i jednog petka ubije varalicu! SADIDA: Jel? JANJA: E, neka! DANKO: Tokom vikenda, ispekla ga i pojela, što toplog, što ladnog... Bio je krupan... JANJA: Gospode! SADIDA: Fina prićica! Poućna... DANKO: Kostur zastaklila u onu nišu da ne bude sumnjivo, kao bavi se anatomijom. PERSA( donoseći doručak): Ne laži djecu govnaru matori! DANKO: Službena verzija, doduše glasi da je kostur kupljen zajedno sa kućom od nekog ludog Irca, ali vi niste više tako male da verujete u službene verzije. JANJA: Kako da jedem posle ovoga? PERSA: Zato ti je i nesr'o nebil’ poj’o i tvoj fruštuk! SADIDA: Ješćeš već nekako, šalio se ćo'ek... JANJA: Ne mogu još uvek da se naviknem na tu njihovu hranu. DANKO: Koliko dugo? JANJA: 3 godine ... DANKO: Ja ne mogu 50. Još uvek sanjam naše kulene i švargle. JANJA: A čvarke iz mleka? Pojavljuje se Nostalgija, negde nasuprot njih... SADIDA: Jebali te čvarci, krmožderko. DANKO: Nemoj tako! JANJA: A salčiće sa pekmezom? DANKO: Otkad se toga nisam setio! Kod nas, o klanju, mater je pravila pune vangle. Topile su se u ustima... SADIDA: Vangle? JANJA: A što je moja baba pravila lepinje, pa u vruće naguramo kajmak i kobasicu... NOSTALGIJA: A paradajz grizeš k'o jabuku... DANKO: Jeste! Kod nas se paradajz čak i zove "jabučica"... JANJA: Ko je ta devojka? SADIDA: Koja? DANKO: ( Janji) I ti je vidiš? ( u poverenju) Nikad nemoj da priznaš gazdarici da je vidiš. Izbaciće te. JANJA: Zar je ona ne vidi? DANKO: Vidi je, ali je mrzi. SADIDA: O kome pričate? JANJA: O onoj lepotici tamo? SADIDA: Ne vidim nikaku ljepoticu.. Đe? JANJA: Kako ne vidiš? DANKO: Nju ne vide svi. Samo oni koje ona odabere... JANJA: A mene i vas je odabrala? DANKO: Jeste. JANJA: Zašto? DANKO: Da nas muči! JANJA: (ustaje) Sadida, idemo odavde, ovo je kuća duhova! SADIDA: (samo je grubo cimne, ova sedne) Jeb'ga, kako ti 'vataš kratke talase svakog luđaka. Sjedi i jedi! JANJA: Bojim se... DANKO: Ne boj se, ne može ti ništa... ( Anka se pojavi na terasi sa Dankovom puškom. Nišani) JANJA: Ali, ko je ona? DANKO: Nostalgija! ANKA: Sad je počela i danju da ti dolazi tvoja prokleta napast, Danilo nakazo! Ali neće više majci! Ubiću kurvu, pa kvit! ( Anka puca, Sadida i Janja panično beže u kuću vrišteći. Nostalgija se smeje, neranjivo. Iz istog pravca na zemlju ze baca Mladen.)
MLADEN:( još sa zemlje) Zamalo da me ubiješ luda babetino! DANKO: Ha, ha, rekoh li ti da ćeš poginuti slučajno od tuđe smrti. Ni svoje smrti nemaš! MLADEN: Na koga to pucaš?! DANKO: Na nostalgiju! Ha, ha, ha... Kad bi to moglo... ANKA: Na tu njegovu prokletu napast, sad mu i danju dolazi. MLADEN: Nema nigde nikoga! Spusti pušku! ANKA: (Nostalgiji koja se smeška i odlazi) Otarasiću se ja tebe kad tad! ( puca, pa kad ne uradi ništa, besna ode.) DANKO: Ostavi moju pušku budalo ćorava, ubićeš nekog nevinog! MLADEN: Ti si doneo pušku u ovu ludu kuću? Prijaviću te, časti mi! DANKO: Imam dozvolu, možeš da mi svirneš pod pendžer! MLADEN: Šta će tebi puška? Što si bac’o pare, ajd’ reci? DANKO:( u poverenju) Znaš ono, kad sam putovao... MLADEN: Prošle godine? DANKO: Išao sam u Dejton da ubijem Zverku! MLADEN: I - jesi ga 'mako? DANKO: Nije mi dala policija! Zamisli! Čuvali ga ko malo vode! MLADEN: Pa jesi im rekao da si došao da ga smakneš i oslobodiš čovečanstvo? DANKO: Ne daju, čoveče! Kažu, obavite vi to kod svoje kuće! MLADEN: Baš me čudi što ti nisu dali, mora da im nisi lepo objasnio. Tvoj engleski je malo... DANKO: Ama, objasnio sam, čoveče! Reko sam i da nemamo zajedničku kuću! Šta fali mom engleskom?
7 scena - ISKVAREN NAROD Iz kuće se vraća Sadida, oprezno. SADIDA:
Jel’
bitka over? DANKO: Mladen Babac, folirant i hohštapler, čuvaj ga se! MLADEN: Šali se čiča. Drago mi je. Zovite me Mlaki, ja sa rođeni Beograđanin. SADIDA: Zar drugi Beograđani nijesu rođeni? ( Na svom prozoru pojavi se Tanja sa dvogledom) MLADEN: Jesu, ali ne u Beogradu! Mada se ponekad pitam da li su uopšte rođeni ili su, možda, klonirani... ha ha... SADIDA:
Nikad nijesam bila u Beogradu... DANKO: Ništa nisi izgubila! MLADEN: Poveo bih vas, da mogu... DANKO: Da vidiš cigane! Pun je cigana i sirotinje! MLADEN: Gospodin je zadnji put bio u Beogradu kad ga je babo vodio da prodaju svinje, znate... DANKO: Moj baba je barem prodav’o svinje koje nisi mor’o da kupiš, a njegov je prodav’o ideale, koje si mor’o da pazariš, il da ideš na robiju! SADIDA: A pošto? MLADEN: Svinje ili ideali? Sadida se smeje. Mladen daje Danku znakove da ode. DANKO: Šta mašeš? Putuješ nekud? MLADEN: Ti putuješ u livingrum. Samo što nije počela tvoja omiljena emisija... DANKO: A jel’? Pa dobro onda, izvinjavam se što moram da vas napustim... MLADEN: Oprostićemo nekako! Idi. ( Danko ode, zaverenički)) SADIDA: A koja mu je omiljena? MLADEN: Sve. Na svim kanalima. On je manijak. Samo čita novine i glada tivi. Kad god negde smaknu nekog diktatora napije se od sreće! Kaže sa’će i našeg! K'o da ima sezona berbe diktatora! SADIDA: Osim što je tivi manijak, šta je inače? MLADEN: Neizživljeni diktator! SADIDA: Od čega živi? MLADEN: Od mržnje! A vi, od čega vi živite? SADIDA: Ja od ljubavi. (Sadida izazovno popravllja šminku. Sa svog prozora špijunira Janja.) MLADEN: Tako sam i mislio. To je lepo. I - pošto je? SADIDA: Šta? MLADEN: Ljubav od koje živite... SADIDA: A vi biste kupili jedno pola kile? MLADEN: Od vas bih. Inače dobijam džabe... SADIDA: A bil’ mog’o za te pare da kupiš zubiće? MLADEN: Izvinite, ne kapiram fazon... Imamo malu jezičku barijeru... SADIDA: Zube, bolan, zube, kad ti ja ove prospem, bil’ mog'o za tu lovu da nabaviš nove?! MLADEN: Ovisi od cene... SADIDA: O’š da probaš? MLADEN: Ne, ne, džoukiro sam se. Volim temperamentne žene. SADIDA: A ja volim što si vickast. Samo, nemoj više! (krene) MLADEN: Gde ćete iz ovako prijatnog ćaskanja? SADIDA: Idem da nađem pos’o. MLADEN: Kakav vam treba, ja imam neke veze... SADIDA: Imam ugovoreno. MLADEN: Mogu da vam pokažem put... SADIDA: Ne treba, fala. (Janja je izašla i šunja se za njima) MLADEN: Onda mogu da vas otpratim. Nije preporučljivo za tako lepu ženu da ide sama... SADIDA: Ama, otkaći se ćo’eće! MLADEN: Nisam hteo da smetam... JANJA:(saplete ga, on padne) I ne smetaš. Sadida, čekaj me! Ej, Sali, idem i ja. MLADEN: ( Ustaje) Pih! Kurveštije. Ala se iskvario ovaj naš narod! ( Tanja je sa terase nekog videla i počinje da se raduje...)
