|
Mirjana Ojdanić PERUN I PERUNIKA mitološka bajka za odrasle sa decom
Pošto se ne zna kako je bilo - moglo je i ovako biti...
UČESTVUJU:
PERUN Bog promena, stvaranja i razaranja. Gromovnik. Okreće kolo života. POGODA (ili Čislobog), Bog vremena, prolaznosti i vremenskih prilika. ŽIVA Boginja života, (u Polabljana), izgnana od Normana sa reke Labe. CRNOBOG / BELOBOG Dualistički Bog (sa dva lica). Bes (bijes), zli Bog, njegovo mračno lice. Postoji i njegovo vedro lice. Mogao bi se smatrati bogom raspoloženja. VELES Veliki otac naroda. Bog opstanka. Zaštitnik ljudi, šuma, ptica i zveri. MATER SLAVA Ptica pramajka, vladarka JAVa (jave) MARMORA ILI MARA Vladarka NAVa (onostranog sveta, NAV je i raj i pakao, kako za koga, a u skladu sa njegovim životom u JAVu ). Ona brine o tome da duše u NAVu budu u skladu sa životom u JAVu. Zli se nikada ne sretnu i ne sajedine sa precima. Mara nije vidljiva, samo se čuje. PERUNIKA Žrtva jedne ljubomorne žene, prinešena Besu zarad ljubavne sreće. Kasnije LADA, čuvarka ljubavi i porodice, kojoj se prinose cvetovi perunike.
***** Prema slovenskoj mitologiji JAV je sav vidljivi, materijalni svet. Tu je Boginja Mater Slava i tu obitavaju Bogovi zajedno sa ljudima. PRAV je savet i sud bogova. U njemu se odredjuje sudbina ljudi i dogadjaja, a može biti u JAVu ili u NAVu. NAV, svet onostrani, nematerijalni, svet Bogova i mrtvih. JAV JE PROIZVOD PRAVA, A NAV JE VEČAN.
( I ) Proplanak u Svetoj šumi, a svaka je šuma sveta. Sred njega prastari, razgranati, kvrgav hrastov dub. Ponegde panj ili deblo drveta što se srušilo od starosti. Okolo lipe i bukve. Lijeske. Podnevno Sunce ranog leta, probija granje, pravim veselim snopovima svetlosti. Perun, spava. Diše tako da se zemlja trese. Mlad je, moćan i lep. Mater Slava, a to je sjajna velika ptica čije se svako pero u drugoj boji presijava, budi Peruna. MATER SLAVA: Perune! O, Perune, ti spavaš?! PERUN: ( prevrne se, kroz san, mazno i lenjo) Neee spaaavaaaam... MATER SLAVA: Kako ne spavaš, kad hrčeš? Hrčeš, Perune! Kao veliki matori mačor! Hrče, hrčak! Ljudi u tebe veruju, a ti hrčeš! PERUN: Ne hrrrrčem... MATER SLAVA: Hrčeš, hrčeš, sva se zemlja trese, od Baltika, pa sve do Balkana! Od Dunava do Kaspijskog mora... PERUN: O, pusti me Mater Slavo... Imam i ja snove, iako sam višnji. MATER SLAVA: Višnji, Višnji! Hrčeš i mljackaš, i sanjaš, i baš te briga što ti narodi propadaju! PERUN ( zeva, strahotno ): Ama, ne mogu narodi propasti... Samo vlasti i države prolaze, a narodi uvek ostaju. Prorede se, promene ime ili veru, postanu roblje, ama ipak preteknu i iznova niknu... MATER SLAVA: Zevaš kao nerast! Boli tebe uvo što ti vrazi satiru Slovene sa sviju strana ! PERUN: (pospano, okreće se na drugu stranu, pokriva glavu grmom lijeske) Ne boli me uvo, no me svrbe ledja. Počeškaj de me malo, ako misliš da ikad ustanem... MATER SLAVA: (češka ga i gundja dobroćudno. Kao da se igra sa detetom) O, ne probudio se, Svevida ti ! Možda će se od tvoga hrkanja Huni prepadnuti i pobeći kući kaskajući. PERUN: ( mljacne ) Kakvi Huni? MATER SLAVA: ( čudom se čudeći ) Kažu da su žuti... PERUN: Kako žuti? MATER SLAVA: (nestrpljivo) E, kako!? Svakojako! Žuti ljudi na konjima besnim! Narod muškaraca! PERUN: Ha, narod muškaraca! Kamo sreće! Al naroda bez žena nema. Ne postoje! Prema tome, pusti me da spavam! MATER SLAVA: Osvesti se, Perune! Dolazi narod konjanika! Bez žena, bez dece. Bez pešaka. I ne zna se ko je bešnji, konji il jahači! Horde ljudi u sedlu odraslih... PERUN; Mora biti da ih dedovi rađaju, jadne! Sve sa konjima, zajedno! A nose ih po petnaest leta. Tako da čim se rode, mogu ratovati! Joj mora da je gadno biti trudan deda, 15 godinica... MATER SLAVA: Šalu na sranu, Perune! Ne znam ko ih rađa, al da je nešto mučno i opako, to osećam! Ustaj! PERUN: (šaljivo) Ama, Mater Slavo, ti znaš da ja od straha ogladnim. Nemoj da me strašiš ovakog sananog... MATER SLAVA: Ama oni dolaze! O ... PERUN: Ko ti kaže? MATER SLAVA: Dve Dive divne videle su jutros svojim očima plavim. PERUN: Eh, tvoje vile sve vide i sve znaju... Naročito muškadiju svuda i svagda primećuju! MATER SLAVA: Moje su Dive (ponosno), divne! ... I pomalo divljačne. PERUN: (proteže se) E! Vole da virkaju u muške, više nego višnje da jedu! Tako su, onomad, videle “ strašne ratnike sa rogovima na čelu“***! Čuj, ljudi sa rogovima! A ono behu obični Vikinzi s’ kapicama! Plavi i plahi, k’o veverice. A Dive rekle, “besni poput bikova!” Sve što je Divi milo, to joj se i pričinilo! MATER SLAVA: (bespogovorno) Videle su jutros opasne Hune kako prelaze Don! Onoliku pustu vodurinu, što nas čuvaše od napada sa istoka. PERUN: Žuti ljudi na konjima besnim?! Prelaze Don vodurinu?! MATER SLAVA: E, u dobar čas se probudi, Dajbogu hvala! Umivaj se, pa da te izvestim! (Ona “otvori”neki izvorčić ili vodopadić, te mu poliva, dok se on umiva. ) PERUN: Žuti ljudi na konjima besnim, veliš? MATER SLAVA: Operi uši, da budeš siguran šta si čuo! PERUN: Dobro ja čujem Mater Slavo, nego ne znam zašto te slušam! Na konjima besnim pregazili onoliki Don?! Da reče preplivali na pačićima ljutim i žutim, pa da ti poverujem... Il’ na guščicama krvoločnim, a? ( Prska je vodom i igra se s’ njom ... ) MATER SLAVA: Ne kažem pregazili, nego prešli! Žuti muškarci, a ne patke! Ratnici! Kosa dugih i pravih kao metljike! Perčina poput zmija, do po’ ledja. Očiju kosih i crnih, kao noć bez mesečine! Mačeva oštrih kao pogled Besa. Sitni i brzi poput bubica, ne mogu se strelom pogoditi! Jašu, a na konjima se ne vide! Silni kao vetrovi stepski, a naravi gadne i prgave poput...( umukne, zamalo da joj se omakne-poput tvoje naravi ) PERUN: ( opasno ) Poput? MATER SLAVA: Nije važno... PERUN: Narav je najvažnija, ako idu na nas! Ako su neprijatelji... MATER SLAVA: Oni su svima neprijatelji! PERUN: Po čemu to znamo? Ali mi nemoj o divinskim pričicama... MATER SLAVA: Seku i pale sve pred sobom, zgarišta za sobom ostavljaju samo. PERUN: Takvi, sitni kao bubice? Reci svojim vilama neka čuvaju izvore i virove svete i nek’ se ne pačaju u poslove muške! MATER SLAVA: Dive divne su čuvale reku, kad naidodjoše opaki stranci. Navališe horde k’o skakavci! Podigoše stoletni mulj sa dna Dona i uzbuniše somove, ogromne poput krava. PERUN: (kao opasno, ali dobroćudno ): Jesi li ti to mene probudila zato što su žuti skakavci uzrujali debele somine sa dna Dona? MATER SLAVA: Neee, Perune... PERUN: (kroz smeh) Zbog somova, znači, Majko Slavo? Somovi, kad se dignu, to ne valja, a boga kad izasna digeš, to valja?! Za somove Velesa nadji! (Perun se ponovo izvali) MATER SLAVA: Ljudi, Sloveni, ištu i mole pomoć, pa se PRAV mora sastati. PERUN: (se uozbilji) PRAV? MATER SLAVA: Da PRAV! Savet i Svet Bogova, da odluči o sudbini ljudi! Bogove sam zvala. Dolaze, i nije red da te zateknu pri zevanju. PERUN: Zar je do PRAVa došlo? Misliš da ne mogu to sam da rešim? MATER SLAVA: U snu ne možeš, svakojako...
( 2 ) Lak povetarac, dolazi ŽIVA. ŽIVA: Zdravo, Majko Slavo. MATER SLAVA: Zdravo, Živo. ŽIVA: Zdravo svanuo u podne, Perune! PERUN: Zdravo Živo! ŽIVA: Jesi li se naspavao? PERUN: (mrzovoljno ): Nisam! ŽIVA: ... Onda... posle... PERUN: Imala si nešto da mi kažeš? ŽIVA: ... Nne... ništa... PERUN: Ti, Živo, od mene, kanda, malko zazireš... MATER SLAVA: Što bi zazirala!? I ona je boginja, k’o i ti... PERUN: Sad sam još i boginja, ih! (Živi) Snebivaš se, a ? MATER SLAVA: Pusti je s mirom! Ne zadjevaj! PERUN: Ne boj me se, Živo, ja se ni sam sebe više ne bojim! ŽIVA: Perune! Onaj ko sve izgubi nikoga i ničega se više ne boji. PERUN: Onda mi reci... ŽIVA: Šta?! PERUN: Da nisi i ti, ko i Dive divne, sanjala žute naprasne buve što ometaju stoletni mir donskih somova debelih? MATER SLAVA: Dive ne sanjaju, nego budno paze! A ti sanjaš da si budan! PERUN: (Živi, kao da nije čuo Mater Slavu): Vaške kosooke, bez žena, što ih zovu Huni? ŽIVA: Nisam, ali sam čula da su opasniji od Gota i Normana... PERUN: Čula si? Dive ti kazale? I veruješ? ŽIVA: Ne verujem! Niko nije gori od Normana! Moje su narode polapske i rujanske u sopstvenu zemlju sahranili i grobove im zatrli! Nejači su veru promenili, a mene izgnali iz duša njihovih... PERUN: To smo već sto puta slušali, Živo! Reci mi nešto novo! ( neprijatna tišina ) ŽIVA: Reći ću ti! Ako su ovi Huni samo upola, ko Normani strašni, onda im treba ratnike u susret poslati... A ne čekati da nam u dvorišta dodju. PERUN: A otkud nama ratnici?! Imamo ratare, stočare i lovce! Žene i decu. Otkud ratnici? Ratnička plemena druge bogove štuju, a ne nas... ŽIVA: Lovce spremi u rat, kao uvek... ne oklevaj. PERUN: Da li ti to meni o neoklevanju govoriš!? (Plane Perun, ali se uzdrži. Nastane još neprijatnija tišina) MATER SLAVA: Dobro, Perune, znamo da si nepredvidljiv, poput gromova tvojih! (Živi) Govoriš kao sve izgnanice, Živo...”Da ne oklevasmo, da udarismo prvi...” Daj da o sadašnjem... ŽIVA: (Mater Slavi) Znala sam da ćete ovako suditi... Lepojke su moje u roblje Rimljanima prodali... Te su se slovenski unuci razvratnim rimskim Bogovima klanjali, a sad pred raspećem padaju ničice. Slabiji mora prvi udariti. Ja iz iskustva... MATER SLAVA: Svi mi iskustvom zovemo svoje greške... PERUN: Da je tvoje Polabljane i Venete štitio kakav oštriji Bog, a ne ti, i danas bi svoju stoku pojili na Labi! ŽIVA: Eto tebe oštrog pa zaštiti svoje Donce i Dnjeparce! A po mojim ranama ne čeprkaj! Inače... PERUN: (uz potmulu grmljavinu iz daleka): Inače – Šta?! MATER SLAVA: Perune! Živo! ŽIVA: (Perunu) Ništa... PERUN: Ko je svoje narode i zemlje pogubio, nije pozvan savete da deli! ( grmljavina se približava ) MATER SLAVA: Perune! PERUN (savlada se i promrlja ): Oprosti, Majko Slavo... ( Ne grmi više, napeta tišina )
Naglo zafijuče vetar i zapada sneg. Mećava strašna. Zahladi, oni se smrknu i drhture
MATER SLAVA: Eto Pogode u dobar čas... PERUN: Uh! A čemu sneg u nevreme i nedoba? Da nama svoju moć pokaže?
( 3 ) ( Silazi odnekud, POGODA ) POGODA: (veselo) Ovu sam mećavu spustio na stepu, da, ako uspem oterati Hune! MATER SLAVA: Ja mislila, ono Perun grmi... PERUN: Kad ono, Pogoda razjuruje žuće... Ha, ha... ŽIVA: Mećavu usred leta, Pogoda, šta ti bi?! POGODA: Reko’, da ih zaspem, pa nek’ begaju na svoj istok, i na svoje sunce! ŽIVA: U stepi je naša čeljad, Pogodo! Posmrzavaće se! U poljima je naše žito, nedignuto, slomićeš ga mećavom. U livadama naša stoka i naše pčele na ispaši. MATER SLAVA: Ustavi mećavu, Pogodo, nepogodo! Satrćeš sve živo... POGODA: Šta veliš, Perune? Don sam svojim dahom smrznuo. Okovao ledom debljim od balvana, da im bežanija bude brža... PERUN: Ha, ha, al će im se ljuti ati lomatati... ŽIVA: Tamo su slovenske voćke, obraćeš ih mrazom! MATER SLAVA: Što li ne dolazi Veles, otac naroda? POGODA: (krene) Begaće brže no što dodjoše! Još dan-dva mraza i tragova im neće biti na našoj zemlji. Odoh, da im gledam povlačenje. PERUN: Volim i ja leđa od ratnika... Da pogledam kakva su kod žutih... ŽIVA: Mater Slavo! MATER SLAVA: Za dva dana ostaće nam Slaveni bez letine, Pogodo! ŽIVA: Pomreće nam ljudi od gladi, Perune, pre no što Huni stignu da ih smlate. PERUN: (Stane. Mračno, Živii) Dobro! (Pogodi) Obustavi! POGODA: ( vrati se, ljutito Živi ) Ti da si umela ratovati... ŽIVA: Ratovala sam sa Gotima četiristo godina i sa Normanima dvesta, ali sam svoju nejač čuvala! POGODA: ( ljutito ) Pa, sačuva li ih, života ti, Živo? (Živa sagne glavu, zaplače se bez glasa i ne odgovori...) PERUN: ( Pogodi ) Obustavi bandoglavi, kad većina kaže! POGODA: Kakva većina? Njih dve, a nas dvojica? A gde je Veles? PERUN: Veles će tek da ti se naljuti što mu satireš bilje i zverinje. I ja sam shvatio da nije pametno... obustavi nepogode... POGODA: Dosadiš li ti sam sebi, tako prevrtljiv i promenjiv, Perune? MATER SLAVA: Ostavi promene Perunu! Obustavi i čekajmo da bar Veles dođe! POGODA: Dok on stigne, stići će i Huni! ŽIVA: Završi mećavu, Pogodo, čuješ li?! POGODA: Ja samo čujem savet gubitnice! Prirodu žensku, neodlučnu! Ajd da ratujemo, al da niko ne nastrada! Oćete li možda i vreme da ustavim, pa kad nahrupi posle, da sve pred sobom smrvi? PERUN: ( pusti grom, sve se strese i utiša. Mećava stane, a sunce grane ) E, dosta je bilo! Ne dam da strahovi odluke donose! POGODA: O čijem strahu pričaš? Sloveni su iskali moju pomoć i ja sam mislio... PERUN: PRAV će da misli, ti da izvršavaš, Pogodo. Kao i svi mi! Sedi! POGODA: Ne mogu da sedim dok... ŽIVA: Ne mogu ni ja, pa ipak sedim! MATER SLAVA: Sačuvaj snagu, Pogodo, brzo će ostali stići. Bar Veles da... Svi sednu na zemlju, panjeve ili debla. Perun u dub, kao u presto. Čekaju, napeto.