8. scena - CRNI SRBIN TANJA: (sa terase) Eno ga! Eno ga! To je on, tetka Perso! (Persa izađe na vrata na tremu) Dolazi! Dočekala sam ga! (Tanja se derala kroz kuću, izašla na trem, usput poljubila Persu i otišla u pravcu viđenog) Dočekala sam gaaaa! MLADEN: Šta joj je? PERSA: Izgleda da joj dolazi muž! MLADEN: Mužu se toliko raduje, to nikad nisam video! Pojavi se i Anka na Terasi, a Danko na ulaznim vratima. Ulazi Vladimir sa rancem na leđima i Tanjom na grudima TANJA: Volođa! Volođenjka moj. Došao si! Ljubavi moja. živ si! (dug filmski poljubac) PERSA: Ipak je Rus! DANKO: Kako se zove? PERSA: Vladimir Vaćanski. Jel to rusko ime? DANKO: Poljak, a crnac! Čudo! ( Tanja i Vlada zagrljeni krenu u kuću. Anka sa terase) ANKA: Gospođo Glad, crnce ne primam u moju kuću, Gospođo Glad! (Oni stanu. Vlada se vrati) PERSA: To joj je muž, rospijo, mjesecima ga čeka! ANKA: Ma da je muž Madlene Olbrajtove neću da pustim crnju! VLADA: I vi imate nešto protiv crnih ljudi, gospođo?! ANKA: Ja ništa, al’ ima neki’ što imadu, pa kad primiš crnčugu samo ti jedne noći plane kuća! VLADA: Čuješ li ovo, Tanja? DANKO: Laže baba! Rasizam je u ovoj zemlji zabranjen! ANKA: Jeste danju! A noću gore kuće moš' novine čitati! MLADEN: Ko zna slova! VLADA: Zapamti ovo, Tanja! TANJA: Ali, gazdarice, ja već 4 meseca plaćam rezervaciju za njega! Dala sam i kaparu! ANKA: Nisi prijavila boju! Vodi ga. VLADA: Ja sam pre svega Srbin, imam ponosa i ne pada mi na pamet da živim u vašem aparthejdu! MLADEN: Odma' sam znao da je Srbin! DANKO: Ne seri! VLADA: Tanja, donesi stvari, idemo odavde! TANJA: Čim mi babetina vrati moje pare! MLADEN: Kladim se u 100 dolara da jeste Srbin! ( pruži ruku Danku) DANKO: Odkud crnja Srbin, crni Srbine! MLADEN: Sve što mogu drugi, mogu i Srbi! Ako Ameri imaju svoje crnčuge imamo i mi svoje. Nismo mi džabe školovali nesvrstanu rodbinu sa grana! VLADA: Tanja, pakuj se. TANJA: Jeste mi izbrojali lovu, gazdarice? Tanja ode da se pakuje. ANKA: Nemam ja više tih para... TANJA: Pa, kako ćete onda? DANKO:(Vladi) A jel imaš ti neki dokaz da si Srbin? VLADA: Imam pasoš! DANKO: Da vidim! VLADA: Zašto bih vam dao? DANKO: Zato što sam se kladio! Vlada se smeje i daje mu pasoš. Svi “starosedeoci” se okupe oko pasoša kao oko svetskog čuda. DANKO: Vidi, sad je stvarno plav! ANKA: Šta piše? Idi u očin! Šta piše? DANKO: Piše: Savezna republika Jugoslavija. Ime Vladimir Vaćanski. Rođen 28.7.1970. u Vršcu. Prebivalište Novi Sad... MLADEN: Piše Srbin, evo ovde piše Srbin, čika Danko, ovo što si preskočio! DANKO: Al’ su sitna ta slova... MLADEN: Molim mojih 100 dolara! DANKO: Dooobro, de! Daću ti! Pusti me da pogledam! Tanja dolazi sa stvarima: TANJA: Gotova sam. Dajte mi moje pare, pa da se ne vidimo više! ANKA: Nemam... PERSA: Vrati curi pare, nesrećo! MLADEN: Pod cenu infarkta morate da joj vratite, gospa Anka! ANKA: Baš sam juče uložila u neki pos’o... MLADEN: Koji se zove konjske trke! PERSA: Profrćkala, tuđe pare! ANKA: Dobro de, šta sad! Ako piše da je Srbin, onda neka ostane dokle su platili! ( ode u kuću) VLADA: Neću. Rekao sam da neću da uđem! TANJA: Ajde, Vanja, molim te, ne znaš kako je ovde komplikovano... DANKO: (vraća mu pasoš) Lep ti je pasoš... MLADEN: Ali nije lepo što u njemu nemaš ulazne vize! VLADA: A ti si iz FBI? MLADEN: Ne, nego mislim, bez vize ti i ne treba ... VLADA: Treba mi kad odem iz vaše slobodne zemlje u neke kroz koje ne moram da se šunjam! TANJA: Kako kad odeš? Tek si stigao! VLADA: Vraćamo se kući! TANJA: Zašto? VLADA: Tamo me niko ne zove crnja! PERSA: Dijete, dijete, da te nešto pitam, zbilja. Kad sam ja bila mlada nije bilo crni Srba. Jel to znači da sadek imate i žuti i crveni? MLADEN: Imamo, tetka Perso i zelenih, kad smo se ono ukrštali s Marsovcima! TANJA:(otrovno) A šta ćete gospodine, kad su Srbi navalili da se bave politikom, neko je morao da im jebe Srpkinje. Inače bismo izumrli! (Vlada se smeje) MLADEN: (Vladi) Ženka feferonka, gde je nađe? PERSA: (Vladi) Tebe pitam, ne ovu barabu! VLADA:( Persi, koja mu je jedina simpatična) Moj otac je Sudanac. Studirao je u Beogradu. Ja sam Srbin po majci. PERSA: Jadna moja Tanja, pa ti si se udala za kopile, zato se tebe otac odreko! ( Mrak. Promena)
10. Scena - JOŠ JEDAN Noć. Danko, pijan ko pampur leži na tremu. Glava mu u krilu Nostalgije i ona mu peva neku lepu, sentimentalnu, narodnu pesmu... a on je prati mumlanjem i podrigivanjem. Dolazi Persa. PERSA: Ostavi ga, idi. Umrijeće, ako tako nastaviš... NOSTALGIJA: Lijepo pjevam jel'da? (Ona uvek govori jezikom sagovornika) PERSA: Lijepo... Ajde, idi, kumim te, šta će ti pijana mrcina... NOSTALGIJA: Ne treba on meni, no ja njemu. Davno bi umro da me nema. PERSA: Eh, bolje bi mu i bilo mrtvom... NOSTALGIJA: Mogao je da se vrati... PERSA: Štošta smo mogli, pa nismo... NOSTALGIJA: A ti? PERSA: Ja nemam đe da se vratim! NOSTALGIJA: Na grobove svojih predaka... PERSA: Moji su preci u prošlom ratu nabacani po zajedničkim grobnicama, a i one su sad u ovom’ preorane! NOSTALGIJA: A materin? PERSA: Njega, ako već nisu, sade ga oru! Pusti me s mirom! Nostalgija ode. PERSA: Ustaj, nesrećo! DANKO: Odlučio sam! Vraćam se! PERSA: Kuda? U sobu? DANKO: Kući! U svoju zemlju! PERSA: Zemlja iz koje smo mi došli, Danilo, više ne postoji. Ajd' u krpe! DANKO: Nema zemlje iz koje si ti došla, federativne, komunističke... PERSA: Nema je više... DANKO: A država iz koje sam ja došao Kraljevina Jugoslavija, vaskrsnuće iz pepela. I biće je ponovo! PERSA: Ti si doš'o iz ruševina! Ne iz Kraljevine! DANKO: Ruševine smo raščistili! Napravićemo nove! PERSAK Znam, znam... DANKO: Biće ponovo - Kraljevina! PERSA: 'Oće, 'oće, kad ti budeš kralj! DANKO: A zašto ne? Jedan naš bio je premijer, jedna naša, sad je tamo ministar... nečega... PERSA: Znam! Tvoj portorikanski sin biće srpski princ! DANKO: Sin one kurve? Ne dolazi u obzir! Napraviću, novog sina! Friškog! Ispravnog! PERSA: Napravićeš ti budalu od sebe k'o i uvijek! DANKO: Udaj se za mene da pravimo sina Srbina! ( nokaut, Persa ne voli tu vrstu ispada. Danko padne.) PERSA: Anka! Anka! Dođi da unesemo crkotinu, razboljeće se... ANKA: Bolje da ga zakopamo odma’ tu! Ne bi ni primetio kad se uguši. Pijan je ko Rus! One ga vuku u kuću, ali im teško ide. Kad se Damjan pojavi Persa se jako trgne, što zbog iznenađenja a što zbog pominjanja Rusa, prethodno. DAMJAN: Dobro veče, da nemate možda neku slobodnu sobu... PERSA: Joj! ANKA: Ko te šalje? DAMJAN: Sofronije... PERSA: Zašto oni uvijek dolaze noću...? ANKA: Kako je Sofronije? DAMJAN: Umro je, siromah... ANKA: Od čega? PERSA: Od smrti! Ko da ima od čega drugog! Mator čo’ek. ANKA: Nije bio star, tako ko... PERSA: Ko i ti! DAMJAN: Mislim da je, ipak izdahnuo od posledica nekih batina... ANKA: Ko bi njega je tuk'o? PERSA: A ko ne bi?! DAMJAN: Neki naš... ANKA: Starog čoveka. Zašto? DAMJAN: Zbog nekih informacija... Imate li sobu? ANKA: Daću ti njegovu... za noćas. DAMJAN: A on? ANKA: Ostavićemo da u livingu, ionako je težak... PERSA: Kako ćeš mu izdat' platitu sobu... DAMJAN: Ja ću da platim više... ANKA:(Persi) Ne bogoradi, života ti! O'š ti da ga tegliš na sprat? Ajd' mali, pomozi da ga unesemo... PERSA: Đe su tebi stvari? DAMJAN: U kolima... ( Mrak Promena)
11. Scena - TRKA U MESTU U svojoj sobi na spratu, posle ljubavi. TANJA: Još nisi ni video kao se ovde živi a već hoćeš kući da se vratiš! VLADA: Video sam. Vučem se kroz ovu jebenu zemlju 126 dana odkad sam prešao granicu! TANJA: Kako si prešao? VLADA: Teško. TANJA: Znam, ali kako? VLADA: Nije važno. Za slobodnu zemlju granice su im dosta tvrde! TANJA: Volođenjka, ja razumem tvoje ogorčenje. Razumi i ti moje oduševljenje. Ovo je divna zemlja, bogata! Uređena. VLADA: Za tako bogatu zemlju imaju previše bednika! TANJA: Šarena, vesela, lepa... Ljudi nisu mračni i ogorčeni kao kod, nas nego prijatni i opušteni... VLADA: Nisu opušteni, nego drogirani! TANJA: To su samo naše predrasude! VLADA: Kolumbijska mafija ne prodaje ovde predrasude nego... TANJA: Šta ti znaš o mafiji! VLADA: ‘Ajde da spavamo! TANJA: Ne mogu da spavam kad ti hoćeš da se vratimo! Meni je ovde lepo. Nikad se nisam osećala bolje. Našla sam dobar posao... VLADA: Posao u irskom pabu ne može biti dobar za jednog doktora nauka! TANJA: Marksističkih nauka, jebi ga, Vladimire! I tebi sam našla zgodan poslić dok ne nabavimo papire... VLADA: Elegantan biznis u rudniku soli? TANJA: Ne, nego u car washu! VLADA: Tatjana, ja sam doktor medicine i magistar hemije! TANJA: Znam, ali nemaš ni diplome, ni ulaznu vizu, ni dozvolu za rad. Da ne bi u NASU bez svih tih dokumenata?! VLADA: Ne bih u NASU ni sa njima, a neću ni u perionicu kola! TANJA: Slušaj doktore, nedeljna plata u perionici je 8 puta veća od tvoje mesečne u Novom Sadu! I stiže redovno. Ne moraš ni da štrajkuješ! VLADA: Slušaj, kelnerice! TANJA: Šankerica! VLADA: Šankerice! Kad ja izlečim dete, onda dođem kući srećan! TANJA: Kad bi imao kuću, a nemaš! VLADA: A kad oližem kola razmaženoj vaspovskoj kobri i ona mi udeli 10 centi bakšiša doći ću ponižen - kući, koju ni ovde nemam! TANJA: S tom razlikom što ovde možemo da je zaradimo, a kod kuće - nikad! VLADA: Neću da perem kola i završili smo razgovor! TANJA: Ama, kola se peru automatski, ti bi samo trebao... VLADA: Neću! TANJA: Dobro, ne moraš da radiš, živećemo od moje plate... VLADA: Nisam makro da me žena izdržava! TANJA: Vlado! VLADA: Uostalom, mogu uvek da nađem neki poslić u struci, nije u tome poroblem! TANJA: Nemoj da se zanosiš da će ovde neko da se leči kod ilegalnog lekara. Jedino ako misliš da radiš abortuse! VLADA: Marš! TANJA: Izvini! Ali šta misliš ko će da dođe kod ilegalca? VLADA: Ilegalci! TANJA: Nećeš valjda da krpiš ganstere i narkose? VLADA: Neću, ne boj se! Malo tišine. TANJA: Dakle: ostajemo ili ne? VLADA: Tanja, kad bih ja ostao ovde, morao bih da podignem revoluciju. TANJA: Kakvu revoluciju, crni Vladimire? VLADA: Baš takvu. Crnu. Revoluciju za oslobođenje crnaca! TANJA: Jao, Gevara, kakav si ti usrani idealista. To je problem koji ti ne možeš uopšte da razumeš! VLADA: Onda nemoj da mi objašnjavaš, spava mi se. TANJA: Stvar uopšte nije u boji kože nego u ekonomiji. Crnci su ovde potomci robova, a kao takvi siromašni su, a kao takvi normalno ogorčeni... VLADA: Pričaj mi malo o tome da lepše sanjam! TANJA: Niko ih ne mrzi zbog boje kože, nego zato što su agresivni. VLADA: ( sanano) Tanja, ako nastaviš da gledaš njihovu televiziju čim stignem u NS tražiću razvod. Dovoljan razlog. Mojoj ženi ispira mozak jedna strana sila. Malo tišine TANJA: Kakav ti je to ožiljak? VLADA: Nikakav. TANJA: Vidim da je svež. VLADA: Nije. Još malko tišinice. TANJA: Ti si već odlučio da se vratiš. VLADA: Da. TANJA: Meni ne ostavljaš vremena ni da razmislim. A ja sam tebe čekala mesecima! Ne računajući ono kod kuće. VLADA: Čekaću i ja tebe isto toliko! TANJA: Ovde? VLADA: U Meksiku! TANJA: Zašto tamo? VLADA: Oni više liče na nas. TANJA: Tačno. Oni su takođe jadnici! VLADA: Neka, meni se sviđaju... Još malko tišine... TANJA: Vladimire, 4 meseca mi je malo... VLADA: Zašto? TANJA: Zato što sam trudna! VLADA: ( skoči) Otkad? TANJA: Od pre 15 minuta. VLADA: (smeh) Kako znaš? TANJA: Znam! Nema za sve naučnog objašnjenja! VLADA: ( rukuje se) Dobro. Čestitam gospođo. Pobedili ste. U prvoj rundi. Čekaću ovde mesec dana dok utvrdimo da li si trudna... TANJA: Ne veruješ mi? VLADA: Preferiram naučne dokaze. TANJA: A posle? VLADA: Posle te čekam još 3 meseca u Vera Kruzu da se odlučiš...(oblači se) TANJA: A ako ne donesem pravu odluku. Ako pogrešim. Da provedem ostatak života u kajanju? Ako ne budem mogla da odlučim? VLADA: Ako ne odlučiš čekaću te još pet meseci da se odluka donese sama! TANJA: Kako to misliš? VLADA: Kad ga rodiš, ako bude crnac, idemo kući, a ako bude belac ostani s njim u obećanoj zemlji. TANJA: A ti? VLADA: Ja ću kući. TANJA: Rasisto! Ne bi odgajao belca... VLADA: Ne ovde. Da me se stidi! TANJA: A ako bude devojčica? VLADA: Za devojčicu ćemo tražiti Eldorado po celoj planeti! TANJA: Ovde je El dorado! VLADA: Kako za koga! TANJA: Gde ćeš sad? VLADA: Idem da prošetam, ne spava mi se više! ( On izađe iz sobe, sjuri se niz stepenice pa preko trema na travnjak. Tamo sretne Nostalgiju i pozdravi se s njom prirodno sportski, kao sa starom drugaricom. On ode, a Nostalgija sačeka Tanju.) TANJA: Čekaj me, idem s tobom... VLADA: Nemoj! ( ode) TANJA: ( oblači se na brzaka i juri za njim) Čekaj me, Vlado, Volođenjka! Ni meni se ne spava! ( čuje se motor nekih kola) Ostavi tuđa kola, Vladimire, jesi li ti lud?! Nije ti ovo Juga!