( 4 ) Približava se siktanje zmije. Stvori se CRNOBOG-BELOBOG. To je jedan sa dva lica. Njegovo crno lice je lice BESA. Živu zmiju oko vrata ima. BES: Sedite, kao snajke? Šta čekate? Smak Slovena? PERUN: Tebe čekamo, Crnobože, izmedju ostalih! MATER SLAVA: (umirujuće i pomirljivo ) Okreni nam svoje belo lice, PRAV se sastaje. BES: Nije čas za Beloboga i dobrotu. Huni su prešli Don i Dnjepar! ŽIVA: ( uzrujano ) I Dnjepar?! Zar već? BES: Idu kao stepski vetar! Otkako su Germaneh i Goti razbili Skite i Sarmate, nije bilo sile i ordije, kao što su Huni, na čelu sa Atilom! PERUN: Ali mi nismo Huni, okreni nam svoje vedro, belo, lice, pa da većamo. BES: Belo sam lice pokrio i do pobede ga otkrivati neću! MATER SLAVA: Nije dobro kad bes odlučuje, mnoge se greške omaknu. BES: Bez besa se vojevati ne može! ( fijukne zmijom kao bičem ) ŽIVA: Eto ti jednog oštrijeg, Perune! Evo ti muške naravi, Pogodo! PERUN: (Besu) Sačekaj da skupa odlučimo da li ćemo i kako ratovati... ŽIVA: Perune... POGODA: Braniti se, valjda, moramo... PERUN: Da li baš moramo? A da ih pustimo nek’ prodju, možda idu na Rim? POGODA: Da ih pustimo, kad bi hteli da lete! Al’ oni zemljom hode, kuće pale i pljačkaju! Žensku čeljad surovo... BES: Na Rim će ići kada nas pogaze! Sećate li se kako govoraše Perun dok još imade ponosa, časti i pameti? “Strela se ne smete bojati! Jer spustite li pogled, vojnika će biti manje nego prstiju na rukama. A ako li se do zemlje sagnete roblje ćete postati, kao prasad umazana blatom i smrad ćete nositi tragom svojim. Te će o vama i govoriti kao o smrdljivim svinjama...” *** PERUN: (uzdržano) Pa jel mi uspelo da zabranim strah? Kako nije tada ni sad neće. Nisu Huni zarad Slovena i žena prešli Don i Dnjepar! Nego radi plena, a plen je u Rimu! POGODA: Svi putevi vode u Rim... ŽIVA: I svi kroz naše livade i šume... MATER SLAVA: Zašto smo uvek na putevima ratnika... ? PERUN: (tiho) Zato što ratnici svim putevima gaze! Osim kroz godure sure... MATER SLAVA: (još tiše) A da se kudgod... povučemo i umusimo, dok prodju? Očas oni popale prožderu i odu dalje... BES: (glasno): Ne povlačimo se! ( izvuče mač iz nevidljive kanije ) ŽIVA: Imamo li kamo? Na zapadu nas čekaju Goti i Varjagi, koji našu decu kao žrtve svojim surovim Bogovima prinose! Tamo ne možemo... POGODA: Na severu Normani, Alani i Franci, koji našom decom svoje gladne kerove hrane. Ni tuda ne možemo... PERUN: Na jugu... BES: Nas Grci u kršu čekaju! ŽIVA: Da našu decu u roblje Persijancima prodaju... MATER SLAVA: (gorko) S’ njima se već vekovima, ko sa najboljim susedima gložemo i natežemo... Love nam zalutalu nejač ko divljač... PERUN: Eh, decu, istina, love al od muškaraca će se Grci, kao onih dana, razbežati poput divokoza! Pogotovo danas, kad su rimsko roblje... BES: A Sloveni će se, i bez njih, polomiti po grčkom kršu i kamenu! Gde će u kršu stada napasati?! Ni voda tamo nema. Zar da svoje blago i svoju zelenu zemlju, ko babe neke, ostavimo bez borbe, bezbožnicima žutim?! (Nedoumica i tišina. BES oštri mač o bodež. ) PERUN: Zbilja, kakve Bogove poštuju ti Huni? BES: Nemaju Bogova, bezbožnici, rekoh! A ne poštuju nikog! POGODA: Atilu, vodju svoga, zovu Bičem Božijim i kao Boga ga štuju. MATER SLAVA: Čoveka smrtnog? BES: Oni veruju da ni smrtan nije! POGODA: Onda je dovoljno njega usmrtiti, pa da se razbeže... BES: Al’ Atila nema Ahilovu petu! Čuvaju ga ko oči u glavi. PERUN: Prinose li mu ljudske žrtve, kao Varjazi? Ili, kao Sloveni nama, prinose samo plodove ljudskog rada i med? BES: Otkud njima plodovi rada, kad ništa ne rade? Imaju samo plodove rata. Žive od pljačke. Imaju to što otimaju! Ručaju samo u gostima! ŽIVA: Isto kao Goti... POGODA: Znači, žrtvuju uvek ljude... BES: Ljude i ništa više! Prvo tudje, a potom i svoje! Kad ponestane glava... ( nedoumica i tišina. ) PERUN: A da poš‘ljemo Slovene prema Rimu? MATER SLAVA: Rimljani nas, na Dunavu, čekaju sa svojim tvrdim kolima bornim! Sa ratnim psima...i brojnim legijama, gvozdenih oklopa! ŽIVA: Sa njima ni do sada nismo mogli na kraj... PERUN: Možda bi savez neki... onomad smo s’ njima kanda trgovali... BES: (besno) Sa Latinima?! Savez?! Ni sam u to ne veruješ, Perune! Svi znamo da je vera u Rimljana klimavija od babinog poslednjeg zuba! POGODA: Sa svojim sopstvenim narodima istom jezikom ne govore, a s’ nama će! Sin ocu tamo ne veruje ni brat bratu, a mi da im ludi verujemo?! ŽIVA: Po tri puta danak uzimaju... ( Svi zagalame, svako sa svojim argumentima, pa se ništa ne razume...) Perun, naljućen, zagrmi, baci gromče i utiša sve. Ostanu crni oblaci.
( 5 ) PERUN: Odlučite se ko je gori i strašniji. Rimske legije u oklopima groznim ili pak hunske horde na konjima besnim?! ‘Oćemo li stati i čekati ili ćemo nešto preduzeti?! Grci podli, Normani okrutni, Latini neverni, Huni crni i pogani. Samo kukate! BES: Na Hune bacaj to, Perune, ne na nas! Mi te se ne bojimo! A ni Huni te se, Troglava mi, baš nimalo ne plaše! Ni čuli nisu za te! POGODA: (smiruje, da spreči sukob izmedju Peruna i Besa) Ničega se oni ne straše. A nekmoli naših čobana i mirnih seljana. A da poš‘ljemo na njih rojeve gladnih pčela, da im u oči... ( Mahne. Zujanje rojeva pčela polazi odavde i udaljava se. ) BES: Sa medom ili bez meda, Pogodo-nepogodo?! Tri tisućljeća nas vešti lovci brane, a sad ćemo s’ muvama u rat polaziti! Nego, smele lovce sa spremimo. PERUN: Kad bi se Huni dali loviti ko srne! ŽIVA: Neko im mora u sretanje poći, ne valja da ih ko jagnjad čekamo. POGODA: Pođoh li ja, pa me ustaviste!? Do sad bih ih smrzo kao... ŽIVA: Kao i Slovene! Tišina. MATER SLAVA: Ma gde li je Veles, otac naroda?! BES: Plače s narodom! A i vi ste vidim, više za plakanje!