11 scena - UDVARANJE ( Tanja stane, očajna. Nostalgija je uhvati za ruku i povede u kuću. Polako.) NOSTALGIJA: Zašto ne želiš da se vratiš? TANJA: Jedva sam došla. Glupo je... NOSTALGIJA: Ako rodiš crnca ovde će te prezirati... TANJA: A tamo će me opanjkavati iza leđa. Tamo se zna ko je šta doručkov'o i kojom je stranom novina obrisao dupe! NOSTALGIJA: Ali tamo ljudi voze prave bicikle, a ne kondicione! TANJA: I na njima ogrev za zimu, povrće za pijacu! Još malo pa će i svoje mrtve voziti biciklom do groblja! NOSTALGIJA: Tamo trče po pravim livadama a ne po gumenog traci, u mestu! TANJA: Možda, ali u svemu ostalom trče u mestu! I cupkaće bar još 100 godina! NOSTALGIJA: Ovde ne žive ljudi, nego potrošači... TANJA: A tamo životare glasači! NOSTALGIJA: Mesecima nisi srela nikog poznatog! TANJA: A tamo godinama nisam srela nikog nepoznatog! NOSTALGIJA: U Novom Sadu mirišu lipe... TANJA: I ovde mirišu lipe. NOSTALGIJA: To su izduvni gasovi! TANJA: Nemate kod mene šansi gospođice! NOSTALGIJA: Misliš? TANJA: Ne podnosim agente za prodaju sirotinje! (Nostalgija zastane. Na samom ulasku u kuću Tanja naleti na Sadidu, koja nosi flašu s pićem i jednu čašu, sa ledom.) SADIDA: Bračni problemi? TANJA: Ne, ne. Muči me malo nostalgija... SADIDA: Ja sam ljubomora, mogu li i ja malo da vas mučim? TANJA: Hvala dosta mi je za večeras... SADIDA: A jeste li za neko pićence? TANJA: Imate samo jednu čašu.... SADIDA: Ja ću iz flaše... ( one sednu) TANJA: Ne razumem ove muškarce... SADIDA: Ja ih razumem... TANJA: Večeras mislim da su užasni... SADIDA: Ja to mislim uvijek... TANJA: Histerični! SADIDA: Nepredvidljivi! TANJA: Ah, nepredvidljivi baš nisu...(piju) SADIDA: Zašto ste se udali tako mladi? TANJA: Nisam baš cvetić... SADIDA: Izgledate kao pupoljak. TANJA: Možda u mraku... SADIDA: Gledala sam vas juče. Divne noge... (Pipka) (Na vratima trema pojavi se Janja. Sluša.) TANJA:( Zbunjeno, skloni njenu ruku) Malo su jače... SADIDA: To je takav model. Odlično vam stoje. TANJA: To mi je, - što mi je... SADIDA: A kako vam stoje grudi? TANJA: Molim? SADIDA: Sisići... JANJA: Sadida... SADIDA: Šta radiš tu? JANJA: Znaš da ne mogu da spavam sama... SADIDA: Vrati se u krevet! ( ustane, ka Janji) JANJA: Ajde samnom... SADIDA: Marš u sobu, kad ti lijepo kažem! ( žestok šamar) TANJA: Gospode! (Janja, neočekivano vrati udarac, negde u mišić...) SADIDA: Jao! Ubola me! Drolja srpska me je ubola! TANJA: Čime? JANJA: Viljuškom za ribu, k'o što joj sleduje! (Ode) TANJA: Da zovem lekara? SADIDA: Nemoj. Nije strašno! Jebaću joj mamicu! (Ode) TANJA: Gospode Bože! (Krene u kuću, ali naleti na Sadidu koja se vratila) SADIDA: A i tebi ću ako samo nekom nešto zucneš! TANJA: Šta meni? SADIDA: Jebaću ti mater, ako zineš! (Ode)
Tanja se vrati na trem i slomljeno sedne. Nostalgija je opet tu. TANJA: Svašta... NOSTALGIJA: A da se ipak vratimo kući, Tanjuša? TANJA: Zašto? I one su naše. Mora da ih ima i kod kuće! NOSTALGIJA: Ako ih ima, što te tamo ne nađoše, nego čak ovde? TANJA: Ma, gubi mi se s očiju! ( ode u kuću, i nostalgija ode.)
12. Scena - VEZA Nedugo iza prve. Mladen čeka nekoga, skoro u zasedi, a tek kad se čuje zvuk motora, i dođe Vlada, shvatimo da je njega čekao. MLADEN: To su bila moja kola, ta što si ukrao. VLADA: Pozajmio sam. Platiću. MLADEN: Ne treba. Daću ti ih kadgod hoćeš ako... VLADA: Ako? MLADEN: Mi intelektualci treba da se držimo zajedno među ovim polupismenim... VLADA: Nisam intelektualac, ja sam lekar. MLADEN: To je to. Odliv mozgova. I ja sam tako došao. VLADA: Odlio ti se mozak? MLADEN: Nije ti neki štos. Možeš ti bolje. VLADA: Mogu, nisam u formi. MLADEN: Ja nisam rasista. Mrzim samo budale... VLADA: Stali smo kod “ako”... MLADEN: Šta: ako? VLADA: Pozajmićeš mi kola kadgod hoću - ako? MLADEN: Imaš smisla za suštinu... VLADA: Ako? MLADEN: Možda je bolje da se prvo malo upoznao, oćemo na neko piće? VLADA: Ne. Dakle: ako? MLADEN: Dakle, ako me povežeš sa kolumbijskom mafijom. Samo to... VLADA: ( kratka pauza) A ako te povežem i sa crnogorskom mogao bi da mi pozajmljuješ i fen za kosu. Dvaput nedeljno? MLADEN: ( shvati zezanje) Dogovoreno. Imam nov, novcat. Odličan! VLADA: Za vezu sa šiptarskom mogao bi da mi uzajmiš cvikcange... MLADEN: Neka fala. VLADA: Ruska mafija te takođe ne interesuje, a oni su pravi intelektualci s njima bi trebao da se držiš u ovoj poplavi gadnih gladnih mediokriteta... MLADEN: Čuo sam da rasturaju Novu Jorku. Policija se 'vata za glavu, kažu, jer ne zna kako da se uhvati ukoštac sa gangsterima su doktori nauka. VLADA: Eto vidiš. Oćeš? ... Samo, za tu uslugu morao bi, povremeno, da mi pozajmiš - Spejs šatl! MLADEN: Mogu petkom. VLADA: Treba mi i sredom. MLADEN: Znaš da mi se sviđaš. VLADA: I meni se sviđam. MLADEN: Malo si nadmeniji nego što je pristojno... VLADA: De gustibus non est... MLADEN: ( pruži mu ruku) Dobro. Može! VLADA: Šta? MLADEN: Kolumbijosi, za sada... VLADA: Šta ti je, bre čoveče, veze nemam! MLADEN: Jasno, u vreme kad smo mi veselo sisali veslo, vi ste već jebali dadilju, jel' da! VLADA: ( smeh) Jel' ti neko rek'o da ličiš na krpelja? MLADEN: To su mi uvek govorili oni od kojih sam dobijao sve što sam hteo! VLADA: Ali, ozbiljno, nemam veze... MLADEN: Znam ja da se Meksička granica najlakše prelazi putevima braće iz Bogote... VLADA: Ko ti kaže da sam je prešao lako? MLADEN: Prešao si živ. Pametnom dosta. VLADA: A ti si pametan? MLADEN: I skroman... VLADA: Super. Laku noć. MLADEN: Znam i da imaš mnogo više love nego što je mogao da ponese novosadski lekar koji se godinama potuca po svetu! VLADA: Jel'? MLADEN: I da nisi mogao da zaradiš legalno. VLADA: Šta još znaš, pametnjakoviću? MLADEN: Da mafija rado kupuje medikose... posebno bez dozvole. I da je galantna prema njima... VLADA: ( pauza) Šta će ti Kolumbijci? MLADEN: Oni vrte lovu, a lova vrti svet. VLADA: Samo zato? MLADEN: Samo. Mrak. Promena.