( Muk. Perun okreće kolo života. Pogoda usporava vreme. Živa se nervozno šeta, Bes oštri mačeve i strele, a Mater Slava sedi centralno i misli tako jako da se vidi kako joj misli iz glave izlaze. )
MATER SLAVA: Znači, ostaje nam da, za Atilin račun, napadnemo Rim... Ili da Rim od Atile branimo?! Mučan izbor! BES: Zašto prokleti Rim? Slovensku zemlju da branimo! Na njoj ćemo krvcu prolivati i slavnu pobedu uzeti! PERUN: Uzećeš pobedu nad tima što su u sedlu odrasli? S’ umorniim konjima, što su do juče orali? Sa strelama za lov na zečeve i kopljima za lov na jelene? ŽIVA: (Besu) Ne valja na svome tlu vojevati! Tu će samo naša nejač stradati i naše kuće goreti. Ništa nisi od Latina i Grka naučio! Oni su vazdan na tudjem... BES: Pa, aj’mo na Hunsku zemlju, koja ne znamo gde je! Uvek smo na svome ratovali! Slaveni smo, branimo se slavno! ŽIVA: Od te slave nas je sve manje i manje. Imali smo vaskoliku zemlju od Baltika pa sve do Karpata. Oko prelepe Rajne i Labe... POGODA: Zaboravi Labu, bar danas. Dajboga ti, Živo! ŽIVA: Ja svoje Polapce satrte, i Venete zaboraviti ne mogu, a reku sam Labu prežlalila davno... ( Mučni muk. ) MATER SLAVA: Nekad je najveća mudrost odabrati neprijatelja... Rimljane poznajemo, barem...Valjda je... onda... ipak bolje... na Rim. BES: E, neprijatelje smo uvek mogli da biramo! POGODA: Izbor onoliki... Kud god se okreneš... PERUN: Daj da prijatelje kakve pronadjemo... BES: Naša je zemlja naš jedini prijatelj i naše spasenje! Tu će nas naše šume kriti i štititi. I naši izvor pojiti! (Mater Slavi ) Šta ćemo u Rimu?! PERUN: Tačno! Nego da pustimo alu na vranu! Kad se vuci kolju, pilad se ne meša! Huni idu na Rim, a Sloveni im samo na putu stanuju. Uklonimo se koliko dok prođu... sakrijmo male grupe u gudure sure, u močvare... MATER SLAVA: Pravo reče! Ne moramo baš uvek glavu na panj... BES: To i ja velim! Uklonimo se, pa u napad! Ne danju, na bojnome polju, no noću izpotija’, iz zaseda, mučki... ŽIVA: A posle, kad nam Huni sve popale, od gladi ćemo lako pocrkati!
Odjednom bilje kao da oživi i procveta letnjim cvatom. ŽIVA: Stiže Veles, možda će on bolje znati... BES: Ih, Veles će znati! Zbog njega Sloveni i nemaju pravih ratnika, k’o ostali svet! On ih je navadio čeprkanju po zemlji i oko stoke. Zbog njeg’ su Sloveni vični srpu i motici, a nikako maču niti koplju, ko svi drugi ljudi... PERUN: Ratnike prave carevi, a ne bogovi! Ne zbog Velesa, no što nemaju vladara, Sloveni nemaju ratnika! Eto ti Atile, dokaza živog! Bogova nema, ali vojsku vodi, jer je vladalac jak! Isto tako vojske vladaoca štite, a narod je ionako sam. ( 6 ) ( Dolazi Veles. ) VELES: Narod ne vidi belog Boga, od straha pred ovom najezdom! MATER SLAVA: Narod ne vidi belog Boga, jer ga je Crnobog pokrio svojim besom. Sloveni nisu kukavice. BES: Jok i nisu! VELES: Eno ih, čuče po močvarama, drhću i dahću na trstiku, a Huni ih, konjima, preskaču, kao kišne gliste! PERUN: Tome si ih lukavstvu baš ti naučio, Velese, bože opstanka! Ako me sećanje ne vara, a ne vara me nikad! VELES: Jesam, ali ne mogu doveka čučati u barama i pojiti pijavice svojom krvlju! BES: O tom ti je valjalo ranije misliti! Bolje je krvcu u boju proliti, nego da je pijavice sišu! ŽIVA: Kad s krvcom ne bi život odlazio... VELES: Ne smemo više čekati, Perune! Od čekanja samo strahovi rastu! Lovci piju suricu preko svake mere... PERUN: Tebe smo čekali, Velese, a ne lovce da se naroljaju... BES: Eto vidiš! U rat! ( krene, odlučno ) VELES: Sačekaj! ŽIVA: Izbora nemamo....( krene, nevoljno, za Besom ) VELES: Zmijska sam legla Atili na put postavio, da mu konje ujedaju. Usporiće ga, dok mi iznađemo najbolji način... BES (vraća se, a za njim i Živa) Ti bi sa pukovima crva ratovao! Što im komarce ne posla, jadan?! Neka im malo lete oko nosa... VELES: I komarce, obade, ose -sve! Risove gladne, vukove da im sna ne daju. Krda goveda divljih, da ih po stepama gaze... Neka osete šta su tuđe stepe! BES: Ama, oružje da oštrimo, ratnike da spremamo, a ne crve, muve i krave! POGODA: (Perunu) Oću li reke izliti, da sporije napreduju...? PERUN: Izlivaj, ako nema druge! Nek osete šta su tuđe vode! (Čuje se jaka kiša i potmuli zvuk izlivanja voda... ) ŽIVA: (tužno) Naše će torove voda poplaviti i u njima našu stoku podaviti. BES: Ma kako ću po glibači s’ vojskom od lovaca? I sa teškim, teretnim, konjima, protiv lakih kasača? ( Velesu ) Priznaj da si sve konje po poljskim radovima izmorio i iznurio. VELES: Jesam, no šta bih. Da im je majka Mara ne mogu se tako brzo za bitke spremiti i istimariti. No, moramo usporiti Hune. MATER SLAVA: Zašto li nema Marmore? Gde se zadržala? VELES: Marmora ne može NAV ostaviti. Dok rasporedi sve one mrtve koje žuti ratnici pobiše... ŽIVA: Pobiše li mnogo već? VELES: Sve što sretoše! Oni tamane, s’ konja ne silaze. Muškarce, starce, žene, decu, stoku - sve seku! Dnjeparski knezovi nudili mir, hleb i so - i njih posekli. BES: Ja kretoh, a vi kako znate! ( fijukne strašno bičem i nestane ) POGODA: Čekaj! Kako ćeš sa ratarima protiv ratnika, znaš li?! BES: (čuje se već izdaleka) Odoh da mi ne izgaze pijane Slovene, ko babe u blatu. Sa kim ću posle pobedu odneti? ( Udaljava se, zveket oružja ) PERUN: Ako pobede ima, naći ćemo ko će je uzeti! (tišina) ŽIVA: ( Velesu ) A, kažeš, piju suricu? VELES: Piju bez ikak’e mere... ŽIVA: Od straha pustoga... POGODA: Još kad Crnobog iz njih progovori, uludo će pogubiti glave. VELES: Ako mi odmah nešto ne rešimo, Perune, narod će se u zle sile uzdati i za Crnobogom, besno i strasno u pogibiju poći... ŽIVA: O, siroti ljudi... MATER SLAVA: Uludo će pogubiti glave... PERUN: Man da se svi pozaljubljujemo, k’o deca! MATER SLAVA: Da nam je barem Marmora došla... VELES: Krenimo i mi! Sakrivajmo nejač i žensku čeljad, dok Bes lovce za borbu pripremi. Kog’ u šume, koga u močvare... Gde ima pećina, u pećine... POGODA: Tamo gde nema, ja ću ih maglama pokriti... Aj’mo, dok se Perun opet ne promeni! PERUN: Zadijevaj koga drugog, Pogodo, ili ću odmah prileći da spavam! POGODA: Da ti nisi vazdan tako sanan... ŽIVA: (da bi sprečila Perunovu reakciju) Ja nisam nikad sanana bila, pa kak’e vajde?! MATER SLAVA: Mir među vama! Ne dogovaramo među sobom rat, no sa Hunima! ŽIVA: Valja meleme za rane spremati...i za boleštine, kada se rašire... (Bere razno bilje, za meleme i tako odlazi. ) VELES: Ti, Mater Slavo, po stepi povlači i zalutavaj Hune. Zbunjuj i zastrašiuj! U živo blato vodi, i u pesak... Nek osete da je tuđa zemlja! ( Mater Slava potvrdno zamahne krilima i odleti. ) POGODA: (nestajući u granju) Ja ću im zvezde i sunce maglama pokriti da smera ne nalaze. ŽIVA: (izdaleka) Nemoj! I Slaveni po zvezdama smerove biraju... POGODA: (gunđajući odlazi) O nemoj ovo, nemoj ono! Oluja ladna, magle neprovidne... Ajd’ da se branimo, al’ da ništa ne radimo! VELES: Ti ih, Perune, gromovima i munjama nađi, da i njih dobro sa strahom upoznaš! Strahom ćeš im polet uništiti... PERUN: Eh, da ratnici nisu otporni na strah! Odoh da vidim šta ću učiniti! VELES: Gromom ih udri! Neka shvate da je tuđe nebo! PERUN: Posle se sretnimo u NAVu, kod Mare, da čujemo kako ona kaže. ( Odlazi uz grmljavinu, koja se takodje udaljava, ali postaje sve jača i jača. )