13. scena - ODE MANTIL Dan. Tu je Janja, sva u šljivama i zavojima. Persa je previja. PERSA: Ala si se unakazila! JANJA: Pala sam niz stepenice... PERSA: Otkad govorim Anki da to dade poprav't, njoj žao novaca. A ljudi joj nije žao! JANJA: Zamalo da se ubijem. PERSA: Čudo da te nisam čula, ja spavam k'o zec! Kade si to pala? JANJA: Pa... Izlaze Danko i Anka već u svađi. Janji lakne. DANKO: Neću više na tavan, platio sam sobu. ANKA: Samo još koji dan. DANKO: Nisi me ni pitala! ANKA: Nisam mogla, bio si mrtav pijan, evo Perse žive! DANKO: Sutra sam bio trezan! I sad sam trezan! ANKA: Zato sad možeš da razumeš! DANKO: Ko ti je taj što si ga sakrila baš u moju sobu? ANKA: Jedan rođak, svratio je iznenada... DANKO: Na prolazu iz Batajnice za Grocku, jeb'o te Bog, nisam ja lud! Hoću moju sobu koju sam platio! Dolazi Damjan. DAMJAN: Dobićete svoju sobu, gospodine, odlazimo danas. JANJA: Damjane! DAMJAN: Bog ti pomogao sestro! Nađoh li te to? Na prozoru svoje sobe pojavi se Sadida. JANJA: Brate... ( ljube se, bratski) DAMJAN: Ajde, kući! JANJA: Neću! DAMJAN: 'Oćeš! ( ošamari je tako de ona odmah izvrne) JANJA: Nemoj i ti, Damjane! Nemoj molim te! DANKO: Ko je ovaj? PERSA: Izgleda brat. DANKO: Vidim, bratski bije! Ko je inače. JANJA: Pusti me, Damjane! Nemoj! Šta vam je, bre, jel' vi mislite da ja volim batine? ANKA: Naš čovek. DANKO: I to vidim. Sestrić iz Batajnice? JANJA: Jaooj! PERSA: Zovi policiju. Ubiće je. ANKA: Ima pravo. Ako je brat. JANJA: Pobogu ljudi, pomagajte ubiće me... DAMJAN: Neću. Samo da je naučim malo pameti vuče me za nos 3 godine! JANJA: Ja tebe vučem za nos! Ja tebe! Jesam te vukla za nos i da odeš po piće, zaglaviš u drakstoru celu noć, i ostaviš me samu svojim pijanim pajtosima da me razvlače po roditeljskom krevetu, pizda ti materina! Jesi njih naučio pameti? Jesi li? DAMJAN: Nisam još! Ali hoću. Naučiću ih! JANJA: Pa šta si ček'o? Šta čekaš, kukavico? Lakše ti mene da biješ! DAMJAN: Čekam da se vratiš kući i odabereš sebi muža, jednog od njih trojice. A ostale ću da pobijem! JANJA: I da ih robijaš doživotno? DAMJAN: Ako! Bili su mi prijatelji. JANJA: A ja da rađam decu sa manijakom! Ne prilazi! Jeb'o te otac koji te takvog napravio! DAMJAN: Ne diraj tatu, zgaziću te! JANJA: 'Ajde! Zgazi me, životinjo! To jedino i umeš! DAMJAN: Smiri se... JANJA: Moja životna uloga nalazi se u tvojoj osveti, jel' da? A mog života nema nigde, jel'da?! Imam li ja pravo na ljubav i sreću? Imam li? DAMJAN: Imaš, ali na normalnu! JANJA: A šta je normalna sreća to ćeš ti da mi objasniš! To je udati se za siledžiju, rađati nesretnike i nositi bratu cigare u zatvor! Jel' to? Kroz prozore gornjih soba povremeno vidimo Sadidu koja se žurno sprema, i maskira. DANKO: Pukla je ko zvečka. DAMJAN: Smiri se. Nije ti dobro. JANJA: Ma nemoj, nije mi dobro a nisam to primetila! DAMJAN: Pomozite mi, ovo je nervni slom. DANKO: Što biješ kad ne znaš! DAMJAN: (nokautira Danka, svi se razbeže na dovoljnu razdaljinu.) I vi ste mi neki ljudi! JANJA: I nisu! Samo si ti čovek! Svi ostali su govna! Baš da vidim kako ćeš da me odvedeš u zemlju koje više nema, čije državljanstvo nemam, i čiji pasoš više ne vredi! DAMJAN: Odvešću te. JANJA: U zemlju za koju si sada dezerter. DANKO: Fuj! DAMJAN: Ti znaš da ja nisam dezerter! JANJA: Ali ja nisam ministar vojni. A zna li on? Sadida, koja se spremila, maskirala i obukla da bi mogla da prođe, sada prolazi. PERSA: Ko ovo bi? DANKO: Moj mantil. Ljudi, ode mi mantil! ( Sadida potrči) Drž'te ga! DAMJAN: To mora da je ona tvoja zavodnica! JANJA: Sadida! Vrati se! Sadida! Ne ostavljaj me! Kurvo depilirana! DAMJAN: Još je i Turkinja. Jebem ti lebac! (Gurne sestru. Vadi pištolj i puca za Saditom. Trči.) ANKA: Ne pucaj! Nije ti ovo Beograd! Neću policiju za vratom! Ej, bre! Nije ti ovo Generala Ždanova! JANJA: Ubij kurvu, Damjane! Brate! Zgazi zmiju, ljubi te sestra! Mrak. Promena!
14. Scena - CIGANI Na terasi. Danko i Nostalgija igraju šah. Misle. Onda Nostalgija povuče potez. NOSTALGIJA: Mat! DANKO: A revanš? NOSTALGIJA: Drugi put... Zvuk zaustavljanja kola. Dolazi Mladen jedva vukući na leđima Vladimira, izubijanog. DANKO: Portorikanci ili sicilijanci? MLADEN: Rasisti... DANKO: Dobro su ga obradili... MLADEN: Ne, bre. Sredio je on njih. Kako bije čovek! Jebem ga ko kaže da su intelektualci kilavi. Sad mi je žao što nisam učio anatomiju! DANKO: Ne liči na pobednika... stavi ga ovde...
Nostalgija uzima Vladinu glavu u svoje krilo. DANKO: (Nostalgiji) Nemoj da ga mučiš... MLADEN: Jesi lud? Zašto da ga mučim? Daj mi vode... DANKO: Da zovem lekara? MLADEN: Ne želi! On je doktor. Lečiće se sam. DANKO: Čim se osvesti? MLADEN: Pa da... sa'će on, već se osvešćiv''o... DANKO: Pričaj! VLADA: (umorno) Nema ništa da se priča! MLADEN: Nema... DANKO: Čuj nema... pa svoji smo... MLADEN:(proveri da li se Vlada opet onesvestio. Odmaknu se. Pa tiho.) Švrljali smo malo. On navalio da uđemo u neki bar... DANKO: Zatvorenog tipa? MLADEN: Šta ja znam. Uglavnom, tamo Klint Istvud, Džon Vejn, onaj Švarceneger, pa Donald Saterland... DANKO:( oni ovako govore za slučaj da se Vlada osvesti) Hari Belafonte nije svraćao? MLADEN: Čokoladni, izgleda, ne vole taj lokal... DANKO: Znao sam. MLADEN: Nisi. Ovaj čovek tražio Bledi Meri... DANKO: Barmen k'o vrata, reko mu: Može al' samo sa tvojom krvlju, zagoreli, nemamo đusa... MLADEN: Kako znaš? DANKO: Gled'o sam taj film. MLADEN: Onda, šta da ti pričam? DANKO: Pričaj. Nisam odgled'o kraj. MLADEN: Opet si zasp'o u bioskopu? DANKO: Dobro, 'ajd' sad ozbiljno!(Nostalgiji) Zabavi ga malo. MLADEN: Koga da zabavim? DANKO: Mene. MLADEN: Čovek zamalo da pogine, a tebi zabavno! DANKO: Ne seri, nego pričaj! MLADEN: 100 dolara! DANKO: Plaćam. 'Ajde brzo! MLADEN: Da ne poveruješ! Ovaj ludak ga prostro po podu. Ko otirač! DANKO: Barmena ko vrata? MLADEN: Aha. Ali se zato i ona četvorica uključe u igru... DANKO: Ti si bio sudija, pretpostavljam. Ispod stola? MLADEN: Ja sam čovek senzibilan i racionalan. Nisam siledžija! DANKO: Ne podnosiš krv? MLADEN: Ni u bifteku. DANKO: A jel' bilo koliko? MLADEN: Čega? DANKO: Krvi? MLADEN: Do kolena! DANKO: Da nije iskrvario čovek, a ti tu sereš! NOSTALGIJA: Nije, nije... MLADEN: Nije bila njegova. DANKO: Svaka čast! MLADEN: Jebi ga, al' onda su došla dva uličara, pa se navadili na čoveka, razvukli ga ko žvaku... DANKO: Kao šta? MLADEN: Kao kow gum! DANKO: Čekaj! Stani malo! (Danko gleda i sluša razgovor sa Nostalgijom koji Mladen ne vidi, pa glupo čeka. Ode u kuću po piće, vrati se, nervozan. Pije.) NOSTALGIJA:
Sećaš li se tate? NOSTALGIJA:
Kako se zove? NOSTALGIJA:
Uticajni su u Sudanu. NOSTALGIJA:
I ovde bi lako dobio sudanski
pasoš... NOSTALGIJA:
Uzmi tatino. NOSTALGIJA: Možeš da budeš Srbin u duši i Arapin za policiju VLADA: Ne vole oni ni Arape... NOSTALGIJA:
Ne vole,
ali su Arapi jači i ima ih svuda... NOSTALGIJA:
Ljutila bi se mama? NOSTALGIJA: Ali bi se tata radovao! Znaš u Meksiku postoji običaj da umirućem promene ime da ga smrt ne nađe. Tebe traži. Promeni ime i idi. ( završen razgovor)
MLADEN: Šta je bilo? DANKO: Gledam kako mu je. Pričaj dalje. MLADEN: Gde sam stao? DANKO: Panduri ga prebili. Kako si ga izvadio? MLADEN: Nisam samo ja... u stvari neki Ciga iz ćoška... DANKO: Ciga? Iz ćoška? MLADEN: Nemoj posle da kažeš da lažem, sad zalazimo u fantastiku! DANKO: Govori! MLADEN: Kad Ciga to vide, odjuri brzo i još brže se vrati sa još trojicom! Kapove razmazaše po zidovima a nas pokupiše u kola i nestadosmo. DANKO: Cigani? MLADEN: Vozali nas tamo-vamo, ap-daun, cik-cak, gore-dole... DANKO: Dugo? MLADEN: Taman sam pomislio da smo stigli u Zagreb, kad stadoše! Prebace nas u taksi, plate unapred i asta lavista. Zamisli taksista posle nije hteo da mi da kusur, a znaš kol'ko je ostalo... DANKO: Zanimljivi Cigani... MLADEN: Neobično neobični! Picnuti. Lovarni. Sa besnim kolima i krstićem oko vrata... DANKO: Krstić sa atletičarem? MLADEN: Normalno! Nije valjda naš! Naoružani do sitnih belih zubića. Ćute i rade. DANKO: Ali ćute - na španskom? MLADEN: Ala si lucidan noćas! DANKO: Kolumbijci? MLADEN: Ja ništa nisam rek'o! VLADA: ( umorno) Moja žena nije tu? DANKO: Nije... VLADA: To je dobro. MLADEN: Oćeš da te odvedem do sobe? VLADA: Mogu sam ... ( krene, pa sedne) malo posle... MLADEN: Dobro je kad čovek ima takve prijatelje! VLADA: Kakve? MLADEN: Ćutljive i efikasne! VLADA: Nisu mi to prijatelji... MLADEN: Nego im je hobi da mlate kapove i plaćaju tuđ taksi diljem Čikaga! VLADA: Samo vraćaju jednu malu uslugu. MLADEN:A jel'? Mogu i ja ponekad da im trknem po pivo pa da mi tako vrate. VLADA: Probaj, ako možeš! ( ode polako)
15. Scena - HANDISANJE Nakon 8 meseci, Tanja je u devetom. Sedi sa Ankom, Persom i Nostalgijom na tremu i igraju remi. Ništa se ne događa, samo je Tanja nešto tužna i zamišljena. NOSTALGIJA: Nedostaje mi Danko... ANKA: Pa što ne ostade sa njim! Taman mi je laknulo kad je o'šo i odveo te, a ti se vratila! PERSA: Šta bi rad'la tam', ne može mu ništ"... TANJA: Pričala mu kako je pogrešio. Kako tamo nema ni kanti za đubre. Pokazivala mu kad gore kontejneri. Podsećala ga da je ovde lepše i govorila mu o vama koliko ste ga volele... i trpele. ANKA: I jeste pogrešio. Šta će on siroma' tamo. Nema više nikog' i ničeg' svog. NOSTALGIJA: Sve sam mu to objasnila. Matirao me. ANKA: Kako? NOSTALGIJA: Ne znam! TANJA: Rekao ti je da je on Amerikanac i da oni nisu sentimentalni! Ha, ha... NOSTALGIJA: Kako znaš? PERSA: Meni je pisao da se kandidovao za predsednika... ANKA: Ko? TANJA: Čega? Države? PERSA: Ne, ne, nekih deviznih... Ne znam, ali je zadovoljan... (traži pismo) Bavi se polit'kom... TANJA: Nije valjda i on držao ušteđevinu tamo? Nije mogao! ANKA: Tebi je pisao? Tebi? PERSA: A, evo ga! Deviznih investitora, ne znam šta im je to, a slušaj šta piše: Sve je isto, samo su kelneri drugi! ( Tanji) Jel' dobro? TANJA: Sjajno, odlično čitate! PERSA: Ima lep rukopis! ANKA: Ko te naučio? PERSA: Tanja, džabe! ANKA: Kasno ti je sad! PERSA: Zove i mene da dođem... Njihov remi do sada se sastojao od podizanja karte sa špila i odbacivanja iste ili druge. Niko nije mogao da se “otvori” dok: NOSTALGIJA: (spušta sve karte) Hand! ANKA: E što mrzim kad me ovako handiše! NOSTALGIJA: Nisam samo tebe... (odlazi polako, pobednički. Kad ona ustane, ove više ne kartaju nego pređu na ručne radove, za buduću bebu i na dvorištanske poslove) ANKA: Nikad mi neće biti jasno što je on išao sa barabama kad je im'o papire da ide legalno? PERSA: Ko? ANKA: Pa, Danilo! Zašto nije išao normalno nego... PERSA: Zato što je Srbin. Voli nezakon'to, neg' leba da jede! ANKA: Ili je nosio puno kaljavi novaca... PERSA: (Tanji) Boga ti jel' ti ikad pis'o tvoj... Vladimir zašto je poveo onu nesretnicu što je volela batine i njenog brata