( 7 ) ( NAV. “NAV je isti kao PRAV... samo što niko nije roblje”***. Svetlo je drugačije, kao da nema jedan izvor, nego nekako odsvakud dopire i blista. Perunika sama i zbunjena. Haljina joj je boje krvi. Bosa je. Osvrće se oko sebe, usplahireno i uplašeno, ne zna gde je stigla, ni šta je snadje. )
PERUNIKA: Jaooj... gde sam ovo ja? Šta me ovo, jadnu, snadje? Jaooj! Ima li ovde, igde, ikoga? MARMORA(Glas koji dopire odasvud, a lika nema ): Tu sam, dete moje... PERUNIKA: Gde si? MARMORA: Ovde, onde, tuda, svuda... Okolo, naokolo, ne boj se... PERUNIKA: Ko si ti? MARMORA: Ja sam Marmora, zar ne znaš? PERUNIKA: (baci se ničice) Marmora! Vladarka NAVa? Praštaj mi, majko Maro! Ništa nisam skrivila, veruj! Samo što sam ovce pogubila, zato jer je počela mećava strašna usred leta, pa je zagrmelo i vratilo se sunce. Onda su se, iznova, oblaci navukli i, ko da poče potop, vode nabujaše... Zatim su rojevi pčela nadamnom prozujali, pa vuci, risovi i divlja goveda protutnjaše i poče, opet, grmljavina. Ovce se moje i jagnjad razbežaše od stra’ a ja... A mene.. One će, i bez mene, same kući doći. Sigurno. Samo ako se ne podave i ako ih vuci ne pokolju... A mati će me, ionako, kazniti. Ti nemoj, dobra Marmora! Nisam kriva, života mi... MARMORA: Života više nemaš, dete moje, i ne boj se više ničega... Ustani. PERUNIKA: (ustaje, sasvim zbunjena) Kako nemam života? Pa, šta ću, sirota, bez života? MARMORA: U večnosti si sada, smiri se... i ne plaši se... PERUNIKA: Kako ću se ne plašiti? Lako je to kasti, ali kako? Kako se radi neplašenje? MARMORA: Lako, više ništa neće da te snadje. Slobodna si, sasvim. Kako ti je ime? PERUNIKA: Perunika... MARMORA: Po Perunu ti ime dadoše?! Lepo... A koliko si stara? PERUNIKA: Nisam stara, vidiš da sam mlada! Jel’ vidiš ti išta, ili samo čuješ? MARMORA: Vidim... Sve ja vidim. A ono što ne zapazim Svevid vidi, pa mi dojavi. Koliko ti je godina? PERUNIKA: Čega? MARMORA: Godina... Leta. Koliko si leta videla, za svoga veka? PERUNIKA: Ih, samo danas videla sam tri! Jedno pre kišurine, drugo posle kiše, a treće je baš nastupalo kad sam... kad mi je... MARMORA: Kada te je Vida, Mildragova, žrtvovala Crnobogu, zarad svoje bračne sreće? PERUNIKA: Zašto Crnobogu, crna i nesrećna ja ?! Zašto baš njemu, strašnome?! MARMORA: Besu te žrtvovala. Iz ljubomore... Ona je, jadna, umislila da si ti na njenog čoveka bacila oko i čini. Nesrećna žena... Vrlo nesrećna. PERUNIKA: Kakve crne čini? Ja čini bacati ne znam, a njenog čoveka nisam nikad ni čestito, a kamoli milo, pogledala. Onako ružnog i matorog... MARMORA ( smeje se, veselo ): Pa kako znaš da je ružan i mator, ako ga nisi nikad pogledala? PERUNIKA: Svi znaju da je Mildrag ružan i star, samo Vida misli da je lep i mlad! MARMORA: Ona ga, jadna, voli, pa joj se čini fini... PERUNIKA: On?! Taj se ne čini fini ni po mesečini! Od njega sve cure i žene na sve strane begaju, a on svaku ko sumanut juri! MARMORA: I tebe je jurio, znači? PERUNIKA: Ih, kad bi mene mogao stići! Ja sam i od tri zeca brža! MARMORA: Znači ni Vida nije sasvim kriva... PERUNIKA: Ne znam ja za Vidu! Za se’ znam da nisam. Ja sam se pod njin krov sklonila što me ona zvala da uteknem od oluje, kad su mi se ono razbežale ovce... MARMORA: A zatim te je, na svome pragu, žrtvovala? PERUNIKA: Baš sam htela da provirim i potražim stado, čim je stao pljusak, kad me nešto strefilo posred glave i... više ništa ne pamtim... MARMORA: Vida je grešan obred Besu učinila i tvojom ga je krvlju zalila. Sve da sebi vernost Mildragovu pribavi... PERUNIKA: O, lude Vide! Ama, on je njoj veran sasma! MARMORA: Utoliko je gore po nju. PERUNIKA: Jes veran al’ samo zato što ga niko drugi neće! Vida mahnita... Ala će joj Mildrag koske prebrojati kad sazna da je Besu žrtvu prinosila, to je u našem selu zabranjeno... MARMORA: Spalila te posle u breziku i zaklela se mužu da su te hrišćani kao vešticu spalili obredno... PERUNIKA: Ko? MARMORA: Znaš oni sirotani što lutaju svetom, vazdan se mole, ne radeć ništa i prose... PERUNIKA: Ma oni se svoje senke plaše, mrava zgazili ne bi a kamoli mene spaljivali... MARMORA: Eh, sad se boje, ali spaljivaće posle... Vidovita je Vida... PERUNIKA: Kada posle? I odkud ti to znaš? MARMORA: Kada zemlje uzmu. Ja sam Marmora i znam što je bilo i sve što će biti. PERUNIKA: Ma kome će oni zemlje uzimati onaki goli i bosi? S onim svojim jednim jedinim raspetim bogom, što je kažu prvo bio čovek negde u pustinji. MARMORA: Nije ni taj bog toliko nemoćan kao što se danas čini. Ali nije to sad važno, nego oprosti nesrećnoj Vidi ako ne želiš da joj duh dovijeka luta Navom. PERUNIKA: Nisam ja Boginja, da praštam. Vidi šta mi je od ‘aljine učinila. Beše bela, a sad je crvena! Kapi krvi u meni nema, sve mi na ‘aljinu prosula! MARMORA: Oslobodila te. U JAVu je pošast velika. Huni nadiru i sve pred sobom tamane. Ni roblje ne uzimaju. Mnogo je bolje što si u NAV stigla. PERUNIKA: Ma šta bolje, ma kako bolje!? Kome bolje? Meni su braća i sestre, mati i otac, tamo ostali. Hoću s’ njima da budem! MARMORA: Bolje ti je ovde, veruj majci Mari. PERUNIKA: Ali, ja neću da mi bude bolje! Što da meni bude bolje, ako je svima mojima gore? Neću, vrati me kući! Nek’ se otac srdi što sam pogubila stado, ni briga me! Nek’ mi mati ne da večeru, ni ručak! Samo me vrati. MARMORA: Nije to u mojoj moći. Ovde ćeš svoje dobre pretke sresti, umiri se... dedove koji te vole... PERUNIKA: Ma šta dedove? Moja su oba djeda živi i zdravi još! I babe obe! I stričevi, tetke i ujaci. Kakve pretke? Nikoga ja ovde nemam, Marmora, vrati me kući, molim ti se! MARMORA: Ima predaka i pre baba i dedova, devojko. Pradedovi tvoji čekaju te ovde. Oni će ti pomoći, a ja sad hitam da druge, hunske žrtve, dočekam i čujem... E, kako će Sloveni s’ Hunima, kad sopstvenu krv medju sobom prolivaju. S’ mirom mi ostaj Perunika! PERUNIKA: Ne ostavljaj me samu, stra’ me... Imaj milosti... Marmora... MARMORA: ( već udaljavajući se ) Nisi sama, Perunika. Ovde za tebe nema samoće. Moram da idem. Hitam. Zbogom... Čekaju me mnogi... ( Samo se svetlo promeni i nema više Marmore )
( 8 ) PERUNIKA: Marmoraaaaaaaaaaa! Čekaj! Majkoooo Maroooo! Ode! Napusti me i ostavi samu! I još me slaga kako nisam sama! Šta da radim sad? E, da mi je kogod kadgod rek’o da i Boginje ovako lažu, ja bih mu cela u oko skočila. Eto ti, sad, Perunika, budalčino! ( Perun je došao tiho i čuo njene reči. Smešan mu je njen nemoćni bes. ) PERUN: Ko to kaže da Boginja laže?! PERUNIKA: Juh! PERUN: Vidiš... nisi sama... PERUNIKA: A ko si ti? I šta sam ti ja skrivila, te me ovako prepadaš? Sram te bilo! Ništa lakše nego prepasti zbunjenu devojku. Pih, al’ si junačina! PERUN: (iskreno začudjen): Ti ne znaš ko sam ja? PERUNIKA: (ljutito) Ne znam, a jel’ treba? PERUN: Pa... svi obično znaju... PERUNIKA: Svi njega znaju, mo’š misliti! Da nisi neki važan?! PERUN: Možda i jesam... PERUNIKA: Ha, ako si ti važan, kako li onda izgledaju nevažni, ovde u NAVu?! PERUN: A tebi je u JAVu, kanda, bolje bilo? PERUNIKA: Bolje, nego kako! Tamo su svi moji... PERUN: I momak neki, što ti srce osvoji? PERUNIKA: Momak? Šta se to tebe tiče?! Uštvo znatiželjna! PERUN: Mene se sve tiče, mala moja. PERUNIKA: Nisam ja tvoja mala! PERUN: Dobro, nemoj da se ljutiš. ( Perun joj prilazi, ona krivo protumači, pa se povlači, a u strahu i preti.) PERUNIKA: Odbij! PERUN: Ala si divlja... PERUNIKA: Divlja ti tetka! Da se nisi mak’o! Da me nisi tak’o! Ja sam Vukova i Srnina kći i niko ne sme da me pipne! PERUN: A što bih te dir’o, baš me briga za te! ( okrene joj ledja ) PERUNIKA: Pridješ li mi, obe ću ti noge polomiti! PERUN ( crče od smeha ): Ti? Ti ćeš meni noge polomiti? Oho! Opasna cura! Opasno smešna. PERUNIKA: Strina ti je opasna cura, a ne ja, a smešan si ti, što misliš da si junak! Takve ko ti, ja sam po trojicu odjedared na livadu obarala... PERUN: Baš trojicu poput mene? Istih, kao ja? Ma nemoj! PERUNIKA: Ne, no jačih od tebe! ( pa se doseti kako da ga uvredi ) I lepših! PERUN: (ovo ga skroz zbuni ) A... je li? I lepših ima, znači...? PERUNIKA: Ha, još je i uobražen... O da čudne budale, ovaj misli da je najlepši na svetu! PERUN: A zar nisam? PERUNIKA: Jel’ ti to mene ozbiljno pitaš, Peruna ti? PERUN: Najozbiljnije. Reci. PERUNIKA: Časti mi, ti si blesav. A priča se da blese u NAV ne primaju! PERUN: Jesam li lep ili nisam? Pazi, laž je veliki prestup, ovde u NAVu. PERUNIKA: Pa dobro... Lepuškast jesi... pa šta sotim!? To ne znači da... PERUN: Ali najlepši, ipak, nisam? PERUNIKA: Naravski da nisi. PERUN: Ko je taj što ti je od mene lepši? PERUNIKA: Šta ja znam. K’o da ja sve momke po JAVu i NAVu poznajem. PERUN: Ima li neki da ga znaš, a da ti je od mene lepši? PERUNIKA: Ma šta ti sad, o čemu ti ovo? Nisam ja rekla da si meni lep! PERUN: Malopre reče da sam... kako ono reče? Lepuškast? PERUNIKA: Ama, prodji me se i pusti me s’ mirom! Lep, nelep, ko da je meni do toga! ( Pauza, lirska. Gledaju se. ) PERUN: A, vidiš, ti si meni najlepša na svetu... PERUNIKA: Molim?... Kakav je... drzak! PERUN: Šta ima drsko u tome što se tvojoj lepoti divim? PERUNIKA: Ja sam zbog svoje lepote poginula, budalo! Mene je Mildragova žena zbog moje lepote u NAV otpremila. Kamo sreće da sam malo ružnija... Da su mi barem ... (nije sigurna) uši klempave! PERUN: Nije zbog tvoje lepote, nego zbog svoje ljubomore! Vida je, jadna, bolesna. Luda. PERUNIKA: Otkud ti znaš? PERUN: Sve ja znam... PERUNIKA: Ohoho! Sve zna, najlepši na svetu, pih! Da ti nisi neki Bog, možda? PERUN: Možda i jesam... ( Pauza. Napeta. ) PERUNIKA: Aha, sad razumem! Ti si sigurno neki moj predak! Pradeda neki, valjda, što te Majka Mara posla da mi se nadješ... dok se ne sviknem u NAVu... Odavno si ovde, pa si svašta naučio... PERUN: Paaa... moglo bi se i tako kazati... PERUNIKA: Ako je tako, daj da te poljubim... A po kome mi pradedica dodješ? Po Srni ili po Vuku? I ko te tako prekrasnog i mladog u NAV otpremio? U nekom glupavom ratu, sigurno... Gde su ti bile rane? Ej, deduška! (Prišla, razgleda ga i prepipava, tražeći uzrok njegove smrti. Od radosti i olakšanja, .zagrli ga čvrsto i poljubi, rodjački. Perun se zbuni, ko da nije Bog.) PERUN: Ja tebi kao prekrasan pradeda izgledam? PERUNIKA: (prosto mu se obesi oko vrata, sa olakšanjem) Prababa nisi, to je očigledno!... E, sad mi je lakše, da znaš, deduška... Deduškica moj...joj... ( golica ga...) Ti nemoj da se ljutiš što sam mislila da si neki vetropir. Nije mi lako, tek sam poginula...
( 9 ) ( Uz zveket oružja i siktanje zmije stvori se besan Crnobog. ) BES: Puštaj devojku, Perune! Meni je, kao žrtva, obredno poslata! PERUN ( zakloni devojku svojim telom ): Slovenski Bogovi ne uzimaju ljudske žrtve, nije li tako, Crnobože?! PERUNIKA: Crnobog, kuku meni... PERUN: Zar nisi ti u ratu protiv Huna? BES: A gde si ti u ratu protiv Huna? Pod suknju se zavuko, gromovnik?! Meni je cura žrtvovana i moja ima biti! PERUNIKA: Joj, šta ću sada, deduškice? PERUN: Ne boj se, Perunika, ništa ti ne može ... BES: Zar će se Bogovi o malu čobanicu otimati, Perune?! PERUNIKA: Ne daj me, deduška! PERUN: Ne dam te! BES: Nije ti to deda, glupa curo! Perun je to, Bog promena. Daj mi je, Perune, vidiš da je glupa! PERUNIKA: Nisam ja glupa i ne bojim te se više, Crnobože! Ništa mi ne možeš, već sam poginula! Samo sam načas to zaboravila... (Perunu) U mom selu kad se muško napije, pa brljavi, psuje i posrće kažu- to Crnobog iz njega govori. A kad je veseo i dobar, onda vele: Belobog iz njega peva... Sad vidim da istinu kažu. Ne lažu... ( Besu ) A ti, da si kakav pametan, ti bi to gadno lice sakrio, da ga više niko nikad ne ugleda. Dosta je što narod strepi od Huna, još mu ti fališ da ga secaš taki ružan! PERUN ( kroz smeh ): Bistrija je od tebe, čobanica, moj vajni bojniče... Ako si ovako Slovene u boj predvodio neće ih puno preteći...