ubicu? TANJA: Nije mi o tome pisao... ANKA: Zašto kažeš ubica kad mu je utekla ona Sarajka. Nije ubio... PERSA: Nije kad mu pobeže, al' da je stig'o - ubio bi. Znači - ubica! ANKA:A zna li se šta je bilo sa njima? Stigoše li do kuće bez papira? Zna li se? TANJA: Jesu, on je tamo pobio trojicu prijatelja... valjda onu trojicu... i pobegao ponovo. PERSA: Vi'š da je ubica, znala sam ja, vidi se to o'ma! ANKA: Kuda je pobegao? TANJA: Ne znam... PERSA: Znam ja! ANKA: Kuda? PERSA: Negdi di su ubice na cijeni! ANKA: A gde su ubice na ceni, znaš li i to? PERSA: Znaš i ti! U svakom ratu! ANKA: Ih, al' si mudra! (Tanji) A šta mu je bilo sa sestrom? TANJA: Mislim da je otišla u neki manastir... PERSA: U manastir? Ona? ANKA: Da se sakrije od života, sirotica? TANJA: Da... sakrila se od života. ( tišina) Meni se čini da se od onog dana ništa nije ni dogodilo u ovoj kući... ANKA: I nije... otkad je Sofronije umro, niko nam više i ne dolazi... PERSA: Čuj: umro! Ubiven! Ima pravde! ANKA: Ko bi njega ubio samo zato da ti poveruješ u pravdu!?Idi, molim te! PERSA: Šta se praviš luđa neg što jesi! Ubica! ANKA: ( Tanji) Kako se zove ovo kod nje? TANJA: Koje? ANKA: Ovo, da ona uvek sve zna i da niko ne umire prirodnom smrću, nego uvek od neke zavere i ubistva iz zasede! To, kako se zove? PERSA: Sam je kaz'o one noći kad je stig’o. ANKA: Šta je rek’o, koje noći, kad je stig’o ko, o čemu pričaš sad???? PERSA: Ja vazdan o istom. O ubici! Jel’ sam rek'o kako je Sofronije podleg’o batinama pri ispitivanju? ANKA: A jesmo li, pet dana posle, dobile telegram koji je potvrdio to isto? Jesmo li? PERSA: Ta da! A ko je, man’ onaj koji ga je tuk’o, mog’o znat' pet dana unaprijed da će ovaj odapet' od rana?! ANKA: Paranoja se zove, to njeno! Znam! Paranoja se zove! PERSA: Ne zakeraj! Prznico! TANJA: Nemojte da se svađate, molim vas... Buni mi se bebac... tišina... PERSA: Koliko ti još ostaje? TANJA: Par dana... ANKA: I - šta si odlučila, vraćaš li se? TANJA: Ako bude Crnac... ANKA: Meni je to, dete moje, da prostiš, ko pismo- glava. Ne donose se tako krupne životne odluke! TANJA: A kako se donose životne odluke, tetka Anka? ANKA: Eh, kako... donose se same... PERSA: A što bi ti najvoljela? TANJA: Devojčicu... ANKA: Crnu ili belu? TANJA: Ne znam... ANKA: Što curicu da se sam' muči. Sinovi vladaju svetom!. PERSA: Dada! I ginu za tu vlast k'o i moj Nikola!. 16. Scena - VESTI Utrčava Mladen. MLADEN: Dobar dan, dobre žene, a vi heklate kao da se ništa ne događa?! TANJA: Nama se događaš samo ti, a i ti si nam previše! ANKA: Kud nam baš njega ostavi. Što i njega ne odvede? PERSA: Nije taj ćeo ić’. Barabama svaka zemlja zavičaj. MLADEN: Vesti ne gledate, novine ništa. Što se vas tiče može i smak sveta, vi ne bi ni primetile. TANJA: Kazaćeš nam ti, kad nastupi! MLADEN: Dolaze naši! Približavaju se! Radujte se moje dame. ANKA: Evo crkosmo od sreće, pusti nas na miru. MLADEN: Još jedna baza Kju kluks klana ode bogu na istinu i to ovde kod nas u Čiki! PERSA: Ođe ih nije nikad ni bilo... MLADEN: To ti samo ne znaš! Ali naši su sve bliže, fala bogu! ANKA: Koji naši, aman!? MLADEN: Pa crnci! Jebaće im sve po spisku, ovim rasistima! ANKA: Otkud su crnčuge naše jebo te ludi otac! Izvini, Tanja. TANJA: Ma, nema veze... ANKA: Jes' ti svestan da izgledaš ko južnjački robovlasnik i da bi te prvi nji'ov crnja na koga naletiš izbušio k'o đevđir! Jes’ ti svestan? TANJA: Otkad nisam čula tu reč... MLADEN; Zbilja, šta to beše đevđir, ne mogu da se setim sad? PERSA: Ne znam ni ja sadek, al' se sjećam da se tako govorilo: bušan k'o đevđir. ANKA: E, neka te izbuše, baš volim, kad si budala, E neka! TANJA: Ti, Mladene, zbilja, k'o da se raduješ tim nemirima, a šta ćemo ako se to proširi i ako stvarno dođe do nekog rata? PERSA: Bježaćemo k'o i uvijek, to barem znademo! ANKA: Ta kaki rat, jezik pregrizla, ovo je policijska zemlja. Nije ovde bilo rata sto godina. Imamo mi vojsku! MLADEN: Vojska je na meksičkoj granici! PERSA: Zašto? MLADEN: Spremaju se da prebace eventualni rat na tuđu teritoriju kao uvek, a pod izgovorom da je pokret povezan sa Kolumbijskom narko mafijom i da se njime rukovodi iz Meksika... TANJA: Ko kaže? MLADEN: FBI tvrdi da ima proverene dokaze da se pokretom rukovodi iz nekog Huareza. A CIA ima podatke... TANJA: Kojim pokretom? MLADEN: Pa tim, za oslobođenje crne Amerike. Ženska pamet! TANJA: Joj, to je moj Volođa... MLADEN: Au što si ti zacopana u svog muža! Kakav tvoj Volođa! Vodi ih neki Sudanac, i to se zna! Zove se Hasan Omer Al Khalid! Zamisli, nije čak ni Amerikanac! E jesu kilavi ovi Ameri! TANJA: Znala sam... ( padne u nesvest.) MLADEN: Šta joj bi? ANKA: Ništa, trudna žena, beži odatle! MLADEN: Dobro, dobro... Ode u kuću, one se zabave oko Tanje.
17. Scena - VLADIMIRI PERSA:Bogami je on. Čim sam mu čula ime, Vladimir bilo mi je sumljivo. ANKA: Osetila sam da će taj crnac doneti neku nesreću, tačno sam osetila! PERSA: Nekako je ličio na mog pokojnog Nidžu, a Vladimir! ANKA: Crnac ličio na tvog muža?! Crnac? Perso! (zvuk dolazećih kola) PERSA: Bio je već jedared neki Vladimir kog' su zvali isto tako Volođa. I taj je nešto... ne sećam se sad... samo znam da je bio prokleti Rus! Ulazi Damjan, nečujno a naoružan. DAMJAN: Šta joj je? Jesam zakasnio? ANKA: Gde? DAMJAN: Nisu je valjda već ubili? PERSA: I ovaj na nekog' liči, a ne znam na koga! Al' sam zaboravna. Vrijeme mi je umrijet. DAMJAN: (preglasno) Pitam jel' živa! ANKA: A što ne bi bila živa?! Šta se dereš! Misliš ako si naoružan da te se neko boji?! DAMJAN: Naredio Volođa se se spakujete i budete spremne! PERSA; Koji Volođa, koji? Kaži: koji! DAMJAN: Ilić Lenjin, baba, šta te briga, pakuj se kad kažem, spasavaj glavu! PERSA: Meni moja glava više ne treba. Ne služi me kako valja! ANKA: Za koji moj da budemo spremne, čiji si ti? MLADEN: ( sa terase) Naš, tetka Anka naš! ANKA: (Mladenu) Tebi je naš svako ko je jači a jači je svako! (Damjanu) Pitala sam te zašta da budemo spremne! DAMJAN: Za evakuaciju! PERSA: Tako sade zovu bežaniju, sjetila sam se! Ma, na koga ličiš ti? ANKA: Ama ZAŠTO?!? DAMJAN: Zato što je ona njegova žena i oni to znaju! ANKA: Ko je čija žena i ko šta zna, ludi čoeče!?! DAMJAN: Jebem ti ja pokret koji spasava babe! TANJA: (osvesti se) Zašto se derete? Šta se događa? DAMJAN: (Tanji) Dobro je, sve je u redu, ako ne možete da