( Bes se, prvo, strašno razbesni, uz siktanje zmija i jezive zvuke, pa se onda zagleda u Peruniku i odjednom pretvori u Beloboga, uz neku prelepu muziku... Perunika se uplaši ove promene... ) BES: ( koji je postao mlad i lep, kao Perun, dobar i ljubazan krajnje ): Osvesti se, čoban-devojčice... Igra se Perun s’ tobom, zar ne vidiš? Ne brukaj se više... PERUNIKA: ( Perunu ) Da mu ne videh ono strašno lice sad sam mogla ruku u vatru da je slađi od meda! Ma... kako on ovo čini? Zašto? BES: Zato što si tako draga i što lepa osećanja u meni budiš... Zauvek ću zlo lice pokriti, ako podješ samnom... PERUNIKA: Deduška, šta ovaj ovo radi? PERUN: Zavodi te, Perunika, ne veruj mu... BES: Njemu ne veruj, on te laže. Perun je to, gromovnik! Prevrtljivac. Vladalac gradnje i razgradnje... Bog promena, nestalni... PERUNIKA ( jako zbunjena ): Ti lažeš! Perun je star i strašan... i bradu do pasa nosi... BES: Zašto bi Perun bio star? PERUNIKA: Jer je odvajkada... tako bar ... starci kažu... PERUN ( smeje se, za sebe ): Gle, starcima je milo da na Boga liče, pa varaju decu... BES ( Perunici ): A zar se ne veli “Lep kao Bog “? Nisam li i ja Bog, pa šta mi fali? PERUNIKA: Ali ti imaš ono grozno lice... BES: Zašto bi Bog, ako već može mnogo, uskratio sebi mladost i lepotu? I zašto bi starome i ružnom ljudi verovali da je moćan? PERUNIKA: Pa možda... stoga što je mudar... Il’ što su baš matori i ružni u JAVu najmoćniji... BES: A ti si, eto, mlada i lepa, pa si ipak mudra... PERUNIKA: Ne... ja nisam mudra... ništa ne razumem... ( vrlo nesigurno ) Deduška... ovaj... je li istina... ovo što kaže? Da ti nisi... nego da si... PERUN: Jeste...istina je... na žalost... PERUNIKA: Znači, ti si mene prevario? PERUN: Nisam ja, Perunika, ti si se prevarila sama... PERUNIKA: (jako se postidi i naljuti ) Jaoj, moje sramote...! Bruka! Perune! Imaš li ti dušu? Ovako varati zbunjenu sirotu! ( pobegne ) Joj, da mi je još jednom umreti! PERUN: Perunika, stani, nisam hteo da te postidim... ( odleti za njom ) BES: ( urlikne strašno, tokom tog urlika ponovo se pretvori u Crnoboga ): Peruuuuuune! ( Taman da poleti za njima, kad dodju Veles i Pogoda, pa se CB obuzda.)
( 10 ) POGODA: Hunske su horde izbile na Dunav. U šta li veruju kad tako ludački ratuju? Ginu k’o da imaju sto života. VELES: Eto, stigla je ala do vrane! Sa’će se malo s’ Rimljanima o jadu zabaviti! Slovene sam u brda povuk’o. U Karpate, Alpe i na Tatre... Neki su čak na staru planinu Balkan pobegli... Sreća što konjice ne vole planine... BES: Imamo narod miševa, a ne ljudi... Razbežaše se kao deca! POGODA: Nije sramota jačemu umaći. Ali, glad će ih po šumama snaći. VELES: Što glad njina... al’ i glad zverinja. POGODA: Blago im se po dolinama rasulo i razbežalo... BES: Dok sam im ja bitke vodio... POGODA: Dok si im ti na čelu bivao, ginuli su Sloveni, ludje nego Huni! BES: A zar je bolje umreti od gladi? Da ih zverovi po bespućima žderu?! VELES: Retki su zlatom otkupili glave... Atila prima zlato mesto glava... Ali ga malo kod Slovena ima. POGODA: Rane su užasne od hunskih sabalja. Živa im jedva meleme nalazi. Ona ne može doći na PRAV. Kaže, ne sme da ostavi ljude... VELES: Da, i boleštine su azijske doneli. Slovenima, do sad, nepoznate... Ratovi uvek bolesti donose... Tuđe bolesti, za koje nemam bilje... ( Doleće Mater Slava. ) MATER SLAVA: Perun još nije stig’o? Šta se zbiva? BES: Perun je, vala, stig’o i pobeg’o. Za nekom suknjom! VELES: O čemu pričaš, Crnobože?! K’o da je Perun razbludni, grčki Zevs! MATER SLAVA: Uzmi se u pamet i ostavi se besova danas, kad se o ljudskom opstanku radi! BES: Istinu velim. Neka je luda smrtnica Vida, poslala lepotu devojku, zlim obredom, meni, kao žrtvu, a Perun ju je ukrao od mene. POGODA: Zar ti uzimaš ljude kao žrtve, Crnobože, uprkos večnim odlukama PRAVa? BES: Ja ne, ali je Perun uze. VELES: Zar da se Sloveni medju sobom kolju, da se dodvore bogovima svojim?! I to u vreme kad haraju Huni?! BES: Rekoh ti, ta je Vida luda! Ludi su oduvek žrtvovali ljude. MATER SLAVA: Ta Vida, što mu žrtvu posla, bolna je, sirota, a ipak će svoj zločin platiti, kad stigne u NAV... No mi se vratimo opstanaku Slovena i kako im danas možemo pomoći, dok se zemlje pod Hunima tresu... BES: Da ste vi mene na vreme slušali, pomoć bi danas trebala Hunima! Al’ pošto niste, Slovenima više pomoći i nema. Ostaće roblje za vremena duga... Čim ih glad spusti s brda u doline... MATER SLAVA: Al’ kako će ropstvo nadživeti, o tome danas valja da mislimo! BES: Pošto će sramno roblje postati, nek zaboravljeni budu! Neka vladaju narodi jači! VELES: Jači vladaju uvek... pa i njima jači smrse konce. Kao što će Huni Rimljanima, tako će drugi i Hunima, posle... A za to vreme narod treba da preživi... Za neka bolja, buduća vremena... BES: Preživeli su i neki Polapci Gote, pa danas ne znaju ni ko su. Bogova se svojih ne sećaju, eno ti Žive, dokaza živog!
( 11 ) ( Dolazi Perun, a za ruku vodi Peruniku. ) PERUN: To tebe boli, Crnobože! Da zaboravljen budeš, a ne što si ljude i rat protraćio. BES: A tebe, kanda, neće zaboleti kad Sloveni tuđe Bogove prihvate?! PERUN: Ne, ako tuđi budu jači i bolje im uzmognu pomoći... VELES: Jači će možda biti, al’ da će bolje od svoga pomoći... PERUN: Možda će njihova mala pomoć biti veća od naše cele? Mi ne uspesmo, zar ne opažate?! Povucimo se, dakle... MATER SLAVA: Da li ti to, Perune, ostavljaš Slovene? PERUN: Ja Slovene, ili oni mene?! To se nikad ne zna medju Bogovima i ljudima. Tračani su svoje isto napustili... Kao i Kelti i narodi razni... I Rimljani se svojih već odriču... Valjda je i nama vreme... što nismo smrtni ne znači da smo večni, zar ne Pogodo? Možda je ovo taj čas? BES: Lako je izdati, pa reći – bejah izdan! ‘Ajmo svi pod suknje da se sakrijemo! ( Mučna tišina. ) VELES: Perune, ti znaš, nismo nikada... do sada obične duše na PRAV dovodili... POGODA: Istinu veli Veles, nije smrtnoj ženi medj’ Bogovima mesto. PERUN: Perunika je već umrla i više nije smrtna, a naši su narodi rasuti, zemlje izgubljene, pa možda više ni mi Bogovi nismo... BES: Šta hoćeš time da kažeš? PERUN: Sloveni su u klopci, poput životinje. Pokoriće se jačima od sebe... Po teškom zakonu Opstanka, Velese, zar nije? A jači... svoje Bogove nameću... BES: I nije te sramota da priznaš da su jači, Perune gde ti je ponos?! PERUN: Od snage svoje i moći nikakve lepote ne videh... Kao ni od sramote! Niti od ponosa! Ljubav je ono što mi danas treba. Za utehu. ( Menja se svetlo, došla je Marmora. Svi to znaju. ) MATER SLAVA: U zao čas, dobro nam dodje, majko Marmora. Reci! MARMORA: Ne izvrdavaj, Perune! Vreme promena – je tvoje vreme! Pomoći moraš! Čak i kad tuđe Bogove prihvate! Nisi ti ovde da te vole, no da se o promenama staraš! BES: On se o Perunici stara, a mi nek’ se s’ drugima bakćemo! POGODA: Huni su kao vihor, došli su da odu. Kuće ne grade, nego šatre nose. Oni će, posle pljačke, svom plemenu i porodu u zavičaj poći. MATER SLAVA: Al’, dok su ovde, treba Slovene od njih pričuvati, i od Latina... PERUN: Sloveni su kivni na nas što roblje postaju! Ne sebe, no Bogove