hodate, ja ću da vas nosim do kola... TANJA: Damjan Divljak! To ste vi? PERSA: Tačno! To je on! Ubica, odma' sam ga poznala! Liči na sebe! TANJA: Otkud vi ovde? Čemu oružje? DAMJAN: Volođa me je poslao po vas zato što oni znaju da ste njegova žena i sad ste u opasnosti. Treba svi da krenemo što pre. TANJA: Šta će vam oružje? DAMJAN: Za odbranu! PERSA: Svako je oružje za odbranu! Svi se brane. Ko onda napada? TANJA: Ko to zna da sam njegova žena? DAMJAN: Oni koji ne bi trebali da znaju. To je opasno za vas... TANJA: Zašto? DAMJAN: Gospođo, nemamo vremena za kviz, pakujte se. Dolazi Mladen sa puno kofera. MLADEN: Ja sam spreman... ANKA: To je najvažnije! MLADEN: A kuda nas vodiš? DAMJAN: Odavde! ANKA: To odavde, je moja kuća govnaru mladi i odatle nemam kud! DAMJAN: Kuću mogu da vam zapale svakog trenutka, pa kud ćete onda? ANKA: Kome smeta moja kuća? DAMJAN: O jebemti lude babe! Zar vi ne vidite da će biti rata! ANKA: Rata ima stalno, momče, ali ne ovde! Ovde nema! PERSA:(u poverenju) Bogami, može biti, Anka, skupljaju se ubice! Mladen je doneo malo Tanjinih stvar. MLADEN: Ovo je njeno. Najnužnije! Spakovano za porodilište. DAMJAN: Nosi u kola! Mladen, naravno, prvo nosi svoje! PERSA: Biće ga, ako mene pitaš... ANKA: Neka bude! Neću ja svakih 60 godina da bežim pred nekim ratom.! (ode u kuću) DAMJAN: Idemo, Tanja. TANJA: Ne idem bez njih! Mi smo krivi ako im se nešto desi! MLADEN: Da požurimo malo. Ajde gazdarice! (nosi stvari) DAMJAN:(Tanji) U njihovim godinama može da im se desi samo jedno. Ovako ili onako. Svejedno! MLADEN: Tetka Perso, uzmi svoje stvari! (nosi još stvari) PERSA: Nemam ja ništa! MLADEN: Jel' moguće? (vraća se po još stvari) PERSA: Zato sam uvijek spremna! DAMJAN: ( ponese Tanju) Idemo! TANJA: Tetka, Anka! Pojavi se, iz kuće, Nostalgija. Vodi Anku za ruku. Anka nosi kostur. ANKA: Dobro idem! Ali ovu krpelj da ostavite tu, neću da me i tamo nervira! NOSTALGIJA: (pusti Ankinu ruku i stane) Znaš li kuda ćeš? Anka, znaš li? ANKA: Jebemti srpsku sudbinu! Stalna bežanija! Zašto smo mi uvek na pogrešnoj strani! DAMJAN: Nikad nismo bili na pogrešnoj strani! MLADEN: Nemate ništa preče od tog kostura? (nosi još stvari) ANKA: Nemam! Šta se to tebe tiče! PERSA: Nemoj nos'ti kosti, beno jedna! Kad ljudi sele kosti, navuku nesreću i rat! Znaš kako kaže naš narod! ANKA: Te sam kosti ja donela i tries devete! PERSA: Pa, jel' bilo rata? Jel' bilo, jebot' otac! Ne sluti! Baci to! ANKA: Neću! MLADEN: Sigurno je pun zlata i nakita! TANJA: Kostur? DAMJAN: Eno ih. Dolaze! Brže to! Brže! TANJA: Tetka Anka, počinje... Joj, kako ću sad! ANKA: Ne boj se, dete, tu sam! ( baci kostur i trči ka Tanji) MLADEN: (vrati se po kostur) Ženska posla! PERSA: Stani, da te nešta pitam! DAMJAN: Sada? PERSA: Imal' međ' vama neki Lav Nikolajevič? DAMJAN: Crnac? PERSA: Belac! Banijac! Domac. DAMJAN: Ima, baba, ima, nema mu ni 150 godina! 'Ajde! PERSA: ( sedne na prag) Nije nego 45! Ipak je nasledio! DAMJAN: Šta to radiš, boga ti?! PERSA: Umirem! Pusti me! DAMJAN: Umrećeš posle! Požuri! PERSA: Ne date živ't, ne date umrijet, 'ajd' k vragu! ANKA: (izvana) Dolazi, Perso, porodi se žena! DAMJAN: ( odsutno, za sebe) Ako je muško, utuši! MLADEN: ( izvana) Damjane, donesi babu, polazimo! DAMJAN:(Persi) 'Oćeš ti, baba, da mi svi izginemo radi tebe?! PERSA: Marš u očin! Svi ginu rad' mene, a ja trpim! TANJA: Tetka Perso, zaboga, dolazi... jaooo ( porođajni jauk) PERSA: (Damjanu) Idi! Rađa ti se vođin sin! DAMJAN: ( unezveri se, kao sve ubice u blizini rađanja) Još i to! Uh, jebote! Ajde, bre baba, što si takav skot! Šta da radim?! Pobiće nas, bre! Aj, molim te. PERSA: (traži automat) Dajde mi to! Štitiću vas ja. Ionako trebam vizu za pakao. DAMJAN: (Misli: luda) Kakav pakao? PERSA: Obični, pravi pakao. Šta ti misliš da i’ ima deset?! DAMJAN: Ima ih milion. I ovo je neki pakao. PERSA; Jedan jedini, u kom’ me čeka moj Nikola. DAMJAN: Požuri, kumim te! Ne umire mi se, mlad sam ... PERSA: Dajde mi to i bježi... DAMJAN: Ne zajebaj! Ne znaš to ni da držiš! PERSA: Znam. Daj. Vodi ih! ( ovaj ne da automat) MLADEN: (utrči i vuče Damjana) Damjane, bre, jebeš babu! (Pogodi ga neki metak, on se sruši) Izgibosmo! DAMJAN: ( izvlači Mladena) Uh, majku im! PERSA: ( ulazeći u kuću, na Mladenov račun) A tebe tuđa smrt odnese, baksuze. E, baš si baksuz!
Zvuk odlazećih kola. Galama. Dolaze Kju kluks klanovci u belim kukuljicama, i sa nekom pesmom. Svakako sa bakljama. Polivaju kuću. Miris benzina. Kuća gori. Pesma i vatra.
Na terasi Persa sa Danilovom puškom. Dere se zagrobno glasno. PERSA: Nikolaaa čekaš li me? Puca. Jedan "Buuum" obori bar tri bele kukuljice. PERSA: Dolazim da ti zagorčam smrt... Puca. Obori bar još četiri bele kukuljice. PERSA: Ko što si ti meni život upropastio! Nema više pesme. Samo vatra. PERSA: Čekaš li me, Nidžoooo...
KRAJ
Mala istinita priča o zecu
Deca vole životinje. Deda je Maši nabavio zeku. Živog. Zeka je živeo u zajedničkom dvorištu. Imao je probleme sa komšijskim kućnim ljubimcima. Komšije su imale pse i mačke. Noću smo ga zaključavali u garažu. Tamo je imao probleme sa drugim životinjicama, koje nisu bile kućni ljubimci. Postao je tužan. Zaključili smo da ga mnogo volimo, ali da je on ipak sam. Deka je imao prijatelja koji je, na selu, imao veliki zečinjak. Prostran, sa puno zečeva i hrane. Teška srca, a za njegovo dobro, odlučimo da odvedemo zeku u zečinjak. Da bi imao društvo... Deka, koji ga je odneo, pričao nam je da je naš zeka jedno pet minuta čučao i drhtao u ćošku zečinjaka, a zečevi i zečice stajali su u širokom polukrugu oko njega. Posle toga su ga prihvatili. Sutradan ujutro, kad je gazda došao da im donese hrane, u zečinjaku nije bilo ni jednog zeca. Našli su samo jedan tunel koji su zečevi prokopali za odlazak. Gazda se vajkao kako oduvek ima zečeve i nikad mu nisu bežali i da je naš zeka bio divlji. Mi znamo da nije bio divlji, samo je voleo slobodu.
Anegdota o Afričkom studentu
Onih godina dok je kod nas bilo puno studenata iz Afrike i dok smo bili s njima prijatelji, pozove jedan vojvođanin nekog Zambijca na svoju svadbu, u mešovito bačko selo. Na svadbi bilo puno Mađara, Slovaka, Rusina... Pitali posle crnca kako mu se svidelo a on kaže: Bilo je lepo, ali od nas Srba bili smo samo ja i jedan Hrvat!
(* Ove dve pričice obavezno treba da budu u afiši predstave.)
|