za svoje poraze krive! BES: Pa vi i jeste krivi! Da ste svi složno odmah pošli zamnom... VELES: Kad bi ti bio jedini Bog koga slediti moramo! BES: Rimljani uzimaju takvog, pa šta im fali?! VELES: Ništa, sem što je stranac i što ga se plaše... PERUN: Nek strahuju, vala! Prigrliće i Sloveni nekog, ili istog tog, koji će ih odmah grešnima smatrati, pa njega neće moći da okrive za ljudske slabosti svoje. Neću da budem okrivljeni Bog, s’ mirom mi ostajte! MARMORA: Sačekaj, Perune... VELES: (Perunu) Sloveni mole pomoć. U šumama, pod hrastovima i pod brezama. Na izvorima i virovima svetim... BES: Mole od nas, al mole i od drugih! Video sam, vatre pale... PERUNIKA: Moja je mati dole, sestre i braća... Perune, ne daj da ih satru. PERUN: Ne boj se, Perunika. Nema te sile i ordije koja može narod da ubije! PERUNIKA: Ko te pita za narod? Ja za moje rođene govorim... BES: Evo vidiš kako ljudi misle! PERUN: (Perunici) “ Kako od oca Bogumira i njegove dece pet starih slovenskih rodova postade, tako od njihove unučadi pedeset nastade plemena. Od tih pedeset puno stotina. I uzalud ih satiraše Goti. Zalud Vajazi i Normani. Uzaman Grci i Rimljani, opet su Slaveni opstanuli.” *** Uzalud ih i Huni satiru... Mnogi će izginuti, ali mnogi neće... PERUNIKA: Tako će možda opstanuti Vida, a moju će mater ati izgaziti!? PERUN: Možda... Tvoja će mati, kad - tad u Nav stići... MARMORA: Istinu veli Perun. “ I biće Sloveni narod veliki, pobediće sve rodove tudje, koji iz kamena snagu crpu i čuda tvore. Kola bez konja i druga čudesa, mimo čarobnjaka... “ *** PERUNIKA: O čemu ona ovo, Perune? PERUN: O budućnosti Slovena, koji će nove bogove uzeti, jerbo su od nas bolji za rat! BES: Bolji od tebe, al’ od mene nisu! PERUN: Bolji za države i bolji za vladare. Neki kad države stvore, poput Kija, a drugi kad se tuđim carstvima pokore... Pa, ako vladar bude jedan i Bog će jedan biti! PERUNIKA: VELES: Jednom... Vreme u Navu nema neki značaj... Zar ne vidiš da Pogoda ćuti? MARMORA: “Menjaće vere i imena. Nosiće krst oko vrata, il’ će se u polumesec uzdati. I zavladaće nesloga medju njima, kao u dva mraka, što već prodjoše, pa će za tudji račun medj’ sobom ratovati. Ili begati preko velikih mora...” PERUNIKA: Kada? PERUN: Posle mnogo vremena... Ne boj se Perunika... PERUNIKA: Baš me briga za posle mnogo, ja vas pitam za danas! Za svoje najdraže pitam! MARMORA: Bila bi dobra čuvarka ljubavi Perunika, umeš da voliš bližnje. PERUN: Ona je boginja moje ljubavi i zove se Lada. PERUNIKA: Kakva Lada? PERUN: (šaljivo) Prekrasna i večno mlada! PERUNIKA: Zbog čega Lada? PERUN: (šaljivo ali istinito) Zato da samo mene imaš! Ni ime ti staro neću ostaviti. PERUNIKA: (šaljivo) Mislim da Slovenima treba neki ozbiljniji bog od tebe Perune. PERUN: Imaće takvog! Ozbiljnog poput Besa! Opasnog isključivog i tuđeg... Jednog što ima kazne za sve grehe i stalno će ih držati u strahu! BES: (misleći na nežni razgovor Peruna i Perunike) Vrati se PRAV-u, Perune, ta igra može da pričeka! PERUN: (svima) Promena vremena stigla. Teško da mi tu išta možemo! Pomirite se. VELES: Istina, vreme se menja. Moraće Sloveni države i gradove podići... I zidom ih tvrdim opasati ako opstati misle. PERUN: A za države i gradove, državni i gradski bogovi trebaju. Mi tome nismo vični... MARMORA: “Tada će svaki od njih vojnik postajati, pomoću zakletve. Ali vojnici će se pretvoriti u robove govornika. I od mnoštva tih reči izgubiće muškost i podčiniti se zlatu. Zbog toga će se prodati neprijatelju...” *** PERUN: Sve to svi znamo, i zašto pričamo? MATER SLAVA: Ali, proći će i taj treći mrak, i od Slavena će ostati slava, a od Slovena slova, reči i priče. I nešto potomaka, što zaboravi korenje svoje... PERUNIKA: Ama, ne bojim se ja za hiljadu godina! Ja se bojim za danas, za svoje sestre i braću! Ma šta je vama, kakvi ste vi to Bogovi? MARMORA: Zabrinuti... i svrgnuti... PERUN: Poraženi, Marmora! Poraženi, a uskoro i zaboravljeni... (Tišina)
( 12 ) MATER SLAVA; Promeni mišljenje još jednom Perune, ne ličiš više na sebe... PERUN: Na šta ja ličim, Perunika? PERUNIKA: Ti ? Na, vetropira! I na prekrasnog pradedu! BES: (kivno) Ja ili ona – neko mora odmah da napusti PRAV! MARMORA: Otpravi devojku, nakratko, Perune! Koliko da savet okončano... MATER SLAVA: I ja mislim da bi bolje bilo... VELES: Slažem se s vama... smeta... PERUN: (posle trenutka tišine) Dobro... ako svi kažete... Neka ide... Idi Perunika! PERUNIKA: Kud’ ću bez tebe? PERUN: Bilo kuda, a ja ću te naći... PERUNIKA: (svima) Ako vam ljudi smetaju za PRAV, nijedna vam odluka neće valjati! Jer o ljudima se radi, ne o vama! Vi ne živite, samo postojite! (ode ponosno. Nastane kratka tišina, koliko dok zamakne Perunika) MARMORA: Istinu veli cura! Moramo odmah odluku doneti opstajemo il’ odustajemo? VELES: (krene na jednu stranu) Ja opstajem. Pomoći moram, zverinju barem, ma kom’ se ljudi klanjali budu. BES: Ako druge Bogove uzmu, neka drugi o njima i brinu! POGODA: (krene i on, za Velesom) Ni ja, izgleda, ne mogu da biram. Vreme će odsad zvati istorijom. Računaće ga od rata do rata, a ne, k’o dosad, od setve do žetve.... MATER SLAVA: (kreće i ona, za njima) I ja tako mislim... A i promene su, Perune, večite, ostani s nama... PERUN: Ako se mešamo novim bogovima, naše će vernike k’o veštice po trgovima gradskim spaljivati! Slovenima odsad trebaju jaki vladaoci koji će držati vojsku! A jaki vladari, ne vole promene... MARMORA: Nikakvi vladari ne vole promene, samo se jakima može... Al’ nije na tebi da te vole, no da budeš uz njih Perune! PERUN: (krene) A ja bih rađe da me malo vole! Milije mi je da me Perunika sama voli, no da me se svi Sloveni poštuju! VELES: (odlazi) Onda će te svi zaboraviti... PERUN: Nek me zaborave! Odoh... (krene na drugu stranu, za Perunikom) MARMORA: Kako će ljudi bez tebe? Šta će ako se promene otmu? PERUN: E, pa – imaće, dakle, s promenama muke... S mirom mi ostajte! MARMORA: Kuda ćeš Perune? PERUN: BES: Ako budeš živeo, moraćeš i da umreš, Perune! PERUN:
(pošto svi odoše, Bes je ostao sam) BES: Da li sam ovo ja ostao sam? Jesam li sad ja jedini Bog? MARMORA: Nisi, zloćudni! Ja te gledam...
KRAJ *** Tekstovi pod navodnicima su citati iz Velesove knjige, najstarijeg poznatog originalnog staroslavenskog spisa. Ne zna se kada, napisanog znakovnim pismom poput etrurskog, na drvenim pločicama. Pismo je dešifrovano tek polovinom prošlog veka, ali se naučnici ne slažu kada su tačno zapisi nastali. Ipak ovi spisi dovode u pitanje dosadašnje mišljenje da su Sloveni stigli u Evropu bežeći pred Hunima, nego izgleda da su već odavno bili tu kao patrijarhalna (a možda i matrijarhalna) plemena, neizdeljena na staleže, bez vladalaca i država, pa shodno tome i bez istorije (sve do Kijeve države u petom veku). Ovo pismo je takođe mnogo starije od svih do sada poznatih slovenskih pismena. Veruje se da je nastalo kada i Etrursko. Rimski i misionarski izvori prikazuju Slovene sasvim drugačije, kao divlje, primitivne i glupe... Zbog čega su ih istrebljivali… Može se zaključiti da je medijski rat - mnogo stariji od medija.
|